„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

четвртак, 31. децембар 2009.

Срећна нова година

Неће се ништа променити пуким окретањем странице на календару, али нова година је увек симболична прилика за нове почетке. У ситуацији када нас самоизабрани спаситељи воде право у светлу прошлост, нови почетак нам је потребнији него икада.

Ако верујете, нека вас Бог благослови и чува. Ако не верујете, нека вам случај иде у прилог. И нека вам се испуне све жеље - али само оне које сте заслужили.

Срећна нова 2010!

среда, 30. децембар 2009.

Драги Деда Мразе...

У данашњем "Фајненшел тајмсу" (Financial Times) осванула је необична новогодишња честитка Империји и њеном протекторату познатом као Босна и Херцеговина. У коментару који су потписала два аутора и чак три "сарадника", вапије се за интервенцијом "међународне заједнице" у БиХ, коју дабоме угрожавају зли Срби. Превод текста постављен је данас на НСПМ.

Све је у том коментару патворено, од наводне бриге за БиХ до позивања на демократију. Чак је и идентитет аутора калкулисан - пошто је ФТ британски лист, потписници су Британци, већ нам познати пропали политичар и бивши вицекраљ БиХ Педи Ешдаун и Вилијам Хејг, конзервативац и будући министар иностраних дела када и ако његова странка добије предстојеће изборе. Једино је србофобија искрена и отворена.

Али није ово само измишљотина доконих Британаца; на тексту је радила цела комисија, у којој су већину чинили Американци. Потписани су Мортон Абрамовиц, оснивач Међународне кризне групе; Џејмс О'Брајен, бивши специјални изасланик Мадлен Олбрајт за Балкан; и Џим Хупер, некадашњи директор МКГ и још пар "невладиних" организација које су лобирале за интервенцију на Балкану.

Са таквим ауторима, садржај самог коментара нити је нов нити је изненађујући. Али ови професионални интервенционисти су изгледа довољно очајни да међу већ познате небулозе уврсте и ову, кристално јасну формулацију своје визије БиХ:

Енергичан међународни приступ мора бити усредсређен на једини циљ: на једну централну владу Босне која је довољно ефикасна да испуни своје одговорности за чланство у ЕУ и НАТО. Сваки босански вођа мора да буде за ову једноставну идеју или против ње, али и да се суочи са консеквенцама свог одговора на то питање.


Дакле, међународни душебрижници би да направе БиХ по принципу "Ein Land, Ein Volk, Ein Führer". Кад би још само нашли и "оца нације," као што је ономад Ешдаун тепао Изетбеговићу на џенази... Али Босна није једна земља, у њој не живи један народ, и зато не може да има нити једну владу, ни само једног вођу. Ма колико то хтела братија потписана овде, али и њихови штићеници у самој БиХ. Лако је, уосталом, туђим млатити глогиње...

Јасно је мени што је ово друштванце толико опседнуто обезбеђивањем политичког капитала које су стекли у протеклих 20 година као инвеститори у пројекту Криви Србе за Све. Али Империја просто нема чиме да им испуни ове пусте жеље. Не знам јесу ли Ешдаун, Хејг, Абрамовиц, О'Брајен и Хупер добили допис, али САД има вишеструко већи дуг него бруто друштвени производ, а сва војска је било у Ираку, било у Авганистану, било код психијатра по повратку из њих. Откуд им образ (добро де, немају га) да ово објаве у финансијским новинама, у мору вести о банкротима и слободном паду фунте и долара?

Можда су мислили да ће Деда Мраз да им испуни ову жељу, па су је темпирали за крај 2009? Само, ем што су погрешили адресу (ФТ није баш Северни пол), ем што су њихови демократски, мултикултурни и мултиетнички Једнобосанци Деда Мраза - забранили.

петак, 25. децембар 2009.

Дискриминација, Босна и мир

Европски суд за људска права у Стразбуру одлучио је у уторак да Устав БиХ (тј. анекс 4. дејтонског мировног споразума) дискриминише против мањинских заједница, јер предвиђа да у Председништву те државе седе само Хрвати, Муслимани (”Бошњаци”) или Срби. Ако се неко декларише као Јеврејин, Ром или шта већ, нема право да се кандидује. Успут буди речено, то право немају ни Срби из Федерације, ни Муслимани ни Хрвати из Српске, нити било ко од становника Дистрикта Брчко (али њега је накнадно створила ”међународна заједница,” па је то онда њихов проблем). Промене устава су, дакле, обавезне ако БиХ хоће да поштује међународне конвенције које је прихватила као надређене сопственим законима.

Ово су, дабоме, једва дочекали Харис Силајџић и његова ”Странка за БиХ” као наводни доказ да је Дејтон нелегитиман и да га треба рушити.

Устави су средство, а не циљ. Циљ је успостављање управе која би служила потребама становника државе. Становника - не политичара, којима се жури у ЕУ само да би тиме озваничили свој феудални статус и постали имуни на могућност да их неко смени. Ето вам Тони Блер као типичан пример, или још боље, пропали либерал-демократа Педи Ешдаун.

Објашњавајући збуњеним западњацима како капитализам може да функционише у Кини која је наставила да се декларише као комунистичка земља, Денг Хсиаопинг је једном приликом рекао, ”Није важно које је боје мачка. Важно је да лови мишеве.” У БиХ, нажалост, предмет спора није боја мачке, већ ко ће да буде мачка - а ко миш.

Свакако да би било идеално када би етничка припадност председника БиХ била небитна. Али да би се то десило, државне институције треба да имају тек минимум власти; ако држава није у стању да угрози права било којег народа, Срби, Хрвати и Муслимани не би мислили да морају да се боре за превласт.

Таква БиХ је нажалост неспојива са микротиранијом каква је ЕУ. Из Брисела се захтева да БиХ постане стандардна, свемоћна држава. А то значи да ће Срби, Хрвати и Муслимани наставити да се туку око тога ко ће да том државом влада. Било путем медија, путем блокаде политичког процеса, тужакањем по судовима - или, не дао Бог, оружјем.

Ако ће Босна икада да буде мирна, народи који у њој живе морају да седну и договоре се под којим условима могу да живе заједно - или, ако такви услови не постоје, да се разиђу како најбоље знају. Било какав покушај ма којег народа да игнорише постојање друга два или просто наметне своју концепцију на њихову штету довешће - опет - до рата. Можда то неки и прижељкују, убеђени да им је мало недостајало до ”коначне побједе” прошли пут, све док ”перфидни Запад” није њих онако невине жртве издао наметањем дејтонског договора. Али то је перверзија историје, и то треба да се каже.

Дејтонски устав има многе мане, од којих је једна сигурно третман мањинских заједница. Али то је и даље једина ствар која спречава повратак у хаос 1992-1995. Годинама упорног разарања у име неке митске ”функционалне” и ”бриселске” БиХ, тај споразум је готово сасвим избрисан, и од њега је остало тек неколико изкрзаних нити које још држе БиХ на окупу. Какви год им били мотиви, људи који нападају те преостале нити нису миротворци, и не доносе ништа добро заједницама које предводе, било да се ради о Србима, Хрватима, Муслиманима, Ромима или Јеврејима.

среда, 23. децембар 2009.

Пресецање паучине

Док се борите са зимом и снегом и припремате за новогодишње и божићне празнике, нађите времена да прочитате један изузетан есеј. "Паукова мрежа психолошке окупације Србије", аутора Бошка Обрадовића, налази се на сајту Двери.

Сећам се да сам у једној дискусији о америчком образовном систему чуо тезу која отприлике гласи овако: "Ако хоћете да створите незналице, не морате их учити погрешним одговорима. Довољно је да их научите да постављају погрешна питања. " Обрадовић објашњава да је у данашњој Србији на делу један политичко-медијски експеримент да се цели народ издресира да поставља погрешна питања, односно да постане имун на сваку мисао о сопственој добробити.

"Паукова мрежа" на једном месту окупља и неке теме које сте имали прилике да читате и овде, од историјског идентитета и континуитета, преко питања карактера, до лажних дихотомија и избора који то нису.

У потпуности се слажем са Обрадовићевом тезом да је "лично и свенародно ослобођење од ових наметнутих медијско-идеолошких матрица предуслов не само сваког друштвеног активизма и успеха, већ и голог духовног и физичког опстанка српског народа."

Прочитајте овај текст и пресеците пропагандну паучину. Себе ради.

недеља, 20. децембар 2009.

НАТО

Сваки пут кад помислим да је ово дно дна и да горе више не може, неко из хунте која тренутно влада Србијом покаже ми да сам се преварио. Не знам зашто ме изненађује што се људи који су се званично одрекли морала и достојанства понашају неморално и ничега не стиде. Ваљда зато што ја још увек верујем и у морал и у част, па ми је то ”слепа тачка”. Могу да појмим да постоје и неморални и бестидни, али не могу да предвидим како ће да се понашају, јер једноставно не умем да размишљам попут њих.

Отуд ме чуди прича у Србији ових дана о приступању НАТО. Нија та прича ништа ново; још у августу сам дао интервју Фонду Слободан Јовановић о том питању, све се чудећи зашто се о томе уопште разговара, а камоли у тако неутралним тоновима. Као да се протекле две деценије уопште нису десиле!

Можда је у томе ствар. Демократура би да нас набеди, у најбољој традицији своје идеолошке претече, да је историја почела 5. октобра 2000. Исто тако, инсистира да су ”наша” злодела тако грозна и неопростива да о њима стално треба да се говори и за њих се константно испашта, док су сва непочинства других или измишљена или преко њих треба прећи у духу ”добросуседских односа”. Подсећа ли вас ово на нешто?

Само, историја није почела 5. октобра 2000, нити се завршила у јулу 2008. Улога НАТО у југословенској кризи почиње већ 1992, када је Алијанса на себе преузела спровођење УН ембарга на оружје (који је, дабоме, селективно кршен у корист ”невиних жртава”), али и зоне забране летења у БиХ. Е сад што би АВАКС-и ”зажмурели” када су авиони ХВ митраљирали избегличке колоне на петровачкој цести, или када би хеликоптери АРБиХ превозили оружје, официре и материјал... ситнице, је ли. Бродови НАТО су, успут, спроводили и поморску контролу санкција УН према СР Југославији.

НАТО је потом великодушно понудио да реагује на повреде ”заштићених зона” у БиХ. Бомбардери Алијансе су прво наступали по наређењу централе УН у Њујорку, али је убрзо затим тај ”двојни кључ” укинут и НАТО је слао бомбардере по сопственој одлуци. Увек против ”агресора,” дабоме. Кулминација ове постепене интервенције је била у лето 1995, када је НАТО покренуо општи напад на РС операцијом ”Намерна сила” (Deliberate Force), који је нама тако драг Ричард Холбрук описао као ”бомбе за мир.” Притом је НАТО авијација пружала директну подршку копненој офанзиви ХВ и АРБиХ, којом приликом је уништена РСК, а протерано неких триста хиљада људи, што са територија данашње Хрватске, што из западних крајева БиХ насељених Србима. Јер, ако су Срби узрок рата, онда се мир успоставља уништењем Срба, дабоме.

Истовремено су ”мировњаци” УН скинули своје плаве беретке и открили се као интервентне снаге НАТО, које су онда запуцале по положајима ВРС из топова, тенкова и чега све већ не. Када је после Дејтонског споразума успостављен ИФОР, мировна мисија под командом (гле чуда) НАТО, њени први чланови били су дојучерашњи војници УНПРОФОР-а, сада у сопственим униформама.

Добро де, овај део НАТО историје није познат свим Србима, поготово онима источно од Дрине којима је било тешко и претешко што због санкција нису могли да купују нове патике, а кога брига за оне ”босанце” и ”крајишнике” што гину и остају без крова над главом. Што се нису лепо поклонили добронамерним властима Туђмана и Изетбеговића, па да сви боље живимо!

Милошћу НАТО, ни они нису остали ускраћени за благодети Алијансе. Прво је у лето 1998. Америка пружила подршку терористима ”ОВК”, да би онда НАТО запретио бомбардовањем Србије (!) у октобру, због наводне ”хуманитарне катастрофе” на Космету. Иако је ОВК већ била разбијена и неутралисана (по други пут!), власт Слободана Милошевића је пристала да повуче војску и омогући улазак ”посматрачке мисије ОЕБС,” коју су чинили махом војни обавештајци НАТО земаља. Уз њихову помоћ, ОВК је повратила снагу и у јануару 1999. извела ”операцију Рачак,” која је на западу представљена као масакр недужних цивила. Уследио је ултиматум из Рамбујеа и напад НАТО на тадашњу СРЈ у марту.

