Швабе у дотираном филму

Давне 1984, сарајевски нео-примитивисти „Забрањено пушење“ певали су:

„Нећу да будем Швабо
у дотираном филму.
Нећу да будем статист
у животу, и у кину“.

Управо ми ове речи падају на памет кад посматрам реакције на расписане ванредне изборе у земљи креченој у жуто. Квислиншки култ - било фракције власти, било фингирана опозиција, било медији - трубе да је све дивно, али ће ето бити још дивније чим ППВ изгуби оно средње „П“ и постане Калиф Уместо Калифа. Али и родољуби су се примили на причу: хоће, веле, да изађу на изборе и победе култ.

Знате какве су им шансе? Као ономе ко се пријављује за статисту очекујући да тамани филмске партизане. А знате добро ко је кога таманио у Булајићевим „спектаклима“.

Има она пословица да се паметни уче на туђим грешкама, несретни на сопственим, а будале не уче никако. Чини ми се да као народ нисмо извукли ниједно наравоученије из 2008, 2012 - или 2000, кад смо већ код тога.

Присетите се мало игроказа из 2008, са изборима као прањем руку пред претњом Запада, после којих је по плану дошло до проглашења „Независне државе Косове“ (НДК). А онда је на роштиљу код тајкуна и амбасадора договорено да дојучерашњи следбеници „злог Милошевића“ уђу у власт са „добрим демократама“ и тако оснују жутократију.

После скоро четири године жутог пустошења земље, које је документовано што овде што на многим другим местима, дошао је Ђурђевдан 2012. Фиктивни бирачки спискови, џакови несталих па пронађених листића, рокада на власти „добрих демократа“ са „прогресивним напредњацима“ - које су пи-ар консултанти Империје пресвукли и прешминкали да не буду више „радикални ултранационалисти“ - и не само наставак, већ светлосно убрзање суноврата. И никоме да буде сумњиво што су резултати избора малтене у длаку били подударни са нарученим анкетама јавног мнења.

Ово што се дешава у Србији од 2000. године наовамо у потпуности обесмишљава идеју демократије - иначе речи која више одавно ништа не значи. Јер, петооктобарски пуч је најпластичније показао да нема везе ко је гласао и за шта, пошто ће заведена маса предвођена агентима Империје да запали листиће, силом да преузме власт, заведе своју какистократију и демократијом је зове. Исти тај филм - чак и са истим статистима! - смо потом гледали у Грузији, Украјини, Киргизији, Египту, а данас ево поново у Украјини. Исти сценаристи, исти продуценти, а све наводно свеже и ново. Само за лаковерне.

А ево шта је један од оснивача земље која је два века после постала Атлантска Империја, својевремено говорио о демократији:

Демократија никада није била, нити може бити, дуготрајна попут аристократије или монархије. Али док постоји, крвавија је од обе… Запамтите, демократија никада не траје дуго. Брзо се потроши, поквари и убије сама себе. Досад није било демократије која није починила самоубиство. Узалудно је рећи да је демократија мање охола, мање горда, мање себична, мање амбициозна, или мање похлепна него аристократија или монархија. То, штавише, није истина и није утемељено у историји. Све су то људске страсти, и у сваком облику владавине, у одсуству ограничења, прооизводе исте последице: превару, насиље и окрутност. - Џон Адамс

Звучи познато?

Крајем 2011 сам писао да треба бити спреман на све „јер се Империја и њени агенти ама баш ничега не стиде.“ Позвао сам да се на изборе изађе, али да се гласа: „не за мање зло, или за некога ко би могао да победи, већ за нешто у шта верујете и за некога ко би требало да победи, због идеја за које се залаже. Ако вас упркос томе поново преваре и на власт доведу неку ЕУропску или атлантску химеру, то само значи да више нисте обавезни да играте по њиховим правилима. Нисте, у ствари, никада ни били.“

На основу онога што се десило потом, мој утисак је да ће ови избори бити делом лажирани, а делом театар купљених гласова. Ако вам је 2012. предалеко, сетите се новембра прошле година и „избора“ у Тачистану. Иако су их Срби огромном већином бојкотовали, самозване демократе су их свеједно прогласили легитимним. А онда је испало да су Срби који су у том циркусу и добили неке гласове убијени (Јанићијевић) или затворени по фарсичној оптужници (Ивановић). Како оно иде народна пословица, ко с' ђаволом тикве сади...?

Ови избори имају два циља. Један је да се унутар Државног Дна изврши прерасподела моћи и плена. Други, важнији по њихове иностране спонзоре, је да се силовање Србије накнадно прогласи легитимним. Једно је када неизабрана власт потпише „бриселски споразум“ са Хашимом Тачијем, а друго је када ти исти људи добију огромну већину гласова. Како, није битно; ово је пропаганда, рачуна се само почетни утисак.

Немојте мислити да „свет“ неће дозволити изборну крађу. „Њиховима“ је све дозвољено - да пале скупштину (5. октобар), да пуцају на њу (Јелцин, 1993), да јуришају на полицију запаљивим бомбама (Кијев, 2014). За то време, предодређени негативци могу да буду мирни и ненасилни, добију какву год хоће већину, па су свеједно „ултраекстремисти“ и неприхватљиви. Као што је то пре седам година баш на примеру Србије уочио Филип Канлиф, демократија је шта год Империја каже.

Учествовање у овој представи директно значи прихватање улоге у националном самоубиству. Шта су онда алтернативе? Бојкот се подразумева, али није довољан. Нити су довољни неважећи листићи, јер ће власт једноставно да их игнорише. Само организовано оспоравање легитимитета избора може да произведе неки резултат. Колико у Србији има мобилних телефона? Колико камера? Када би се њима документовала изборна превара и крађа, када би се ти подаци раширили интернетом, можда би се успешно парирало пропаганди да је све дивно, законито и одговарајуће понизно. Можда би се тиме створило довољно гађења у народу. Можда. Не знам.

Оно што знам је да квислиншки култ жели смрт Србији. Да то желе и њихови страни господари. Да је убијају ево већ 14 година изнутра, а пре тога извана. А да су ови избори само „овера“, коначна цев на слепоочници, да би сами Срби повукли окидач и тако амнестирали сопствене џелате.

Пред изборе 2012. сам написао ово:

нећу да вам саветујем за кога да гласате. Немам на то право. Али имам право да вам саветујем следеће: упитајте се „зашто“. Сетите се да избор значи одлуку, која подразумева одговорност. Погледајте себи у душу и одлучите се у шта верујете. Ако сте верник, нађите ту нит која вас повезује с Богом. Ако нисте, нађите оно што је за вас морално сидро на узбурканом мору живота. Јер без те нити, без тог сидра, све је потпуно произвољно. И онда је у ствари сасвим свеједно да ли вас пљачка и издаје Бота или Тони или неко трећи, или што вас уопште пљачка и издаје - јер ако нема морала а закони су произвољни, онда пљачка и издаја нису ни грех, ни злочин.
Ако пристајете на такав свет, онда изволите: гласајте за жуте или неке од њихових клонова; убацујте празне листиће; подржите сујету једних наспрам сујете других; верујте да ће нешто променити глас за комедијанте. Само немојте после тога да се вајкате како вам је тешко, јер сте од силне жеље да побегнете од одговорности сами бирали да се одрекнете избора. А једино то Бог не опрашта.

Ето зашто, ако вам је имало стало до себе, треба да одбијете улогу „Швабе у дотираном филму“ квислиншког култа. 

Ка скакавац што поља опусти

Око Соколово, бр. 103

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Док Империја и ЕУропска унија у Кијеву пале петооктобарски пожар, становницима Украјине саветовао бих да погледају Србију као модел „свијетле будућности“ која им се намеће са Запада. Држава без граница, чија је власт у потпуности полтронска и поданичка према свим странцима, а окрутна и охола према народу којим господари; пљачкашка олигархија која већ деценију и по извози оно мало капитала што није уништено бомбама и санкцијама, а некада слободољубиви народ „преумљује“ у слуге и робове. У којој је „демократија“ достигла свој коначни фарсични облик, „људска права“ не важе за Србе (пошто они, је ли, нису људи) а све, апсолутно све је „на извол'те“ иностраним господарима домаћег квислиншког култа. За испирање ових Аугијевих штала неће бити довољни само Дунав и Сава...

Тема прошлонедељног „Ока“ била је наметнута, виртуелна „стварност“ - тј. извитоперена, болесна фантазија Империје и њених култиста. Том изопаченом, фиктивном, наметнутом ОдСрбијом бавили су се ове недеље бројни аутори. Александар Лазић појашњава да су такозване „ЕУропске перспективе“ господара вУЧКа само завршетак пројекта за ампутацију Косова (тј. вађење душе Србима, у стилу Жуте Куће). Ефекте вишегодишњег преумљавања Срба и разарања Србије - које није почело 2012. или 2008, већ много пре - анализира Милан Дамјанац. О фарси од најављених парламентарних избора, у условима потпуне политичке и медијске окупације, пише Зоран Чворовић.

Све, ама баш све, мора да буде опогањено и покварено, како би се Срби убили у појам и испоручили непријатељу. Колегиница Ива описује осећај живота у ономе што је Жељко Цвијановић прошле седмице назвао „медијска клоака“, док Миодраг Новаковић пише о монструозним инсинуацијама вУЧКа о убијеној српској деци.

Вероватно се руководе помишљу да смо већ пристали на злонамерно фалсификовану историју - што коментарише Драган Петровић - па ћемо пристати и на остале лажи. Погледајте, рецимо, како су манипулацијом језика Србима забранили национализам, док је другима дозвољен и шовинизам, о чему пише Димитрије Марковић.

Режим и медији данима су брујали о почетку „преговора“ са Бриселом, али су - очекивано - сасвим прећутали садржај резолуције усвојене у парламенту ЕУ, којом се од Србије тражи да цркне. Бранко Жујовић објашњава шта су стварни ЕУропски захтеви од Жутије, док Драгана Трифковић демистификује причу о „враћању виза“ због проблематике лажних азиланата: и проблем и решење су у самој ЕУ, и Србија нема ништа с тим.

Могло би се помислити да би у околностима овакве темељне окупације, сваки отпор режиму био сламка спаса. Али кад та сламка одбија да крене „међу вихорове“ већ се вајка неким немуштим програмима и небулозним циљевима, онда и то доприноси свеопштем безнађу. О јаловој опозицији, Александар Павић.

Погледајте, међутим, један парадокс: наводно свемоћна Империја (и њен ЕУропски продужетак) није у стању ништа да изгради, већ само руши. Једино што је способна да створи је хаос, образлаже Срђан Воларевић. Хаос, очај и пустош, то је „царство земаљско“ којем служи квислиншки култ.

Како то изгледа на примеру „треће републике“ Жутије, одлично илуструје Слободан Антонић - мада мислим да поређење није сасвим фер према „другој републици“.

Има ли наде? Дабоме. Нека и један човек одбија да се преда, силе хаоса не могу да тријумфују. А има нас више. Емил Влајки, рецимо, сагледава реално стање ствари, али је свеједно оптимиста. Стефан Каргановић нуди упутнице како да препознамо роварење Империје и осујетимо нове преврате. Говорио је и на недавно одржаној конференцији „Србија и дијаспора“ (видео снимак), скупа са још неколико одлучних бораца за истину и правду.

А да је Србима истина још увек дража од лажи, показује Милутин Велисављевић освртом на ТВ-травестију „Равна Гора“. За то време, у Загребу приказују филмска остварења из НДХ, и тако нам - сасвим ненамерно - чине услугу, подсећајући на оно што квислиншки култ упорно гура у заборав.

Жељко Цвијановић вели да је трка култа да Србију „реформише“ до смрти у ствари знак очаја и журбе да се задатак обави - док још није касно. Чега се то култисти боје, када ни Бога не признају? Могући одговор нуди Душан Пророковић, који вели да самим својим постојањем и обновом традиционалних вредности Русија представља противтежу нихилизму Запада. Па нам самим тим помаже, чак и да ништа друго не уради.

Онима који су сачували веру у Бога, обећања овоземаљског раја нису значила ништа и пре него што су се у пракси испоставила као потпуно лажна. Сетимо се речи Патријарха Павла, на које подсећа Владимир Димитријевић: „Душа је бесмртна, све остало пролазно и недостојно да човек у њега уложи живот који се једанпут живи.“

Има право Борис Алексић када Украјинцима, заслугама Империје у процепу између 5. октобра и Сирије, поручује да уче на примеру Србије. Не само због разорног учинка квислиншког култа, већ и због светлог примера преосталих Срба, без обзира колико мало или много нас било, да не поклекну пред хаосом и безнађем.

Очај је грех. Пораз је стање духа. А победа припада онима који се за њу боре. 

Русија и Револуција

Одломак из есеја „Русија и Револуција“, песника и дипломате Фјодора Ивановича Тјутчева (Фёдор Ивaнович Тютчев, 1803-1873), написаног априла 1848. На енглески превео Марк Хакард, посрбио Сиви Соко.

Зарад разумевања великог шока који је данас задесио Европу, потребно је рећи следеће. Дуго већ у Европи постоје само две стварне силе: Револуција, и Русија. Данас се оне налазе једна спрам друге, а сутра ће можда ући у отворени сукоб. Између њих нема преговора, и сваки споразум је немогућ: само постојање једне представља смрт за другу! Од исхода овог сукоба, највеће борбе у историји света, зависи политичка и верска будућност човечанства на многе векове.

Чињеница да сукоб постоји је свима очигледна. Међутим, у данашњем одсуству разума, који је атрофирао од силогизама рационалиста, садашње покољење, које проживљава ове значајне догађаје, далеко је од тога да појми њихов стварни карактер и аутентичне разлоге.

Трагови нечовјештва

Проблем са Империјом је што више није у стању да створи било шта осим хаоса. Остало јој је само да руши. А није да не зна како.

Протеклог викенда су „прозападни демонстранти“ (што нам штошта говори о Западу) у Кијеву, незадовољни што за два месеца малтретирања свега око себе није удовољено њиховим захтевима (тј. утерало Украјину у ЕУропство и НАТО, а њихове вође са маргине на врх власти), одлучили да постану насилни.

Ово што се дешава у Украјини нема везе ни са „слободом“ ни са „демократијом“. Те речи користе агенти Империје, а не знају им ни значење. Каква је то демократија ЕУ, кад њом управљају неизабрани комесари, а сваки пут када народ гласа против неке њихове новотарије, мора да гласа поново док се не добије жељени резултат? Каква је то демократија Америка, у којој се на власти смењују две мега-партије уједињене тиранијом малих разлика? Уосталом, какве везе демократија има са слободом - у демократији је довољна половина гласова плус један да било ко изгуби слободу, имовину, па чак и живот. Питајте Сократа.

Кијевски пучисти веле да траже „слободу“. Зар је „слобода“ кад вам из иностранства финансирани невладници силом руше изабрану власт? Једино по дефиницији Империје, односно квислиншког култа. Што је један кључ разумевања украјинске ситуације.

