„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

понедељак, 31. децембар 2012.

Чардак од очаја

О лету Господњем 2012.

У размишљањима на измаку 2011, изразио сам наду да ће долазећа година бити преломна и видети крај жутократије. То се на крају и десило, мада нешто другачије него што сам замишљао. Квислиншки вирус је, наиме, преживео пораз једног од домаћина, и само „прескочио“ на у ту сврху пројектовану опозицију. Тако је Србија уместо слободе добила још једну гарнитуру „лидера“ који се ни по чему нису разликовали од статиста у пропалој ратној порнографији Анђелине Жоли.

Колико год били сујетом заслепљени и неретко глупи, непријатељи Срба нажалост нису сасвим неспособни. И њима је било јасно да никакво медијско анестетисање не може да сакрије суштинску празнину ЕУропских обећања, па су тако поставили своје пулене да без обзира на исход избора, победници буду они.

Признаћу да је мој оптимизам са почетка године био изневерен догађајима. Али зар није чудно што су се анализе опозиције које сам доводио у питање поклопиле са резултатима избора за које је више него јасно да су били покрадени? Остајем при идејама за обрачун са квислиншким култом које сам тада предлагао, при свему што сам рекао о смислу избора, и при одбијању да се препустим странпутици очаја. Уосталом, нису избори смак света. Теме за размишљање које сам спомињао у марту су актуелне и данас. Морамо да размишљамо о будућности, чак и када нам се чини да је неће бити. Потогово тада, чак.

Иако је жута аждаја победила на Светог Георгија, опет је постојала шанса да се борбом против изборне крађе оствари победа за Србију. Зато је Врховни Жутник жртвован зарад опстанка жутократије. Е сад, од почетка је било сумњи да би нови председник могао да буде Торис, односно жутник уместо жутника. На крају се десило још горе: Србија је добила трагични тандем Малог Жутника и Господара Vucichа, према чијем слугерањству је Ботино пактирање са Империјом чисти аматеризам.

Већ у јуну је стигла порука Империје, којом су Брисел и Вашингтон хтели да истерају Николића на брисани простор. У јавној преписци са уредником Новог Стандарда - где текстови са Сокола често гостују - изнео сам став да то не мора да буде лоше. Штавише, да та самоспознаја ослобађа:
„Нема тог уступка, попуштања, поклоњења, предаје или продаје којим би било ко из Србије могао да умилостиви оне којима је и најмања Србија превелика, а једини добар Србин - бивши Србин.“
Паралелно с растом летњих температура, расла су и понижења. У Нишу је освануо куси споменик цару Константину, у режији екумениста. Заборављена годишњица сусрета Стефана Немање и немачког цара Барбаросе инспирисала је поређење са садашњим односом према странцима. Тада већ бивши Врховни Жутник са садистичким задовољством је гладио змије, и то међу поб(иј)едничким Хрватима. А кад је састављена нова влада, превише је личила на стару.

Прослава етничког чишћења Срба у августу - а потом и у новембру - само је показала коме служе Империја и њени вазали. Од хашких пресуда до наметања „мира“ и& „реформи“, понашање Империје може да се објасни врло једноставном псеудо-логиком.

Даља потрага за узроцима односа Запада према Србима одвела ме до исконског раскола Рима и православља, што је објаснило и мржњу неких светских моћника. Нисам једини који сматра да је Хабсбурговштина била идеја водиља друге Југославије. У том духу се промовише војводиндијански сепаратизам, а њиме се руководе и они који би да наметну Србима лажну историју.

У корену те силне мржње и свих непочинстава је страх - страх од Срба, од њихових потенцијала, од претње коју њихова вера у слободу и правду представља за поредак који је тим вредностима суштински супротстављен. И спознаје да, колико год насртали на косовске мученике, прилазе само сто година ближе.

Свако ново понижење је изнова повлачило питање - шта ће учинити Руси? Колико год то некима сметало, чињеница је да су Руси кроз историју много учинили за нас. Свакако да би њихова помоћ добро дошла и сада, али су нажалост њихова призивања памети била упућена квислингократији, уместо аутентичном изразу српских интереса. Можда зато што нико неће или не може да га артикулише?

Изгледа да нам је потребно још самоспознаје, пре него што можемо да се ослободимо. Прво о томе како смо уопште поробљени. Како нас, и чиме, и данас поробљавају. Какво се зло намеће као врлина, а какве се врлине затиру. Слабост стратегије Империје и ЕУропских комесара је што њихова победа зависи искључиво од наше предаје. Рачунају да су најбољи тамничари Срба сами Срби, који на подаништво пристају.

Својевремено сам упоредио нову власт са неодлучним Хамлетом. Убрзо потом се испоставило да они могу да буду итекако одлучни - у предаји земље Фортинбрасу. Притом је њихов грех далеко већи од неких који су слично размишљали раније, управо зато што су одбацили наравоученије историје. А оно је да од подаништва никад нема вајде, и да је спасавање живота - чак и кад је неким чудом могуће - узалудно ако се притом убије дух нације.

Стогодишњицу српског ослобођења од Турака обележила је тек шачица родољуба. За то време су они што лармају да је „повратак у прошлост“ немогућ Србију вратили негде у 1812, на корак до повратка под османски јарам. Наш страшни суд - „грдно судилиште“ како рече песник - опет је на Косову. Упркос свим напорима Империје и квислиншког култа да све помуте, избор је кристално јасан: слобода или смрт.

Отпор је почео давно, одлуком Срба на окупираном Космету да опстану и изборе се за своју слободу и будућност. У исто тако окупираној ужој Србији прави отпор тек почиње. Кад истински крене, та стихија ће пред собом однети и квислиншке каменчиће и пусте жеље Империје и њених вазала. Неће им помоћи ни чардак од очаја који су над Србијом сазидали силом и лажима.

Догодине у слободи!

петак, 28. децембар 2012.

Мазохизам закона силе

Коме закон лежи у топузу,  
трагови му смрде нечовјештвом.

Иако Данијел Гринфилд пише о односу Америке према џихадистима, тешко је отети се утиску да ова дијагноза савршено одговара нудигузима који тренутно за рачун Атлантске Империје управљају Србијом:
„Не боримо се против непријатеља, већ се надамо да ће се једнога дана непријатељ смиловати и престати да нас убија. Пошто се непријатељ бори да нас пороби, ми онда сами себе поробљавамо, у нади да ако нешто слободе препустимо непријатељу, он ће се тиме задовољити и престати да тражи још“.
Зар ово савршено не описује „борбу“, што Жутих што Назадних, за кобајаги очување Косова и спасавање Србије? Парола: Предајом до поб(иј)еде!

Гринфилд потом говори о две врсте закона међу људима: закону вере (тј. Божијем) и закону силе. Закон вере је кад нешто чините зато што мислите да је то исправно. А закон силе када нешто чините зато што вас је неко на то натерао. Па закључује:
„Када се закон вере напусти у корист закона силе, онда престаје да постоји разлог за отпор сили. Без вере, сила се просто пушта да победи“.
Трвд је орах воћка чудновата и свакакве зубе ломи, али ако иструне изнутра, онда га и безуби крцкају. Империја није освојила Србију војном силом; кад је својевремено пробала, није ишло. Али црвоточина је друга прича.

четвртак, 27. децембар 2012.

Црвјезици нашег доба

Много штошта може да се замери некадашњем министру иностраних дела Вуку Јеремићу, али је  праву је када у Толкиновој причи за децу недавно адаптираној за биоскопе види и српски усуд.

Прича која је почела неочекиваном авантуром хобита Билба Багинса, а прерасла у сагу о паду Господара Прстенова и збирку легенди из прошлих времена Средње Земље (Силмарилион) - коју је после Толкинове смрти завршио и објавио његов син Кристофер - представља јединствен феномен у 20. веку, у којем је еп прогнан из културе и стваралаштва као наводно анахрон и превазиђен. Лингвиста Толкин је заиста себе сматрао човеком ере која је нестала у кланици Великог рата. Његова митологија Средње Земље, иако инспирисана нордијским и античким еповима, заснива се на хришћанским вредностима и врлинама. А баш те вредности нашле су се на највећем удару идеологија и филозофија које су завладале светом после 1918.

То што данашња Атлантска Империја себе сматра племенитим Западом који пркоси Саурону и орцима (а пре личи на самог Саурона, или бар на Нуменор из доба Ар-Фаразона Златног) само значи да је снага митологије коју су покушали да прогнају толико јака, да се сада и они позивају на њу. Погрешно, дабоме, али шта друго да се очекује од моралних релативиста најгоре врсте?

То објашњава зашто многи писци већ деценијама неуспешно покушавају да имитирају Толкина, бавећи се формом његовог дела - орцима, вилењацима, патуљцима, итд. - док им притом измиче суштина. Чак и остварења попут „Песме леда и ватре“ Џорџа Мартина, због опесије „реализмом“ свог псеудо-средњевековног света неретко слизну у нихилизам. Што је најгоре, тај наводни реализам уопште није веродостојан.