Ваљда не морам да подсећам да су ”демократске” НАТО бомбе убијале без дискриминације, по аутобусима, возовима, пијацама, мостовима, тоалетима... Али ко је крив Србима што је НАТО морао да их бомбардује! Што се нису лепо безусловно предали, к’о сав нормалан свет?

Милошевић се на крају и предао, све мислећи да ће НАТО да поштује договор. И шта би? Стотине хиљада Срба, Рома, и не-Албанаца уопште истерано је са Космета на нож, њихова имовина опљачкана или попаљена. НАТО је мирно гледао како албански терористи ”ослобађају” покрајину. За девет година мандата УНМИК-а, нити један једини убица, пљачкаш, силоватељ или нападач Срба није ухапшен, а камоли осуђен.

Једини изузетак само потврђује правило: Фљорим Ејупи је ухапшен после бомбашког напада на аутобус пун Срба код Подујева 2001. Он је ”побегао” из америчке тврђаве Бондстил, да би га онда после неколико година ипак ухватили 2008. године. УНМИК-ов суд је осудио Ејупија на 40 година затвора, али га је ”мисија реда и закона” ЕУ у пролеће 2009. ослободила!

У марту 2004, многе (мада не све) НАТО трупе су у својим бункерима исто тако гледале како десетине хиљада Албанаца пале српска села и руше цркве и манастире. Само су неки међу њима (нпр. Чеси) сачували образ и радили оно што им је на папиру и био посао: штитили цивиле од насиља. Тродневно дивљање Албанаца заустављено је оне секунде када су на њих припуцали Американци. Тек да се зна ко је газда.

И уместо да погром буде хладан туш и освести јавност на НАТО Западу шта се заиста дешава у окупираној српској покрајини, пропагандна машина га је искористила као кључни аргумент за ”Независно Косово”! Та квазидржава проглашена је у фебруару 2008, када је процењено да је неутралисан отпор у Србији. Прво признање НДК стигло је из Авганистана, земље под окупацијом САД и НАТО.

Имајући све ово на уму, зашто онда уопште разговарамо о било каквим односима са НАТО, а камоли уласку у Алијансу? Све да су у Бриселу и Монсу сами анђели, и да сада деле бомбоне уместо ракета а уместо захтева за куповину скупог оружја долазе са коферима пара (као што су ономад амерички агенти ”помагали” ДОС), зар смемо да заборавимо, да опростимо? Штавише, да прихватимо да су сва ова злодела у ствари била праведна, а да смо ми у ствари грешни и да смо све ово заслужили?

Од 5. октобра наовамо, са малим варијацијама, Србијом влада режим који управо тако размишља. Војску која је 78 дана успешно одолевала најмоћнијој војној коалицији на свету су ”реформисали” до глади и ништавила. Садашњи министар, којег неки само пола у шали зову ШуНАТОвац, вели да Србија мора да ратује у Авганистану - али да нипошто не сме да ратује да би одбранила себе и своју територију! Исто мисли и некадашњи министар војни а сада председник, Борис Тадић.

НАТОфили причају о некаквим стратешким интересима Србије, али никако да кажу шта су ти интереси. Да оно мало војске што је остало постану јањичари Беле Куће и Барака Блаженог у светим ратовима за ”демократију и људска права”? Да Србија престане да буде ”реметилачки фактор” на Балкану тако што ће и физички да нестане, и тиме заслужи вечну захвалност (ха!) НАТО и ЕУ?

Као што рекох, то су људи који се ничега не стиде. Сваки покушај да се с њима расправља о моралности било чега је апсолутно беспредметан. Али ваљда нас има који нисмо такви, који не могу да признају непостојећу кривицу, не могу зло да прогласе за правду а силу за закон, не могу да оправдају убијање деце по Авганистану а забораве убијену децу по Србији. За нас, НАТО није питање ни неког фантомског стратешког интереса, ни неке фантомске демократије, већ врло стварно питање очувања последњег грама достојанства нас као људи и као народа.

среда, 16. децембар 2009.

Коме извињење?

Пита се Владимир Јевтић, у коментару дана на НСПМ, коме Србија треба да се извињава? Ово апропо интервјуа Хариса Силајџића првом листу Друге Србије, у коме је тражио ”званичан, цивилизован акт извињења” од Београда.

Ниједне добронамерне новине не би давале медијски простор Силајџићу, човеку који је 1992 на сав глас вриштао о некаквих 250.000 побијених Муслимана (а коначни биланс рата је био неких 100.000 људи, од којих 30.000 Срба), па после о 60.000 силованих Муслиманки, ”геноциду” у Бихаћу, Горажду, и где све не. Силајџић је ноторни лажов и преварант. У свом сопственом народу важи за посебно кварног политичара. Какво право има он да тражи ”цивилизовано” или било какво друго извињење, када он са цивилизованим понашањем нема никакве везе?

Јевтић прелази преко тога, и упушта се у дискусију недавне одлуке страног тужиоца да обустави процес против виновника масакра колоне ЈНА која се у мају 1992 повлачила из Тузле. То наводи као пример лицемерја. Као, све су стране чиниле злочине (јесу), па онда извињења морају да буду обострана. С дужним поштовањем, али ово је наивно.

Загреб и Сарајево су све ове године савршено доследни у убеђењу које без оклевања и на сав глас деле с било ким ко жели да их слуша: за све су криви само и искључиво Срби, ми (Хрвати или ”Бошњаци”) смо апсолутно невини и шта год да смо урадили током ратова је савршено оправдано јер смо се ми ”само бранили” (још један Силајџићев бисер). Неслагање са овом Званичном Истином, макар и минимално, аутоматски повлачи оптужбу за ”негирање геноцида”.

Ово је Јевтићу итекако јасно, јер каже да:

Само наша власт и невладине организације признају да су Срби чинили ратне злочине, за разлику од наших суседа, који не само да се по том питању и не изјашњавају, већ ратне злочине који су почињени од њихових држављана славе као некакве победе и ослобођења.


Али, да ли то значи да он призива неку сарајевску или загребачку Наташу Кандић? Сумњам. И сумњам да он заиста сматра да је овај српски мазохизам добар или пожељан. Јер, ови што живе од приче о српској кривици, што у Влади што у Невлади, не причају ту причу зато што верују да су сви чинили злочине, или из неке искрене родољубиве самокритичности, већ зато што сматрају (чиме год били мотивисани) да су Срби стварно одговорни за све оне злочине за које их оптужују примери праведности и врлине у Загребу, Сарајеву, Бриселу, Вашингтону и Хагу. Једно је бити свестан човекове способности да чини зло, а нешто сасвим друго веровати у наметнуте најцрње измишљотине о сопственом народу.

Уопште не знам откуд Србима у Србији ова опсесија некаквим добросуседским односима са народима који су највише допринели уништењу некада заједничке нам државе и дали све од себе у потоњим ратовима да на територијама које су присвојили остане што мање Срба. И данас, 14 година после Дејтона, и једни и други према Србима манифестују искључиво мржњу и непријатељство.

Овај исти Силајџић је лајао кад је Тадић манекенисао око неке школе на Палама, а просто кевтао од задовољства када је убрзо потом у Сарајеву турски министар иностраних дела причао бајке о повратку Османлија. Месић је ономад поносно ”испунио задатак” рушења Југославије, а сад прича да ју је једини он бранио од ”великосрпске агресије” (!). Његове дипломате се у међувремену такмиче да боље, више и јаче од Американаца подрже ”Независну државу Косова.” О каквим онда добросуседским односима може бити реч? У којој паралелној димензији? Најгоре од свега је што се овакво понашање хрватских и муслиманских лидера међу Србима правда као некаква реакција на тобожње српске злочине, иако се ради о апсолутној замени теза.

После 1945 су у име ”братства и јединства” Срби заборавили и опростили и усташе и Јасеновац и пасја гробља, а прихватили фантомску кривицу за ”геноцидне” четнике и ”великосрпског” краља, да не би приговарали стварању република и покрајина, нових језика и нација... Сада се та матрица опет понавља, у име некаквих ЕУроатлантских интеграција. Има ту подоста ироније, али је такво понашање по својим последицама напросто злочиначко.

недеља, 13. децембар 2009.

Ко игра за рају, и занемарује тактику...

У данашњем Новом Репортеру има интервју са Срђом Трифковићем, из којег произилази веома јасна порука: у САД не постоји „српски лоби“, а они што се претварају да лобирају за српску ствар немају никаквог ефекта.

А баш сам јуче читао саопштење које је нека лобистичка агенција послала на интернет, како се ето чак и на Институту за мир (чија је балканска секција иначе бастион антисрпске политике) експерти слажу да су насилна централизација БиХ и наметање уставних промена лоше и непожељне ствари. Сад ми је жао што нисам отишао на тај округли сто у Институту, да чујем шта се стварно тамо говорило - али чисто сумњам да је закључак био баш такав, имајући у виду учеснике, све ветеране Клинтоновог Drang nach Serbien.

И падну ми на памет речи једне песме (ако се тако може назвати) Забрањеног пушења: „Ко игра за рају, и занемарује тактику, завршиће каријеру у нижеразредном Вратнику.“

Лобирање је у Америци озбиљна ствар. Не може се тек тако платити нека агенција да напише пар саопштења, или сними ТВ рекламу. Лобирањем се баве људи који имају везе, који су за време службовања у америчком политичком систему створили мрежу познанстава, па су онда прешли у приватни сектор и живе од наплате тог свог приступа кулоарима моћи. Ако мислите „еј, па то се ради и код нас...“ онда сте сасвим у праву. Само што код нас систем везе и протекције углавном делује у сенци, баш као и све остало, за Американце је то отворени бизнис - баш као и све остало. Са све правилима и прописима, дабоме.

Међутим, мене нимало не изненађује што у Америци нема „српског лобија“, с обзиром на околности. Американци су врло мало знали о Србима, пошто су скоро цели ХХ век знали само и једино за Југославију. У хаосу који је настао разбијањем Југославије почетком деведесетих, дошло је до поклапања антисрпске пропаганде са политичким интересима у Вашингтону, па је створена слика о Србима као геноцидним агресорима, дивљацима, злочинцима, зверима, васкрслим нацистима, итд. На тој причи су многе медијске и политичке фигуре стекле што монетарни што политички капитал, и у интересу им је да га сачувају. Иако данас више нема оне свакодневне србофобичне хистерије какве је било деведесетих, она се врло лако и брзо може „подгрејати“ по потреби. Ово је посебно значајно зато што су ти „улагачи у банку српске кривице“ (како то једном рече један мој колега) данас опет на власти у Вашингтону.

Тренутак за покушај промене антисрпског става у Вашингтону је био јануар 2001, после неочекиваног избора Џорџа Буша млађег за императора. После осам година столовања, Клинтонова камарила је напуштала државне фотеље и селила се преко улице у „независне“ и „невладине“ институте и фондације. Бушови кадрови су имали или врло мало везе са балканском кризом, или су је посматрали кроз призму отпора Клинтоновој политици. Тих првих неколико месеци нове власти су од одлучујућег значаја за лобисте. Да је тада нешто учињено, можда би се слика о Србима променила, а с њом и политика Империје.

Али у том савршеном тренутку, Србијом је владао ДОС. Власт, освојену петооктобарским превратом и потврђену формалним изборима у децембру, држали су људи које су припремали амерички „демократизатори“ на семинарима у Будимпешти и Сентандреји, који су за то били плаћени „коферима новчаница прокријумчарених преко границе“ (Њујорк Тајмс, 19. септембар 2000). Неки међу њима су били плаћеници, којима на памет није падало да доводе у питање било који став својих вашингтонских налогодаваца. Други су наивно веровали у слатку лаж да је непријатељство Америке према Србима било питање демократије, а не геополитике. Трећи су, опет, били превише забављени преузимањем свих полуга власти и моћи у самој Србији, а ко ће још о Американцима да брине!

