„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

субота, 21. септембар 2013.

Поданички триптих

Слика и прилика окупиране Србије.

(via НСПМ)
Обратите пажњу на ову фотографију „првог потпредседника“ са неке конференције за послушну (пошто друге скоро и нема) штампу.

Иза њега је симбол владе, полтронска имитација Американаца.

До њега је застава ЕУ, чија Србије није чланица, нити ће то бити у догледно време - али која „нема алтернативу“.

Трећи елемент у поданичком триптиху је неизбежни ЕУропски комесар за понижавање Србије, словеначки србоубица Јелко Кацин.

Са друге стране, покривена Јелком, је шизофрена застава Републике Србије, са краљевским грбом одавно непостојећих Обреновића. Који су, додуше, водили политику апсолутног самовлашћа код куће а подаништва странцима - од пактирања са Турцима до тајне конвенције са Аустријом. Политичка база била им је тадашња Напредна странка.

Превише подударности да би било случајно.

Превише тужно да би било подношљиво.

среда, 18. септембар 2013.

Да опусте земљу свуколику

Око Соколово, бр. 88

српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
У протеклих седам дана десило се нешто до тада малтене незамисливо: Атлантска Империја осујећена је у намери да нападне Сирију. Највећи допринос томе дала је руска дипломатија, али упркос ларми „хуманитарних“ империјалиста, подршке народних маса у Америци и Европи за рат једноставно није било.

Зашто су Руси спасили Сирију, а нису могли (хтели? смели?) Србију? О заблудама што родољуба, што родомрзаца о Русији пише Бранка Ал-Хамди.

Бранко Жујовић сматра да је Сирија својеврсна стаљинградска прекретница похода Империје на исток. Можда. Не бих се чудио да империјалисти намеравају рат само да одложе, док се не изврши додатна медијска „промена свести“, али раскорак између њихових жеља и могућности постао је итекако очигледан.

Свако одступање од догме о непобедивости и непогрешивости Империје, међутим, забрањена је зломисао међу припадницима квислиншког култа. Отуд њихова најава додатног уништавања Србије за рачун Вашингтона и Брисела. О дистопијској „пост-Србији“ коју нам нуде наказе из култа пише Жељко Цвијановић. Истом темом се бавио и Милорад Вучелић, исправно именујући апологете сваке агресије на српство - и сатанизаторе сваке одбране - као култ смрти.

Оспоравање српског права на постојање није од јуче, већ има историјски континуитет, вели Мило Ломпар - од Аустро-Угарске, преко Југославије, до ЕУ и њених домаћих подрепаша. Радован Калабић написао је приказ недавне књиге Зорана Аврамовића, о улози родомрзаца у примени те политике.

Сећате ли се како су својевремено жутократе сматрале укидање виза као највећи успех своје ЕУропске политике? Сада Брисел жели да поново уведе визе, наводно због лажних азиланата - које сами ЕУропљани призивају великодушним дотацијама. О том новом ЕУропском лицемерју пише Зоран Грбић.

За истински угрожене, не хаје нико. Преостале Србе на Косову Државно Дно тера на нелегалне „изборе“ у Тачијевој „држави“ - наводно „статусно неутралне“, таман колико и ЕУЛЕКС, УЧК и НАТО. Не могу да се одлучим да ли Александар Павић о томе пише сатирично, или само преводи двомислени паткоговор култиста на разумљиви српски. Препоручујем још и текст који је о „косовијанском“ позивном броју - још једној тихој издаји Београда - написао Александар Ђикић.

Иначе, оно што се ради Србима на Косову већ је урађено Србима у Источној Славонији. Они су са благословом Београда „реинтегрисани“ у Туђманову државу, где им се већ годинама ускраћују елементарна права и слободе. Сад им се ево прети насиљем због ћирилице. ЕУропски комесари веле да нису надлежни за то (а јесу за „људска права“ нпр. алт-сексуалаца у Србији?), док Мирјана Бобић-Мојсиловић објашњава да је атак на ћирилицу у ствари парадигма хрватског односа према Србима уопште.