Већ неко време пратим полемику око вредности савремене епске фантастике, у којој мала али упорна група „реакционара“ све успешније критикује испразност остварења данашње генерације пост-модерних, политички коректних аутора. „Напредни“ фантастичари се до те мере труде да не буду расисти, сексисти, или било шта што би некога могло да увреди, да вређају памет својих читалаца. У њиховим епским световима нема ни богова ни логике, али зато има нихилизма, насиља, силовања, презира и издаје напретек. Какво време, таква и литература, зар не?

Јер како вели један од реакционара, модерни фантазисти пате од „ретрофобије“ - страха од наводно мрачне и зломислима прожете прошлости. Један од читалаца расправе додао је следећи коментар:
„Бежећи од одговорности, Напредњаци одбацују сва тешко стечена историјска наравоученија цивилизације. И тако понављају не једну грешку из прошлости, већ све одједаред. Као деца, не разумеју однос правила и последица. Мисле да су правила извор последица грешака, а не рецепт како да се грешке избегну. Попут њихових живота, и њиховој књижевности недостаје водиља - зато што мисле да их она спутава.“
Притом нису свесни апсурда да ако историја заиста почиње од „просвећене“ данашњице, писање епова смештених у технолошку прошлост нема смисла. Осим ако није реч о свесном покушају - што је сасвим могуће - да се пројекцијом (не)моралне садашњости на технолошку прошлост међу читаоцима створи утисак да је управо та данашња „моралност“ вечна и исправна.

Зато још један од реакционара пореди данашње нихилистичке фантастичаре са Црвјезиком - ликом који ће бити познат читаоцима Господара Прстенова биће као слуга палог мудраца Сарумана, који по задатку „саветује“ роханског краља Теодена безнађем, трујући му тело и душу. Према овом писцу:
„Данашњи Црвјезици учинили су све у својој моћи да униште некада лепи свет фантастике који су окупирали, одбацивањем њима омражене прошлости и одрицањем од њима неразумљивих друштвених традиција. Тиме су себе органичили на скуцкавање несувислих и изведених дела, спутани сопственим вредностима које су их одсекле од извора истинске драме и историјских сукоба. И док су њихови претходници сликали палетом ширине и дубине људског искуства, они спајају тачкице оловкама за децу“.
Последица тог црвоточивог шкрабуцкања је да се литература на Западу претворила у порнографију. Најпродаванија књига данашњице је серија „50 нијанси“, док на полицама фантастике, научне или епске, доминира сличан жанр у виду „паранормалних романси“ са вампирима и вукодлацима.

среда, 26. децембар 2012.

Мала им је жертва сва Србија

Око Соколово, бр. 53
Српски извиђач Дратугин Матић, 1912
„Око Соколово“: 1912 (фото: Самсон Чернов)

Претпоследњу недељу 2012. обележила је појава „платформе“ назадне власти за преговоре са „Косовијанцима“ - која је првобитно написана на енглеском, потом поднета на увид изасланицима Империје, а тек онда „процурела“ у јавност преко пожутеле штампе. И како то обично бива, сва расправа у строго послушним медијима повела се онда око утицаја „Платформе“ на личне односе управљајућих Назадњака и могуће последице по ЕУропски пут. Јер „Косовистан“ су и квислинзи и пожутела штампа одавно предали Хашиму, Рамушу, Хатифети... или можда Хилари Клинтон?

За правну анализу „платформе“, погледајте текст Зорана Чворовића, док таблоидски однос режима и штампе описује Ђорђе Вукадиновић. Притом поставља одлично питање: како је „највиталнији, најмоћнији и најперспективнији народ у овом делу Европе проћердао готово све своје историјске кредите и свео се на статус болесника на Балкану“ ?

Витомир Пушоњић нуди један од одговора, црпећи инспирацију из народног епа „Женидба краља Вукашина“. Срби су, вели, преумљени да се понашају као „куја Видосава“ неверна жена војводе Момчила. Само што се малтене нико није сетио да то спомене, јер је и ова песма, попут многих других, потиснута из школа и сећања.

Србија је сад заиста враћена на почетак 19. века, тврди Жељко Цвијановић, „са истим шансама да своју ситуацију преокрене мирним путем колико их је имао и Црни Ђорђе“. Уништавали су Србију и други, али двојац Малог Жутника и Господара Vucichа државу урнише досад невиђеном брзином.

О тој самоубилачкој политици ЕУропских унијата пише и Бранко Жујовић, док за наводну епску борбу око корупције, којом Господар Vucich глуми патриотизам, колега Србо вели да је реч тек о међусобном гложењу колонијалних хијена.

Ово колонијалних је веома битно. Рекох раније „управљајући“ а не „владајући“ - зато што ти ликови Србијом управљају у име стварних владара, који се налазе на неким другим местима. Бриселу и Вашингтону, на пример. Ако смо ми толико мали, немоћни и неважни, зашто су се паписти толико наврзли на нас - дотле чак, да су о томе нашли заједнички језик са мрским им комунистима? О томе детаљније говори Владимир Димитријевић.

Квислиншки култ вели да ЕУропство „нема алтернативу“. Али алтернатива итекако има. На пример, предлог Николе Варагића је далеко сувислији од назадне платформе. Могу ли се презрени Срби солидарисати са својим напаћеним сународницима, на шта позива Небојша Бакарец? Могу ли се окупити око идеје слободе, на шта позива између осталих и Душан Пророковић, а да се притом не заваде због личне сујете или небитних детаља?

Можда могу. Видећемо. За то време, можемо бар да се смејемо сваколикој беди назадне квислиншке власти, као што то чини Љубиша Спасојевић кад прелистава квислиншки кувар или мале огласе.

(Напомена о преношењу)

понедељак, 24. децембар 2012.

Ниски ударци

Ако у поље за претрагу Сокола укуцате „рат аналитичара“, добићете оно што се у науци зове лажни позитив: два текста, од којих се ниједан не односи на наведени феномен - сукоб у српском коментаријату лета 2010. године око искрености Бориса Тадића и Вука Јеремића у одбрани Космета.

Неко је тада, набрајајући ко је на којој страни, споменуо и моје име, рекавши да „мудро ћутим“. Колико год бих волео да прихватим комплимент, то није било сасвим тачно. Јер, ја тада нисам ћутао; само нисам коментарисао заваду, већ проблем због којег се она и повела. Сасвим, дакле, у складу са тезом коју сам изнео раније те године, против постмодерне „логике“ која се бави људима а не делима и ставовима.

Да поновим: ако се у нечему не слажем са особом Х, то не значи да сам јој непријатељ, нити значи да се у многим другим стварима не слажемо. И обрнуто, ако подржим став особе Х о нечему, то не мора да значи да се слажемо о свему, или да смо пријатељи. Знам да сам можда усамљен у овоме, али ја полазим од идеја, принципа и дела, а не од личности и осећања. Жалосно је што ово мора да се објашњава, али таква су смутна времена.

Исто тако нисам имао никакву намеру да улазим у полемику која се пре који дан повела између Бранка Павловића и Двери, по питању позива на укидање Војводине. Сматрао сам да нема потребе, пошто је расправа скоро одмах постала личне природе. Мој став о Војводини је одраније познат.

Преварант: лажни „Сиви Соко“ на Новом Стандарду
Међутим, јутрос сам сазнао да је неко испод текстова на Новом Стандарду оставио коментаре на ту полемику, користећи име „Сиви Соко“ - и то када ми се неколико читалаца и сарадника обратило тражећи појашњење. Били су убеђени да сам ја аутор тих коментара. А нисам.

Ја се увек потписујем именом и презименом, што у ауторским текстовима што у коментарима. То је неретко правило проблеме што мени, што мојој породици, тако да заиста имам разумевање за људе који рачунају на анонимност као заштиту од репресалија. Али презирем људе који анонимност користе као бекство од одговорности за изречено и написано. Шта тек рећи, онда, за некога ко иде корак даље и лажно се представља - не само да би побегао од одговорности, већ у злој намери да украде туђу веродостојност?

Све то само потврђује тезу да од коментара на интернету има више штете него користи.

петак, 21. децембар 2012.

Антисрби закона римскога

Дневни лист Kurir јавља данас о скупу одржаном прошлог месеца (!), на којем је Хрватска академија „знаности и умјетности“ (ХАЗУ) својатала ћирилицу као хрватско писмо. Ево и снимка интернет-странице :
Слика вредна хиљаду речи. Или беше tisuću?
Хрватско својатање ћирилице је на први поглед нелогично. Да је ћирилица икад била хрватска, зашто би је Павелић законом забрањивао? Али кад боље размислите, у хрватском својатању свега српског - од језика и писма до културе, историје и територије - има неке перверзне логике.

Када је Вук Караџић писао о Србима „закона римскога“ и „закона турскога“, навео је да само православни себе Србима зову, док други „овога имена неће да приме“:
„...они закона турскога мисле да су прави Турци, и тако се зову, премда ни од стотине један не зна турски; а они закона римскога сами себе или зову по мјестима у којима живе нпр. Славонци, Босанци (или Бошњаци), Далматинци, Дубровчани итд., или, као што особито чине књижевници, старинскијем али бог зна чијим именом“.
Приметићете да је тада „Хрват“ било само једно од имена у употреби за становништво које се данас тако назива. Караџић је „Срби сви и свуда“ писао 1849, када је још био актуелан Гајев илиризам. Касније је бискуп Штросмајер проповедао римско-хапсбуршко југословенство, да би потом Анте Страчевић дефинисао хрватски идентитет кроз мржњу према свему српском. Али све време је постојао континуитет пројекта да се од јужних Словена под влашћу Хапсбурга направе лојални католички поданици Рима и Беча - као противтежа слободној кнежевини Србији.