Тренутак је онда прошао. На балканским десковима у Стејт Департменту остали су људи из Клинтоновог доба, акционари у „банци српске кривице“. Бушов режим је чистом инерцијом наставио србофобичну политику свог претходника. Србији се указала још једна полу-прилика, у лето и јесен 2004. У табору Бушовог противкандидата, демократе Џона Керија, били су и Весли Кларк, и Ричард Холбрук, и Сорош... Чак су се неки Амерички Срби, ноторно скептични и невољни да „таласају“, покренули и повели кампању гласања за Буша, како би спречили повратак на старо. Кери је изгубио изборе, али је Буш већ у пролеће 2005. у потпуности усвојио балканску политику својих противника, и повео џихад за „независно Косово“.

Врхунац те политике није било проглашење НДК у фебруару 2008, већ реизбор Бориса Тадића за председника Србије, а потом и коалиција његових демократа са „реформисаним“ социјалистима, којој су кумовали Вашингтон и Лондон. Чак и да Барак Обама није победио на изборима у новембру, власт у Србији - у потпуности поданичка према Вашингтону, али и Бриселу - не би мрднула прстом да се у Америци имало промени мрачна слика о Србима. Да се господари не увреде, је ли.

Промена слике о Србима у Америци је изузетно тежак задатак, али није немогућ. Политичким и медијским естаблишментом опет доминирају они који су стекли огроман капитал на лажима о распаду Југославије и улози Срба у томе. Из пехара србофобије сада су пили и демократе и републиканци. Колико год Обама обећао „промене“, сви његови спољнополитички кадрови су повратници из Клинтоновог времена, од Хилари наниже. Борба против ове структуре моћи саопштењима за штампу је поткопавање Кинеског зида чачкалицом. Српској причи може помоћи једино неки лобиста већег калибра, отпоран на медијску хајку да „представља геноцидне злочинце“ коју ће лобисти неких других народа и држава да потегну првом приликом. Можда таква особа не постоји. Можда у Вашингтону нема никога ко би за било какве паре хтео да представља Србе. Али ако Срби никога не питају, како ће знати да је то заиста случај?

Ово су, дакако, само оперативни проблеми лобирања у Америци. Основни проблем је дефинисање српског националног интереса и његових конкретних манифестација (нпр. територије). Садашња власт у Београду за то нити је способна, нити је вољна. Власт у Бања Луци има своје проблеме, и брани сопствени опстанак како зна и уме (мада ни њима саопштења неће претерано помоћи). Тек када сами Срби буду знали за шта се боре, може да се размишља како да се део те борбе организује и кроз лобирање у Вашингтону. Дотад је све друго само „играње за рају“... 

уторак, 1. децембар 2009.

Бугарски услов

У недељу, 29. новембра, софијске Новините пренеле су саопштење партије ВМРО-БНД, у којем се од Србије захтева територија предата мировним споразумом из 1919:



У саопштењу ВМРО-БНД се каже:

“Инсистирамо да бугарска влада јасно сaопшти властима у Србији да будућност било каквих разоговoра о приступању Србије ЕУ зависи од судбине Западних Страна. Док оне не буду враћене Бугарској, инсистираћемо да Србија сместа тим територијама да аутономију сличну оној у Војводини.”


Да ли су у "Скупштини Србије" били упознати са овим сaопштењем када су јуче усвојили срамотни Статут квазидржаве Чанковије? Ако нису, зашто нису? А ако јесу, онда немају никакав изговор да то што су усвојили није у сваком могућем смислу издаја.

Погледајте мало карту дату горе, коју су објавиле Новините. Итекако је значајно да Бугари не траже "поврат" територија ни од Грчке, ни од Македоније (коју, додуше, свакако постепено анектирају), већ само од Србије.

А зашто и не би? На Србију је отворена сезона лова још 1999, када је НАТО окупирао Косово у име УЧК. Али тек је петооктобарским пучем и доласком ДОС-а на власт обезбеђено да Србија свом комадању неће пружити никакав отпор. Сетимо се само како је говорио немачки амбасадор Цобел, који је све ово мање-више најавио пре три године!

У следећу фазу пројекта се прешло 2008, проглашењем "Независне државе Косова" и устоличавањем Жуте коалиције. Њима припада та сумњива "част" да су једина власт у историји која не само да храбри хијене са стране да глођу још живо тело сопствене државе, већ у том глодању са ентузијазмом и сами учествују.

Жуте се, дабоме, не тиче што Србија нестаје, покрајину по регион, нахију по санџак. Када у потпуности распарчају земљу, а у оно што је преостало позову рестаурирану Аустро-Угарску да "заведе ред" и коначно се освети за 1918, узеће поносно своје беле шенгене и повући се у заслужену пензију негде на Запад. А њиховим лаковерним поданицима остаће сан у недочекану бољу будућност и кошмар живота у ЕУропству. Тога ради су, ваљда, шетали, ударали у шерпе и палили скупштину. Онако, демократски.

понедељак, 30. новембар 2009.

Статут и бели шенген

Вест да је у „Скупштини Србије“ (ово под наводницима, јер ту нема ни парламентаризма ни Србије) усвојен тзв. Статут Војводине засенила је објава ЕУССР да ће од 19. децембра становници Државе-раније-познате-као-Србија бити стављени на белу шенгенску листу.

Не верујем ни секунде да су се ове вести случајно подудариле. А будући да је мало вероватно да се Брисел консултовао са Београдом (пре ће бити обрнуто), то је још један доказ да је „Скупштина“ у ствари најцрња фарса. Никакви апели ту више не помажу.

Далеко било да се противим белом шенгену. Слобода је слобода. Али стварно испада да је то награда квислиншким властодршцима за „минули рад“ у разбијању и разарању Србије - јер једино ће они и њима слични плаћеници моћи да приуште путовања по ЕУтопији.

Дакле, њима ЕУтопија, вама ЕУропство, а Србија да се брише с мапе - баш као што су некад (да ли само некад?) сањали у Бечу и Берлину.

Тужно.

недеља, 29. новембар 2009.

Дан Републике

Чињеница да ће многи данас да се присете годишњице проглашења комунистичке Југославије, новембра 1943. у Јајцу, неодвојива је од разумевања тренутне ситуације на простору који је та земља некада заузимала. Свакако да је горка иронија што су ту земљу срушили управо они којима је она највише дала: Словенцима и босанским Муслиманима нацију; Хрватима државу и амнестију од геноцида; Албанцима земљу коју су хтели да освоје вековима.

Србима је Југославија одузела скоро све, једини су се борили да је сачувају, а на крају су универзално осуђени да су је баш они рушили (толико о „истини“ успостављеној медијским консензусом, је ли).

Још једна велика иронија историје је чињеница да су сви некадашњи житељи Југославије из ње понели одређени ментални пртљаг, који су извртањем историје и логике прилагодили потребама својих новонасталих национал-државица. Тако, рецимо, Хрвати осуђују „крвнике Блајбурга“ али им то нимало не смета да инсистирају на границама које су ти исти „крвници“ цртали. Верски фанатици који воде Муслимане у БиХ час критикују „мрачни комунистички режим“ који је наводно угњетавао Муслимане и забрањивао им веру (а у ствари их је признао као посебну нацију, и то баш на верској основи!), час се проглашавају наследницима партизана у борби против „фашизма“ (који би требало да представљају србоћетници). Прва Пролетерска и Ханџар-дивизија под истим кровом, у истој функцији. Може им се, шта ли. Албанци осуђују „српску окупацију“ а игноришу чињеницу да им је Тито направио покрајину, укинуо Метохију, и народним парама хранио и школовао генерације сепаратиста и иредентиста које су на крају изнедриле УЧК.

Једино се Срби некако стиде свог односа према Југославији, иако су ту земљу часно и узалудно бранили не једном, већ два пута. Иако им је баш та Југославија наметнула комплекс кривице и ниже вредности, нацртала накарадне границе, а многима одузела и идентитет.

За разлику од Срба западно од Дрине и Дунава, који су на својој кожи осетили „братство и јединство”, у Србији се споро ствара свест о истинским последицама Југославије. Тек сада, на прагу доношења сепаратистичког Статута Војводине којим се тражи повратак у 1974, почиње да свиће да нешто можда није сасвим у реду са поретком наслеђеним од „највећег сина наших народа и народности“. А пре ће бити да ништа није у реду.

За комунисте је Југославија била „великосрпска хегемонија“, и сањали су прво да је униште, да би после искористили околности да је преузму. Ослобођена од Немаца и њихових савезника, послератна Југославија је свеједно подељена по границама сумњиво сличним оним из 1941.

Ко се усуди да укаже на ову очигледну чињеницу, биве оптужен да „негира антифашизам“ (који ваљда припада само и искључиво комунистима?). Каква ноторна и гнусна лаж. Српски антифашизам, како апстрактан тако и конкретан, добрано је документован, док је понашање оних који се данас огрћу антифашизмом управо на фашистичкој линији.

Земља која је настала у децембру 1918. (а тек десет година касније названа именом Југославија) представљена је Србима као испуњење једновековне борбе за ослобођење од страних освајача. Борба Срба за за голи опстанак - јер је циљ Аустро-Угарске био уништење Србије и Срба, и у томе је умало успела - после рата је претворена у борбу за стварање Југославије; погледајте, на пример, филм „С вером у Бога“ Михајла Поповића, из 1932 - а посебно оригинални крај. Не знам да ли су људи који су ту колосалну заблуду створили, а затим је огрнули историјским интересом и окитили венцем пострадалих мученика, деловали из зле намере или из глупости. То питање је сада академског карактера; јер та земља је заувек нестала у крви у огњу априла 1941.

Југославија која је проглашена у Јајцу, 29. новембра 1943, а фактички и успостављена у пролеће 1945, била је кошмарно искривљени одраз своје претходнице. Уместо да буде испуњење српске тежње за слободом и јединством, Срби су у њој били потчињени и подељени. Агресивном политиком расрбљавања, коришћењем Старчевићевог шаблона стварања националног идентитета на темељу мржње према Србима, створени су нови национи, нови језици, нове цркве, нове академије наука, а на крају и нове државе. Сваки отпор овом насиљу проглашаван је за „великосрпски буржоаски хегемонизам“.

Зато су сви „народи“ и „републике“ проистекли из СФРЈ, а који данас глуме нације и државе, и могли да понесу елементе југословенске идеологије који су им се свидели, ма колико морали да силују историју, логику и чињенице да би их уклопили у свој поглед на свет. Проблем су решили пројектовањем свега што им је у Југославији сметало на „зле Србе“ који су је, наводно, срушили.

Та шизофренија је њихов проблем. Српски проблем је, међутим, што се они понашају идентично - али с том разликом што прихватају тај комплекс кривице. Односно, то прихвата режим који је, са малим варијацијама, на власти од октобра 2000. А имајући у виду шта је све Југославија Србима, онда то понашање није само шизофрено, већ и самоубилачко.

Почетком октобра, у есеју о деведесетим на НСПМ, Ђуро Билбија је написао и ово:
„Југославија је грешка која је потрошила све српско – од Карађорђа и Милоша наовамо. Грешка која је Србе лишила државе. Грешка која је гравитационо поље и државотворност Србије учинила ђубривом за нове, туђе државе. Грешка грешака која је фатално преусмерила целу новију српску историју. А Милошевића и његове Деведесете осудила на своју претешку и претамну сенку и на то да из туђих ватри ваде туђе кестење, у времену у којем једва да би им било допуштено и да ваде своје.“
Шта човек да ради кад схвати да се нашао у рупи? Па прво треба да престане да копа. Није сада важно да ли је странпутица која је одвела у јарак било стварање Југославије 1918. или прихватање оне повампирене из 1945. као легитимне наследнице; суштина приче је да сада, скоро двадесет година после пропасти Титославије, не постоји нити један једини разлог да се Срби придржавају лудачког, малициозног и нихилистичког оквира који је за њих у тој држави успостављен.