О томе, дабоме, у  „земаљској Жутији“ не сме да се прича. У току је операција „промене свести“, где Срби треба да забораве ко су и шта су, да би на крају престали да постоје - и тиме буду „реметилачки фактор“ на Балкану.  Владимир Димитријевић извештава са фронта, где непријатељ користи сва могућа средства избезумљивања. Народу се мозак пере „фармом“ и осталим ТВ-шундом, са благословом државе, вели Ратко Дмитровић.


За то време, Државно Дно по памет иде у Брисел, уводи санкције Сирији (која није признала „Косово“) а братими се са Емиратима (који јесу), и дели одликовања на све четири стране, о чему пише Јелена Арсеновић.

Оваквим понашањем, Државно Дно води Србију право у хаос, сматра Ана Филимонова. Слично мисли и Слободан Антонић, упозоравајући да овакво кршење људских и Божијих закона води право у насиље. Расправа са испирачима мозгова и проданим душама већ је узалудна, сматра с правом Милан Миленковић.

Да су Срби макар и промил онолико дивљи колико их оптужују подивљали квислиншки култисти, до насиља би већ дошло. Родољуби се, међутим, боре мирним и моралним путем. Тако Бошко Обрадовић сматра борбу за очување породице као кључ победе над култом смрти.

Грађанска непослушност, друштвено организовање, приговор савести да се не учествује у лажима и насиљу против разума - све су то легитимни начини отпора и одбране. Али кад унапред одустанете од примене силе у одбрани живота, немојте се чудити ако непријатељ покуша да вас убије. Рачуна, може му се.

Руси јесу успели да зауставе напад на Сирију без испаљеног метка - али је помогло што су у Средоземљу ипак имали ескадру Црноморске флоте.

(Напомена: Следеће две недеље су Око и Соко на заслуженом одмору; видимо се опет средином октобра)

уторак, 17. септембар 2013.

Појачања ТВ поробљивачима

Једно од најмоћнијих оружја данашње „менаџерске“ државе је телевизија. ТВ екран омогућава да државна - или антидржавна, ако су медији под окупацијом - пропаганда уђе у сваки дом. А у земљама попут Србије народ још и плаћа за ту „привилегију“, путем ТВ претплате.

Један од првих потеза петооктобарских пучиста било је заузимање РТС. Империја је инвестирала огромна средства у Б92. Преузета је и већина штампаних медија, а успостављено је и присуство на интернету - Б92, SETimes и BIRN, на пример - али је окосница пропаганда била и остала телевизија.

Техника пропаганде могла би да се назове „баклава очаја“: ред сладуњавих серија, да анестетише публику, а онда ред безнађа, отрова и мржње, да је убије у појам. На сваком каналу, на свакој фреквенцији, унедоглед.

Медијска окупација Србије у потпуности је остварена у првим годинама жутократије. Сличну доминацију Империја има у осталим крхотинама СФР Југославије. Па је на ове просторе свеједно 2011. дошла катарска мрежа Алџазира (AlJazeera Balkans). А сада, изгледа, долази и клонирани Сиенен, о чему су недавно писали Младен Ђорђевић и Марина Рагуш.

Из њихових текстова сазнајемо да се већ догодине може очекивати нови ТВ канал „Н1“, иза којег стоји корпорација која већ контролише кабловске оператере у Србији и БиХ. Један од „консултаната“ конгломерата је некадашњи амбасадор Империје у Београду, Камерон Мантер. Директор нове телевизије треба да буде Брент Седлер, некадашњи дописник Сиенена и пословни ортак бившег амбасадора Монтгомерија (МСМ - Монтгомери, Седлер, Матић).

Зашто? Мислим, ако је Балкан толико „неважан“ за Империју, ако је „све готово“ а сваки отпор узалудан - како то без престанка верглају медији Империје, а послушно понављају њихови домаћи квислиншки клонови - откуд потреба да се на већ наводно освојени Балкан пошаље прво Алџазира, а ево сад и Сиенен?  Империја очигледно сматра да домаћа пета колона није успела да до краја обави поверени јој посао, и да мора директно да се укључи у коначно сламање отпора: операцију „промене свести“.

Значи, и ова герила у којој многи малодушно сматрају да су постигли све што је могуће постићи, успела је да у довољној мери поремети планове Империје и квислиншког култа.