Старчевићева дефиниција хрватства временом је постала општеприхваћена - чак и међу Србима. Тако и распамећени српски историчари говоре о некаквој „Хрватској“ у време када је није било, или становнике Далмације, Истре, Славоније итд. пре ХХ века називају „Хрватима“. Резултат је ово вишедеценијског глајхшалтовања, којим су сви католици на просторима Југославије - не само Срби, већ Чеси, Словаци, Мађари и Немци - преведени у Хрвате, док је много шта српско западно од Дрине и Дунава проглашено за хрватско.
 
Ти што су прихватили „римски“ и „турски“ заком током векова владавине Рима (преко Беча и Пеште) и Османлија, своје идентитете су формулисали тако да се од дојучерашње сабраће што више одмакну, порекну било какво заједничко порекло, и себе представе као господаре а Србе као нижу расу. То је онај комадић слагалице који недостаје анализама, ма колико смисленим, српско-хрватских односа.

Могу они да верују да су пореклом Иранци, Богумили, Марсовци или нешто десето, суштински апсурд тог убеђења открива чињеница да одрицањем од сопствене вере и преласком на њихову, Срби волшебно престају да буду „пасји накот“ и постају civilizirani. Не ради се, дакле, ни о каквом „етничком“ чишћењу, већ о верској нетрпељивости са примесама паролошке самомржње. Онај аутошовинизам који се код Срба манифестује кроз квислиншки култ, постоји и у тим заједницама, али је окренут према Србима.

Ако је хрватски идентитет дефинисан као анти-српски - а јесте; ако се с том мотивацијом већ више од једног века врши систематска крађа свега српског - а врши се; ако је НДХ између 1941. и 1945, вођена том идејом побила приближно милион Срба - а јесте; ако је вођена том истом идејом Туђманова РХ између 1991. и 1995. побила, протерала и свела на грађане трећег реда све преостале Србе - а јесте; онда ама баш нико нема право да буде изненађен што Хрватска данас својата и ћирилицу.

Понајмање пожутела штампа која о томе извештава - латиницом.

среда, 19. децембар 2012.

Великаши, проклете им душе

Око Соколово, бр. 52
Српски извиђач Дратугин Матић, 1912
„Око Соколово“: 1912 (фото: Самсон Чернов)
Нимало неочекивано, постављање границе на Јарињу није помогло квислинзима на путу у ЕУропство. Из Брисела је стигла полу-вест да ће о датуму да размисле између јануара и јула. За то време је Ангела Меркел уобичајено директно изјавила да после анексије НДХ, Рајх даље проширење претерано не занима.

По друштвеним мрежама се појавио виц да је Србија добила обећани датум: 30. фебруар! А Њуз је објавио само донекле шаљиву вест да Србија није испунила услове да добије датум за - смак света.

Што Србија више пуже кроз блато, то јој се мање обећава (а камоли даје). Бранко Жујовић подсећа на дугогодишњу литанију понижења, док Никола Врзић објашњава да ЕУропски господари у ствари траже безусловну капитулацију: не нуде ништа, а траже све.

Шта мотивише култисте ЕУропских интеграција и Атлантске Империје, пита се Обрад Кесић, поредећи их са верским фанатицима који грле змије. Александар Павић пак сматра да фанатично служење туђину не треба мешати са искреним веровањем у било шта - и притом се пита шта значи огромни јаз између властодржаца и њиховог бирачког тела, које је огромном већином против ЕУнијаћења.

Досадашњи протести против квислиншке политике били су гласни, али нису окупили велики број људи. О студентским протестима, некад и сад, пише Бранко Радун.

Је ли проблем у нама, што смо поданици - како својевремено рече Шекспиров Касије Бруту? Владимир Димитријевић подсећа на многа непочинства Срба против себе и Бога, и саветује самоспознају, искупљење и покајање. Радомир Кошанин нуди разлоге због којих би властодршци требало да се стиде - када би за то били способни. А Ранко Гојковић повлачи разлику између национализма исупњеног светосављем и оног патвореног, безбожничког, који без обзира на почетне намере увек скрене у издају.

Једна од манифестација таквог самопорицања је пристајање на тезе непријатеља, подсећа Ратко Дмитровић, а одличан пример нуди Мирослав Лазански.

Кад лаж постане истина, онда је могуће прихватити да неко може да се прогласи за државника и борца против корупције, док истовремено крши Устав и сијасет закона, вели Александар Павић.

Зејнел Зејнели објашњава како је ова власт од „Косове“ направила државу. То ни жутократији није пошло за руком - али зашто да се чудимо, пита Драган Петровић, кад је ово тек влада жутог континуитета.

Уосталом, о каквом државништву имају право да говоре они који „платформу“ за Косово - ма шта у њој писало - прво провере код изасланика ЕУ, па тек онда процуре у жуту штампу, а док то стигне до Скупштине и народа, вук већ одавно вари магарца? Што вели колега Србо, тако се не понашају ни пијачари, а камоли државници.

Али немојте мислити да је проблем само у издајничкој власти. Трулеж се увукла свугде где је могла, кроз мреже невладника и плаћеника Империје; Владимир Димитријевић испитује само део црвоточине у Српској православној цркви.

Зато охрабрује акција СНП Наши да се објаве извори финансирања невладника, квислинга, медија и осталих структура које им помажу.

Један од тих медијских невладника недавно је позвао на јакобинске репресалије над (по њему) неподобним елементима друштва, пише Слободан Јанковић. Не би било лоше да се дотични, иначе омиљени колумниста америчке амбасаде, присети америчке пословице:„пази шта желиш, могло би да ти се оствари“.

четвртак, 13. децембар 2012.

Српски тамничари

ген. Здравко Толимир, ВРС
Јучерашњом осудом генерала Толимира, Хашка инквизиција је само још једном потврдила одавно већ неоспориву чињеницу да се ради о политичком квази-суду, а не институцији правде.

Исто тако, да Инквизиција и њени налогодавци до те мере презиру Србе, колективно, да не осећају ни најмању потребу да макар глуме правичност. До те мере су убеђени да Србију држе под чизмом, да се Срби побунити неће, и да ништа не може да спречи, заустави, или преокрене њихов пројекат глајхшалтовања Балкана тако да на њему Срби заувек престану да буду „реметилачки фактор“.

Оваква охолост је непријатна чак и неким саучесницима у том подухвату, на пример Дејвиду Харланду, који притом врло намерно не доводе у питање легитимитет (како га они виде) Инквизиције или хуманост и правдољубивост Империје којој служе, већ само у којој мери је такво понашање корисно. Али све док Србијом владају гаулајтери попут Малог Жутника, Ториса и Господара Vucich-a, који журе да пригрле свако понижење и прогласе га за напредак, чак и ти ретки гласови нелагоде падаће, што би се рекло, на глуве уши.

Горе и од презира, и од понижења, и од неправде је то што све то изгледа прихватамо као усуд. Што смо прихватили идентитетску матрицу непријатеља, језик непријатеља, контекст непријатеља. Тајна њихових „успеха“ и „победа“ није у њиховим врлинама, већ у нашим заблудама. Постали смо сопствени тамничари.

Одговор на питање како изаћи из тамнице се онда сам намеће: препознавањем заблуда.

Спознајом да Толимиру и многим другима нелегитимна Инквизиција суди не због нечега што су наводно урадили, него зато што су Срби, тј. да се преко њих суди Србима као нацији.

Спознајом да је апсурдно да неко ко ратује по целом свету и узима себи за право да нападне, окупира, убије и пороби кога год и гдегод, без пардона, изводи пред свој марионетски суд некога ко ратује да би одбранио кућни праг.

Кад те ствари схватимо, онда ће и Инквизиција и Империја имати разлога да зажале због своје охолости и нечовештва. Јер ћемо тада почети да ломимо ланце којима нас држе оковане они којима је свака Србија превелика, а једини добар Србин, бивши. 

среда, 12. децембар 2012.

Земан дошо, ваља војевати

Око Соколово, бр. 51

Око Соколово: Српски извиђач Драгутин Матић, 1912
„Око Соколово“: 1912 (фото: Самсон Чернов)
Протестни марш „Никад граница“ у понедељак био је пример како Срби могу и морају да се уједине око суштинског питања свог националног и физичког опстанка. Ако је донедавно и било неких илузија о могућој светлој будућности у ЕУ, безочна дрскост Брисела и Вашингтона, спојена са недавним пресудама Империји одане Хашке инквизиције, спалила је и последњу. Границом направљеном према „независној држави Косови“ повучена је линија између нас и њих. Сада, више него икада, потребно је да будемо сложни у отпору окупаторима и издајницима.