Други је спознаја о „коћекогаизму“, до које се долази једноставним испитом промене улога. Замислите да се нешто овакво дешава у Вашингтону, Лондону, или Берлину. Не можете? Дабоме. Јер ни Русија, ни Кина ни неко трећи не гаје невладнике и „цивилно друштво“ по Европи и Америци како би поткопавали изборни процес и утицали на државну политику. Чак не организују ни против-групе у земљама под окупацијом Империје, попут Србије, где би их народ једва дочекао. Јер сматрају да је тај вид мешања у унутрашње ствари једне земље против њихових принципа.

Аргумента ради, рецимо да је у организацији невладника које плаћа, на пример, Саудијска Арабија, на централну вашингтонску ливаду изашло десетак хиљада душа, без дозволе и одобрења, блокирало улаз у државне институције и захтевало оставке Обаме и председавајућег Конгреса. Каква би била реакција америчке владе?

Имајте на уму да су државне институције у Вашингтону већ опасане утврђењима, зарад „одбране од тероризма“; када је у октобру 2013. једна жена из Конетиката погрешно скренула на једној од барикада, а потом почела да бежи од полиције, разнели су јој аутомобил митраљезима и представили је у медијима као опасног терористу. Касније се испоставило да је избезумљена жена имала бебу у колима, а да неки детаљи из званичне приче нису имали смисла - и онда цео догађај прекривен велом заборава.

Тајна њиховог успеха је у управљању утисцима. Пошто је Империја себе прогласила за заштитника „демократије“ и „слободе“ и „људских права“ - шта год то значило - а притом контролише мас-медије, у Америци је сасвим нормално да на улицама Вашингтона стоје државне барикаде и да полиција може да стреља цивиле ако се осећа угрожено. Али кад украјинска полиција одговори гуменим мецима на молотовљеве коктеле, каменице и ножеве „демонстраната“, онда је то „репресија“, је ли.

Савршено је нормално да од 1938. Америка има закон који захтева регистрацију сваке организације која ради за страну владу. Или што има прописе који изричито забрањују страним држављанима (и владама) да финансирају политичке странке у САД. Али када те исте законе донесу Русија или Украјина, онда је то „тоталитаризам“, је ли.

Властодршци Империје, али и медији и квислиншки култови који им служе, апсолутно верују да су они сами изузети од закона и правила - која важе само за друге, а и тада селективно. Нема везе што се то коси са оснивачким принципима САД, њиховом декларацијом независности и Уставом. О којим онда „вредностима“ и „принципима“ може да се говори? Не може. Нема ту ничега осим силе. А како написа Његош: „Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом“.

Ово што се дешава у Украјини нема везе ни са слободом, ни са демократијом, ни са људским правима, па ни са самом Украјином. Ствар је у томе да Империја има само топуз, па јој се онда цео свет чини као нешто што може и треба њиме да се бије. И у томе да се не дозвољава било каква помисао на алтернативу њеном „крају историје“, било да је реч о Србији од деведесетих наовамо, или о Русији данас, а Кини или неком петом сутра.

Само пратите трагове нечовјештва. 

Бјеху куће на свијет дивота!

Око Соколово, бр. 102

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Необично је топло, у недељи између Нове Године и Богојављења, али несрећна земља Жутија још увек је заробљена у сантама медијско-политичког леда. Прича се о раним изборима, пањкају се ови или они министри (а други се кују у звезде). Скупштинска опозиција као алтернативу тренутном безумљу представља... „неутралност“. Мрак, да мрачнији не може да буде.

Добро вели Жељко Цвијановић „Србија, уместо у стварности, ма како туробној, живи у највећој медијској клоаки која је икад постојала, заборављајући да медији са Србима могу све, једино не могу да их нахране.“

И други, додуше, инсистирају на виртуелној стварности - на окупираним територијама је „демократској и цивилизираној међународној заједници“ и њеним послушницима озбиљно довољно да се прелепе обележја „Независне државе Косове“ на документима и да они магично постану „статусно неутрални“, вели Александар Павић.

За то време, подсећа Александар Ђикић, реализује се некаква трећа „призренска лига“, заједничким радом НДК и Албаније. Жутоград жмури, а изасланик ЕУропске уније Самуел Жбогар прави „природну Албанију“ са Хашимом и Едијем. Па онда још добије орден од СПЦ.

Нисте знали? Да, Жбогар. А с њим и Александар Вулин, режимски комесар за стварање НДК. Чиме је он заслужио црквени орден, документује Владимир Димитријевић.

Пошто је кукумавчење о угрожености постало „тренди“ на Западу, није ни чудо да има људи спремних да измисле како су били жртве - дискриминције, расизма, геноцида и чега све не. Малтене сваки инцидент „дискриминације“ који је привукао пажњу медија у Америци 2013. испао је на крају превара „активиста“ жедних пажње и сажаљења. Нико од њих због тога није кажњен, дабоме, нити су се медији икоме извињавали због лова на вештице.

И онда само реците да Жутија није Запад, кад чујете причу о „расистичком нападу на недужног Рома,“ о чему пише Никола Малбашки.