Међу родољубима се већ годинама вуче прича о потреби за патриотском верзијом Б92, али то је просто неоствариво. Телевизија захтева обимну логистику, која много кошта а веома је рањива на државни притисак. Нешто попут тенка: застрашујуће моћно на отвореном, али потпуно бескорисно у шуми. Зато државе по правилу имају тенкове, а герилци ракетне бацаче.

На светском плану, медијску доминацију Империје успешно је угрозила Русија. За само пет-шест година, телевизија RT (првобитно Russia Today, сада само RT) постала је једна од најгледанијих медијских кућа у Америци.

Дабоме, у напору да се пробије на западну медијску сцену, РТ ту и тамо чини грешке у корацима; на пример, када су о политици владе Србије питали жутократског амбасадора у Лондону, или кад су недавно у једну емисију позвали Џејмија Кирчика, медијског батинаша хомосексуалног лобија, који је гостовање злоупотребио за тираду о „геј правима“. Али иако вашингтонски естаблишмент рутински режи на РТ као „московску пропаганду“, све више Американаца схвата да вести које гледају на РТ нису „фризиране“ попут оних које им сервирају Сиенен, MSNBC, Фокс Њуз, итд.

Имајући то у виду, с правом се намеће питање зашто Москва не обраћа пажњу на Балкански медијски фронт - који је, како се види из најављеног доласка Сиененовог клона, итекако битан за Империју. Јесте да су на интернету већ присутни Руска Реч и Фонд Стратешке Културе, али од РТ нема ни трага ни гласа. Јавност у Србији и даље се „информише“ претежно преко телевизије, где апсолутну доминацију имају Империја и квислиншки култ. Кад Алџазира личи на пристојну алтернативу, све вам је јасно.

четвртак, 12. септембар 2013.

Последњи позив на разум

Позив на опрез из Русије

Њујорк Тајмс, страница А31, 12. септембар 2013. године (оригинал)

Москва - Недавни догађаји око Сирије подстакли су ме да се директно обратим америчком народу и његовом политичком руководству. Важно је да се то учини у времену када између наших друштава не постоји довољан степен комуникације.

Односи између нас прошли су кроз различите фазе. Стајали смо једни против других током хладног рата. Али пре тога смо били савезници и заједно победили нацисте. Универзална међународна организација - Уједињене Нације - успостављена је тада како би спречила да се такво разарање икада понови.

Оснивачи Уједињених Нација разумели су да би одлуке о рату и миру требало да се доносе само консензусом. Уз амерички пристанак, у Повељу Уједињених Нација уведена је институција вета за сталне чланице Савета безбедности. Овај мудри чин  био је темељ вишедеценијске стабилности у међународним односима. Нико не жели да УН доживе судбину Друштва народа, које је пропало јер није имало стварног утицаја. А постоји могућност да се то деси, ако утицајне земље заобиђу Уједињене Нације и предузму војне акције без одобрења Савета безбедности.

Могући напад Сједињених Држава на Сирију, упркос оштром противљењу многих земаља, као и политичких и верских вођа - међу њима и папе - имао би за последицу нове невине жртве и ескалацију сукоба, можда чак и далеко ван граница Сирије. Напад би појачао насиље и покренуо нови талас тероризма. Угрозио би мултилатералне напоре да се реше ирански нуклеарни проблем и израелско-палестински сукоб, и додатно дестабилизовао Блиски исток и северну Африку. Пореметио би равнотежу целог система међународног права и поретка.

Сирија није поприште борбе за демократију, већ оружаног сукоба власти и опозиције у мултирелигијској земљи. Мало ко у Сирији заговара демократију. Али зато има напретек бораца ал-Каиде и екстремиста свих врста, који се боре против власти. Амерички Стејт Департмент је прогласио за терористичке организације Фронт ал-Нусра и Исламску Државу Ирака и Леванта, које се боре на страни побуњеника. Овај унутрашњи сукоб, потпириван испорукама оружја побуњеницима из иностранства, тренутно је међу најкрвавијима у свету.

Проблем које изазива дубоку забринутост су плаћеници из арапских земаља који се тамо боре, као и стотине милитаната са Запада па чак и Русије. Хоће ли се вратити у своје земље са искуствима стеченим у Сирији? Сетите се да су после сукоба у Либији, екстремисти прешли у Мали. Ово је претња за све нас.