О чему причам? Србија је и даље „република“ - у комунистичком смислу те речи. И три устава касније, и даље опстаје подела на Ужас и Покрајине. Они који су пре десет година бомбардовали једну од тих покрајина, окупирали је, предали албанским иредентистима и на крају је прогласили за „независну републику“ позивали су се управо на Брионски устав из 1974. „аргументом“ да је он од покрајина направио де факто републике, а пошто је Бадентерова комисија мудро одлучила да су републике државе... И онда режим који су ти окупатори платили и поставили, у Скупштини која је доведена до апсурда, одлучује да повампири баш тај Устав у случају друге „покрајине“. Ваљда како би и она, у своје време, постала независна држава и одвојена нација. Јер ако може триста хиљада расрбљених Дукљана да добије државу, онда је ускраћивање државе и нације „Војводинијанцима“ кршење њихових људских права, шта ли.

(Немојте, молим вас, да питате шта је са људским правима Срба - за „међународну заједницу“ и њене слуге, Срби одавно нису људи, па онда немају ни права.)

Ако то није велеиздаја, шта јесте?

Докле ће Срби да ћуте и трпе док их силују, физички и ментално? Одговор се намеће сам по себи: док год пристају на оквир у којем и не може да буде другачије. Док пристају на легитимитет власти коју су поставили тајкуни и амбасадори. Док за „опозицију“ сматрају људе који су у истој тој причи, само без спонзора. Док још славе Дан Републике и не пада им на памет да укину Војводину.

Да ли је све изгубљено? Ма нипошто. Ситуација јесте стравична, али нема разлога за очај. Оне колоне које су у тишини одавале пошту упокојеном Патријарху Павлу и пола милиона људи који су га испратили у царство небеско доказ су да српски карактер још није истребљен, колико год се деформатори и демократори трудили. Све више људи се буди из индукованог кошмара и постаје свесно да је проблем Србије лудачка кошуља у коју су је преко једног века утеривали злонамерници, од Бизмарка и Ерентала преко Хитлера, Броза и Бадентера, којима је свака Србија једноставно била превелика.

Комунсти су се деценијама трудили да избришу или умање историју Срба пре њиховог доласка на власт. То чине и њихови идеолошки наследници. По њима, историја је почела у октобру 1944, а завршила се у октобру 2000. - све пре тога је Мрак, а све после Демократија. Глупост, али свак зна некога ко баш тако мисли и баш то верује. Чак и они који су свесни колико је то све бесмислено гледају на историју кроз ту призму, јер не знају за било какву другу.

Једно могуће решење нуди данашња Русија. За Путина и Медведева, одрицање од комунизма и стаљинизма као непобитног зла не значи одрицање од, рецимо, победе руског оружја у 2. светском рату (напротив), или од научних и културних достигнућа за време седамдесетогодишње совјетске владавине. Али лекција је да идеологије долазе и пролазе, а Мајка Русија опстаје.

Србија не само да је настала пре 1944, већ је и пре 1918. имала државност (скупа са Црном Гором, на коју ова данашња „Монтенигерија“ ни по чему не личи). По томе се разликује од свих данашњих „држава“ - у ствари протектората, сатрапија и сателита - на просторима бивше Југославије. Колико државности и имају, добиле су од СФР Југославије, и то тако што је одузеша од Србије и Срба. Крајње је време да Срби врате ту своју отету и изгубљену државност, и престану да буду политички леш којом ће се хранити свакојаки црви. То неће бити ни лако ни безболно, али све што вреди захтева да се човек за то бори. А слобода, ваљда, вреди више од овог ропског животарења - за које нам више не могу бити криви ни Тито, ни Кардељ, ни држава које већ 19 година нема.

недеља, 15. новембар 2009.

Паријарх Павле, 1914-2009

„Нисмо бирали ни земљу где ћемо се родити ни народ у коме ћемо се родити ни време у којем ћемо се родити, али бирамо једно - да ли ћемо бити људи или нељуди."
- Патријарх српски господин Павле.

Рекао је још: „Кад се човек роди, цео свет се радује, а само он плаче. Али треба да живи тако да, кад умре, цео свет плаче а само он се радује".

Међу онима који данас плачу за Патријархом Павлом, има и оних чије су сузе крокодилске. Који су једва дочекали да он оде пред Бога, а они да са Црквом, Србијом и Србима коначно ураде оно што су намерили - да их затру и униште, силом и лажима претворе у нешто друго.

Будимо достојни службе овог светог човека. Заслужимо својим мислима, речима и делима милост Божију које смо се зарад овоземаљских лажи одрекли. Пазимо да „кад једног дана изађемо пред претке, да се не постидимо њих, нити да се они постиде нас”.

петак, 13. новембар 2009.

И Двери за укидање Војводине

Алберту Ајнштајну се приписује изрека да се проблеми не могу решавати истим размишљањем које је довело до њиховог настанка. Примењено на садашњу политичку ситуацију у БиХ, рецимо, то би значило да је илузорно 2009. тражити помирење успостављањем онога (централизоване државе) што је 1992. довело до рата. У Србији то опет значи да је немогуће развијати српску државу у оквирима система створеног да би је спутавао и затирао.

Усвајање Статута Војводине није пут ни у какву светлу ЕУропску будућност (као да та постоји!) већ повратак у најмрачнију прошлост Устава из 1974. и комунистичке политике дезинтеграције која је поставила темеље за крвопролиће деведесетих.

Мој став о овоме је познат већ од априла ове године, када сам написао полу-предлог а полу-манифест, под насловом „Укините Војводину!“.

Прекјуче (11. новембра) је Српски сабор Двери издао саопштење у којем заступа исте ставове (а да, колико је мени познато, нису читали мој априлски есеј) и упозорава садашње квислиншке властодршце да су управо они та „техничка грешка коју Србија мора да избаци из процедуре ако жели да опстане.“

Из њихових уста у Божије уши.

четвртак, 12. новембар 2009.

Шта славите, бре? (II део)

Право збори Невенко Шкрбић у данашњем коментару дана на НСПМ:

За Србе, пад Берлинског зида је шлагворт за острашћене и силеџијске санкције, правно насиље комадања две бивше Југославије и једне актуелне Србије, као и за две ратне кампање НАТО које су однеле хиљаде живота нашем народу. О ратовима у Босни и Хрватској и свесрдној подршци „међународне заједнице“ српским противницима у тим сукобима и да не говоримо! Кадрови општенемачког весеља приликом рушења Зида увод су у сваку појединачну емисију која Србе оптужује за организовање јединог европског геноцида после Другог светског рата (и то два пута!). Зид је симбол „нормалности“ остатка Европе, која се „окренула будућности“, те „ненормалности“ и „изопачености“ нас, који „тврдоглаво нисмо хтели да се помиримо да Берлинског зида више нема“.

Када то имамо на уму, питам још једном: шта ми то славимо? и за чији грош се радујемо?


Можда зато што смо заборавили сопствену историју или зато што смо под силним испирањем мозга почели да заиста мислимо све најгоре о себи, али нити смо ми било какви дивљаци, нити је за ЕУропа (или Америка) неки врхунац цивилизације који треба да посматрамо некритички и поданички.

Немци имају свако право и добар разлог да се радују паду Берлинског зида. Посматрано принципијелно, такав догађај би требало да радује и нас. Али имајући на уму како су Немци „прали“ своје име хистеричним каљањем нашег, и шта се све десило на нашим просторима после пада Зида (од „Danke Deutschland“ до окупације и поделе Србије уз помоћ Бундесвера и Луфтвафе), онда је у најмању руку неукусно да ми то прослављамо.

Додуше, не славимо ми као народ, славе деформатори који су нам зајахали на грбачу. Њима су увек пречи немачки, француски, амерички или турски празници од сопствених, к'о кад мрзе свој народ и најрадије би да га замене неким другим. Све је то јасно, једина преостала недоумица је докле планирамо да толеришемо овакво стање ствари.

среда, 4. новембар 2009.

Хамид-пашина демократија

Када је пре девет година ДОС преузео власт у Србији на уличним демонстрацијама, аргумент самозваних револуционара је био да је "режим" Слободана Милошевића покушао да украде ванредне председничке изборе, на којима је - рекоше - још у првом кругу победио њихов кандидат, Војислав Коштуница.

Милошевић је нудио други круг, али ДОС није хтео ни да чује. Никада нећемо сазнати ко је стварно победио на изборима, јер су гласачки листићи страдали - гле срећне ли "случајности"! - током паљевине Скупштине коју су извршиле присталице ДОС-а. Октобарска "револуција" завршила се изненадно и мирно, када је Милошевић предао власт после састанка са Коштуницом. Одређеним струјама у ДОС-у није одговарао овакав расплет ситуације, и та њихова фрустрација била је семе будућег конфликта између ДСС и коалиције коју је предводила ДС - али то је тема за неки други текст.

Разлог што све ово спомињем, наиме, су вести из Авганистана. На тамошњим председничким изборима крајем августа убедљиво је победио садашњи председник, америчка марионета Хамид Карзаи. Толико убедљиво, да је убрзо постало јасно да је у питању била масивна изборна крађа!

Крађу избора потврдио је заменик шефа мисије УН, амерички дипломата Питер Галбрајт, нама познат као амбасадор у Загребу деведесетих који је својевремено бранио "Олују" изјавом да је етничко чишћење "нешто што раде само Срби". Галбрајта је због тога сменио шеф мисије УН, норвешки дипломата Каи Ајде. Подсетимо се, он је био одговоран за срамно заташкавање мартовског погрома 2004. на окупираном Космету. После његовог извештаја, УН су напустиле политику "стандарди пре статуса" и именовале Ахтисарија за "посредника" у процесу одвајања окупиране српске покрајине.

Скандал око изборне крађе био је довољно велики да Хамид-паша од Кабула великодушно понуди други круг избора свом противкандидату, Абдулаху Абдулаху. Овај је ту понуду одбио, будући да Карзаи није сменио нити једног од људи одговорних за крађу избора. Потом је изборна комисија, коју је именовао Карзаи, одлучила да прогласи други круг непотребним (!) а првобитне резултате важећим!

Шта је била реакција Вашингтона, Ист Ривера, Лондона и Брисела? Протести? Санкције? Осуде? Ма какви - громогласни аплауз, и честитке Карзаију на "победи"!

Толико, дакле, о некаквој демократији, цивилизованим вредностима, принципима, итд. За самопроглашене господаре света, то су флоскуле за обману будала. Надам се да вам је сада јасно зашто је аргумент пост-октобарских власти да се Србији не сме отимати територија зато што је то "демократска земља са демократском владом" испао јалов. Да опет цитирам Филипа Канлифа,

"демократе су они које за такве прогласи међународна заједница, без обзира ко је у стварио добио колико гласова."


Зато сам толико скептичан када се данас говори о "победи над фашизмом." Хитлер и Мусолини су побеђени, без сумње, али је њихов морал - где се добро или зло одређује не према делу, већ према починиоцу - итекако тријумфовао. Тако да, рецимо, крађа избора постаје врлина када то ради америчка марионета Хамид-паша, али је злочин када то наводно уради непослушни Милошевић. Када Срби бране своја права у противзаконито новопроглашеним "независним" сатрапијама, онда је то "агресија". А кад Америка нападне Ирак, са друге стране света, без икаквог повода и на основу очигледних лажи, то је онда "легитимна самоодбрана".

Врли нови свет, шта ћете.

среда, 28. октобар 2009.

Подаништво, маркетинг и Руси

После седам дана размишљања и читања разних коментара и анализа, још нешто бих да кажем о посети председника Русије.

Она она народна мудрост која вели, не пада снег да покрије брег, већ да свака зверка покаже свој траг. И стварно, посета Димитрија Анатољевича била је прилика да се виде трагови како искрених русофоба тако и патворених русофила. Цела совјетска и неотитоистичка патетика свечаности мора да је била мучна и руским гостима, ма колико се на њу „ложили“ данашњи либерал-демократори (а некадашњи партијски секретари и дедињска деца).

Али што се чудимо? Па Тадић и демократори само што нису дочекали Бајдена у каубојским чизмама. Први досманлијски амбасадор у Вашингтону, самопризнати Јакобинац Милан Ст. Протић, се управо тако облачио за време свог краткотрајног и бруке пуног мандата. Додворавање и подрепаштво су добро познате карактеристике ове демократорске власти.

То је, уосталом, и маркетинг. Све што се деси Србији и у Србији провуче се кроз подржављене или држави склоне „приватне“ медије, и некако се представи као успех Тадића или демократора. Ако је нешто добро, онда је Тадић за то заслужан. Ако је нешто лоше (што се чешће дешава), онда би било горе да није Тадића.

