Била је то, дакако, фантазија - што Цвијановић и признаје. Али не зато што је описани сценарио неизводљив сам по себи, већ зато што Борис Тадић није особа која може да га изведе. Односно, могао би, онако теоретски, али је далеко вероватније да ће, рецимо, саудијски краљ ручати свињетину усред Меке током Рамазана.
Наиме, Цвијановић свој сценарио условљава Тадићевом спознајом да су:
"...пријатељи они са којима делимо љубав, да су савезници они са којима делимо циљеве, да су противници они који, када нас победе, отворе врата и пусте нас да часно са мачем изађемо кроз њих, и да су непријатељи они који, када нас победе, не остављају нам ни мач ни излаз. Непријатељи су они чији је циљ да заувек сломе наш дух."
Можда би овде "душмани" био бољи израз од "непријатељи". А нема никакве сумње да су Империја, њени вазали у ЕУ, и њихове домаће експозитуре (невладници, жутократе) управо душмани.
Немачки изасланик за Балкан од 1941-45, Херман Нојбахер, сведочио је у својим мемоарима о Хитлеровом убеђењу да се "не сме никада допустити да на Балкану постане један народ сувише моћан, који је свестан своје политичке мисије и историјске улоге." При томе је мислио на Србе.
Свакако да је иронија то што су се данашњи Срби одавно одрекли и политичке мисије и историјске улоге. Нису ни издалека онолико слободољубиви и независни какви су били они које су због тога на зуб узеле аустроугарска царевина и Хитлерова Немачка - али је данашњој Империји, која је просто преписала њихову балканску политику, то сасвим свеједно. Чак и потенцијал за ремећење хегемоније мора бити уклоњен, јер никад се не зна када ће анестезија престати да делује, а незгодни Срби да се пробуде из учмалости.
Ако жутократе сматрају Империју, ЕУ и НАТО својим пријатељима и савезницима, то значи да са њима деле и љубав и циљеве. А пошто смо већ установили шта су им циљеви, произилази да жутократе себе не сматрају Србима (што су већ много пута показали) и да им до Србије апсолутно није стало.
И то је онда одговор на питање зашто Тадић, који заиста контролише све системске полуге моћи и власти, није досад отворено издао Србију и "учинио све што може" да би задовољио своје господаре. Наиме, њима отимачина Косова није циљ сама по себи, већ је средство у функцији остварења далеко важније циља: "коначног решења" тзв. српског питања на Балкану, односно затирања Срба као слободољубивог и независног народа.
Сасвим је могуће да Империја сматра да је њен пројект колективне лоботомије Срба малтене завршен. Захваљујући свом историјском искуству, империјалисти су опседнути контролом над институцијама система, па не схватају да је друштвени отпор итекако могућ ван њих. Пошто су жутократе покорно јавиле да су све институције у Србији у њиховим рукама, Империја сада очекује потпуно извршење постављених задатака.
Жутократе су, по свему судећи свесне да њихова власт није ни издалека толико јака и свемоћна, и да им за остварење задатог треба још времена. То је, по мени, најбоље објашњење за позерски патриотизам Тадића и министра Јеремића. Он јесте искључиво за унутрашњу употребу, и јесте у функцији "меке издаје". Али нисам убеђен да се ова представа игра са пуним знањем и разумевањем Империје. Јер, империјалисти су небројено пута показали да између суптилног и бахатог приступа увек бирају потоњи.
Зло често само себе саплиће. Жутократе се труде да што боље служе Империји, али им ова верује таман колико свим осталим издајницима. Баш захваљујући том непрестаном шиканирању, жутократе нису биле у стању да докусуре српски дух, који упркос свему још опстаје.
Као хришћанин, верујем да свако може да нађе спасење. Али само зато што је нешто теоретски могуће не значи да је изводљиво, или вероватно. Зато протагониста Цвијановићеве фантазије са почетка ове приче сигурно неће бити Борис Тадић; не зато што не разуме разлику између противника и непријатеља, већ зато што непријатеља сматра пријатељем и савезником. Међутим, садржај те фантазије свакако био би добар почетак на путу спаса. На нама је да нађемо некога ко би био у стању да тим путем крене.
Нема коментара:
Постави коментар