Русија се од почетка залагала за мирољубиви дијалог кроз који би Сиријци постигли компромисни план за сопствену будућност. Ми не штитимо сиријску власт, већ међународно право. Желимо да Савет безбедности УН испуњава своју сврху, и верујемо да је очување закона и реда у данашњем сложеном и турбулентном свету један од малобројних начина да спречимо хаос у међународним односима. Закон је закон, и морамо га поштовати свиђао нам се он или не. По садашњем међународном праву, употреба силе дозвољена је једино у самоодбрани или уз одобрење Савета безбедности. Све остало је неприхватљиво по Повељи Уједињених Нација и представља чин агресије.

Нико не доводи у питање да су у Сирији употребљени бојни отрови. Али све указује на то да их је употребила не сиријска војска, већ побуњеничка, како би испровоцирала војну интервенцију својих моћних страних спонзора на страни фундаменталиста. Не смемо игнорисати извештаје да милитанти спремају нови напад, овај пут на Израел.

Алармантно је што је војна интервенција у унутрашње сукобе других земаља постала тако уобичајена за Сједињене Државе. Је ли то у дугорочном америчком интересу? Сумњам. Милиони широм света све више виде Америку не као образац демократије већ као земљу која користи сирову силу, и склапа коалиције за ратне походе под паролом: „или сте с нама, или против нас“.

Али сила се показала као неуспешна и бесмислена. Авганистан је у ропцу и нико не зна шта ће се десити након повлачења међународних снага. Либију су распарчала племена и кланови. У Ираку се наставља грађански рат, где десетине свакодневно гину. У самим Сједињеним Државама, многи на Сирију гледају кроз аналогију Ирака, и питају се зашто њихова власт жели да понови сопствене недавне грешке.

Без обзира колико ограничени били удари, и колико прецизно оружје, цивилне жртве су неминовне. Међу њима ће бити деца и стари, које би интервенција требало да заштити.

Свет на ово реагује питањем, на које начине онда могу да заштите сопствену безбедност, ако не могу да се ослоне на међународно право? Све више земаља зато настоји да се домогне оружја за масовно уништење. То је сасвим логично: ако имате бомбу, нико вас не дира. И док причамо о значају неширења нуклеарног наоружања, у пракси се дешава управо супротно.

Морамо престати да користимо језик силе и вратимо се на пут цивилизованог дипломатског и политичког понашања. Нова прилика да се избегне употреба силе појавила се у протеклих неколико дана. Сједињене Државе, Русије и све остале чланице међународне заједнице морају да искористе прилику створену предлогом сиријске владе да свој арсенал хемијског наоружања преда под међународну контролу, где би био уништен. Судећи по изјавама председника Обаме, Сједињене Државе ово сматрају алтернативом војном ангажману.

Поздрављам председников интерес да настави дијалог са Русијом по питању Сирије. Морамо радити заједно да одржимо у животу наду - као што смо се договорили у јуну на састанку Групе 8 у Лох Ерну у Северној Ирској - и усмеримо дијалог поново на тему преговора.

Ако избегнемо примену силе против Сирије, то ће побољшати атмосферу у међународним односима и ојачати међусобно поверење. Наш заједнички успех отвориће врата сарадње у другим питањима од критичног значаја.

Мој радни и лични однос са председником Обамом у знаку је растућег поверења, што ја веома ценим. Пажљиво сам проучио његово обраћање Американцима у уторак. Не бих се нимало сложио са његовим аргументом да је Америка посебна, да је њена политика чини „другачијом и изузетном“. Веома је опасно охрабривати људе да себе виде као изузетне, ма чиме то било мотивисано. Постоје велике и мале државе, богате и сиромашне, оне са дугогодишњом традицијом демократије и оне које тек почињу тај пут. Њихова политика се такође разликује. Сви се разликујемо, али кад тражимо благослов од Господа, не смемо заборавити да нас је Бог све створио једнаке.

Владимир Владимирович Путин, председник Русије

среда, 11. септембар 2013.

Јата проклетога кота

Око Соколово, бр. 87

српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Да ли је уопште могуће премерити сву празнину душе издајника у људском лику који чине Државно Дно и предводе квислиншки култ? Њихова недела просто пркосе поимању.