Са западне стране Дрине, Ненад Кецмановић пише о покушајима „управљања утисцима“ у РС са наступањем изборне године, како би се у Банским Дворима нашла власт по мери Сарајева и Империје. Немојте да упозорења ове природе одбаците као предизборну кампању, или да се поведете заблудом да би неко други умилостивио Империју. Њој је, сетићете се, једини добар Србин - бивши Србин.

С тим у вези, Борис Радаковић пише о стварном, документованом Твртку Котроманићу, и зашто је грешка препуштање српске историје антисрбима који је својатају.

И по овоме је Жутија Запад: историја се више не учи из књига (које су ионако аустроугарске, рече недавно један историчар), већ из филмова. А они су углавном пропагандно ђубре. О посрнућу кинематографије у Србији - нипошто српске кинематографије - пише Ратко Дмитровић, који кривицу налази у недостату талента и мањку храбрости. Ово потоње је излечиво, ово прво тешко.

Свима је познат израз „Потемкинова села“, али мало ко зна да је кнеза Григорија Александровича Потемкина у ствари оклеветао немачки биограф фон Хелбих (von Helbig): иако је кнез заиста „улепшао“ новостечене територије пред посету императрице Катарине (1787), чак и аустријски изасланик је после сведочио да то ни приближно није личило на фиктивна села за које га је оптуживао фон Хелбих.

Далеко је прихватљивији израз „Вучићева села“ - или можда градови, па још на води? - који користи Бранко Жујовић да опише „достигнућа“ квислингократије.

На уласку у седму годину преумљавања и кречења у жуто (иако су извођачи радова донекле промењени, да се „Власи не досете“), Србија је једно велико „Вучићево село“, где се силована стварност и наметнута апсурдна виртуелност све више сударају. Пре или касније, можда неким наизглед најбаналнијим поводом, једна од њих ће морати да попусти. Сами просудите која.

Земља илузија

Преносимо превод најновијег текста Фреда Рида (6. јануар 2014) о стварној и илузорној Америци. Фред, полуслеп и пензионисан у Мексику, види ствари далеко боље него већина Американаца - поготово оних у Вашингтону, зони где је стварност строго забрањена...
- Сиви Соко

Илузије

У нападу родољубивог размишљања, дошао сам до спознаје да је Вашингтон изолован, инцестоидан и себи окренут град, опседнут собом, где су политичари до те мере орођени да им прети хемофилија. Немају никаквог додира са стрваношћу и нити разумеју остатак земље и света, нити их занима. Сјајно, зар не?

Орођени? У поређењу са престоницом Јенкија, становници Западне Вирџиније [стереотип за бракове блиске родбине - прим. прев.] чине се као авангарда генетског укрштања. Прво смо имали Буша I, у најбољу руку медиокритета. Касније је дошао Буш II, за кога би „медиокритет“ био запањујући комплимент. Имали смо Клинтона Првог, који је барем био интелигентан, а онда замало добили Клинтонку II; она је на крају постала шеф дипломатије, једино зато што је својевремено била Први Акреп. Изгубила је од Барака Обаме, чије су једине квалификације биле црна пут и способност читања телепромптера. А после њега нам вероватно опет следује Хилари.

Пре тога смо умало добили Керија, чије је постигнуће било женидба наследницом индустрије туршије. Ено га сад шеф дипломатије, ничим изазван. И тако то иде у пешчанику нације: династије, непотизам, опрост грехова за новац, и мала, саможива владајућа класа без посебних квалификација која сама себи дели важне послове како би остала на власти. Колико дуго то може да потраје? Чуо сам да се Стални комитет КП Кине састоји од осам инжењера и једног економисте. Нама управља руља провинцијских адвоката. Инжењери праве производе. Адвокати праве законе. Хмм.

Проблем, велим ја, је да демократија не може да расте како треба. Када за градоначелника Засеока, Градине или Источног Бронхитиса дође локални алатничар, он барем познаје своје место и своје суграђане, па ће можда и да ваља чему. Али онда се кандидује за државну функцију и постане конгресмен, или - Боже сачувај! - усели у велику белу вилу на Пенсилванија Авенији (Деси се некад; наши владари нису сви богатуни са приватним авионима и по дванаест прстију на ногама).

Конгрес је састављен од маргиналних адвоката са малтене доживотним мандатом, који никада нису служили војску али газдују огромном армијом наоружаном нуклеаркама - и која није у стању да у кафанској тучи победи ћопавог деду. Све сами изгубљени политиканти, а одлучују о индустрији. Можда никад нису били у страној земљи (ако се не рачуна Арканзас) и не говоре ништа сем енглеског, али задужени су за инострану политику... Мислим, јасно вам је.

Па како онда остатак земље зна шта ради власт? Не зна. И не може да зна. Медији представљају готово непробојни штит између Вашингтона и реалности која почиње већ од Кружног Пута. Јесте ли чули за синхронизовано пливање? Да је којим случајем синхронизовано мишљење олимпијски спорт (а што да не, шта су све додали), Америка би била велесила.