Демократоре занима једино власт. На државу гледају као средство сопственог богаћења и испуњења сујете, а на народ као своје играчке. Не амнестирам их тиме што кажем да су политичари тако одгајани деценијама негативне селекције.

Омиљена метафора демократора је Милош Обреновић. Као, Милош је био врхунски прагматичар, љубио је скут султану и слао му главу свог кума Карађорђа, чије је убиство наредио. Али Милош је својим прорачунатим подаништвом изградио српску државу - макар му мотивација за то била само да у њој он буде самодржац. А ови данашњи квази-Обреновићи ништа не граде, већ руше све што су затекли. Да се Тадић и његова камарила баве конструктивним подаништвом, као што тврде, могло би штошта да им се и опрости. Али њихово подаништво је деструктивно.

Суштина успешне пропаганде није да вам подастре погрешне одговоре, већ да вас наведе да постављате погрешна питања. Такво је и питање зашто Москва помаже Тадићу и демократорима. Наиме, демократори то тако представљају, пошто они виде себе као оличење државе. Али није нимало извесно да и власт у Москви тако мисли. Напротив, својим изјавама и понашањем показују да Русију занима Србија, а не ко је у Србији на власти. Самим тим они испадају већи Срби од Срба, хтели то да признају или не.

четвртак, 22. октобар 2009.

Медвед и квислинзи

И би Димитри Анатољевич.

Веле, донео је зајам од милијарду евра. Па се они који су се досад задуживали шаком и капом на Западу одједном сетише камата и услова. Оно ваљда, Запад не поставља услове, нити тражи да се кредити врате. Мрште се исти и на понуду пријатељства и сарадње, јербо сви знају да су једино стварно пријатељство и једина права сарадња кад Запад испоставља захтеве под претњом бомби и/или санкција, а Србија те захтеве беспоговорно испуњава. Па зар може бити другачије?

Занимљиво је и то да састанцима са Русима није присуствовао ни министар војни, Шунатовац (ово намерно), који се ономад гурао у први план када је у поход Београду долазио Џозеф Бајден. Зато је са Русима разговарао Јеремић, који је склоњен за време Бајденове посете. Испаде да Борис Лепи има модуларну владу, па потура и склања министре зависно од тога ко му долази у посету. Што више говори о њему и влади, него о посетиоцима, је ли.

Не бих да сам у кожи београдских квислинга. Њихов положај је сада потпуно шизофрен. На власт их је поставила Империја - НАТО, Запад, Америка, ЕУропа, зовите то како хоћете - и одговорни су њој, а не народу који их је наводно изабрао. Свесни су да ако не испуне наређења, могу да оду са власти исто онако како су и дошли. Али су свесни и да је њихов долазак на власт и потоње понашање народ толерисао само због обећања о бољем животу, безвизном режиму и уласку у ЕУропство. Од тога свега можда ће да буде само безвизног режима - за оне који још могу да приуште путовања.

Зато су донели Закон о медијима путем којег могу да затворе или забране свакога ко обзнани њихове преваре и обмане. Зато су забранили све скупове - осим парада и дочека које они организују. Колико год се труде да порекну, обезвреде и потисну српску историју и карактер, ипак су га свесни. Народ има дугачак фитиљ, али кад догори нема много приче. Зато Тадић и његови "чине све што могу" (омиљена му фраза) да напабирче довољно пара да избегну ситуацију где би уместо маркетинга - коме су они вични - прорадиле кука и мотика.

А проста је чињеница да пара са Запада више нема.

Немојте, зато, да вас завара ово кокетирање са Москвом и Пекингом. Нису "наши" квислинзи променили господара; још увек љубе скут Империји, иако се она свакога дана све више урушава. Али за њих је политика првенствено умеће могућег - тј. свега могућег да би се остало на власти, јер је власт питање живота и смрти. И све док то не престане да буде тако, имаћемо владаре оваквог кова и моралног обима, ма колико пута променили састав кабинета.

Можда Димитри Анатољевич није требао да донесе ту милијарду. Питам се је ли нам тиме учинио медвеђу услугу.

четвртак, 15. октобар 2009.

Поклоњење посрнулом Молоху

Слободан Антонић коментарише недавни пут Александра Вучића у Вашингтон (како би тамо добио тапију да је „нормалан”):

Политика јесте уметност могућег и политичари морају да буду реални. Али, гурати своју земљу у чељусти Молоха у тренутку када је његова моћ већ озбиљно начета, једнако је „реалистично“ као и отићи у Недићеву „Државну стражу“ септембра 1944. САД јесу сила, али не више као 1999. Економска криза самог срца Империје, као и њено војно заглављивање у Ираку и Авганистану, створили су једну нову реалност. У тој реалности свакако се треба и даље чувати Молоховог беса. Али му не треба више тако безусловно и понизно служити као што се то морало до сада.

САД су последњу деценију и по водиле непријатељску политику према Србији. Држале су нас годинама под санкцијама, бомбардовале нас, и, коначно, отргнуле од нас велики комад територије. САД су данас у Србији формирале моћну политичку, економску и медијску структуру, преко које настоје да у зависности и лажи држе читаву нацију. Говорећи отворено, САД се већ дуже време односе према Србији као политички непријатељ. А имати контакта са непријатељем више него што се заиста мора, није превише грађански пристојно, а да не причамо о томе да није ни патриотски.


Има још тога у одличном тексту, али ово је суштина, на коју се 98 одсто потписујем. Оно 2 одсто је неслагање са констатацијом да се Молоху икада морало служити. Није нам у карактеру.

уторак, 13. октобар 2009.

Бутмирски процес

Из извјештаја и анализа које сам досад имао прилике да прочитам, јасно је да се у Бутмиру прошлог петка није десило ама баш ништа. А атмосфера прије почетка састанка била је, баш као и сваки други пут, пуна очекивања типа "Ето нама странаца да нам уведу ред" и "Е са'ћете видјет кад дође мој велики брат..."

Тресла се гора, родио се миш. Чисто сумњам да су босанскохерцеговачки лидери кориговали своје илузије о свемоћним (или немоћним) странцима, али ако неће да погледају чињеницама у очи то не значи да те чињенице не постоје. Једна од њих је да по свему судећи не постоји монолитни амерички став према БиХ. Не постоји ни монолитни ЕУропски став. Нити се њихови постојећи ставови, какви су да су, поклапају.

Како се мени чини, Запад (ЕУ и Америка, је ли) машта о некаквој грађанској БиХ која би ушла у ЕУ и постала модерна бирократска држава. Главна препрека на том путу је Дејтон, односно постојање РС и уставно уређење БиХ као децентрализоване, мулти-националне државе. Па ето, ако би становници БиХ само поправили свој устав тако да га укину, ЕУтопија би могла почети од понедељка.

Мало сутра.

Да странци стварно хоће ефикаснију БиХ, порадили би мало на абортираном чудовишту званом "Федерација БиХ". Често се чује да БиХ не може да издржава 13 влада, предсједника и скупштина - и то је тачно. Али 11 од њих се налази у Федерацији, гдје су кантони (тј. "жупаније") малтене самосталне државе. За преуређење Федерације није неопходна промјена дејтонског устава, нити било какво учешће законодаваца из РС (који, наводно, "све блокирају"). Све је ствар политичке воље. Али пошто је Федерација организована као један огромна појата за товљење похлепних политичара, онда те политичке воље дабоме нема.

Тако свакодневно слушамо жалопојке федералних функционера како је потребан државни закон о овоме или ономе, иако не постоји федерални закон о истим стварима, већ су за све надлежни кантони! Погинули навијач Сарајева није још честито ни сахрањен када су недавне смртоносне догађаје у Широком Бријегу неки политичари покушали да искористе као аргумент да је потребан "закон о спорту на државном нивоу"!

Народна мудрост каже, не лаје куца ради села, већ ради себе.

У једној анализи данас читам да ће изасланицима ЕУ и Вашингтона бити тешко да добију икакве уступке, пошто је 2010 изборна година. Захваљујући баш страним душебрижницима, у БиХ је свака друга година изборна, а у свакој се води кампања. Политика је најбољи бизнис. И онда се сви чудом чуде што бизнис умире, а политика цвјета.

Ваљда је већ јасно да неки "Билт-Стајнбергов план" у ствари и не постоји. Ни ЕУропа ни Америка не знају шта ће са самима собом, а камоли с неком државицом у слијепом цријеву континента. Једно је што се босанскохерцеговачки политичари понашају као рогови у врећи, али како да се објасни чињеница да ни наводно фамозно огранизовани, поштени (тандара-броћ) и шта-све-не странци нису у стању било шта да ураде, јер су и сами спутани мрежама зависти, сујете, похлепе и мржње?

Уосталом, имам утисак да би се босански политичари давно између себе договорили да нису вјеровали да им неко јачи "држи леђа". Па се договоре, потпишу споразуме, и онда буде "Рек'о, па шта" и дође до рата. Који се наставио и послије Дејтона, само другим средствима. Ови што су прошле недеље започели тај неки Бутмирски процес ничим не показују да разумију суштину проблема, па зато од свега тога не треба очекивати никакве битне резултате.

петак, 9. октобар 2009.

Стварност и фантазија

У вези са ”преговорима” који су данас почели у Бутмиру, имам да кажем само ово:

Ако је стварност оно што постоји и кад у то престане да се вјерује, онда је фантазија оно што и даље не постоји, ма колико неко у то вјеровао.

То је све.

понедељак, 21. септембар 2009.

Пауза

Следеће две недеље путујем, па очекујте нове текстове тек друге недеље октобра. Сигурно ће да их буде; живимо у занимљивим временима.

петак, 18. септембар 2009.

Парадирање

За 20. септембар је у Београду заказана „Парада поноса“, манифестација хомо- и транс-сексуалаца увезена са милог нам Запада. Сасвим разумљиво, око тога се повела жучна расправа. С једне стране су невладници који Параду организују, и њихови спонзори у Невлади, који Параду сматрају врхунским остварењем толеранције, цивилизације и митских ЕУроатлантских вредности.

Са друге стране су многобројни, али хетерогени противници. На пример, Двери су прошлог викенда организовале „Породичну шетњу“. Покрет 1389 намерава да одржи ненасилну „журку“ вече пре Параде. Али ту су и навијачи и организације попут „Образа“, које намеравају да се силом супротставе парадирању хомосексуалаца.

Много је тинте и електрона и магнетних таласа потрошено на аргументе једних и других (и трећих, петих и десетих), па не бих да доприносим какофонији. Покушаћу, међутим, да укажем на неке мање очигледне аспекте целог овог циркуса.

Прво да појасним мој став о хомосексуалцима. Нисам убеђен аргументима да је то урођена појава, већ то сматрам за животни стил и ствар избора. Даље, мислим да је тај избор погрешан и друштвено непожељан - али истовремено не мислим да би требало да буде и противзаконит. Шта одрасле особе добровољно раде у спаваћој соби није и не треба да буде државна брига. Принцип којим се водим је „Живи и пусти друге да живе“. Другим речима, толеранција.

Проблем је, дабоме, у томе што се Парада не дешава у спаваћој соби, већ насред улице. Дакле, то није израз слободе говора или слободе организовања, већ узурпација јавног простора у сврху афирмације једног животног стила, избора и политички конструисаног идентитета. Не ради се ни о каквом протесту против угрожавања људских права хомосексуалаца; да је о томе реч, догађај у недељу би се звао рецимо „Протест за једнака права“ или томе слично. Али параде традиционално организују победничке војске. А ово је још и парада поноса - дакле, не само захтев за толеранцијом различитости, већ набијање те различитости на нос окружењу.

Тога су итекако свесни како хомосексуални активисти, тако и државни органи који их спонзоришу. Што ме доводи до другог проблема са Парадом. Наиме, у земљи која је задуженија него што је дужнички роб СФРЈ икада била, у којој стотине хиљада гладују, десетине хиљада копају по ђубрету а од привреде нема више шта да се опљачка, држава одваја из буџета новац за „Параду поноса“!