Као део доприноса тој борби, одлучио сам да вратим у живот „Око Соколово“, као преглед квалитетних текстова које сматрам вредним пажње:

Бранимир Нешић пита зашто се и где то квислизима жури.

Бранко Жујовић објашњава да је ЕУнијаћење пројекат за пројекцију кривице на Србе.

Ана Радмиловић пише о нихилизму и лажима квислиншке владе, а Ђорђе Вукадиновић констатује да је она у потпуности по мери квислиншког култа.

Такозвани споразум о интегрисаном управљању границама је ништа друго до систематска издаја, вели с правом Жарко Јанковић.

Седам разлога за побуну набраја Жељко Цвијановић.

Александар Павић сматра да је у борби животна шанса за опстанак народа, а да се ова власт одметнула од закона. А отпор таквој власти дужност је и обавеза слободних људи, вели Миодраг Зарковић.

Весна Веизовић напомиње да ће се ова борба водити понајвише у срцима људи, и да ће ту бити добијена или, не дај Боже, изгубљена. А блогер „Стефан Душан“ подсећа да се, на крају тог пута, налази спознаја да се ово изборима не може променити.

Презир је добар почетак. Следећи корак нека буде подсмех, како то чини Љубиша Спасојевић.

А онда идемо даље.


понедељак, 10. децембар 2012.

Удри врага, не остав му трага

Оно што су више од годину и по узалудно покушавали Тачијеви терористи, КФОР и Еулекс, урадио је квислиншки режим у Београду: направљена је граница према окупираним територијама. Граница. Border, на енглеском, службеном језику освајача - па отуд и "Integrated Border Management". Ако лаже Дачић, не лаже рог.

Границу имају само државе. Нема ниједне земље у свету која признаје границу са самом собом. Осим СрбијЕУ,  Жутије, Дачистана, како ли се већ зове овај јадни изговор од државе.

...шта ће туђа међа међу нама?

„Србија ће бити модерна држава, па макар и без Срба“, рече ономад (2005) Ненад Прокић на оснивачкој скупштини отворено квислиншке ЛДП. Сада он, и други квислинзи, хвале на сав глас државништво ове владе - зато што дели њихове ставове. Како другачије да се схвати изјава потпредседника владе Вучића аустријском (!) колеги, 29. новембра: „Србија ће наставити свој пут ка ЕУ... јер је то најбоље за грађане Србије, без обзира да ли они мисле да је то тачно.“ 

Србија без Срба. ЕУнијаћење под маском демократије. Презир, понижење, окупација, лаж, сила, беда. Тако изгледа „светла будућност“ под овим одрођеним, издајничким квислиншким култом.

Доста је било. И превише. Отпор - не лажирани, окупаторски, већ истински - је већ почео. Придружите му се, имате зашто.

То нам је дужност.

недеља, 9. децембар 2012.

Намерна неправда

Одсуство правде тзв. трибунала за ратне злочине не би требало никога да изненади. Жалопојке о хашкој неправди су чак штетне, јер посредно дају легитимитет институцији која га нема, и не може да има.

„Србе на колена“ (Тајм, 11. септембар 1995)
За острашћене империјалисте, огрезле у лажној логици, немогућа је и сама помисао да Срби нису искључиво најцрњи злотвори, а њихови непријатељи - штићеници Империје - невини праведници. Њима је битно једино ко је наводно чинио злочине, а не какви су злочини почињени. Таквима и не смета одлука трибунала да свесно и намерно амнестира хрватске и албанске злочине према Србима. (Мада, као што је приметио један колега, хрватске злочине над Муслиманима трибунал итекако кажњава.)

Али има људи који служе Империји зато што верују у службену догму: људска права, хуманитаризам, правда, мир, помирење, итд. Па онда дођу у ситуацију да истовремено верују у потпуно супротстављене ствари. Један од примера је Дејвид Харланд, некадашњи високи функционер УН у БиХ. У петак је његову критику трибунала (оригинал, препричан у Политици истог дана) објавио нико други до Њујорк Тајмс - лист који иначе хашког минотаура кује у звезде.

Иако и даље сматра да су „Срби починили многе од најгорих злочина у рату“, Харланд тврди да „у томе нису били једини, и није ни праведно ни корисно да једини сносе одговорност. Осуда само Срба једноставно нема смисла са становишта било правде, било реалности, било политике“. Значи, ајде што је неправедно, али што је политички штетно, е то је већ друга ствар.

Додуше, Харланду би требало да захвалимо што је по први пут нека режимска новина објавила чињеницу да је „више Срба било и остало етнички очишћено у балканским ратовима него било које друге заједнице“, као и да су Шиптари на Косову „етничко чишћење довели до најекстремнијег облика“. Али само толико.

Јер, над одсуством интереса за злочине над Србима може да се чуди само неко ко је претходне две деценије провео у пећини са медведима. Зар није Ричард Холбрук својевремено писао како су Хрвате (па самим тим и Шиптаре који су ратовали за Туђмана пре каријере у „ОВК") Американци сматрали својим „керовима са депоније“? Зар није документована логистичка, материјална, политичка, војна и тактичка подршка САД „Олуји“? Зар није баш амерички амбасадор дао сигнал Изетбеговићу да повуче потпис са Лисабонског договора и тако гурне Босну у рат? Када су у јуну 1999. НАТО трупе препустиле  Косово и Метохију дивљању шиптарске ордије, слободно убијање Срба је већ годинама уживало службено одобрење Империје.

Готовина, Маркач и Харадинај нису ништа ново. Зар није тај исти трибунал ослободио Насера Орића, који се хвалио нападима на српска села из своје „демилитаризоване“ зоне и чињеницом да притом није узимао заробљенике?

Значи ли вам ишта име Фљорим Ејупи? Тај терориста, који се с основаном сумњом сматра одговорним за минирање аутобуса „Ниш експреса“, до Хага није ни стигао. Прво је „побегао“ из притвора у америчкој бази Бондстил - а када га је после неколико година  УНМИК коначно пронашао, ухапсио и осудио, одмах по преузимању окупационе управе га је ослободио „статусно неутрални“ Еулекс.

Што се тиче аргумента о политичкој штети, ни за њега Империја (и њен трибунал) не хају. Зашто би, кад Срби апсолутно не пружају никакав отпор њиховим захтевима? Од 5. октобра 2000 наовамо, свака нова влада је већи квислинг од претходне. Пре бих рекао да ово што трибунал ради није глупост, већ бексрајна охолост мучитеља чија жртва је одавно престала да се бори, и практично моли за даље мучење. Да ли је тај став Империје утемељен у стварности или производ аутосугестије, о томе се може расправљати, али његово постојање и утицај су неоспориви.

Сам Харланд нема право да се прави невешт. Наиме, он већ неколико година сведочи пред тим истим трибуналом у корист тужилаштва, и никако да примети да Срби у чијем прогону помаже нису оптужени за конкретне злочине, већ на основу концепта „заједничког злочиначког подухвата“ који је посебно измишљен за потребе трибунала.

Или му је то можда итекако јасно? Види се, на пример, из одговора адвокату одбране Лукићу, током процеса генералу Младићу у јулу 2012:
Харланд: То је преувеличано... [Маркале 2] су изабране као окидач, али да се то није десило операција би свеједно започела пар дана или недеља касније, а можда и пре.
Лукић: Другим речима, по вама, није било начина да Срби избегну ово бомбардовање НАТО?
Харланд: Само када би престали да се боре.
(транскрипт МКТБЈ, 16. јул 2012, стр. 879, редови 20-25)

Дакле, НАТО би бомбардовао Србе у сваком случају, шта год Срби урадили (осим капитулације, је ли). Невероватно? Нимало. Зар само име операције није било „Намерна сила“ (Deliberate Force)? А Харланд у даљем току сведочења открива да је УНПРОФОР месецима припремао садејство са НАТО бомбардерима...

Зато је у најбољем случају бескрајно наивно кад Харланд пише да су поступци трибунала „супротни сврси због које је МКТБЈ основан“. Напротив, савршено су доследни. Циљ трибунала никад није био ни право ни правда, већ да наметне „истину“ у ратовима која би за све окривила искључиво Србе, док би њихове непријатеље (и спонзоре) у потпуности амнестирала? Па зар тачно то и не ради?

Све је ово, дабоме, слаба утеха Србима, који тренутно имају веће проблеме од самопроглашених кривотворитеља историје у смешним костимима, или њихових медијских апологета. Трибуналова „истина“ трајаће таман онолико колико је Империја буде могла наметати силом и лажима. А макар и летимичан поглед на свет показује да то неће бити још дуго.

А тада би и Харланд, и Њујорк Тајмс, и многи други лично умешани у балканску трагедију требало да се сете заборављених речи Томаса Џеферсона: „Стрепим за своју земљу кад помислим да је Бог праведан, и да његова правда не може спавати довека“.

среда, 5. децембар 2012.