У Вашингтону, новинарство почива на разноликости. Што је добро, јер је очигледно колико би хомогена штампа била опасна. У редакцији Вашингтон Поста, на пример, имате беле репортере који мисле исто као црни, који мисле исто као Јевреји, Азијати, педери, лезбејке, Шпањоли и Неопредељени. Снага кроз (не)јединство.

Овакву разноликост у новинарству имате широм Америке: огроман број различитих новина, ТВ кућа, радио станица - све у власништву неколико корпорација, које имају исте интересе. Снага кроз (не)јединство и за њих, је ли.

Основна карактеристика медија је да не извештавају о много чему. Осим о себи, али то дође на исто. Ако нека пахуљаста плавуша (мислим да се једна зове Кејти Курик) пређе са једног канала на други, о томе нам трубе недељама. Сећам се да сам једном видео неког Пирса Моргана, који се оштроуман попут платипуса. Кажу да му пада гледаност; можда ипак има наде за америчку јавност. Елем, то је била вест - или како иде Билу О'Рајлију и неким републиканкама са шлем-фризурама на Фоксу. Медији не преносе вести, они су вест.

Док новинари стално тртљају једни о другима - сасвим озбиљно ово кажем - углавном не обраћају пажњу на власт. Кад сте задњи пут чули извештај из Управе за становање и развој? Бироа за индијанске послове? Министарства саобраћаја? Агенције за безбедност авијације? Агенције за заштиту околине? Понекад нам од њих стигне саопштење, али то је то. Нико не зна шта се крије у бирократском мраку, знамо само да много кошта.

А и кад се говори о оним деловима власти који привлаче највише пажње - Бела Кућа, Пентагон, Стејт Департмент - ништа се не каже. У Белој Кући је све строго организована представа; новинара који постави незгодно питање никада не прозову поново. Добро познајем Петострани Тунел за Ветар, из дана када сам по казни био новинар. Кад крене Прича - можда о неком оружју које не ради, или веле да не ради - сви новинари у Вашингтону панично пишу само о томе.

Значи, није реч о многобројним причама, већ једној те истој причи на безброј начина. Исти се образац понавља са Обамаздрављем, абортусом свих абортуса. Као теорија скупова: стотине, хиљаде, можда десетине хиљада новинара пише како је тешко да се људи учлане. Зар није један довољан да то каже? А нико да упита за интелигентно објашњење неког софтверског инжињера који се разуме у програмирање на велико...

Оно што из Вашингтона излази у Електронску Земљу Чуда је изврнути свет ствари које или не постоје, или нису онакве каквим се приказују. Председници, на пример. Оно што гледате на фото-сесијама у Ружичњаку је виртуелни конструкт иза којег стоји пет анкетара, три говорописца, неколико политичких стратега и њихове калкулације, рекламна агенција, шминкер, и учитељ гестикулације. Потпуно је небитно којој је особи поверена улога. Чак штавише, његови дресери га сматрају сметњом, убеђени да ће бити бољи у улози што се мање зна о његовом стварном лику и делу. Па помно крију његова сведочанства и резултате пријемног.

Ако желите нешто налик тачној представи о делима и неделима власти, морате сами да сложите слагалицу од фрагмената из Гардијана, Ролинг Стоуна, Драџа, Unz Review, или AntiWar.com. Информације о власти из прве руке? Нема шансе. Али Вашингтон је макар занимљив, попут губавца којем отпадају прсти.

Но се бојим од зла домаћега

Око Соколово, бр. 101

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Крај, односно почетак, године добра су прилика да се човек пресабере и преиспита. Хајде да сад, пред почетак јулијанске 2014, видимо шта се то занимљиво дешавало у Србосфери у протекле две недеље.

У свом прегледу године на измаку, Бранко Жујовић подсећа да државу већ дуго, предуго, препуштамо „способнима“ (лукавима, у библијском значењу) који немају нимало стида. Хоћемо ли тако да наставимо и у 2014 - па док нас не буде ни за под ону шљиву из пророчанства?

А да се ради на томе да Срба буде све мање, доказе износи Борис Алексић: цифре и статистике, стравични и тужни баланс преко деценије „жутовања“. Две трећине „приватизованих“ предузећа уништено, 51 милијарда долара изнесена из земље, а најпоразнији податак је пад становништва за пола милиона у првој деценији „демократије.“ Не рачунајући два-три грађанска рата годишње у „прекидима трудноће“...

Србијом влада култ смрти. Чак је и година за нама умрла од стида, вели Ђорђе Ивковић, јер се више нико не усуђује да спомене почињено зло. Као што је свештеник у Загребу „прећутао“ део из посланице „прогресивног и кооперативног“ патријарха који би могао да увреди оне што Павелићу служе мисе-задушнице. О томе, и о чудним грешкама у цитирању Светог Писма, пише Александар Лазић.

Владимир Димитријевић подсећа на - намерно - прећутане и скрајнуте јубилеје 2013, успомена на које би угрозила квислиншки пројекат преумљавања. Уосталом, није случајно што историју још учимо из аустроугарских књига. Само је изненађење да је било ко још тиме изненађен.