Ваљда не знајући за ово, неки самозвани либертаријанци већ су изједначили Параду са Породичном шетњом. Као, и једно и друго су етатизам. Што би ономад рекао Оливер Млакар, „Да, али није битно“. Јер „Породична шетња“ је остварена у организацији тзв. цивилног друштва, без државних субвенција и присиле. Можда њени организатори прижељкују да држава наметне њихове моралне норме (које су, успут, став већине становника Србије), што је свакако погрешно са слободарског становишта, али они за остварење те жеље немају ни средство ни прилику. Насупрот томе, један од организатора Параде је управо држава, која тиме чини насиље против имовине (конфисковане од народа кроз порез), против слободе (наметањем хомосексуалних вредности и животног стила), па и против живота, стварајући атмосферу у којој насиље са потенцијално смртоносним исходом постаје малтене извесно. Према томе, овакво поређење је не само неумесно, већ и нетачно.

Уосталом, зашто би политички хомосексуализам истинским либертаријанцима био прихватљивији од, рецимо, политичког расизма?

Донекле сам разочаран и конзервативним критикама, типа „шта ли раде ови министри, па ово су двоструки аршини“ и томе слично. Не зато што нису истините, већ опет зато што то није битно. Јер, мислим да је свак иоле мислећи већ одавно апсолвирао да логика и разум немају додирних тачака са тзв. Другом Србијом, односно Невладом која у њено име делује.

Ево јуче сам баш коментарисао силовање памети произвољном дефиницијом „нормалности“ коју је понудио један политичар. Али ми већ годинама постојимо у свету где су скоро сви релевантни појмови небулозно дефинисани. Ко то још може да сувисло објасни шта је то демократија, шта се подразумева под слободом, шта су то људска права? Комесари тзв. Друге Србије на све то спремно одговарају: те речи значе шта год ми хоћемо да значе у датом тренутку. Дакле, све што они раде је демократски, а све што раде њихови противници је фашизам. А то је управо она врста моралног релативизма коју су некада практиковали фашисти, нацисти и комунисти, а данас „демократе“ на Западу.

Пре него што уопште можете да разговарате, морате да дефинишете оквир расправе. Свака дискусија са људима који размишљају у овим оквирима је беспредметна, јер под истим речима подразумевате различите, често сасвим супротне, ствари. Нажалост, после дводеценијске „транзиције“ и вишедеценијске владавине комунизма, логика и нормалност су до те мере поремећени да није више довољно рећи „па ваљда је свима јасно да је Х то и то“ већ се мора рећи и зашто је Х то и то. Чисто да не буде забуне.

С тим на уму, постаје јасније зашто се разилазим са НСПМ и Дверима (између осталих) у једном врло важном убеђењу. Наиме, они верују да држава треба да има одређену „васпитну функцију“ (Слободан Антонић) док ја ту тезу апсолутно одбацујем. Друштво је то које васпитава, убеђивањем и резоновањем, па и психолошким притиском. Држава не убеђује, она намеће то што хоће, силом.

Уосталом, држава се и дефинише као монопол силе на одређеној територији, који је прихваћен зарад заштите живота и имовине од насиља појединаца (криминала) и организованих странаца (агресије). Све остало - медицина, школовање, социјални рад, штимовање цене малина - све је то надоградња, накнадно учитавање и узурпација друштвених функција. Симболи сваке државе су пендрек и пушка. Али кад држава не може или неће да обавља своје основне функције - као што Србија под Невладом одбија да брани, или чак руши, интегритет земље - онда не може ни оне узурпиране да обавља ништа боље.

Где онда у свему томе стоји Парада? Знам да ће неко рећи: „Па добро, Соколе, јел'ти то онда мислиш да треба да бију педере, шта?“ Мој приступ је више толеранција кроз капитализам. Шта год човек мислио о хомосексуалцима, они су овде само оруђе у рукама невладничког естаблишмента, средство којим се врши насилна „промена кода“ у народу. То је прави проблем, то је стварни непријатељ. А кола се ломе на педерима, који су ушли у причу мислећи да им Невлада чини услугу. Заборавили, ваљда, ону народну: „ко с' ђаволом тикве сади...“ С тим треба да рачунају и они који ће у недељу хтети физички да насрну на Параду: она се и организује као провокација, да би дошло до неког испада, како би онда Невлада могла да донесе још строжије законе против било каквог отпора.

За крај, споменуо бих још једну ствар о којој нисам чуо ама баш ништа. Наиме, није ми познато да је Исламска верска заједница реаговала, иако се Парада поклапа са највећим муслиманским празником, рамазанским Бајрамом.

Прошле године је у Сарајеву већа група исламиста напала учеснике и госте затворене изложбе „геј“ уметности - дакле, догађаја далеко дискретнијег од параде главном градском улицом. Исламска заједница БиХ напад је подржала и правдала тиме што је одржавање такве манифестације током Рамазана „увреда“ и „провокација“. Па шта ли је онда Парада поноса у Београду за Бајрам? Можда је реис Зилкић фин човек па неће да таласа, али сасвим је примерено да се огласи овом приликом. По ћутању нису познати ни муфтија Зукорлић ни његов шеф, сарајевски реис Мустафа Церић, али сада свеједно ћуте. Искрено ме занима зашто.

четвртак, 17. септембар 2009.

"Нормални" Николић

Томислав Николић, некадашња радикална бабарога „демократских реформиста“ а данас послушна напредна овчица Бориса Лепог, вели за Време:
„Желим да одем тамо (у Вашингтон - прим С.С.) да се види да сам, прво, нормалан човек, а друго, да су односи те државе према Србији нормални и да могу да буду нормални без обзира на промену власти.“
Овим се отвара питање шта то „нормалност“ значи, по Николићу? Јер ако су „нормални“ односи две државе у којима једна опседа, сатанизује, бомбардује, убија, и окупира (са све осмехом) ову другу, а „нормалност“ неког политичара се доказује доласком у Вашингтон по памет, онда се то не поклапа ни са каквом дефиницијом нормалног за коју сам ја икада чуо.

И онда Војислав Коштуница са Николићем сања некакву коалицију. Не зна се ко је „нормалнији“, стварно...

среда, 16. септембар 2009.

Алтернатива

У јучерашњем тексту споменуо сам "теретни култ" опонашања Америке (или ЕУропе), чији су поклоници многи источноевропски властодршци - између осталог, и наши. Иако тај култ агресивно режи да улазак у ЕУроатлантски обор ”нема алтернативу,” већ неко време на овом блогу покушавам да подстакнем размишљање да алтернативе итекако постоје и дискусију о томе шта би оне требало да буду.

Довољно је лоше што смо прихватили један наметнути систем државне и друштвене организације који нам је не само стран, већ је смишљено стваран како би нам чинио штету. Још горе је што у опсесији за некаквим ЕУропским идентитетом не само игноришемо већ и активно уништавамо све што је наше - аутентично, изворно, органско - под паролом "заосталости". А у тој хајци предњаче невладници бољшевичког морала и иностраних примања.

Али зашто да измишљамо топлу воду? Данас читам превод текста руског председника Димитрија Анатољевича Медведева, који се појавио 10. септембра у Газети (оригинал овде). Није то само председнички говор, већ манифест, визија будућности Русије.

Ово што Медведе пише је у ствари ”мапа пута” кроз тзв. транзицију. Притом вели да Русија мора да гради будућност на здравим темељима традиције и позитивним историјским тековинама (уз признање грешака и заблуда и напуштање лоших ”вредности” које су се наталожиле). Врло јасно одбацује имитацију Запада, али и квази-патриотизам олигарха чији интерес се састоји од контроле ресурса и пљачке земље и народа у сврху личног богаћења. У визији будућности Русије какву представља Медведев, нема места ни за њих ни за невладничке идолопоклонике Запада. Ово ће разбеснети Империју и њене вазале, али све нешто мислим да Медведева (и Владимира Путина) за то претерано и није брига.

Не бих сада и овде да препричавам шта је све Медведев рекао. Прочитајте текст и сами, па просудите. Али мишљења сам да овакав приступ друштву, држави, привреди и будућности нама далеко више одговара него постојећа квислиншка демократура ЕУроатлантског теретног култа. Овим нећу да кажем да би требало да имитирамо Русе уместо Запада - мада би то вероватно било мање штетно, будући да су нам они ближи и културно и историјски него тренутна "инспирација" - али свакако би требало да макар учимо на њиховом примеру. Кад већ нећемо на сопственом.

уторак, 15. септембар 2009.

Независна расправа, у америчком стилу

У мору електронских порука које примам свакодневно, ова ми је умало промакла: сутра, 16. септембра пре подне, у просторијама америчког Института за мир (United States Institute of Peace, илити УСИП) одржаће се трибина, шта ли, на тему ”Косово: европска држава или не?”

На први поглед звучи занимљиво. Зар нису баш Американци направили ”Независну државу Косова” и свим силама се труде да то представе као свршен чин које не подлеже расправи? А ево баш о томе расправљају. Какве ли дивне, модерне, цивилизоване демократије, оличене у напорима једне независне, невладине организације посвећене миру!

А сада озбиљно. Прво и пре свега, УСИП није никаква невладина организација, већ институт који у потпуности финансира америчка влада. Иако они тврде да су независни, у Америци се добро зна правило: чије паре, његова и музика. Уосталом, у УСИП-у раде већином кадровици Стејт департмента, како бивши тако они на привременој паузи. Симбиоза између Института и власти најбоље се огледа у чињеници да се ново здање УСИП-а тренутно гради преко пута Стејт департмента.

Што се саме трибине (или чега већ) тиче, на њој ће говорити Енђељуше Морина (директор ”Косовске иницијативе за стабилност”, шта год то било) и Сорен Јесен-Петерсен, кога се наша јавност сећа као намесника УН у окупираној покрајини и обожаватеља лика и дела његовог ”великог пријатеља” Рамуша Харединаја.

Није ми јасно ко ће од то двоје да говори у прилог оног ”не” из наслова трибине. Између Морине и Петерсена, чисто сумњам да ће директор УСИП-а за Балкан, добро нам познати Данијел Сервер, морати много да ”модерира”. Питање је само ко ће од њих троје више да се труди да убеди публику да нема државније, европејскије и независније државе од НДК. Не знам зашто троше дах, када ће у публици углавном да седе симпатизери НДК и садашње америчке политике на Балкану.

Можда ће доћи и неки надобудни новинарчић из Србије, па ће прекосутра у неким режимским новинама (а има ли другачијих?) да пише о томе како ”угледни амерички званичници” кажу то и то. Ако будемо посебне среће, ухватиће се неке погрешно преведене фразе, па ће уредници да ударе наслов ”Косово није европска држава” или томе слично, што дабоме неће имати никакве везе ни са остатком текста, ни са оним што је на скупу стварно речено.

Све ово је врло типично, нажалост. Овакве ”расправе” су норма у Вашингтону кад је реч о Балкану, а и другим стварима. У најбољем случају, кад хоће да се праве неутрални, доведу неког од невладника из Србије да кобајаги представља српску страну; најчешће управо тај невладник највише псује и пљује по Србима.

Ти што сами себе зову ”друга Србија” и што би да Србију утерају у ЕУропу (тј. у обор америчке Империје) са Србима или без њих, убише се да буду већи Американци од Американаца. Убацују енглеске изразе (често погрешне) у своје текстове, мислећи ваљда да тиме постају бољи или културнији од народа којег су се одрекли. Мени то, рецимо, не пада на памет - иако већ скоро 14 година живим овде и већ ми се дешава да неке изразе знам само на енглеском.

Ово није феномен ограничен само на невладнике. После ”петооктобарске револуције,” власти у Србији почеле су да имитирају симболе својих америчких господара. Мене то понајвише подсећа на теретни култ папуанских људождера. Ови су, наиме, током 2. светског рата гледали како авиони (”богови с неба”) испоручују залихе (”магични терет”) америчким трупама које су ту направиле базу, па су онда од трске и прућа правили имитације аеродрома како би нешто од тог чаробног терета дошло и до њих.

Можда су зато концепти демократије, слободе, модерних вредности, цивилизације и напретка какви се данас утерују по Србији не они стварни, већ имитација онога што под тим појмовима важи у Америци. Где, на пример, ово хорско певање у УСИП-у може да се представи као ”расправа.”

уторак, 8. септембар 2009.