Бјежи, грдна клетво, с рода

...јер одавде нема назад
Од јуна 1999, када је НАТО окупатор предао Косово и Метохију у крвожедни загрљај шиптарске „Ослободилачке армије“, трају напори да се све српско, живо и мртво, на тим територијама уништи или протера. Дивљање Тачијевих, Чекуових и Харадинајевих „ослободилаца“ нису ни покушали да спрече НАТО „миротворци“, а српска војска и полиција нису ни могле. Тек је организовани отпор становника Косовске Митровице успео да заустави оргију етничког чишћења. Од тада, па све до данас, и Шиптари и њихови инострани спонзори чине све што могу да север окупиране покрајине ставе под своју власт, како би и тамо Срби што нестали, што били сатерани у резервате да тихо помру.

Последња офанзива почела је у јулу 2011, када је „полиција“ Хашима Тачија покушала да постави царину на контролним тачкама Јариње и Брњак. Импровизованим барикадама, голоруки против тенкова и митраљеза, Срби су успешно пркосили и Тачијевцима и НАТО окупаторима послатим да их уклоне. У фебруару ове године, на Сретењском референдуму, изјаснили су се против „интеграције“ у било какву косовијанску пара-државу. Одговор пожутелог Београда био је ноћни напад маскиране жандармерије. Јединица која је основана за борбу против шиптарских терориста употребљена је за помоћ њиховим геноцидним циљевима.

Потоњих дана интернетом је кружило отворено писмо једног човека са барикада жандарима - колегама свог погинулог оца. Питао их је зашто идају своју децу, своју отаџбину, своју заклетву и свој народ. Има ли Бога у њима? Колико су његове искрене речи имале ефекта, тешко је рећи; тек, после тога, жандармерију више нису слали на барикаде.

До данас.

Многи су се понадали да је крајњи исход мајских избора донео дашак свежег ваздуха у српску политику, годинама заробљену у смраду капитулантске жуте жабокречине. Није се могао очекивати неки радикалан заокрет - од председника до „економа деструкције“, влада је баштинила тековине жутократије и ДОСманлија - али се мислило да ће неког напретка у одбрани земље ипак бити. Узалуд. Дрско и безочно газећи сва предизборна обећања, нова власт је не само наставила жуту политику, већ је издају бившег режима подигла на следећи ниво.

Србија је беснела када је бивши Врховни Жутник похитао да се рукује са Хашимом Тачијем. Пар месеци касније, Мали Жутник (некадашњи Ботин први пендрек) је са Тачијем вечерао - и ником ништа. А послужење као да је организовао ресторан „Жута кућа“: Мали Жутник је од тада умислио да, кад је већ толико застранио, мора да тера до краја. Сада његова влада гради граничне прелазе на Јарињу и Брњаку, парафира пуноправне међународне споразуме о „интегрисаном управљању границом“ (и безочно лаже да се не ради о граници) и - опет - шаље жандаре на народ.

У часу када настају ови редови, још се не зна да ли ће драма на окупираним територијама да прерасте у трагедију. Извештаји са терена говоре о локалној жандармерији која је одбила наређења, о појачањима из других делова Жутије (тешко је рећи Србије), о ултиматумима и одбијањима истих. Хоће ли жандари да „поступе по наређењу“ и пуцају на голоруки народ који, за разлику од њих, брани своју отаџбину, образ и част? Или ће схватити да кад једном пређу ту границу, између њих и Тачија више неће бити никакве разлике? Хоће ли тада окренути цеви на своје издајничке налогодавце?

Они који Србијом владају у име Империје изгледа мисле да је народ безвољан, анестетисан медијским диверзијама; да је претворен у аморфне „грађане“ с којима могу како им је воља; да га није брига ни за земљу, ни за слободу, ни за част и достојанство, ни за сабраћу коју би да препусте Тачију. Нису у праву. Барикаде су први доказ, али ти храбри Срби на барикадама не смеју да остану сами. Неки протести у Београду су већ одржани, али то још није довољно. За понедељак, 10. децембра, заказан је велики скуп под именом „Никад граница“.

У демократији, каква је Србија бар на папиру, власт на изборима добија мандат - или барем сагласност - од народа да покуша да испуни своја предизборна обећања. Већ дуго, међутим, политичари у Србији (али нипошто српски политичари) мисле да доласком на власт могу да забораве на та обећања, да владају без обзира на вољу народа, да служе или личним интересима или налозима иностраних господара. Србија ће наставити да тоне у пропаст, све док се недвосмислено не покаже да се такав приступ више неће толерисати. Да ће за то да се сносе последице, ништа мање директне и личне него оне с којима свакодневно живи опљачкани, понижени и издани народ.

Отпор тиранији и самовољи, окупацији и издаји, није само право већ и морална обавеза сваког слободног човека, свакога ко се и даље сматра Србином а не ЕУропским жутограђанином. Он има на хиљаде облика: од слободарске мисли и речи, преко ненасилних блокада и бојкота - па и до пушке у руци, ако баш све остало омане. Увек притом пазећи да будемо и останемо људи, да живимо чојство и јунаштво, да не постанемо монструми против којих се боримо.

Оваква борба не може да буде узалудна. Није против „целог света“ и „реалности“ већ против фантазија једног малог, све безначајнијег дела планете који се осилио и омрзнуо и Богу и људима. Против освајача, окупатора, издајника и отпадника, какви су небројено пута покушали да нас затру и о „тврди орах, воћку чудновату“ поломили зубе. Где су сада стамболски султани, бечки ћесари, Кајзер, Хитлер и њихови поклисари?

Нема више калкулисања, претварања, жонглирања опсенама. Све је кристално јасно, и зло с којим се суочавамо и светиња коју бранимо. И избор пред нама: слобода или смрт.

Како радили, тако нам Бог дао.

петак, 30. новембар 2012.

Узалудно призивање памети

Можете ли замислити да неко од пријатеља и партнера из ЕУ или НАТО каже следеће: „Ми Србију подржавамо по питању Косова… треба остати на своме и треба остати сложан. Нама је потребна јака Србија која ће заступати сопствени став“?

А баш то је изјавио руски вице-премијер Дмитриј Олегович Рогозин, који је током овонедељне посете покушао да власти у Србији (али нипошто српске власти) дозове памети. Узалуд, по свему судећи.

Дмитриј Олегович Рогозин
Иако је десет дана пре Рогозинове посете Хашка инквизиција ослободила хрватске генерале с циљем да амнестира Туђманову творевину за злочине против Срба, а 29. новембра је - сасвим очекивано - то исто (и са истим циљем) урадила са терористом Рамушом Харадинајем, и премијер Дачић и вицепремијер Вучић су само одмахнули главом и наставили да се куну у ЕУропску будућност. Ваљда рачунају, какве користи може бити од сарадње са државом која им не наређује, која их не вређа, не уцењује, не понижава редовно и сурово? Па зар не зна Москва да су само такви истински „равноправни партнери“ Србије?

Сопствени став? Шта је то? Зар сме то да се има? А шта ће рећи Берлин, Брисел, Вашингтон и Хаг?! Па знају ли Руси да Србија без ЕУропства не може да преживи?!

Сама помисао је до те мере растројила вицепремијера Вучића, да је прекршио једно од основних правила у политици: не одговарај на непостављена питања. Његова неуротична реакција на Рогозинову изјаву била је да каже како „Србија неће дозволити да било ко поквари њено пријатељство са Русијом“ али да „то нико није ни тражио – ни из ЕУ, ни са неке друге стране“. И додао да ће се „Србија руководити својим интересима јер постоји пре свега због својих грађана“.

Причу да „нико не тражи“ ово или оно слушамо још од петооктобарског пуча. Потпуна је лаж. Траже, дабоме, све кришку по кришку. Циљ је све време исти: Србија мора да се одрекне себе, јер само таква може да буде „интегрисана“. Кобасица мора прво да се исецка, па да се сажваће, а тек онда може да се лагано вари. Што рекох својевремено, а вреди понављања: свака им је Србија превелика, а добар Србин једино онај бивши.

О каквим „интересима“ којих „грађана“ Вучић говори? Чим се неко куне у грађане, не мисли добро народу. Притом се прави као да Империја Србији дозвољава да има било какве интересе, што напросто није тачно. По сваком питању, а не само када је о Косову реч, Империја тражи искључиво безусловну капитулацију. Једини избор препуштен властима у Србији (нипошто српским властима) је каквим ће лажима та капитулација бити замотана, да би се народ с њом лакше помирио.

У том мазању очију важну улогу играју окупациони медији, који су Рогозинову изјаву представили малтене као да је руски изасланик дао безусловну подршку мудрој политици владе у Србији (али нипошто српске владе). Највише се писало о руском кредиту, па онда о заједничкој производњи оружја, као да ће било шта од тога да се деси ако Србија настави да хрли у смртоносни ЕУропски загрљај. Врхунац цинизма била је изјава премијера Дачића да „политика Србије према питању Косова и Метохије није промењена“. Не рече у односу на шта - тј. на издајничку политику претходне власти, у којој је седео и он. Очигледно, свој потоњи успех на кварним изборима схватио је као мандат да настави по старом.

Рогозин је домаћинима јасно дао до знања да је ЕУропско проглашење НДК 2008. било увреда најгоре врсте („без образа“, а не само непристојно), као и да Русија брани поредак за који је погинуло 27 милиона њених становника. Зашто је баш то споменуо? Да би Србима објаснио како је њихов стварни избор између слободе, у чему их подржава Русија, и подаништва наследницима Хитлера. Узалуд. Можда је проблем био што притом није прекорачио границе дипломатског понашања, јер су мазохисти који чине „елиту“ у Србији (али не српску елиту) навикли искључиво на дрскост, силеџијство и безобразлук.