Ово испирање мозга није почело петооктобарским пучем, већ је тада пре настављенопосле деценијског предаха. Штошта може да се замери критици Југославије коју нуди Бранко Драгаш, али је суштински у праву: била је то из корена трула држава. Само се у поређењу са данашњим суновратом чини као боље и мирније време. А зашто култ форсира југословенство, објашњава Жељко Цвијановић: да би се тако неутралисало српство.

Крајњи циљ квислиншког култа није никаква „боља будућност“ или „нормалан живот“, већ сахрањивање Срба у ЕУропску гробницу народа (како рече Синиша Ковачевић) како би они ушли у редове гробара. Има ли бољег примера од господара вУЧКа, за којег је очигледно врхунац државништва да иде стопама Друга Боте и испише сопствене Басаријаде?

У хаотичном, злом „поретку“ где се ниподаштава рад а слави кримогено „сналажење“, обећање уласка у владајућу касту користи се као мамац за среброљубиве и људе слабог карактера. Пошто је све то већ виђено - у Србији, али и широм света - Стефан Каргановић описује како се врбују култисти за јуриш на Републику Српску.

Култисти можда јесу наш највећи проблем, али је њихов највећи проблем што су се апсолутно прерачунали, поверовали у сопствене лажи, и поричу стварност ради сопствених фантазија. Историја није готова, већ се итекако враћа, подсећа Богдана Кољевић. А никаква рачуница на овим просторима не може да прође без Русије, о чему пишу Жељко Цвијановић и Милош Милојевић.

За крај, мало подстицаја за размишљање: 11 варијација које је у новогодишњем Печату понудио Мило Ломпар. И подсећање од Сивог Сокола:

Очај је грех. Пораз је стање духа. А победа је неминовна ако се за њу борите.

Шта је Србима Њу Џерси

Како функционишу демократија, ефикасна држава, локална самоуправа и толеранција - пишем ово без наводника чисто читљивости ради - у земљи која их бомбом, сликом и превратом утерује остатку света, савршено илуструје случај прошлогодишње саботаже саобраћаја у Њу Џерсију.

Форт Ли (означено) via Google Maps

Форт Ли (Fort Lee) је место (borough) у савезној држави Њу Џерси, са око 35.000 становника. Са северним делом острва Менхетн, тј. градом Њујорком, повезује га мост „Џорџ Вашингтон“ преко реке Хадсон. Начелник Форт Лија је из редова демократске странке, и зове се Марк Соколић (Mark Sokolich). Гувернер државе Њу Џерси, корпулентни Крис Кристи (Chris Christie) припада другој екипи америчког политичког дуопола, републиканцима.

Деветог септембра прошле године, прилази мосту „Џорџ Вашингтон“ напрасно су и без објашњења затворени. Настао је четворосатни метеж на друмовима - застоји, несреће, повреде - при чему ни хитне службне нису могле да приђу болесницима или трагају за несталима. На први поглед, рекло би се да је реч о нуспојави америчке овисности о аутомобилима, ненамерној забуни неспособних бирократа која је брзо отклоњена, па су становници Форт Лија и Њујорка  наставили да возе на релацији „кућа-пос'о“.

Истина је, међутим, далеко мрачнија: саобраћајна катастрофа у Форт Лију била је намерна, дело политички осветољубивих функционера из кабинета гувернера Кристија (помиње се Бриџит Кели - Bridget Kelley - заменик шефа кабинета, као и неки други) како би се напакостило начелнику Соколићу.

У електронској преписци обелодањеној почетком ове седмице, Кристијеви помагачи за децу која су сатима заглавила у школским аутобусима криве што су им „родитељи гласали за Буоно“ - госпођу која је била противкандидат Кристију за гуверенера. Соколића називају „идиотом“ и предвиђају „хладан [изборни] новембар за малог Србина“, док паничне захтеве властима да отворе прилазе, непозната особа коментарише са „Је ли зло што се смешкам?“ (извор)

Соколић је био бесан: „Како се усуђујете да намерно изазовете саобраћајну катастрофу у мом месту? Ово је пример најотровније и најприземније врсте политике“. Тражио је од гувернера извињење, објашњење, и обећање да се „овакво нешто више никада неће поновити.“

То извињење још није стигло; иако је гувернер Кристи одмах отпустио Бриџит Кели, правда се да он није имао ништа с тим. Све је, вели, рађено без његовог знања, а камоли одобрења. Што, ако је истина, значи да се он у свом кабинету много и не пита...

Додатну димензију овој америчкој ујдурми дао је и „српски фактор“ - односно, цитат из порука које су завереници размењивали који о начелнику Соколићу говори као „малом Србину“ ("little Serbian").

Читајући Kurir и Танјуг, могли бисте помислити да се све окретало око Соколићевог - наводног - српства:

Са сајта листа Kurir, 9.1 2014

За то време, Славка Драшковић - „директорка владине Канцеларије за сарадњу са дијаспором“ - преко агенције Бета (коју овде преноси Србин.инфо) ствара утисак да она лично представља српску дијаспору у САД, која наводно тражи извињење од Кристија лично (!).

