Мислио сам да је неслана фудбалска шала Олија Рена била кап која је прелила чашу српске толеранције империјалистичких понижења, али чини се прије да је то била "пресуда" сребреничком кабадахији Насеру Орићу. Тим поводом је чак и Борис Тадић, "пословично далеко толерантнији и са више разумевања за све туђе интересе (а нарочито оне великих сила) у региону, а спрам српских интереса и осећања" (Малбашки) изразио невјерицу да звјерства над Србима очито заслужују мању казну од крађе у самопослузи.
Нова Српска Политичка Мисао преноси неколико чланака на ову тему, од којих издвајам одличну анализу гореспоменутог Николе Малбашког, Хашка фарса (са освртом на "српску параноју") и коментар Зорана Ђирјаковића у НИН-у, Убијајте док сте млади.
Такође препоручујем коментар Жељка Вуковића, Србија без граница, један од најбољих приказа садашњег стања српске државе.
Ако је судити по овим чланцима, изгледа да људима полако почиње да бива јасно шта се дешава и ко шта коме ради. Чим прије постану свјесни стварне ситуације, тим прије може да почне проналажење излаза. А то свакако не могу да раде исти људи који су до проблема и довели, нити за то могу да се користе иста средства, бар не ако се очекује другачији резултат од овог садашњег.