„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

петак, 03. септембар 2010.

Заробљеници америчке матрице

Колико год се чинило да је жутократија остварила потпуну доминацију над свим сферама друштва, на каквој би јој позавидели и најокорелији диктатори, тај утисак ипак није сасвим тачан. Оно јесте да су растурили војску и ставили је под контролу НАТОфила Шутановца; да контролишу у потпуности полицију и телевизију, скоро сву штампу, све полуге државне, регионалне и локалне власти; и да је привреда већ скоро деценију под контролом „економа деструкције“ Динкића, са видљивим резултатима. Али упркос свему томе, нису још успели да нацији колективно исперу мозак онако како су намеравали. Колико год се жути културкомесари труде, „промена кода“ им још није пошла за руком.

Свакако да је скоро цели један век стравичних страдања (војне и цивилне жртве у оба светска рата, геноцид у НДХ, послератни прогони и чистке) довео до једне негативне селекције, и да је створен феномен „малог слабог српског човека“. Али колико год је могуће да се целом једном народу „прекомпонује памет“ - нажалост, више него што би нек хтели да верују - толико неке суштинске карактерне особине опстају упркос свему. Тврдоглавост, на пример.

Дакле, упркос скоро потпуној контроли институција система, жутократија нема потпуну контролу над друштвом. Зато се толико и упиње да трансформише стварно српско друштво патвореним, „цивилним друштвом“ (тј. невладницима).

Колико год мала, разлика између жутократа и невладника ипак постоји. Док међу жутократама има оних чија је једина идеологија власт, невладници су махом идеолошки острашћени у убеђењу да су Срби лош, примитиван, заостао и одвратан народ (и то на сваком месту и кажу). Себе не сматрају Србима, већ грађанима света који су наводно досегли виши ниво свести. Оно што карактерише невладнике је једно потпуно одсуство сувислог морала. Њихов морал је релативистички - њима је све дозвољено у служби циља, који је моралан само зато што они то кажу. Ако сутра буду мислили другачије, онда ће то бити морално и пожељно, а све пре тога бачено у јаму заборава. Апсолутно одбацују хришћански, односно било какав објективни морал, руководећи се извтопереном Ничеовом причом о снази воље. Ако све то скупа звучи као један покрет из не тако давне историје, то нимало није случајно.

По извитопереном моралу невладника и жутократа, највећи грех није ни убиство, ни крађа, већ „нетолеранција“ (тј. супротстављање њиховим идејама) и њен сапутник, „расизам“. Ово је најбољи доказ да су њихове идеје увезене са стране, јер је расизам амерички феномен, који са нашим просторима никада није имао претеране везе.

Упркос покушајима разноразних завојевача да „уједине Европу“, од пропасти Римског царства наовамо, идеја нације је била и остала највиши степен природне колективне организације на старом континенту. Било да се ту ради о људима заједничких културних, верских и политичких вредности, заједничког језика и писма, или чак тевтонском концепту „крви и тла“, европску цивилизацију карактерише национализам. Тај концепт је био присутан чак и међу енглеским досељеницима у Америку, и допринео је побуни енглеских колонија 1776. године. После стечене независности, међутим, динамика колективног идентитета се развила по „расним“ линијама, где су „црвеним“ урођеницима и црним робовима силом допремљеним из Африке ускраћивана суштинска права и слободе уграђене у темеље САД.

Бели Американци су имали регионалне идентитете, од којих су најјачи постали Север и Југ. Такозвани „грађански“ рат (1861-65) је силом уништио јужњачки идентитет, па је новостворени амерички национализам (инспирисан европским револуцијама 1848) добио северњачко обележје. Такозвана „реконструкција“ - војна окупација југа - која је трајала од 1865 до 1876, додатно је затровала односе између белих и црних Американаца и довела до појаве Ку Клукс Клана, тероризма и линча. Иако је одређена доза расизма присутна у свим америчким друштвима која су некада држала робове (нпр. у Бразилу се и данас више цене особе светлије боје коже), само у Америци је тај однос постао рак-рана целог друштва.

Скоро цели један век су се амерички црнци борили да постану равноправни грађани те земље; иако су им сва права била гарантована на папиру, рутински су ускраћивана у пракси. Тек после II светског рата долази до политичког обрачуна око тог питања у америчком друштву, који кулминира доношењем Закона о грађанским правима (Civil Rights Act) 1964. године. Иако је то требало да буде тријумф црначке борбе за једнакост и испуњење сна Мартина Лутера Кинга да ће се о људима једног дана судити „не по боји коже, већ по садржају карактера“, догодило се управо супротно. Као последица закона из 1964, црнци су постали нешто попут скоро истребљених Индијанаца - група под заштитом државе.