Па онда још вели: „Не смемо дозволити да се свако презиме које се завршава на ‘ић’ идентификује са лошим и погрдним, и да као у овом случају, постане жртва предрасуда и предубедјења (sic) када је у питању српски народ.“

Драшковић кривца за ово види у томе што су „Србија и Срби су од рата деведесетих година изгубили медијску кампању а тиме и добро име и углед“. Значи, свеопшту, хорску сатанизацију она назива „медијском кампањом“ и све сматра питањем управљања утисцима? Типично за београдску квислингократију. Као и, уосталом, навођење воде на сопствени млин изјавама попут ове:

„Србији је потребна одлука, добра лоби фирма и помоћ српске дијаспоре како би информације о Србији и српском народу вратиле добро име Србије.“

Па шта чекате на ту одлуку већ 13 година, одобрење Великог Брата? Да има за кога да се лобира, можда би се и могло. Али дијаспора одавно више не верује људима који гледају да се на њен рачун докопају канцеларије и улазница на коктеле у амбасадама, и не ураде апсолутно ништа да допринесу било чијим интересима сем сопствених.

Притом нико да спомене реакцију самог Соколића, који је - напоменувши да је Хрват - изјавио: „Имам пријатеље Србе за које сматрам да су увређени, јер је ово [у поруци] речено на ниподаштавајући начин.“ И тако нас боље одбранио од свих самозваних удружења, владиних канцеларија и бозгначијих комесара. 

Христос се роди!

„Христос је образац човечности. Ако ми изгубио тај образац, нећемо имати чиме да се супротставимо најјачим савременим изазовима, окренутим пре свега против традиционалних и истинских представа о човеку.

Свима нама данас је крајње важно да се стално угледамо на лик Христа, да поредимо са њим своје мисли и поступке. Треба да се надахњујемо примером Његове безграничне љубави према људима. Његовом усрдношћу у молитвама и служењу небеском Оцу. Његовој скромности и кроткости. Његовој нетрпељивости према греху и трпељивости према грешницима. Његовој храбрости у подношењу тешкоћа земаљског живота. Његовој искрености и једноставности у разговору са другима. Његовој невиђеној пожртвованости која се у свему испољавала. Бог не долази у овај свет као моћни и славни цар, како би му сви служили и угађали. Он се скромно рађа у пећини за стоку, како би служио људима и дао свој живот ради њиховог спасења. Први пут у историји Бог је сам посведочио читавом свету какав треба да буде прави, истински човек. И не само показао, већ и дао све што је потребно да свако ко верује у Њега може да постане исти такав човек.

Тајна крштења нас уводи у Цркву – заједницу вере и преко свете евхаристије приобштава Телу и Крви Спаситеља, причешћује нас Божанској природи. Богослужење цркве подсећа нас на то шта је Христос извршио за наш спас, надахњује нас речју Божијом и примерима светих. Све то може да изазове дубоке промене у сваком од нас. Захваљујући животу у Христу, човек већ овде, на земљи, куша зачетак будућег вечног блага, живи у складу са оним духом љубави Божије која ће владати у животу будућем. По томе сви знају да сте ви Моји ученици, ако будете имали љубав међу собом, - говори нам Спаситељ.“

-  из божићне честитке Патријарха Московског и све Русије, Кирила

Бадње вече

Будући да је 2013. била јубилеј рођења Његоша, као мали знак поштовања почео сам да користим стихове из Горског вијенца за наслове „Ока“, а на Бадње вече поставио сам и пригодан одломак. Нема разлога да не наставимо са овом традицијом!

Бадњи Вече
Владика Данило и Игуман Стефан сједе код огња, а ђаци, весели, играју по кући и налажу бадњаке.

Игуман Стефан
Јесте ли их, ђецо, наложили,
у пријекрст ка треба метнули?

Ђаци
Наложили, ђедо, ка требује,
пресули их бијелом шеницом,
а залили црвенијем вином.

Игуман Стефан
Сад ми дајте једну чашу вина,
ма доброга, и чашу од оке,
да наздравим старац бадњацима.
Дају му чашу вина, он наздрави бадњацима и попи је.

Игуман Стефан (чистећи брке)
Бог да прости весела празника!
Донесите, ђецо, оне гусле,
душа ми их ваистину иште,
да пропојем; одавно нијесам.
Не прими ми, Боже, за грехоту,
овако сам старац научио.

(Дају му ђаци гусле)

Игуман Стефан (поје)
Нема дана без очнога вида
нити праве славе без Божића!
Славио сам Божић у Витлејем
славио га у Атонску Гору,
славио га у свето Кијево,
ал' је ова слава одвојила
са простотом и са веселошћу.
Ватра плама боље него игда,
прострта је слама испод огња,
прекршћени на огњу бадњаци;
пушке пучу, врте се пецива,
гусле гуде, а кола пјевају,
с унучађу ђедови играју,
по три паса врте се у коло, -
све би река једногодишници,
све радошћу дивном наравњено.
А што ми се највише допада,
што свачему треба наздравити!

(П. П. Његош, Горски Вијенац)