„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

четвртак, 18. октобар 2012.

Исконски раскол

У октобру 1912, Балкански Савез – Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка – објавио је рат Османском царству. До маја 1913, турско присуство у Европи сведено је на мостобран у Тракији. За победнике, био је то врхунац вишевековне борбе за слободу од турског ропства. Али за велике европске силе, то је била катастрофа која је озбиљно угрозила њихове империјалистичке планове.

Велика Игра
илустрација: Артур Шик
Током 19. века, европске силе су се надметале ко ће да оствари доминацију над Османским царством, некада моћном царевином сада у слободном паду. У повлачењу још од друге опсаде Беча (1683), Турци су успели да се одрже на Балкану понајвише зато што би сваки покушај њиховог потискивања наишао на противљење једне или више међусобно супротстављених европских држава. На пример, иако су Британија и Француска биле оштри такмаци за колоније, 1853. су се удружиле у подршци Турцима против Русије (Кримски рат). Британска политика „Велике игре“ са Русијом, око контроле над централном Азијом, захтевала је да се Русији не допусти излазак на топло море (нпр. изласком на Босфор).

Аустријска лоза Хапсбурга је својевремено владала већином Европе, али јој 19. век није био благонаклон. Прво је Наполеон укинуо Свето Римско Царство, а онда су уједињењем Немачке и Италије избачени из традиционалних зона утицаја. Тако ослабљени, Хапсбурзи су 1867. морали да склопе нагодбу са Мађарима како би задржали контролу над краљевином Угарском. Аустрији је остао само један правац ширења после 1878: на Балкан, у земље под османском владавином.

Ово је било проблематично из два разлога. Хапсбурзи су већ владли милионима незадовољних Словена, а на Балкану их је живело још више. Притом су ти Словени били махом православни хришћани, док су Хапсбурзи одувек били католици.

Султанов чекић, папин наковањ

Још од Раскола из 1054, Балкан је био поприште сукоба православног Истока - лојалног патријарху у Цариграду - и католичког Запада, лојалног епископу у Риму. Иако су православни затражили помоћ католика од турске најезде, крсташи су на крају - после узалудне борбе против муслимана - ударили на сам Цариград (1204). Тако ослабљена Византија лако је пала под власт Орханових Турака почетком 14. века, иако се сам Цариград држао до 1453. Тек пошто су освојили и остале православне краљевине на Балкану, Турци су дошли у додир са католичком Европом.

Али ни стотине година борбе против Османлија нису зауставиле крсташке походе Аустрије и Угарске против „шизматика“ у Босни, Србији, Влашкој, Трансилванији... Иако би с времена на време прихватили помоћ православних устаника против османске ордије, чим би се рат завршио наставили би да их католиче, милом или силом.

Свирепа небраћа

На исти начин као што су примаоци ислама постали најокрутнији према својој дојучерашњој родбини (уз неколико часних изузетака), они који су под аустро-мађарским притиском примили католичанство окренули су се мржњи против свог православног порекла. У 19. веку, после стварања Кнежевине Србије и њене какве-такве аутономије од Порте, Беч улаже напоре да створи анти-српски, католички идентитет међу јужним Словенима под својом владавином. После неуспеле илирске (Гај) и југославенске (Штросмајер) фазе, коначни облик тог идентитета, сада званог хрватски, одређују Анте Старчевић и Јосип Франк, србофоби и антисемите.

Током два века, православни поданици Хапсбурга били су концентрисани дуж Војне Крајине. Договор из 1867. предао их је Мађарској. Али Аустрија 1878. окупира Босну и Херцеговину, османске провинције у којима је муслиманска мањина владала углавном православним народом. Малу католичку заједницу Беч систематски појачава имигрантима из осталих делова царевине, док се за муслимане стварају посебни аранжмани (стварање босанске улеме, на пример). На губитку су једино православни Срби, који су у устанку 1876. тражили уједињење са слободном сабраћом на истоку. Када је Аустрија анектирала окупиране територије, 1908, незадовољство је прерасло у насиље.

Од Скадра до Сарајева

Све ово је Аустрији полазило за руком због катастрофалног пораза Русије у рату са Јапаном 1904-1905, у којем је између осталог уништена скоро цела руска морнарица. Револуција у децембру 1905. до те мере је ослабила цара да је морао привремено да уведе устав и скупштину. Али већ 1912, Русија је поново била у успону и подржала је Балкански Савез у рату против Турака. У споразуму о савезништву четири православне државе, за коначног арбитра свих неспоразума одређен је руски цар. Отуд паника у редовима западноевроских сила када су савезници већ у октобру 1912. османским армијама нанели неочекиван и катастрофалан пораз.

Аустрија је била најгласнија, претећи ратом Србији ако не напусти Скадар и прихвати успоставу „независне“ Албаније. Стварање Албаније подржала је и Италија, којој се то уклапало у империјалне снове на Средоземљу. Талијанским топовњачама у Скадру су се придружиле и британске - иако је Лондон у то време био савезник Санкт Петерсбурга, „Велика игра“ је још била на снази. У жељи да избегну рат против Аустрије, Србија и Црна Гора су се повукле са територије додељене Албанији - али је Србија, као надокнаду, задржала територију у долини Вардара првобитно обећану Бугарској. И док су се у Лондону водили мировни преговори, аустријске дипломате убедиле су Бугаре да мучки нападну Србе.