Небојша Бакарец покушава да нађе смисао у булажњењима Волфганга вУЧКа, али то је као тражење квадратуре круга. Стефан Каргановић исто тако покушава да одгонетне енигму звану Лазар Крстић, наводни геније за финансије. А још мрачнију могућност - да ребус можда уопште и не постоји, него се ради о обичној похлепи и властољубљу - има на уму Бранко Жујовић.

Уништавају ратаре и затварају им капије Београда, подсећа Ратко Каролић - док режимски медији ћуте - док земљи прети глад, а шеици и сусједи једва чекају да узрабе опустеле оранице. ЕУропски комесари опет инсистирају на „парадирању“ - о чему пише Милан Миленковић - али пилатовски перу руке када најновија чланица Уније одбија да штити елементарна људска права Срба. Ко им је крив кад су тако хетеронормативни...

Зоран Грбић атак на ћирилицу у Вуковару види као синдром патолошке мржње према свему српском у најновијој ЕУропској провинцији. А пошто се већ дуго све што стиже из Хрватске у окупираној Србији прима здраво за готово, Ратко Дмитровић мора да објасни зашто је званична прича о Вуковару - па и о тзв. „домовинском рату “ једна велика лаж.

Али ништа зато, ту је титуларни поглавник Жутије, Торис Туњави, да лепо објасни како Србима Хрвати нису непријатељи (!). На шта се за главу хвата Жељко Цвијановић.

А кад смо већ код ратова, Империја је прво најавила поход на Сирију, а сад се ево нешто нећка. До јуче ратоборним Енглезима се одједаред не ратује. Французи би, али немају чиме. Немци ћуте, имају преча посла. И Турци би, али су мало заузети код куће. Сви балкански сателити бодре Империју да мало млати глогиње по Дамаску и шире - својим, а не њиховим, дабоме. Али за њихов рачун, да потврди њихове оснивачке митове, што коментарише Душан Пророковић.

Однос квислиншког култа према Сирији (и Србији), илуструје на примеру три наслова Весна Веизовић.

Једине Србе који бране устав и законе Србије, државно дно - напада! Илегално распушта општине на северу окупираног Косова, како би их заменила некаквом (и противзаконитом) „заједницом“ после некаквих (незаконитих) избора у самопроглашеној републици Тачистан, о чему пишу Милан Дамјанац и Александар Павић.

Истовремено се по режимској штампи води офанзива против здравог разума, причом да су све наше победе у ствари порази, а сви порази победе. Да је јунаштво „скупо“ а подаништво врлина. Када неко, на пример Владимир Кецмановић, то доведе у питање, још увек тај одговор објаве - а онда одговоре још једном дозом култистичког булажњења. Да утврде градиво.

Али Империја и култ као да немају поверења у своје медијске окупаторске дивизије, па се спремају да им догодине пошаљу појачање. Младен Ђорђевић пише о новој медијској кући коју ће са домаћим колаборантима да предводе екс-амбасадор Монтгомери и Сиененов „истинољубац“ Брент Садлер.

Годишњица Церске битке већ је искориштена за промоцију Државног Дна. Бој на Гучеву одавно је заборављен. Империјалисти који су у Великом рату изгубили земаљска царства сада би за то да окриве Србе, Русе и Гаврила Принципа, вели колега Србо. А квислиншки култ треба у томе да им помогне.

Империја и култ од нас не траже ништа мање него активно учешће у сопственој пропасти. Није довољно само сагети главу да је сабља не посече, како заводљиво роморе змијски језици пропагандиста култа: не, од Срба се очекује да сами себе осуде, и сами себи пресуде. Ћутање спрам овог захтева није мудрост, нити храброст, већ кукавички пристанак на самоукидање, ланац којим нас држе оковане. Тим ћутањем, подсећа Биљана Диковић, издајемо и себе и Бога.

Све што нам чине, могу да чине зато што ћутимо. Зато што не пружамо отпор. А само једна реч, једна мисао, довољна је да не могу да нас победе. Размислите мало о томе, пре него што наставите да ћутите.

уторак, 10. септембар 2013.