Данас Индијанаца готово више да и нема. Умиру од безнађа и бесмисла у резерватима, од дроге и алкохола. Резервати су постали коцкарнице и оазе за трговину цигаретама без пореза. Педесетих и шездесетих, када се Мартин Лутер Кинг борио против угњетавања, црнци су имали породице, били су побожни, стварали су широм света познату музику и поезију. Данас, после шездесет година „равноправности“ под окриљем државе, већина их живи у сиромаштву и насиљу, по државним становима у суморним блоковима. Породице се распадају; није више необично да једна жена има петоро деце са пет различитих очева, који су углавном у затвору. Цркве се празне, а саудијске џамије пуне.

Захваљујући систему квота и привилегија, сваки црнац мора да буде црнац професионално - чињеницу да је различит и да због тога заслужује посебан третман набија му на нос управо она држава која је требало, је ли, да му гарантује једнака права са осталима. Такозване црначке „вође“ попут Ала Шарптона, живе од кукања над „расизмом“ који виде у свему и свачему. МЛК је био борац за слободу, а они су професионалне жртве. Уместо да доприноси помирењу и заједничком животу свих Американаца, овај професионални расизам ствара све веће фрустрације и међусобну мржњу.

Да све буде још горе, црначком заједницом данас доминира тзв. култура гета, у којој се славе криминалци а највећа вредност је брзо богаћење (било кроз криминал, било кроз спорт). Гето-црнци једни друге зову „црнчуге“ (nigger), али се то опет сматра највећом могућом увредом ако то изговори неко светлије боје коже. Званични термин је „Афрички Американац“, што одговарајуће описује нпр. Барака Обаму (чији је отац из Кеније) и избеглице из Либерије, Конга, Сомалије или Етиопије, али са потомцима афричких робова нема никакве везе. Иако је Обамина победа на изборима 2008. требало да, наводно, представља тријумф над расизмом, није дуго требало да његов режим сваку критику своје политике означи као - „расизам“.

Какве то везе, онда, има са Србијом? Па утолико што је „расизам“ који наводно постоји у Србији у ствари имитација оног америчког, виђеног кроз призму Холивуда. Већ сам писао о том феномену у јесен 2006, поводом увреда навијача у Чачку упућених фудбалеру из Зимбабвеа. Како је уопште могуће да неко у Србији обуче капуљачу Клана, или се кити нацистичким симболима? С једне стране се ради о незнању, а са друге о рефлексној реакцији против наметнуте идеологије, звала се она политичка коректност, демократија, или шта већ. Када се та два фактора комбинују, добијете некога ко нема појма да човеку из Зимбабвеа капуљача Клана - амерички симбол - не значи ништа, али и не зна до које мере су Хитлер и нацисти мрзили и убијали Србе, па је због тога способан да на њих гледа као симбол отпора мрској ЕУропско-америчкој империји, по страховито погрешном кључу „непријатељ мог непријатеља“.

Са друге стране, сами невладници производе мржњу у народу, својим деловањем по обрасцу америчких професионалних жртава. Управо њихова такозвана борба против расизма је највећа манифестација истог. Невладничко форсирање „антифашизма“ - тј. његово изједначавање са србомржњом - производи међу необавештенима грч симпатије према фашизму. Инсистирањем на проблематици „ГЛБТ особа“, са све парадама, исто тако се производи мржња према хомосексуалцима. Онда је ту политичка коректност - оличена у недавном упутству „Заштитиника грађана“ (тј. из Скандинавије преузетог омбудсмена), којој је циљ орвеловско уништавање језика како би одређене мисли просто постале незамисливе. Није случајно да је у истоименој дистопији Лепосава Црвић студент баш ПК...

Шта се у ствари овде дешава? Невладници просто манипулишу народом, наводно узимајући у заштиту Јевреје, Роме, хомосексуалце, а у ствари правећи од њих инструменте свог „трансформаторског“ рада. Производе мржњу које или никада није било, или је постојала на најдаљој маргини. Тако систематски загађују односе унутар друштва, како би онда могли себе да представе као једине који су у стању да их реше - увођењем менталне диктатуре, поврх ове физичке.

Овај приступ је буквално преписан из Америке и западне Европе, где се користи на идентичан начин како би се разорило традиционално друштво, привреда, породица и култура. Права је трагедија што се отпор физичкој и менталној репресији невладника и жутократа преузима из исте матрице, па самим тим има исти (тј. никакав) учинак. Штавише, помаже њихово разарачко деловање, јер окреће једне против других елементе друштва који би требало да заједнички раде у борби за слободу.

Нема коментара: