„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

четвртак, 31. јануар 2008.

Између страха и надања

Не пада снег да покрије брег, већ да свака зверка покаже свој траг.

Да се мене пита, Србија не би била република већ парламентарна монархија, где би краљев или краљичин посао био да се слика са страним државницима, а премијер би био технократа са задатком да управља (врло ограниченим) пословима државе. Али ето, не пита се мене већ вас.

Кампања која се водила у протекле две недеље, између шокантног првог и предстојећег другог круга председничких избора у Србији, показала је умногоме право лице многих актера на тој политичкој сцени. Није много требало - тек озбиљна претња да би могли да изгубе церемонијални положај шефа државе - да међу самозваним поборницима "демократије, реформи и људских права" завлада права хистерија. Патриотску реторику из првог круга која је требало да маскира ЕУрозу и ЕУфорију - односно, безгранично подаништво игеологији најбоље описаној као "транснационални прогресивизам" - преко ноћи су замениле лажи, претње, уцене, говор мржње и страха.

Шта рећи о изјави највећег пљачкаша у савременој историји Србије да ће уколико победи "реформски демократа" сваки грађанин да добије 1000 евра, али ако буду гласали за "мрачног ултранационалисту" неће добити ништа? Чак ни у Америци, где се више озбиљно него у шали каже да имају "најбољи Конгрес који се може купити," нема овако отворене куповине гласова. То више подсећа на "братски несврстани" Зимбабве, где они који гласају за доживотног председника добију да једу, а они који гласају против могу да цркну од глади. У ствари, стиче се утисак да би Гитариста и Манекен највише волели да се врате дани "ћоравих кутија."

Сећам се када су на изборима пре 5. октобра удружени опозиционари обећавали мед и млеко, укидање санкција и виза малтене преко ноћи, невиђена богатства, интеграције, малтене паре с неба. Није им било тешко - њима су паре и падале с неба, односно стизале у коферима америчких курира. Амерички Конгрес је за "развој демократије" у Србији одвојио неких седамдесетак милиона долара, које су претходно опљачкали од свог народа; па су те паре "уложили" у људе чија је задаћа била да опљачкају свој.

Лепо су обавили посао, нема шта. Домаће банке ликвидирали, продали странцима, од профита направили сопствене банке у Русији (па их користили за финансирање "својих" тајкуна, док су прогонили туђе и доносили конфискаторске законе о "екстрапрофиту"), а у самој земљи створили илузију просперитета лаким али скупим кредитима. Оно, може малтене свако да купи кућу, стан, кола, веш-машину, фрижидер и телевизор - али мора да црнчи наредних десет година да све то отплати са 20% годишњом каматом. Каква је онда суштинска разлика између таквог човека и средњевековне раје, која је морала да кулучи за аге и бегове? Раје ми је бар жао; они нису имали избора.

А ова нова "раја" сад има избор, вели Гитариста у име Манекеново: Ако гласате за Гробара, џабе сте се задуживали, све ће да вам пропадне. Без нас - потоп, јестел' чули!?

Чак и да је истина, а не мора да буде, одвратно је. Али ето, бар људи да знају на чему су, да их ти самопроглашени душебрижници виде искључиво као рају, стоку коју могу да терају куд хоће, марву која својим теглењем издржава њихове виле, џипове, путовања, конференције, симпозијуме, концерте, кампање... а узме се и нешто са стране, је ли. Па ко вам је крив што не знате да се бавите "бизнисом"?! Што би човек учио школе или радио, кад може да продаје демократију?

По њима, Србе није брига за Косово, већ само да имају "у се, на се и пода се." Неке можда и јесте. Али сигурно још има и оних који нису само збир "стомака и гениталија," за које Косово није само комад земље, већ и питање идентитета, достојанства, части. Ако је судити по првом кругу, онда има много више Срба који нису прогутали жваку о анђеоској Европи која нас много воли и пази али ето само смо криви што нас неће, и само треба да се одрекнемо свега што је наше како би нас волели и поштовали. Има будала, дабоме, којима је црно бело а жуч медовина, али људи углавном могу да виде кад их неко "фарба."

Како, онда, објаснити да је ЕУ одлучила да пошаље мисију на Косово само два дана по расписивању избора? Да су некако у тај мах Американци почели гласније да лају о "неизбежној независности" а лидери албанских сепаратиста рекли да ће да је прогласе чим прођу избори? Јел' то можда случајно? Да, а ја сам Паја Патак.

Кажу, "сетите се деведесетих!" Добро, хајде. Али ово нису деведесете. Свет данас је толико другачији од оног 1999. колико је овај био другачији од оног 1989, мислим да могу да кажем а да не претерам. И чега то треба да се сећамо из деведестих? Ја се сећам џихада, лажи, лицемерја, подлости, лажног и стварног миротворства, уцена, ултиматума, обмана... А многи су много тога забораваили. Ко зна, можда се то призивање успомена врати демократорима као бумеранг.

Пре пар недеља сам написао да је иронија овогодишњих избора у Србији и САД што у Србији - која је наводно "примитивна, заостала, клерофашистичка, национал-шовинистичка," итд. - постоји и већи и смисленији избор него у Америци. Избор који је Американцима одузет пре много година, а Срби га још имају, је између слободе и робовања, између достојанства и подаништва, између лажних обећања и стварности.

Од ових избора не зависи шта ће да ураде ЕУ, САД или косовски Албанци; они већ знају шта хоће, и како. Сад је питање шта Србија хоће, и како.

Па изволите, онда. И нека нам је свима Бог на помоћи.

четвртак, 24. јануар 2008.

Предаја?

У јутарњим часовима 23. јануара, кинеска државна новинска агенција Шинхуа известила је о посети српског шефа дипломатије Вука Јеремића Румунији под следећим насловом:
"Министар: Србија подржава европску мисију у оквиру међународног права."

Наводи се Јеремићева изјава:

"Убеђени смо да ће ЕУ, у складу са међународним правом, или са новом резолуцијом УН, послати мисију на Косово, и ово ће рашчистити све неспоразуме што се тиче правних питања о том ангажману." (преведено са енглеског; оригинал овде)


(Напомена: "ово" би требало да значи Споразум о стабилизацији и придруживању, мада се то експлицитно не наводи, а из контекста није баш сасвим јасно).

Јеремић, значи, мисли да ће потписивање Споразума легализовати мисију ЕУ на Космету, и то изражава као службени став Београда ("убеђени," у множини). Али његов де јуре шеф, Коштуница, отворено се противи доласку мисије на Космет и сматра да би њено слање било кршење Споразума! Кога, онда, Јеремић заступа?

Прича се, а пишу и неке новине, да су се Коштуница и Тадић договорили око подршке садашњем председнику у другом кругу избора, 3. фебруара. Без гласова који су у првом кругу отишли Вељи Илићу, Тадић нема шансе да победи. Али по истим гласинама, Коштуничин услов за подршку је Тадићево одбијање мисије ЕУ, док је Тадићев услов да Коштуница подржи потписивање Споразума. Ако такав споразум постоји, онда га је Тадић - кроз Јеремића - већ прекршио. А ако не постоји, онда Тадић неће остати председник.

Јеремићева изјава у Букурешту (ако је исправно цитирана) је позив ЕУ да пошаље мисију на Космет. Није рекао да ЕУ може да шаље мисију само ако нека нова резолуција замени 1244. Да је то случај, онда би се о томе питали и Руси, а Москва је - свиђало се то неком или не - тренутно бољи бранилац српских интереса него поједини министри у Београду. Он, међутим, сматра да би потписивање Споразума отворило врата мисији ЕУ на Космету и "рашчистило" правне неспоразуме око таквог ангажмана.

То ме неодољиво подсећа на сцену из иначе лоше урађеног "представка" Лукасових Звезданих Ратова, Фантомска Опасност 1999). У једном моменту, Дарт Сидиус, који преко сукоба око једне мале планете намерава да покрене процес преузимања власти над Републиком, командује својим послушницима:

Сидиус: Овај развој догађаја је незгодан. Морамо да убрзамо наш план. Почните са искрацавањем трупа.
Нут Ганреј: Али госпорару... је ли то легално?
Сидиус: Биће легално.


А ево, Франс-прес управо јавља да је Хашим Тачи, лидер терористичке ОВК и "премијер" Косова, изјавио после састанака са функционерима ЕУ и НАТО да је проглашење независности "питање дана."

Случајност? Ни случајно.

понедељак, 21. јануар 2008.

Тиранија добрих намера

(Уместо коментара о резултатима председничких избора у Србији)

"Вероватно најгора од свих тиранија је она која у срцу има добробит своје жртве. Живот под разбојницима био би бољи од живота под свемоћним моралистима. Разбојникова окрутност може некад и да спава, а његова похлепа да буде засићена; они који нас муче за наше властито добро мучиће непрестано, јер то раде с пуним одобрењем сопствене савести."

- Ирски писац и академик Клајв Стејплс Луис (C.S. Lewis), аутор "Летописа Нарније"

уторак, 15. јануар 2008.

Камо среће!

Њузвиково издање за понедељак, 21. јануар, доноси чланак под насловом "Хвала, без нас." У њему репортер Мајкл Левитин вели да Србија сматра Косово важнијим од ЕУ, и упозорава Брисел да се не игра ватром:

Улог је довољно велики да би Запад морао да се упита да ли слободно (sic!) Косово оправдава даље понижавање нестабилног срца Балкана - које сада има руску подршку. Изгледа да ЕУ више жели Србију, него што Србија жели ЕУ.


Али, како каже Поглед из Минас Моргула, камо среће да је све тако једноставно, и јасно. У Србији је још увек на власти коалициона влада у којој ДС тврди да "нема алтернативе" (Јеремић) чланству у ЕУ и противнике те идеје сматра "непријатељима" (Тадић). А колико год се противили уласку у ЕУ, и Коштуница и Радикали су евроскептици из прагматичних, а не принципијелних разлога.

Никад се још у Србији (колико је мени познато) није расправљало о томе шта Европа јесте, а шта није. О каквој то демократији говоре људи који су на мала врата, Лисабонским споразумом, прогурали европски устав иако је плебисцитарно одбачен у неколико држава чланица (а у другим, после тога, плебисцити намерно нису ни одржани)? О каквом тржишту се говори, када Европска комисија строго прописује квоте и субвенције, до мере на којој би им позавидели и некадашњи совјетски планери? О каквим људским правима се говори, када великани пера попут Оријане Фалаћи морају да беже у Америку јер би због критике исламског фундаментализма могли да их баце у затвор за "говор мржње" - док све више предграђа насељених афричким и азијским имигрантима постају "забрањене зоне" за домаће становништво?

ЕУ је отеловљење "транснационалног прогресивизма," опаке идеологије која затире традицију, веру, нацију, културу и морал, и све подређује хедонистичком култу појединачне самовоље, а у циљу апсолутне моћи државе.

Становници бившег Источног блока, који су деценијама живели у "радничком рају" Стаљина и његових домаћих извршилаца, у ЕУ су видели спас од катастрофе транзиције - иако је тај исти Запад највише и допринео пљачки, самовољи и корупцији инсистирањем на "демократији" (тј. избору послушника) и "људским правима" (тј. политици кривице), о приватизацији пуњењем консултантских и чиновничких џепова да се и не говори. Од "суровог капитализма" су побегли у европску "социјалну државу" - нови Совјетски савез, нежнијег лика. Али ланци од сомота су и даље ланци. Можда чак и јачи, јер су стављени добровољно.

Срби су имали ту несрећу да су поврх свега имали ратове, санкције, бомбардовање, сатанизацију, пучеве... Народ је уморан. Сналази се из дана у дан, нема много енергије да нешто уради чак и кад би хтео. Дакле, управо онако како је и испланирано. Ментално и физички исцрпљени, Срби би требало да буду лак плен за бриселског Левијатана. Сада је само питање хоће ли баш бити тако, или ће му то ипак бити кост у грлу.

четвртак, 10. јануар 2008.

"Лудачка" политика ЕУ

Чешки пословни недељник (Czech Business Weekly), 7. јануар 2008.
Пише Јиржи Ханак (Jiří Hanák)
(оригинални текст)

Историјске паралеле показују да ЕУ води лудачку политику на Косову

Нова година почиње у знаку бруке коју САД и Европска унија намећу Србији подржавајући независност српске покрајине Косово. У овој ситуацији, не могу а да не посегнем за историјским поређењем. Када је у октобру 1938. британски премијер Невил Чемберлен бранио Минхенски споразум са Хитлером као "мир у наше време," Винстон Черчил је изјавио, "Бирали смо између срамоте и рата. Изабрали смо срамоту. Добићемо и рат." Другим речима, Вашингтон и ЕУ су имали избор између немирног Балкана и лицемерја. Изабрали су лицемерје, а добиће немиран Балкан - и шире.

Рањена и понижена Србија, каква је сада, врло лако може да окрене леђа ЕУ и Западу и потражи уточиште у Москви. Можда звучи незамисливо да би Србија могла да допусти Русији изградњу војне базе на својој територији, али није ван памети. Очајне државе вуку очајне потезе.

У дискусији о независности Косова, не можемо говорити о самоопредељењу. Држава албанског народа већ постоји. Косовски Албанци су мањина у Србији, баш као што су судетски Немци били у предратној Чехословачкој. Али није ни ту крај. Ако Евроатлантски савез и да независност Албанцима на Косову, хоће ли моћи да то ускрати Албанцима у Македонији, где су значајан проценат становништва? А шта је са Републиком Српском у БиХ? Зар она не би имала право да се испетља из нефункционалне двојне државе и прогласи независност? А готово је сигурно да би независно Косово и независна Српска пришли "матичним" државама у скоријој будућности, што би за резултат имало сасвим нову мапу региона.

Све су ово трице у поређењу са оним што би могло да излети из Пандорине кутије косовске независности. Ако албанска мањина у Србији може да добије независност, зашто не Мађари у Слобачкој или Румунији? А Чеченија? А Турци на Кипру? И шта ћемо са 40 милиона Курда, који имају свој језик и културу, али не и државу, само зато што су се судбином нашли у осетљивој области - која, успут, лежи на милијардама барела нафте?

Шлаг на торти је чињеница да је "ОВК", наводно ослободилачка војска косовских Албанаца, до 1998. била на америчком списку терористичких организација. Само захваљујући чаробном штапићу Стејт департмента, коме је тада била на челу Мадлен Олбрајт, терористи и наркодилери су преко ноћи постали угледни борци за слободу. Не знам колико је томе допринео шарм политичког лидера ОВК Хашма Тачија "Змије." Јасно је само да је пред нама јединствен догађај - проглашењем независног Косова, нарко-мафија ће добити сопствену државу.

Чланице ЕУ ће вероватно да признају Косово; само Кипар је одлучно против. У случају Словачке и Румуније, то признање је или лицемерно или самоубилачко. За Чехе, то ће значити да смо заборавили сопствену историју. Као убеђеном присталици ЕУ, жао ми је што морам да кажем да је по питању Косова ЕУ изгледа полудела.

среда, 9. јануар 2008.

Бесмислени ратови?

Чуо сам ово пре дан-два, али рекох да не кварим празник:
Б. Тадић (архивски снимак)
14:10 БЕОГРАД, 2. јануара (Танјуг) - Председник Републике Борис Тадић изјавио је данас, током обиласка Копнене зоне безбедности (КЗБ) на југу државе, да ће у будућности Војска Србије „увек бити употребљавана у складу са домаћим и међународним правом“.

„Никада више наше војнике нећемо гурати у бесмислене ратове“ рекао је Тадић.
Ма шта рече! „У будућности“? „Никад више“? Па јесу ли онда сви дoсадашњи српски ратови били илегални или бесмислени? Знам да то мисле невладници и Тадићу блиски „либерали“ и „еуропејци“, али они мисле свашта нешто што са стварношћу нема ама баш никакве везе.

уторак, 8. јануар 2008.

Окови нашег ума

Средином децембра сам на свом енглеском блогу подржао став моје пријатељице Џулије Горин да је дужност и обавеза свих добронамерних људи да устану против неправде која се чини на Косову, а посебно дужност и обавеза Срба.

Упитао сам се тада зашто толики Срби ћуте; ако мисле да је ово што се дешава добро и праведно (мада се ја свакако с тим не слажем), онда у реду. Али ако мисле да је ово што се дешава зло и неправедно, а не чине ништа да се томе одупру... онда треба да их је срамота.

Један од читалаца, Предраг, је тада одговорио да су Срби чудан народ. Каже, има и даље познанике из других република бивше СФРЈ; кад им дође у посету, они сасвим нормално показују своје националне симболе у кућама, и поносе се својим идентитетом. Али Срби, вели, сакривају своје симболе и не говоре о свом идентитету, да се други не увреде.

Сведок сам овог феномена из прве руке. Ових дана је сасвим нормално, прихватљиво и позитивно бити Словенац, Хрват, Албанац, "Бошњак" (са љиљанима или полумесецом), "Црногорац" (тј. Дукљанин) или шта већ, али не дај Боже да имате икону на зиду, заставу или било шта што асоцира на српство! Сасвим је у реду да ови горе набројани преду приче о "вековним геноцидима" или како су били угњетене жртве, али кад Србин проговори о политици, то је одмах "агресија."