Бугари су тиме против себе окренули не само дојучерашње савезнике, већ и Румунију, док су Турци искористили прилику да поврате део територије. Рат је био кратак и завршио се бугарским поразом. Србија се потом окренула опоравку и интеграцији ослобођених територија. Аустрија је, међутим, одговорила ескалацијом непријатељстава. У лето 1914, аустроугарске трупе организовале су војну вежбу на Дрини. Престолонаследник Франц Фердинанд допутовао је у Сарајево да изврши инспекцију трупа, и то на дан када су Срби обележавали годишњицу боја на Косову. Један од атентатора из родољубиве организације „Млада Босна“ није успео да га погоди бомбом, али се Фердинандов аутомобил пуким случајем зауставио пред „резервним“ атентатором, који је био довољно присебан да потегне пиштољ. Остало је историја.

Замена теза

Четири године касније, крваве и кивне Британија и Француска наметнуле су у Версају понижавајући мир Немачкој, натеравши је да призна искључиву кривицу за оно што се тада називало Велики Рат. Нико није спомињао Аустро-Угарску, која је пуцањ у Сарајеву искористила као повод да нападне Србију. Црно-жута монархија се дотад већ распала.

Званична историја била је замена теза, дабоме; пребацивањем целе кривице на Немачку, Британија и Француска су покушале да сакрију у којој мери су оне саме хтеле рат у лето 1914. Али потоњи покушаји да се ревидира ова неправда за разултат су имали још већу неправду. Пошто нису могли да оптуже победнике, критичари су се усмерили на безбедније мете: Русију и Србију.

Савезништво Париза и Лондона са Русијом свакако је било брак из рачуна, који је већ 1918. био прошлост, пошто су бољшевици масакрирали царску породицу, створили СССР и потписали сепаратни мир са Кајзером. Типична ревизионистичка прича, коју је после само ојачала хладноратовска клима, тако криви Русију за самоубиство западне Европе: да Цар Николај није изабрао да помогне „терористичкој“ Србији, Аустрија би ту малу земљу покорила за недељу-две, и Belle Epoque би трајала довека.

Ово је, дабоме, чиста глупост. У суштини, ради се о покушају западне (католичке и протестантске Европе) да за последице свог понашања окриви неког другог - у овом случају, архетипског „другог“, православне Русе и Србе.

Свођење рачуна

Берлин није морао да Бечу да „бланко чек“, али јесте. Лондон није морао да зарати због Белгије - опширно објашњење за то недавно је представио империјалистички носталгичар Нил Фергусон - али јесте. Француска није морала да се бори, али је итекако једва чекала прилику да се освети за 1871. Чак је и Аустро-Угарска имала избора, али је изабрала рат до истребљења, верујући да ће бити кратак и победоносан.

Аустрофилни историчар Ралф Раико, у својој критици 1. светског рата, тврди да је Србија представљала „смртну опасност“ по хапсбуршку монархију, наводно због својих територијалних амбиција. Опасност јесте постојала, али од идеје - да Словени могу да живе слободно у сопственој земљи, а не под чизмом Беча или Пеште. Плод те идеје су биле Чехословачка и Југославија. Није случајно што је касније Хитлер баш ове земље изабрао за комадање.

А ако неко треба да сноси кривицу за бољшевичку пошаст, то није Русија, већ Кајзерова Немачка. Управо су Немци послали Лењина у Петроград, како би дигао устанак и натерао Русију да изађе из рата. Када је успех комуниста надмашио сва очекивања, страхом од њих је правдана ранија русофобична политика. Баш је цитирајући опасност од комунизма немачки председник Хинденбург 1933. поверио коалицију мањинским нацистима и Хитлера именовао за канцелара. Има неке поетске правде у чињеници да је ланац догађаја започет кајзеровим запечаћеним возом из Цириха свој епилог имао у рушевинама Хитлеровог берлинског бункера, са црвеним барјаком на Рајхстагу.

Принципова сенка

Кад смо већ код поетске правде, она се налази и у имену Фердинадовог атентатора. Утамничен у Терезину - истој тврђави коју ће нацисти две деценије касније користити да муче јеврејске заточенике „Рајског гета“ -  Гаврило Принцип је уклесао у зид ћелије следећи стих: „Наше ће сјене ходати по Бечу, лутати по двору, плашити господу“.

Скоро сто година пошто је Принципов чин пркоса послужио Аустрији да запали фитиљ европске катаклизме, Принципова сенка и даље плаши Запад. Вашингтон, Берлин и Брисел и даље Русију третирају као „другог“, а са Србијом покушавају да ураде оно што Аустро-Угарској није пошло за руком 1914: сломе је тако да одњене „шизматичке“ тежње за слободом не остане ништа. Како би њихови империјални снови били безбедни.

Нису успели до сада, а неће ни убудуће. Али они који не уче из историје осуђени су да је понављају.

(првобитно објављено 29. септембра 2012. на Antiwar.com)

1 коментар:

dulebg је рекао...

Зар мислиш да је постојао "велики раскол" из 1054? Читај Острогорског "Историју Византије", биће ти јасно да подела цркве на Исток и Запад постоји од првих покушаја Рима да се наметне помесним црквама - западне су оне које су пристале.