Убице

Преносим у целини текст Фреда Рида (Fred Reed), некадашњег америчког маринца и новинара, данас колумнисте који живи у Мексику. Објављен је јуче, 7. септембра. Све грешке у преводу су моје, а сваки даљи коментар је сувишан.

Децу убијају, зар не?

Пре:


Џошуа Бернард

Подигла се граја на интернету данас због новинарке Асошијетед преса, Џули Џејкобсон, која је сликала мучну погибију једног маринца, 21-годишњег каплара Џошуе Бернарда. Када је њена фотографија објављена, министар одбране (ха!) Роберт Гејтс љутито је покушао да натера АП да је повуче. Њима на част, нису. Ево једног типичног описа догађаја, који сам нашао на интернету:

Гејтс је јуче после подне послао оштро писмо уреднику АП, Курлију. У писму се каже да Гејтс не може да замисли патњу Бернардове породице, и да је ”шокантан” Курлијев ”недостатак саосећања и здравог разума што је изабрао да објави фотографију њиховог осакаћеног детета на насловним страницама бројних новина. Овде се не ради о закону, политици или уставним правима, већ суштинској пристојности”.


Ова фотографија за мене има посебно значење. Пре много година, у исто тако бесмисленом рату који је водио још један министар без савести, и ја сам био 21-годишњи марински каплар. И ја сам био рањен, мада не толико тешко, и провео сам годину дана у морнаричкој болници у Бетезди. После тринаест операција ока, и даље сам законски слеп - а све као резултат идентичне спољне политике.

Мислим, кога брига, десило се. Мени је тренутно добро. Не плачи због мене, Аргентино. Ја сам жив - али овај момак није.

И то ми не да мира. Јер, због свега овога можда на то гледам другачије од осталих новинара и уредника. Осећам отровни бес и хоћу да завитлам флашом на хладног, професионалног бирократу, васркслог МакНамару, који има таман онолико војничког стажа као Звончица, а шаље децу да гину у земље које са Америком немају баш никакве везе.

Гејтс. Појмови ”пристојност” и ”несавесно” из његових уста базде на најгоре лицемерје. Гејтс је био директор ЦИА. ”Обавештајне” службе су морално смеће које цели свет презире, зато што муче, убијају и поткопавају државе, што за резултат има на стотине хиљада мртвих. КГВ, Мосад, ЦИА, Стази, Савак - све је то исто. Човек који руководи мучењем и убијањем нема право да говори о пристојности. Нема је ни трунке.

Тешко ми је да верујем како Гејтс осећа било какво саосећање са погинулим момком и његовом породицом. Ако нећеш да деца гину у Авганистану, немој да их шаљеш тамо. Он их шаље. Како онда може да му буде жао?

После:



Чисто да вам огади рат. Неких 6.000 америчких дечака овако је страдало, али су медији пажљиво сакрили те слике. Пентагон је побио далеко више цивила у Авганистану и Ираку, а број осакаћених Американаца мери се хиљадама. Данас на Antiwar.com читам текст Џоа Геловеја, кога се сећам из бироа УПИ у Сајгону, насловљен: ”Рат у Авганистану не вреди још једног америчког живота.” Слажем се. Ни авганског живота. Шта су они скривили?

Ту читам и други наслов, да је америчка авијација, савремена Легија Кондор, убила 95 Авганаца у још једном безумном бомбардовању. Ових дана, ми смо нацисти.

Зашто се онда Гејтс толико љути на ратне фотографије? Пропаганда. Она је у савременом рату од великог значаја. Америка је још увек демократија, иако једва. Ако се успавана и необавештена јавност икада пробуди из учмалости, рат је готов. Пентагону је то савршено јасно. Добро се сећају катастрофе у Азији. Данашњи генерали нису научили ништа из Вијетнама - воде идентичан рат идентично глупо - осим једне ствари: најопаснији непријатељ је америчка јавност. Ви. Ја. Победа над Талибанима није посебно важна, чак ни пожељна. Кад нема рата, нема унапређења, нема нових уговора за оружје. Али ако Талибани не могу да победе Пентагон, може америчка јавност.

Фотографије су смрт рату, децо. Убитачније су од мине поред пута. Гејтс не жели да успавана звер америчке јавности види право лице његових ратова.

А у рату може да се види много. На пример, маринац без трећине лица и са пола плућа, који кркља док се дави у сопственој крви. Осакаћена и умирућа деца, која последњим речима призивају свето тројство смртно рањених: мајку, жену, воду. Човек који се тресе као епилептичар док покушава да не умре, иако је погођен у главу. Јесте ли икада видели мозак после прострелне ране? Ја јесам. Изгледа као компот од јагода.

Гејтс не жели да ви то икада видите. Прво бисте се исповраћали, онда би купили флашу бурбона, па изашли на улицу. Он то добро зна. Си-би-ес би могао да заврши оба рата за седам дана, када би приказао шта се стварно дешава. Гејтс то не сме да дозволи. Све је пропаганда. Буш је забранио фотографије ковчега које авионима довозе кући, а ЦИА се очајнички супротставља објављивању слика мучења. Професионални садисти чине ствари од којих се нормалним људима повраћа.

Други проблем су војници. У овим хоби-ратовима, па чак и у време мира, најважније је да се регрутима не дозволи да мисле. За тридесет година ратног извештавања, био сам сведок овога свакодневно. Да данас одем у Авганистан, могао бих насамо са пуковником да расправљам о рату. Али кад бих споменуо војницима да нешто можда није како ваља, пуковник би подивљао. Одмах после успављивања јавности по значају је заглупљивање војске и будућих регрута. Када би средњошколац видео слике крваве хрскавице и уништених зглобова, не би се пријавио у војску.

Да ли ја мислим да штампа треба да објави овакве фотографије? Да. И то ”да” на стероидима. Сваки пут када одбију да покажу угљенисане лешеве који се још мичу, мртву децу и... (да станем овде), то за последицу има да још више деце страда на исти начин. Па ипак то раде. Наш ја занат за курве и продане душе. Само што курве бар поштено зарађују. А новинари убијају децу.

Џули Џејкобсон је изгледа ретка птица у данашње време, новинар а не добровољни пропагандиста. Бог јој дао. Некад сам се питао да ли би жене могле да издрже као војни репортери. Више не (има их много у том послу). Некада сам звао зализане, нашминкане и крвожедне позадинце ”пичкама”, и тврдио да немају муда за рат. Сада више не могу. Џејкобсон има више ратног стажа од Буша II, Чејнија, Рамсфелда, Рајсове, Обаме, Бајдена, Гонзалеса, Клинтона, Перла, Абрамса, Кристола, Фејта, Подхореца, Краутхамера, Вила, Дершовица и Гејтса заједно. Ови људи - ако се људима могу назвати - убили су Џошуу Бернарда. Џејкобсон их је само ухватила ин флагранти.

понедељак, 7. септембар 2009.

Вечно враћање истог...

... у српском случају би се могло назвати и продукцијом имбецилних серија као омиљеном дисциплином државне телевизије. Једна гора од друге. Што је ОК. Да не троше наше паре за бабе које се чешљају, и алтернативу (јааааааој!) у виду нечега што сам управо гледао. Последњи бисер дакле, у том низу бесмисла, зове се Оно као љубав.

Горчин Стојановић је, у сваком случају, постао већ својеврсни феномен: да је (срећом па није) део неке глобално препознатљиве кинематографије, по њему би се сигурно већ звала нека одредница у лексикону. Ед Вуд је макар био искрен, енергичан, уверен у квалитет онога што ради, упркос остатку света. И зато је и био, након свега, филмски уметник. Али Стојановић, сирома', сваки свој наредни урадак изнесе пред свет као нешто непојмљиво горе него сочиненије пре тога - али рекло би се, потпуно свесно, и без имало гриже савести. И то је оно шокантно. И не мисли да одустане.

Још му ни трауматично искуство сусрета са зачудном формом по имену "Лисице" нисмо заборавили (сећате се гарант, она серија коју је човек просто МОРАО да гледа, све очекујући да неко на пола епизоде каже "скривена камера - па не мислите ваљда да бисмо вам нешто ОВАКО ретардирано сервирали недељом у осам?"). Филмове (знаци навода по жељи), овога пута нећемо дуже помињати. Срећа па их не снима већ деценију и кусур и желим му да на том курсу истраје. "Убиство с предумишљајем" чак ни солидна глумачка екипа није учинила гледљивим, осим за љубитеље дискретног задаха љотићевштине (Стаааааааааари Београђанин згрожен Другим светским ратом који воде сељаци од којих ниједан не зна француски), осавремењеног љупким БГ-шовинизмом из раних деведесетих и ЛДП-ом пре ЛДП-а, кроз готово карикатуралан култур-расизам (Зли Српски Војник из западнославонске вукојебине, са кретенски полуотвореним устима кроз читав филм, и отрпилике толико дехуманизован). "Стршљен" је посебна прича, неки други редитељ - филм би био гледљив. Овако, није био. Но, добро..

Али, ево Стојановића опет са новим телевизијским остварењем која прети да и "Лисице" баци у засенак, још Млађи, још Урбанији и Старобеоградскији, са још тупавијим плагијатом као драматуршким предлошком. Овога пута, њујоршке удаваче су остављене на миру, али је Горчин одлучио да предлошке Пријатеља и Coupling-a мрцвари, мрцвари, и мрцвари...
Наравно, ни плагијат не би био толико стравичан, да овде апсолутно СВАКИ секунд серије не вришти изгубљеним телевизијским временом и болном некомпетенцијом. Дијалози су у распону између неријатно блентавих, до усиљено духовитих. Карактери неубедљиви, кастинг лош (мислим, глумци као такви су у реду, али улоге које тумаче - не стоје им, и то се види: уосталом, текстове које изговарају, ни Оливије, Смоктуновски и најславнија генерације Стеле Адлер заједно, не би учинили ни за нијансу плаузибилнијим...). Кадрирање је имбецилно а и кад га има - боље да га нема...

Све ово не бих писао да случајно не промаших почетак ремек-дела Робета Бентона, и не пребацих на РТС-ов Први програм, где сам налетео на репризу овога. Непрепричљиво.


РЅ Апелујем на читаоце да обрате пажњу на претходни текст, Соко је надмашио самог себе. Ово моје је далеко баналнија тема, и извињавам се што ускачем(сутра ће ме већ мрзети да пишем, а ово не треба да остане прећутано!). Али има везе и са овим што Соко прича. Погледај телевизијску понуду једне земље (као најшири могући културолошки узорак исте), и знаш одмах на чему си.

Бесмртним речима Едмунда Блекадера у телеграму Чарлију Чаплину: please, please, please... STOP. Г. Тијанићу, шта смо вам скривили, па да несрећног Стојановића (опет) гурате у воду у којој не зна да плива, а о нашем трошку? Ем је расипнички, ем је непријатно. И према нама, и према људима који се муче у реализацији нечга што се не да реализовати. Осим као пример како-не-треба. Али то је онда ниво показних вежби на Академији, а не разлог за малтретирање тих пар милиона гледалаца који се, непромишљено, нађу пред телевизијским пријемницима :), недељом увече..

Пусте жеље, или...?

Недавним усвајањем репресивног закона о тзв. јавном информисању, потврђено је да и у Србији медији представљају не начин да јавност сазна вести о битним политичким, економским и друштвеним догађајима, већ средство да се у јавности створи жељена слика. Другим речима, није важно шта се десило - чињенице су ту сасвим секундарне, а некад их уопште и нема - већ шта власт хоће да народ мисли да се десило.

Ова опседнутост перцепцијом на штету чињеница већ дуго је карактеристика медија и политичара на западу, како у митолошкој ЕУропи тако и у САД. Када је прошлог јула ухапшен Радован Караџић, медији у Србији су трубили о великом дипломатском успеху који је, бива, импресионирао Брисел и Вашингтон. Као реакцију на те небулозе, превео сам и објавио неколико текстова који су се појавили у англофонској штампи, под заједничким насловом ”Како нас заиста виде.”