Мртве душе

Мало је квислиншком култу што је поробљавањем Србије омогућио Империји да се позива на „велики успех“ такозваног хуманитарног рата, који сада желе да примене на Сирију (већ „усрећивши“ нас, Либију, Ирак, Авганистан...). Не, сама Србија мора да буде потпуно уништена, физички и духовно. Физички, уништавањем земљорадње (индустрија је већ затрта) и пљачком народа до голе коже, а духовно операцијом „промене свести“.

Иако се ово „глајхшалтовање“ врши малтене кроз све институције државе и друштва, тренутно су очигледна два главна правца наступања. Један је „парада поноса“, на којој инсистира Империја (са Бриселом). Мој став о томе је у суштини исти као пре четири године: парадирање нема никакве везе са правима алт-сексуалаца, што уосталом знају и они, па их већина одбија да служи култу против својих сународника.

Други крак напада покренуо је пре неки дан Вук Драшковић,  који је толико пута променио убеђења да више ни сам не зна шта је. На страницама Политике - шизофреног листа који је час жут, час назадан, час личи на нормалне новине - овај политички зомби је булазнио како је Гаврило Принцип „скупо коштао“ Србију. Тиме се придружио таласу ревизионизма на Западу који већ неко време жели да за Први светски рат окриви Србе и Русе (!), а амнестира како Париз и Лондон, тако и Берлин, Беч и Анкару. Пошто су данас сви они на истој страни.

Да је Србија нормална земља, а не забран за изопачене експерименте култа смрти, овакво покварено квислинштво не би никада ни освануло на страницама новина које себе сматрају вредним поштовања. Пошто су ствари, међутим, такве какве јесу, Владимир Кецмановић је покушао да на пристојан начин оголи Драшковићев бесмисао. На шта је попут дресираног пса одмах реаговао страначки саборац олињалог вука, Ненад Прокић. Онај што је својевремено сањао Србију без Срба.

Посматрање Принципа или Обилића са становишта „цене“ дегутантно је нечовештво. Оскар Вајлд је својевремено дефинисао лицемере као људе који свему знају цену, а ничему вредност. Понашање перјаница квислиншког култа апсолутно потврђује ову дефиницију. За њих све мора да има цену (у доларима), а ако нема - ништа не вреди. Слобода, јел' се то сипа у џип?

Крајњи домет њиховог интелекта је закон џунгле: Јачи тлачи, и зато увек треба бити на његовој страни. А суштина цивилизације, говорио је још Платон, је да се уместо аргумента силе користи снага аргумента. Зато је било каква расправа са култистима унапред осуђена на пропаст; они једноставно не разумеју други аргумент осим силе, и не признају никакву логику осим „ко ће кога“. Не само што нису цивилизовани, по Платоновој дефиницији, него је њихово суштинско опредељење анти-цивилизацијско.

Суштинска црта српског карактера, оно што нас чини посебним, је Косовски завет. Спремност да се изгуби глава али да се не огреши душа. Слобода као највећа вредност. Чојство и јунаштво. Да све буде „свето и честито... и миломе Богу приступачно“. Они Срби који су, током многих мрачних векова, одустајали од тих убеђења - не само да су престали да буду Срби, него су постали најсвирепији србождери. Између њих и следбеника квислиншког култа нема ама баш никакве разлике.

Супротстављање освајачима је природно понашање народа који цени слободу, духовност („царство небеско“) и чојство. Док је подаништво природно понашање оних који верују у царство земаљско, да све има цену, да душа не постоји, и да је сила једина врлина.

Само слепац не види да је однос Централних сила, Осовине и НАТО према Србима био не сличан,  него идентичан. Убеђење да је Немачки Рајх непобедив и неминовни господар Европе одвело је многе на странпутицу предаје. Исто као што данас убеђење да ЕУропство, НАТО и Атлантска Империја „немају алтернативу“ води квислиншки култ у настојању да уништи Србе и Србију, као „реметилачки елемент“ на путу светских силеџија.

За култисте је лична жртва непојмљива, а отпор сили и неправди апсурдан и „прескуп“. Све што имају су „лажне вјере посластице“ овога света, и то само док служе свом демонском месији. Не разумеју Принципа („Ко хоће да живи нек' мре, ко хоће да мре нек' живи“) зато што одбацују Његоша (“Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довијека!”). Али и Лазара, и Исуса.