Ево како ја то видим. Та срамота и жеља да се избегне сукоб је у ствари комплекс ниже вредности, плански произведен после 2. светског рата да би се Србима могло владати. Како историја недвосмислено показује, бити српски владар је ризичан посао; у најбољем случају се то заврши прогонством, али често и насилном смрћу. Редак је српски владар који је мирно окончао живот.

Са друге стране, комунистичка партија Југославије (КПЈ) је од свог постанка имала антисрпски став. Њен главни непријатељ је била тзв. великосрпска буржоазија, односно трговци и слободни сељаци који су подржавали краљевину. Још од свог конгреса у Дрездену 1928. године, КПЈ је радила на разбијању Југославије и "ослобађању" Хрвата, Словенаца, Македонаца, Црногораца... али и припајању Косова Албанији. Тај циљ су испунили нацисти у априлу 1941, што КПЈ није било мрско, пошто су Стаљин и Хитлер тада још били савезници.

Четири године касније, захваљујући совјетској и енглеској помоћи, комунисти су се нашли у поседу Југославије, и одједном им њено разбијање није звучало толико примамљиво. Али онда се поставило питање како да владају Србијом, где је и даље постојала јака симпатија за краља? (Отуд споразум Тито-Шубашић и енглески притисак на Петра II да призна Тита као легитимног лидера отпора у Југославији.)

Одговор је пронађен у произведеној кривици. Тако су деца у социјалистичкој самоуправној Југославији учила у школи да није било разлике између четника (које су Немци прогонили таман толико колико и партизане, и за то постоји цела шума доказа) и усташа (који су имали сопствену државу, НДХ, и спроводили масовни помор Срба и Јевреја толико свирепо да се чак и нацистима смучило). Створена је ментална матрица по којој су Срби самим својим постојањем били "угњетачи" свих осталих, и морали су константно да се стиде пред Словенцима, Хрватима, Македонцима, Муслиманима и Црногорцима (којима је Тито подарио национални идентитет и квазидржавне републике).

Ма шта људи говорили данас, Слободан Милошевић је крајем осамдесетих био истински популаран у српском народу управо зато што је одбио да прихвати ту матрицу. Кад је рекао у Косову пољу "Нико не сме да вас бије," Милошевић је дотакао жицу успаваног незадовољства међу Србима, деценијама заточеним у комплексу кривице који ничим нису заслужили.

Није то био "национализам", већ отпор наметнутој комунистичкој матрици. Али остали у Југославији, који су ту матрицу прихватили као истину, видели су у њеном колапсу "повампирену великосрпску буржоазију" и дали одушка сопственом национализму. Критике упућене Милошевићу су прво дошле од словеначких и хрватских комуниста, па тек онда националиста. Ту пропаганду против Милошевића - али и Срба уопште - је онда прихватио Запад. Велика је иронија што је прича о "великосрпској агресији" у ствари комунистичка флоскула, а Запад ју је управо користио да напада Милошевића као "последњег комунисту." (Још већа иронија је што Милошевић никад није повезао комунзам и сробофобију у Југославији...)

Тренутно су главни заговорници идеје о српској кривици такозвани "глобалисти" - медији, невладници и политиканти који су некад били најгорљивији комунисти, а сада су само променили дрес. И даље се диве сјају туђих звезда. Свакога дана у сваком погледу ови људи шире причу да су Срби као народ зли, да морају да се "суоче са прошлошћу," посипају пепелом, кају и моле за опрост како би ушли у "светлу будућност" која им се нуди... Али какву будућност могу да нуде људи који представљају најмрачнију страну новије историје?

Матрица колективне кривице бар шест деенија држи Србе у ропству, инсистирајући да је само њихово постојање зло, срамотно и настрано. Нико ко пристане на такву представу о себи не може да буде слободан; али у сужањству их не држе ланци и бичеви, већ идеје које су им ум оковале.

Срби ће бити сужњи ма под каквим околностима живели док год настављају да прихватају ту наметнуту, произведену идеју о колективној кривици. Спознаја о томе ко је ту идеју наметнуо и зашто први је корак на путу до слободе. И истинске боље будућности.

понедељак, 7. јануар 2008.

Христос се роди!



"Нека светлост витлејемске пећине обасја све људе и све народе света, Вишњи Мир дарујући свима и свакоме."

- Патријарх Српски г. Павле, Божићна посланица 2007.