А можда све скупа постаје јасније када се примети дискретно закопана информација да се дан пре Рогозинове посете у Београду са „највишим званичницима Србије....састао заменик помоћника државног секретара САД Филип Рикер“.

четвртак, 29. новембар 2012.

Дан Републике... Косова

Има ли још југоносталгичара? Њима пре свега посвећујем пресуде Хашког „трибунала“ у процесима Готовина-Маркач и Харадинај-Балај-Брахимај.

Овакав какав је, другу пресуду и није могао да донесе. Прича да је лажни „суд“ неправедан је на истом нивоу као расправа о тами ноћи и влажности воде. Више него очигледно, дакле.

Неки сад протестују против пресуде. Није проблем пресуда, проблем је сам Трибунал. Односно, Империја која иза њега стоји.

Погледајте заставе на слици. Је ли вам сад јасно зашто Харадинај никад није могао бити осуђен?
(извор: НСПМ)
Јуче је у Србији био руски вицепремијер и лепо објаснио пред каквим је Београд избором, и какву политику Русија хоће да подржи, а какву неће. Али квислиншки режим жутог континуитета наставља да инсистира како је „интерес Србије да настави дијалог с Приштином због својих европских интеграција“.

Дијалог? Не води се дијалог са убицама, терористима и окупаторима. Ту може да ради само Правило 7,62.

Издајници веле да ће њихова издаја да се исплати „бољим животом“. Али кад погледате мало „пријатеље и партнере“ Империје у „региону“ и видите да живе бедније од вас - а они нису имали ни санкције, ни бомбе, ни 12 година издајничке власти - постаје јасно да вам и о томе, као о свему осталом, масно лажу.

Чиме можете да купите добру вољу оних којима је свака Србија превелика, а једини добар Србин онај бивши?

Ако од народа и Бога одрођена власт спроводи „дуги низ непочинстава и узурпација“, онда борба против такве власти није само право, већ дужност и обавеза. Пре него што устукнете, ужаснути, од овако екстремистичког закључка, напоменућу да је његов аутор Томас Џеферсон, и да се ради о цитату из америчке декларације независности.

Па како вам драго.

уторак, 27. новембар 2012.

Грдно судилиште

„О кукавно Српство угашено, 
зла надживјех твоја сваколика, 
а с најгорим хоћу да се борим!“

Реците шта хоћете о Ивици Дачићу, он је доследан.

Његова полиција тукла је 2010. по Београду да заштити параду срама, стране намеснике, белосветске педофиле и плакат „Смрт држави“. Његова жандармерија је фебруара ове године напала Србе који су херојски држали барикаду на Јарињу, а за рачун окупаторског КФОР-а, ЕУЛЕКС-а и „независне државе Косова“. А данас та иста  жандармерија штити грађевинаре који између српске земље праве границу и царину - иако се својевремено клела у Косово.

Ивицу, дакле, разумем. Мењао је партнере, али не и господара. У жандармерију сам разочаран. Зар се тако чува мајка, порекло, преци и историја? Није ми јасан Томислав Николић, који је требало да зна истинском домаћину шака власти не може и не сме да буде преча од образа и части. Вреди ли председничка фотеља толико да заузврат Србија мора да нестане?

Али се највише чудим сопственом народу, што прихвата подаништво као судбину а издајнике као државнике. Ако не памти своје прадедове, који су пре тачно сто година крвљу ослобађали ово исто Косово које сада Ивица, Тома и остали следбеници ЕУропског „безалтернативног пута“ без грама стида предају; ако га није брига за Лазара и Милоша, јер су му они ликови из митологије у коју више не верује; зар може да погледа у очи оним Србима што још живе на Косову, што голоруки пркосе немачкој чизми, америчком куршуму, шиптарским скалпелима и бриселским лажима, бранећи не само себе већ и васцелу Србију?

У Прешеву поставише споменик терористима. У древној престоници Душановој Шиптари врло намерно организују главну прославу своје стогодишњице. А ЕУропски Срби према оним истинским на Јарињу граде границу.

Зар од народа који је сломио толике освајаче ништа није остало? 

понедељак, 26. новембар 2012.

Ко то тамо „сном мртвијем спава“?

У октобру далеке 1939, Винстон Черчил је изјавио да не може да предвиди будуће потезе Русије (sic, мислио је на СССР), јер је то „загонетка, замотана у ребус, унутар енигме“, али да је кључ вероватно  руски национални интерес. Ово ми све чешће пада на памет у последње време, док покушавам да одгонетнем ребус руског (не)деловања у Србији.

О облицима које попримају србофилија и русофилија већ сам писао: док Срби махом седе и чекају да их Мајчица Русија извуче из невоље (за коју су само понекад сами криви), Руси свашта нешто чине да помогну симпатичном „малом брату“, при чему сигурно не одмаже близина топлог мора и могућност да се стане на реп Турској, западној Европи, или Америци.

Не треба потценити ни - колико год ненамеран - допринос Србије васкрсењу данашње Русије, која је пре 13 година била пост-совјетска олупина под чизмом Запада, а данас то итекако више није. Ако је веровати Александру Исајевичу Солжењицину, искра тог препорода била је управо агресија НАТО на Југославију, пролећа 1999. Тиме су, вели чувени дисидент (али увек родољуб), Русима разбијене илузије о Западу. Али Србима, нажалост, нису.

Иако географски раздвојене, Србија и Русија су већ дуго у политичком смислу спојене посуде. На Западу, у сваком случају, већ више од века преовладава убеђење да су Срби руски сурогати, пси које Кремљ држи на ланцу и пушта кад му је воља. Па се у складу с тим убеђењем према Србима и понашају.

Читам недавно текст Јелене Гускове, једног од водећих руских стручњака за Балкан, у којем се жали на превртљивост садашње власти у Србији. Као да се чуди што напредно-социјалистичко-регионална влада у Сочију или Москви једно каже, а у Београду и Берлину друго ради. А не би требало да се чуди, знајући - или макар претпостављајући, на основу расположивих информација - о каквим се људима ради.

У сваком случају, ако се за протеклих стотињак дана понекад можда и чинило да је нова власт макар нешто другачија од претходне, посетом Хилари Клинтон и Баронесе Ештон у ноћи вештица (гле ироније), маске су пале. Идеолошке атлантисте у Београду је заменило нешто још горе: кукавни опортунисти. Резултат је, међутим, исти. Издаја.

Многи се сад питају како на ово намерава да реагује Москва. Један од суптилних гестова је стигао већ прошлог четвртка, када је нови руски амбасадор, Александар Васиљевич Чепурин, предао акредитиве рајхсгаулајтеру Николићу. На Николићеву изјаву да се „Србија налази у осетљивом тренутку и пред важним одлукама и... да у томе очекује подршку Руске Федерације“ - тј. тражење руског покрића за издају која се спрема - Чепурин је „поновио подршку Русије Србији да очува територијални интегритет и оценио да је решавање косовског проблема у складу са међународним правом и Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН једино праведно решење“. Дакле, помоћ и подршка стижу само за отпор, а не за капитулацију.

Не морам да пијем ракију са Томом и Ивицом да бих схватио да је ово што они раде издаја. Нити морам да будем кућни пријатељ са Владимиром Путином да закључим како Русија има интересе у Србији. Траса „Јужног тока“ није нимало случајна. Србију је баш Атлантска Империја изабрала као бојиште против Русије; има далеко више смисла да се Кремљ брани у Београду него у Смоленску. Ако ништа друго, демонтажа „поретка“ успостављеног петооктобарским пучем обезбедила би да тзв. обојене револуције више никада не угрозе Русију и њене суседе. А садашњи председник Русије није ни глуп, ни неспособан, ни наиван.

Само, дајте да не тражимо трун у туђем оку, а не видимо балван у сопственом. Ако је Русија пасивна спрам западног черечења Србије, то јесте геостратешка грешка. Али шта онда рећи за Србе, којима је то ипак егзистенцијално питање? Да парафразирам претходног руског амбасадора, А.В. Конузина: „Где сте, Срби? Има ли вас?“ 

Са становишта српског родољубља, призивање руске интервенције је признање сопствене немоћи. Свакако да би било лакше ако би у ослобађању од квислиншког култа, који спонзоришу из иностранства, српски родољуби имали спонзоре у Москви, Пекингу, Бразилији или где већ. Али упитајте се, како било ко може да пружи подршку покрету за који не знају да постоји? Све што Русија види су Тома, Ивица, Млађа, Палма, Крка, Бота, Чеда... и можда Коштуница, кад извири из свог чардака од слоноваче. Па онда Империја лепо користи све полуге које је наместила, а нико други нема ослонац да постави сопствену полугу, а камоли нешто њом помери.