Неки су у Караџићевом хапшењу видели потврду да је политика уцена и притисака успела. Невладници који живе од клеветања Срба ургирали су да се притисци појачају. Један квази-конзервативац (који свој прелазак на ислам крије као змија ноге) параноично је писао о Караџићевом хапшењу као ”диверзији српских окупатора” од правог проблема, јадне Независне Државе Косово. Али први у низу тих текстова, и можда најзначајнији, био је кратки уводник из Далас Морнинг Њуза, који је Караџићево хапшење представио као тријумф материјализма. Стварање жуто-црвене владе и срамотно, поданичко понашање Београда према Бриселу и Вашингтону протумачено је у тим престоницама као знак да ”пара врти где бургија неће” и да су Срби сасвим спремни да одустану од своје традиционалне вере у слободу и правду само за обећање ”бољег живота.”

Овим убеђењем обојен је и јуче објављени коментар у Њујорк Тајмсу, где новинар Николас Кулиш (у тенденциозно насловљеном тексту ”Босна ври док Европа спава”) пише како Босни и Херцеговини можда прети нови рат.

На страну сада што ову причу о могућем новом сукобу потенцирају искључиво они којима је у интересу да се продужи империјални протекторат у Сарајеву и да се настави са присилном централизацијом ове псеудо-државе у име ”духа Дејтона”, ”ЕУропског пута” или нечег трећег. Кулиш, исто тако типично, као јединог могућег узрочника сукоба види Србе и њихово одбијање да безусловно капитулирају пред радостима мултикултурализма. Тих флоскула и небулоза смо се већ нагледали и начитали, мада су оне у овом тексту присутне у рекордној густини по словном знаку. Ево, међутим, пасуса који ми је запао за око. У њему се јасно види амерички приступ балканској кризи, оличен у пустим жељама и креативној интерпретацији чињеница:

”Косово је прогласило независност прошле године, и америчку амбасаду у Београду, престоници Србије, тада су запалили љутити изгредници. Ходајући после тога улицама и разговарајући са Србима, налазио сам бес, тугу и очај чак и међу највише про-западним елементима друштва.

Зато сам био пријатно изненађен када сам се ове године вратио са г. Бајденом и нашао просечне Србе на тим истим улицама како дубоко прагматично реагују на посету америчког политичара који не само представља суперсилу која их је бомбардовала, већ је лично гласно и од самог почетка подржавао муслимане у БиХ и на Косову. Мада су се неки још држали, већина ми је рекла да им посао и слобода путовања вреди више од старих непријатељстава.

Уз мало среће, можда ће такав осећај да захвати и суседну Босну, и надвлада екстремисте и њихову ратоборну причу.”


У неко друго време, неки Срби би под притиском околности продавали ”веру за вечеру.” Сада изгледа продају све за пуко обећање вечере. И не само то, већ им је свеједно што их је Америка бомбардовала и окупирала, и што је лично Бајден предводио србофобичне гласове у Вашингтону. Поштују, ваљда, што човек има образ као ђон па после свега тога може да дође у Београд и очекује краљевски дочек. А демократори једва дочекали да му га приреде.

Занимљиво је и како се религија ”Бошњака” и Шиптара увек потенцира када треба да се говори о америчком ”хуманитарном” империјализму, а кад год се једни или други огреше о Србе, свако спомињање њихове вере је аутоматски ”исламофобија” или шта већ. Али о томе неки други пут.

Ако већ медији у Србији не могу или неће да обавесте јавност шта о Србији и Србима уопште мисле светски моћници и даље намерени да им кроје капу (али по сопственој мери), онда је на ”Соколу” и њему сличним герилским медијима - блоговима, форумима, самиздатима свих врста - да испуне тај професионални и морални вакуум. Ево вам још један доказ да амерички естаблишмент заиста мисли да је Србима важније фиктивно благостање од образа, части и слободе. И да с тим убеђењем наступају како у БиХ и на окупираном Косову, тако и у односима са Београдом.

А шта ћете с том информацијом да урадите, то је до вас.

субота, 5. септембар 2009.

КАМЕЛОТ - ИСТОРИЈА ИЛИ ФАТАМОРГАНА?

- "But I'm not fat, am I?", I pleaded. "I'm not what you'd call a fat man! There is no history of fat people in my family".

- "There was no history of money in the Kennedy family either, till Joe came along", he said, a little sorry to be wasting such a gem of a reply on somebody like me. I could tell, because such things are easy to tell, that he was filing it away for future use.


Steve Tesich, Karoo (Harcourt, 1998)


Наш друг из Ангмара се осврнуо на смрт Теда Кенедија, и пратећу медијску хистерију која је запљуснула и Србију. Кренуо сам да му одговарам у "да, али"-маниру, али се толико расписах на његовој секцији за одговоре, да схватам да би ово било логичније објавити овде.
Вештац, наравно, без обавезе да реплицираш на овај дугачки коментар :).


Мислим, у суштини се слажем са чињеницом да су хајп и митологизација Кенедијевих (као и било која политичка митологија) неукусна из милион разлога, и ово што кажеш за маторог Џоа (кримоса, хитлерољуба, хистеричног антисемиту...), све је тачно. Тај је био баш гадан и бескрупулозан. Какав би и био политички изданак времена Депресије, распадања, криминала и брзог богаћења. Да се некако није провукао у ону групу коју је Рузвелт одлучио да легализује уместо да похапси (по принципу, "сада је доста, и сада ћете радити легално, и у општем интересу, иначе оде вам све - сличан принцип је и Путин применио на тајкуне после оног пропадања деведесетих a Запад га зато и мрзи, јер је препознао у њему руског Рузвелта, дакле обновитеља земље), вероватно династије не би било.

Елем, да се вратим на Кенедијеве. Тачно је и то да је Теди био татин син који се извукао из свега из чега неко други не би. Премда ово са Мери Џо Копечни није дело за које је он КРИВ (према ономе што знамо, упали су у воду и он је хтео да је спаси али није успео), него напросто морално одуран поступак (отишао је кући, уместо одмах у полицију или спасилачку службу, па је прво питао саветнике шта да ради.. гадно баш). И то га је пратило ево 40 год.

Опет, човек тако дуге каријере је имао и добрих и лоших потеза у политици, премда се Тедијем (као, објективно, најмање битним од те тројице) нисам никад посебно бавио.

Елем, Џон ЈЕСТЕ сумњиво победио - али је хтео и да прекине све везе са очевим пајтосима, и тужилаштвом ударио на њих (по једној од верзија, то га је и стајало главе - Џо Бонано се до краја живота клео да је атентат у Даласу извршила мафија, њујоршких Пет породица су тада биле практично држава унутар Америке).

Џон Кенеди ЈЕСТЕ отворио Пандорину кутију у Југоисточној Азији (прво Вијетнам, па онда Лаос и Камбоџа), али, и даље мислим да је велико питање да ли би, да је преживео, дозволио да тај рат ескалира у пакао који је постао за време Џонсона, Мекнамаре, Вестморленда, Никсона и екипе.

И, признали или не, Кенеди јесте покренуо неке социјално и цивилизацијски важне промене (на боље) у тада официјелно и законски расистичкој и полуфашистичкој Америци. Додуше, митологија о њему као о антирасисти и безмало белој верзији Мартина Лутера Кинга, није основана - Кенеди НИКАД није ЈАВНО раскинуо дил са "диксикратима" (расистички део Демократске партије, Југ), у партији су дрмали, на Југу, ликови попут Џорџа Волиса, Истленда, Џимија Дејвиса и сличних. Додуше, јесте макар симболички ПОЧЕО неки помак. У тада језиво расистичким САД, и ти Кенедијеви симболични гестови (рецимо, учешће на Маршу за грађанску једнакост у Вашингтону 1963, са све Кингом, активистима антирасистичких удружења, затим Брандом, Хестоном, Диланом и Џоан Баез) су били од помоћи борби против сегрегације. Што ме доводи до Бобија, мог омиљеног Кенедија.

Он ЈЕСТЕ почео у истом кључу као и старији брат; татин син са обезбеђеном будућношћу у политици, лик који је знао да искористи и шарм и породичну фаму, да удари у вешту демагогију којом ће за себе везати и прогресивније гласаче и параноичне антикомунисте... Борба против "корупције и криминала" (случај Хофе и тимстера, затим удар на мафију) у доба када је радио као државни тужилац, помогли су му да стекне име, и то је опортунистички искористио (како другачије политичар и ради?). У прво време такође није желео да отворено иступи против расизма, па је, рецимо, током напада белих расиста на "Аутобусе слободе" 1962, којима су бели и црни активисти са Севера долазили на Југ на помогну црнцима да се региструју за изборе (што је овима било онемогућено, и што су јужњачки сегрегационисти кочили на сваком кораку), изјавио да "тужилаштво не може да одређује различито тумачење уставних слобода између ових група". Дакле, испало је да су они који слободу ТРАЖЕ (јер им је ускраћена) и они који је НЕГИРАЈУ тој ускраћеној групи (јер мрзе њену боју коже) - две стране истог новчића. Тако су се чували гласови на сегрегационистичком Југу, и Кенеди је играо по истој музици као и толики пре и после њега.

И он је могао, као и већина америчких политичара, да заувек хода по лагодној стази типичног лицемерства по питању расне једнакости: да даје неодређене изјаве о "слободи", да се залаже за "право свих да изнесу свој став", али да не учини НИШТА по питању било моралног било крајње конкретног одређења у односу на чињеницу да један део Америке живи без основних права - због боје своје коже. Јер и пре и после Кенедија су се амерички политичари тако понашали.

Али, Роберт Кенеди је, признајмо, био другачији. За свега пар година се, од татиног сина и још једног у низу "златне деце" политичког естаблишмента из богатих породица, преобразио у ЈЕДИНОГ антиратног кандидата (1968, док дивља рат у Вијетнаму) и јединог ДЕКЛАPИСАНО И ИСКРЕНО антирасистичког кандидата (јединог након Хенрија Волиса 1948, с тим што Хенри ни у теорији није могао да победи). Да ли је на његово сазревање утицала трагична смрт брата, или нагло суочавање са реалношћу Америке, која се шездесетих трауматично будила из потемкиновског сна Вечног Прогреса из претходне декаде? Не знам шта је по среди. Али се догодило шта се догодило. Роберт Кенеди је убијен усред изборне кампање 1968, у једном, признајмо, сумњивом атентату (данас и званични налази потврђују ту сумњу, дакле није сад некакво конспиролошко бунцање).

Америка НИЈЕ добила антиратног председника, покољ у Југоисточној Азији је трајао још готово деценију, Хладни рат је био усијан као током кубанске кризе...

Колико год Кенедијеви били медијски претворени у бесмислени попкултурни бренд, и бачени у пластичној кеси на јеловник нације којој су требале (и требају) тренутне сузе, инстант-искупљења, краљеви и краљице у директном ТВ-преносу, жртве које умиру младе пред очима нације е да би нечим испуниле њено сећање... ипак мислим да ће историја и о Џону и о Бобију на крају рећи више доброг него лошег. А у сваком случају, да је Демократска партија кренула у кенедијевском правцу тих година (уместо да је, након пар деценија безличности, под своје ухвати Клинтон), вероватно би и наша непосредна прошлост другачије изгледала.

Ово што Вештац каже о социјалном инжењерингу (наравно, туђим новцем и туђим животима) по којем је ДП позната, истина је. Али, треба водити рачуна и о томе колико су Кенедијеви (након убистава Џона и Бобија), служили искључиво као емотивни АЛИБИ партије која, осим имена и наметљиве медијске експлоатације бренда Кенеди, није имала много заједничког са оним што су они радили и говорили и што би се дало означити њиховим политичким наслеђем...

Има она сјајна сцена у Стоуновом (иначе историјски језиво рогобатном и чињенично климавом, али ремек-делу:)) Никсону: стоји Хопкинс (Никсон) у Белој кући испред Кенедијевог портрета и каже "када виде тебе, виде оно што желе да буду, а кад виде мене - гледају у то што јесу". Демократска партија је, након Кенедијевих, знала то што и Никсон. И зато је, уместо сопственог лица, гурала портрет Џона или Роберта Кенедија. Јер како би, иначе, другачије могло да се догоди да један ситни преварант монструозно неутаживе амбиције и човек достојан презира по СВАКОM (СВАКОМ) основу, од 1993 до 2001 плови на таласу (ничим оправдaне) репутације "новог Кенедија"? И да га у томе наследи супруга, која је све што и он, само на стероидима.