Зато сам убеђен да не могу да нас победе, јер су већ поразили себе. Они су мртве душе, зомбифицирани нељуди, верници смрти и ништавила који живе у вечитом страху, зависти и похлепи. Зато „отров адске своје душе“ сваком речју бљују на камен земље Србије. Њихов највећи домет је да буду бедници. Али победници, никад.

петак, 6. септембар 2013.

Против култа смрти

Филип коментарише јучерашње Око:
Није то брате никакво "Државно Дно" већ су то гробари Србије и свеколиког српства. Као што рече господин Бакарец, проблем је у томе, што ту очигледну чињеницу да је цар го, да су у цара Тројана козије уши, види (или јавно изражава) јако мали број људи. Док три кокошара (или можда гробара) покушавају да Србију живу сахране Србин држи воду у устима. И ту је и врло неславно објашњење, да цитирам Драгана Симовића: Данас нигде у свету нема застрашенијег народа од Срба. Жао ми је што ћу ово рећи, али ови Срби – то нису моји Срби! Не могу, и не желим да поверујем, да смо постали тако страшљив, тако плашљив народ. Док се ми кревељимо они нам о глави раде, мењају нам менталитет, уче нас да не једемо, а кад се томе научимо поцркаћемо.

Разлог што их зовем „државно дно“ је што они себе зову „државни врх“. Па ми ту онда пада на памет урбани речних, дихотомија „врх“-„дно“, и чињеница да су они далеко од било каквог врха било чега, а најближе дну дна. Синтагма се сама намеће.

Квислиншки култ, којем ово Државно Дно припада, је култ смрти. Њихово фанатично служење убицама и истребљивачима сопственог народа не може да се опише другачије. Али није сасвим поштено да их називамо гробарима. Гробари ипак обављају друштвено користан посао, док су ови култисти убице, које своје жртве живе сахрањују и затрпавају их лажима као земљом.

Много су, премного, лажи набацали. Много, премного народа „сном мртвијем спава“, мислећи ваљда да ће прекратити муке ако прихвате смрт. Али нас неколицина одбија. Копрца се. Копа рукама и ногама да разгрне те лажи, да се ишчупа из култистичког гроба, да поново дише. Па да ископа и остале. Док је и једног који откопава, неће нас успети сахранити. Што нас је више, то ће откопавање брже да иде. А сваким даном нас је све више.

Ту и тамо има оних који се сами поново затрпавају, јер не желе да живе. Таквима помоћи нема. Оне који чекају да их откопа неко други, можемо и морамо да позивамо да нам се придруже у откопавању. Али ако их будемо презирали, онда између нас и оних што су их закопали нема неке велике разлике. Тек да се зна.

четвртак, 5. септембар 2013.

Виђи врага су седам бињишах

Око Соколово, бр. 86

српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Оно што је 1999. учињено тадашњој Југославији, сада се спрема Сирији. Сценарио је исти: искористи се локални терористички елемент, обезбеди им се наоружање, техника и пропаганда, па онда они или успешно оборе власт која не одговара Империји, или створе повод за империјалну интервенцију: Маркале, Рачак, или сад неко предграђе Дамаска.

Зоран Грбић има солидан текст о лицемерју и неправди предстојеће агресије на Сирију. Шта ће та агресија значити за нас, али и за свет уопште, пише Жељко Цвијановић. 

Бранко Жујовић се нада да ће очигледна намештаљка у Дамаску бити повод за изношење истине о Рачку. Истина је потребна, али нас ради; до ње је Империји стало колико и Понтију Пилату. Њен став најбоље описују речи Хилари Клинтон, током фарсичне истраге о прошлогодишњем убиству америчког амбасадора у Бенгазију: „Шта има везе?“

У међувремену, наставља се роварење Империје и квислиншког култа по Србији. Александар Павић пореди Државно Дно са белим зецом из Керолове „Алисе“: много им се жури, а нико не зна где су кренули. Одредиште наслућује Борис Алексић, који види пут у НАТО - преко Емирата.

Александар Ђикић с правом сматра да се форсирањем „локалних избора“ у НДК разарају темељи саме Србије.

Владимир Димитријевић се осврће на стратегију преумљавања, следећи циљ Државног Дна.

Тај пројекат се, међутим, надовезује на оно што је деценијама рађено у Југославији; шта се све ту радило и коме, подсећа Ђорђе Ивковић.