Зна ли руска јавност шта се овде дешава? Знају ли руски политичари? Кад су Срби слуђени медијско-пропагандним апаратом у служби Империје да не реагују ни када их „родољубива“ власт предаје у нежни загрљај Хашима Тачија, зашто се од Руса очекује да знају више? Немојте рећи да ће КГБ све да сазна; КГБ-а нема већ више од 20 година и тим стварима се сада бави служба по имену СВР.

Приметићете да из Москве ни једног тренутка није стигла критика на рачун неспремности српског народа да се избори за сопствену слободу - већ само на рачун политичара који су могли слободу да изаберу, али су из личних интереса, страха или убеђења изабрали да служе Империји. Али да ли је Москва спремна да активно дела како би помогла Србима да изборе слободу, сазнаћемо једино онда када та помоћ буде имала адресу на коју би могла да стигне. 

среда, 21. новембар 2012.

Неподношљива исплативост издајништва

"Treason doth never prosper: what’s the reason?
Why, if it prosper, none dare call it treason."

Елизабетански дворски песник, Џон Харингтон (1561-1612) оставио је за собом овај политички епиграм. Разлог, вели, што се мислило да издаја не успева је што успешни издајници постају владари, па се онда нико не усуђује да их оптужи за издају.

Четири века касније, у ментално окупираној земљи Србији, Харингтонов епиграм и даље важи. Иако је режим Друга Боте наизглед давна прошлост, власт која га је наследила не само да се не усуђује да деловање жутократа назове издајничким, већ и сама наставља исту политику!
Дан Вештица 2012.

Годинама су колале разне теорије о Тадићевом издајништву, од тајног порекла до сексуалних склоности, међу којима моја полу-шаљива теза с краја 2010. године - да „просрпски председник“ или има чип у глави, или imperius клетва из фантастичног света Харија Потера заиста постоји - још звучи и реалистично. Врховни Жутник је у пуном смислу те речи био теледириговани аутомат за извршавање жеља и хирова Империје и Брисела.

На крају се испоставило да Друг Бота није морао да буде чипован, нити омађијан, да би се понашао као слепи послушник Империје. Једноставно је имао комплекс југословенства, па је хтео да „промени код“ Срба и претвори их у нешто друго, како би тако постао прихватљивији господарима на Западу. Радило се о тешком случају стокхолмског синдрома, појачаног духом самопорицања; објашњиво, дакле, без призивања било какве фантастике.

Слично објашњење примењиво је и на Ивицу Дачића, који је сам признао да је баштиник  титоизма. Све постаје јасније ако се на линију Слободана Милошевића са Осме седнице гледа као на јерес, тј. отпадништво од титоистичке догме, којој су  невладници и жути „грађанисти“ (па тако и ДС, коју су на крјау преузели) остали верни. Уласком у жуту коалицију лета 2008, Дачић се одрекао „јереси“ - тј. става да би Срби требало да имају иста права као и остали „народи региона“, а не да су криви што су живи. Па пошто је тако прихватио догму по којој су Срби нижа бића, сасвим је логично да се и он понаша поданички.

Али шта би Томи Николићу, самозваном домаћину из Бајчетине? Некадашњи намесник Радикала, који је тек после посипања напредњачким пепелом дошао до фотеље, ових дана вели како је „нормализација односа Београда и Приштине у интересу свих грађана Србије, пре свега, Срба који живе на Косову и Метохији, али и целе Југоисточне Европе“, И додаје да нема везе што расте број евроскептика и што је ЕУ у кризу (финансија, идентитета, политике), њему је то и даље једино одредиште!

Како неко здраве памети може да заступа улазак - и то тек теоретски, обећани, неодређени и у далекој будућности - у поредак где би њега самог хапсили јер сам пече ракију, без 10,000 потребних дозвола, потврда, атеста, акциза, итд.? Где држави и народу којима он председникује поричу право на постојање? И то зарад интереса некакве „Југоисточне Европе“! Најлакше би било рећи да је Торис омађијан, или су и њему неком приликом уградили чип марке „Борат“ у главу. Али истина је много једноставнија, и тужнија.

Наиме, издаја се у Србији данас исплати.

Од када су на власт зајахали сентандрејски курсисти, нити један политичар није сносио последице за издајничко понашање, док су многи, да не кажем сви, на њему добро зарадили. И ту добит не мере само парама, већ и утицајем, некретнинама, и другим привилегијама положаја.

Неко ће упитати, а где је ту Ђинђић? Па није ваљда да верујете да је иза његовог убиства заиста стајао неки фантомски „антихашки лоби“, или одједаред измишљени криминални клан? То се од почетка чинило као класична балканска замена теза. Зар је случајно што је смакнут баш када је почео да изражава незадовољство што Империја није одржала своја обећања од пре 5. октобра, или што је његовим смакнућем апсолутну власт - колико год кратко - добио најгори олош из грађанистичког табора?

Ма колико кварни и имуни на част и поштење били данашњи политичари у Србији, не морају да буду посебно паметни да виде што би и слепцу требало да буде јасно. Ако се усуде да пркосе Империји, прети им лично страдање - било пад у политичку немилост (видети Коштуница, В.) било прилика да се придруже Ђинђићу у Хаду. С друге стране, ако у служби Империје злостављају сопствени народ, од тога ће они лично имати само користи. Народ ће да ћути и трпи, као и досад - или чак, медијски слуђен, да тражи још.

И Империја и њени послушници, дакле, верују да је народ потпуно сломљен, покорен и пасиван. А ако је то тако, онда издајничко понашање које се нама чини потпуно апсурдним за њих у ствари представља потпуно логичан избор.

Империја се променити неће, док не пропадне. (А хоће, само ка' ће, не знамо.) Исто важи и за ЕУ. Политичари су такви какви су, неће им одједаред израсти морал. Једино што у овој једначини може да се промени је понашање народа.

И онда, простом математиком, долазимо до неминовног закључка: подаништво политичара ће престати када престане подаништво у довољно великом делу народа који ће бити вољан да нешто предузме - притом не мислим на масовне протесте, лупање у шерпе и дување у пиштаљке - како би подигао цену издаје до неисплативости. Тиме од њих нећемо направити родољубиве политичаре, али ће то бити добар почетак.

Јер како ономад рече Његош, кроз Владику Данила у Горском вијенцу:

„Вук на овцу своје право има,
ка тирјанин на слаба човјека.
Ал' тирјанству стати ногом за врат,
довести га к познанију права,
то је људска дужност најсветија!“

петак, 16. новембар 2012.

Неправда за све - и други пут

Поводом данашње одлуке Хашке инквизиције да амнестира Туђманове генерале Готовину и Маркача од сопствене пресуде:

Неправда за све 
Сиви Соко, 15. април 2011

Ликовање над данашњом пресудом Хашке Инквизиције хрватским генералима Готовини, Чермаку и Маркачу велика је грешка.

То што су генерали оптужени за учешће у „заједничком злочиначком подухвату” (ЗЗП) одступа од досадашње праксе Инквизиције да Србе терети за систематске злочине, а остале за појединачне. ЗЗП је конструкција коју је осмислио амерички Хрват Џон Ценчић како би се оптужило цјелокупно српско руководство из Крајине, БиХ и СРЈ, и у суштини је политичке, а не правне природе. То што се сада примјењује на Хрвате требало би ваљда да обезбиједи признање за ту конструкцију, као и сам МКТЈ, тако што ће Срби рећи: „Па добро, значи има правде, Хаг и неком другом суди”.
Хрватска прославља пресуду Маркачу и Готовини (Beta via B92)

Проблем је, међутим, што МКТЈ није легитиман суд. Трибунал је институција која нема покриће, јер Савјет безбедности УН не посједује судска овлаштења, па тако нема шта да преноси на ад-хок институције које успоставља. Нема везе да ли осуђује или ослобађа, нити да ли су оптужени једне, друге, треће или пете националности. Не може се МКТЈ узимати „а ла карт”, па вољети када осуђује злочине над „својима” а мрзити када осуђује „наше” за злочине против других - иако многи то редовно чине.

Најбољи доказ политичког карактера пресуде је ослобађање једног од генерала. Ако је био у ланцу команде - што је, по дубиозним стандардина Трибунала, довољно да се прогласи за учесника у ЗЗП - онда не може да буде невин; у томе је и „љепота” конструкције ЗЗП. Биће, онда, да су га ослободили као гест добре воље према Загребу. А сасвим је могуће да ће и друга двојица на крају бити ослобођена, или осуђена на већ одлежано, као што се десило сребреничком крвнику Насеру Орићу.

Да ли је у Олуји било злочина, или чак да ли је Олуја, као оружана акција против цивила у заштићеној зони УН, и сама била злочин - то Трибунал уопште не занима. Пошто је тада то урађено по налогу Империје (а Туђман је једва дочекао) онда годинама о томе није било расправе. Када је и почео процес генералима, њихови браниоци су брже-боље похитали да кажу да је онда и Америка крива, пошто је Вашингтон слао оружје и инструкторе Туђману и спремао „Олују”. Можда су очекивали да то заустави Инквизицију, или да се Империја (ха!) уплаши позивања на одговорност. Тужна је истина, међутим, да Империју данас нико не може да изведе пред суд, а још мање натјера да се повинује пресуди која јој није по вољи.

Лишене одбране да су само вјерно служили Империју, хрватске власти инсистирају да у „Домовинском рату” Хрвати по дефиницији нису могли да чине злочине, јер су се „само бранили” (од домицилних Срба, је ли). То је лоша логика. Чак и да је тачна теза да је њихов рат био одбрамбени, праведност нечијег ратног циља нема везе са праведношћу понашања у самом рату - иначе испада да циљ оправдава средства.

Ни данас нико у Хрватској неће да се заузме за људска права Срба који су избрисани из устава, побијени, протјерани, покрадени, а свако ко хоће да се врати - а може да ради и заснива породицу - бива оптужен за ратне злочине и судски малтретиран. Нема везе која странка је на власти - хрватска државна политика према Србима је да не смије да их буде. Ако то није геноцидно, не знам шта јесте.

Нити може да буде другачије. Од Старчевића наовамо, нездрава опсесија Србима се зида у темељ хрватског националног идентитета. Када не би могли да се заогрну патриотизмом „Домовинског рата”, хрватски властодршци би морали да објасне свом народу зашто је после двије деценије неовисности сиромашан, гладан и обесправљен. Није ваљда због Срба, које су што побили, што протјерали, што превјерили - баш као што је ономад планирао Павелићев министар Миле Будак.

Имајући у виду ту злу крв, није неразумљиво нити неочекивано да се досадашње мете хашког иживљавања радују што за промјену, ето, страдава неко други. Али немају чему да се радују. Ово није правда, већ само неправда са другачијим предзнаком.

уторак, 13. новембар 2012.

Страх животу каља образ често

Иако често цитирам Андрићев епиграм о народу који „не може више да разликује не само добро од зла, него и своју сопствену корист од очигледне штете“, тек сам недавно схватио да је он ту у ствари поставио дијагнозу српског архи-проблема. Зашто нам се све ово дешава? Зато што нисмо сами себи јасни, па нам онда ништа око нас није јасно. Постављамо погрешна питања, па нас онда чуде погрешни одговори. И све тако, укруг.

На ту спознају дошао сам читајући јучерашњи текст Александра Недића, у којем покушава да рехабилитује свог деда-стрица, ђенерала Милана. Потпуно разумем ту његову потребу; сваком нормалном човеку и иначе би било тешко да живи с таквим теретом, а камоли у данашњој Србији, где се издаја свакодневно слави као државништво.

Александар цитира реферат ђенерала Недића из новембра 1940. због којег је смењен са функције министра војног, као доказ да је његов деда-стриц био „пророк српског страдања“. Као историчар по струци, прихватио сам изазов да се „упознам са чињеницама о догађајима или личностима о којима донос[им] закључке“ и прочитао текст реферата. Само, ни после тога нисам осетио потребу да коригујем ранији став о приступању Тројном пакту и односу према Немцима, који је дијаметрално супротан од Недићевог. Дапаче.

Милан Недић у „равноправном партнерству“ са командантом окупационе управе, генералом Луфтвафе Ханјрихом Данкелманом
Погрешне процене
Ево и зашто. У цитираном реферату се налазе два одломка која указују на дубину Недићевих заблуда. Прво, два дана пошто је Италија из Албаније напала Грчку - без неопходне логистичке припреме и у најгоре могуће годишње доба - Недић пише како ће Талијани:
„...покорити Грчку у најкраће време. Грчка нема нити моторизованих јединица, нити ваздухопловства, а копнене снаге су релативно мале. Помоћ Енглеза не може бити ни ефикасна ни спасоносна за Грчку. Догодиће се да ће Италијани узети северну Грчку и избити на Солун, где ће се спојити са Бугарима и довршити наше стратегијско опкољавање“.
Ово се, дабоме, није десило. Штавише, Грци су до ногу потукли Талијане у Епиру и потисли их у Албанију. Даље нису могли, јер је наступила зима, а Грци нису имали офанзивну логистику. Тек је Хитлерова интервенција, у априлу 1941 (операција „Марита“) спасила Мусолинија од понижавајућег пораза.

Поставља се питање, каквим је [дез]информацијама баратао Недић, када је направио овако потпуно промашену процену талијанске војне моћи. Али следи још убиственији део реферата:
„Немачка је заузела европски континент и неограничени је господар. Са својих деведесет милиона Немаца, ако не наступи грађански рат у њој, она ће бити дуго и дуго његов господар. Поред тога Немачка је била и биће наш силан сусед. Па је природно да испитамо и ту могућност. Ако се решимо на ово, онда шта добијамо: прво, продужићемо себи живот, друго, сузбићемо захтеве грамзивих суседа и, треће, иако на крају крајева ипак изгубимо извесне делове земље за компензацију суседима, нећемо свакако изгубити онолико и онако као ако би били непријатељи и силом покорени“.
Неограничени господар, и биће још дуго? А свега четири године касније, та иста Немачка је била хрпа рушевина. Толико о тисућугодишњем Рајху, том класичном примеру опсесије царством земаљским. И ето још једне коцкице у мозаику који објашњава слом краљевске југословенске војске: поред издаје Хрвата и саботаже комуниста, водили су је овакви ђенерали, који су рат предали и пре него што је почео.

Факти и фантазија
Често се каже да генерали увек воде претходни рат. Недић је по свему судећи преценио осовинске могућности зато што је Хитлер за само годину дана постигао оно што Кајзеру није успело ни за четири. А када је говорио о страдању које је хтео да избегне, пре ће бити да је мислио на злодела која су му била позната - нпр. голгота преко Албаније, трогодишња аустроугарскa окупацијa - него на јаме и логоре смрти НДХ, које нико тада није могао ни да наслути.

Управо из Недићевог пера стиже потврда мог малог експеримента из алтернативне историје: и он је сматрао да ће Немачка тражити „компензацију суседима“ од Југославије, али је мислио да је то прихватљивије од ратног страдања. Будите уверени да би Хитлер створио НДХ у склопу те „компензације“. Да ли би у таквој НДХ страдало ишта мање Срба? Када се узме у обзир да хрватска мржња према Србима није била условљена априлским ратом или отпором Немцима, већ историјским наслеђем, чисто сумњам да би било икакве разлике.

Што се тиче „кусе“ Југославије коју би Хитлер наводно великодушно оставио на животу - онако како [ни]је оставио Чешку после Минхена, рецимо - колико би у њој страдало народа да није било окупације, репресалија, или Михаиловића? Опет, тешко је рећи. Јер Броза би, будите уверени, итекако било. Његов тријумф био је заслуга више енглеске издаје њима пријатељске краљевске владе, него Толбухинових тенкова. Шта мислите шта би се десило да су Срби којим случајем били у Хитлеровом табору! Колико би се суровије понели Совјети, а колико Броз? Ово што се ради Србима од 1944. наовамо полази од лажне симетрије Драже и Павелића,измишљеног фашизма и преувеличане Недићеве колаборације - а замислите да су све то биле стварне чињенице? Све ове страхоте су много реалније могућности од ружичасте фантазије 2. светског рата проведеног у наводно безбедној осовинској позадини.

Три суштинска проблема
Аргумент „приклањања јачем“ има три суштинска проблема. Прво, што почива на претпоставци да би тиме страдање било квантитативно мање, али ту претпоставку, самим тим што је теоретска, не може да квантификује.

Друго, што потпуно занемарује квалитативну страну ствари. Јер чак и да је у рату страдало милион Срба мање, српство га не би преживело. Изгубљени животи јесу трагедија, али било би далеко горе да су Срби пљунули у лице свему што чини њихово биће: части, образу, чојству, јунаштву, слободи, правди. Колико год се завојевачи трудили да то затру, нису успели у томе. Ни Турци, ни Аустрија, ни Хитлер, ни Броз, па ево ни жутократе и невладници. То су ствари које немају цену. С њима, колико год да страда, народ може да опстане. Без њих, тешко.

Трећи проблем односи се на заводљиви аргумент Александра Недића да је његов деда-стриц изабрао подаништво јер је сматрао „да је у сукобу велесила место Србији и Србима негде у запећку где би сачекали развој ситуације и избегли погром“. Али то је лажни избор, јер га Срби никада нису имали. Нису га дозвољавале ни велике силе, ни сам карактер Срба. Да смо могли, то бисмо и урадили. Али нисмо.

Односно, да будем прецизнији, неки јесу. „Регион“ је препун бивших Срба, који су мислили да подаништвом могу да сачувају животе, а о принципима ће бринути касније. Када би и схватили сву страхоту тог избора (неки никада нису), било је касно за кајање, па су из фрустрације постајали највећи крвници и мрзитељи оних Срба који се себе, упркос свему, нису одрекли.

Тако је било и под Турцима, и под Аустријом, и под Хитлером, и под Брозом, а ево и данас, под поданичким култом Атлантске Империје. Сваки пут се Срби нађу у истој ситуацији. Сваки пут се међу њима јаве људи који су изгубили из вида принципе, па мисле да је голи живот важнији од чувања завета Господу. Они призивају подаништво као судбину - а тиме и нестанак.

А Срби опстају.

(Исправка: Милан Недић је деда-стриц Александра Недића, не деда-ујак како је првобитно погрешно наведено у тексту)