Срећом, наши непријатељи нису претерано способни. Душан Ковачев истражује како је сепаратистичка војводиндијанска телевизија успела да пропадне упркос субвенцијама из - Београда!

Зло побеђује не зато што је способније од добра, већ зато што је убедило људе да нема наде. Са престанком тог лажног уверења, нестаће и наводне непобедивости зла. И у Србији, и у Сирији, али и у САД.

понедељак, 2. септембар 2013.

Стратегија Државног Дна

У петак, 30. августа, Ивица Дачић - „Мали Жутник“, овде на Соколу - одржао је слово у скупштини поводом реконструисане владе. Да човек не зна шта се десило пре само пар дана, помислио би да је цела фртутма око смене неколицине министара баш Дачијева идеја, а не покушај померања равнотеже унутар тријумвирата Државног Дна на његову штету.

Политичари листом лажу чим зину, дабоме. Не би требало да је тако, али јесте. Али колико год били сити њихових обмана - пресити, колико смо дуго и интензивно кљукани - некада је корисно послушати како лажу, јер на основу тога неретко можемо да наслутимо шта у ствари мисле.

Пред собом имам само извештај Танјуга, а не само Дачијево излагање. Али и то може да послужи.

Елем, Дачијева визија коју Танјуг потенцира је да Србија под Државним Дном „не сме да дозволи да буде земља изневерених очекивања и пропуштених прилика, која и даље води битке изгубљених ратова.“ Ово је Танјугова парафраза, а не директан цитат, али свеједно.

И заиста, Дачи и његови сарадници никада нису пропустили ниједну прилику да служе Империји, нити су изневерили иједно очекивање Брисела, Берлина, Вашингтона или окупиране Приштине. Србији и Србима не намеравају да служе, дабоме, пошто су сви њихови ратови „изгубљени.“ А њихова нова, преумљена Србија биће поб(иј)едничка, веле.

Мали Жутник вели да је сада, после велике „победе“ (односно, капитулације) на Косову и Метохији, приоритет привреда. Ево како изгледају „четири основне претпоставке“ владе којој Дачи декларативно стоји на челу: „универзални минимум социјалне заштите, консолидовање јавних функција, корпоратизација привреде и за све то смислена законска регулатива.“

Уф. Обећа човек и јаре и паре, а ни једног ни другог одавно већ нема. Какву социјалну заштиту обећава, када му министар финансија најављује нове и веће порезе? Од чега? Нити је могућа консолидација функција, пошто свака странка гледа да запосли што више присталица на државним јаслама. Једино да „реформишу“ законе о сукобу интереса, па да један партијски кадар може да обавља десетак „јавних“ функција - и за сваку буде плаћен, дабоме. А народ нека једе „социјалну заштиту“.

Кључ разумевања привредне „стратегије“ је сакривен у трећу тачку, „корпоратизацију“. Свугде у свету је то с правом непристојна реч: корпорације су у директном преводу оно што се у садашњем законодавству зове „правна лица“, створена да би се њихови власници изоловали од одговорности за сопствене поступке. А то је увек био рецепт за благостање, зар не? Једино што ће та најављена „корпоратизација“ да постигне је да олакша продају оно мало Србије што је остало странцима, чиме ће се накратко намирити похлепа клептократа, а можда мало и буџет за гореспоменуту „социјалну заштиту“. Народским језиком речено, „Ајде Јано земљу да продамо, шеику из Емирата можда.“

Дачи, као ни остали модерни политичари, не пише сопствене говоре. Али о томе ко му суфлира могло би се закључити из једне занимљиве фразе: „Србији данас треба све и да јој то треба одмах.“ Овде боде очи и пара уши веома несрпски глаголски облик, позајмљен из немачког и својствен крадљивцима српског језика западно од Дрине и Драве. Још горе, ово је директан превод једне синтагме из америчког енглеског (We need it all, and we need it now.)

Коме заиста служи Дачијево Државно Дно, види се из даљег излагања: „Онолико колико будемо у стању да будемо Европа, толико ће и Европа бити овде. У сваком селу, у свакој глави и то као систем вредности, као скуп правила, закона, изграђености институција. То је следећи приоритет ове владе. То је циљ који морамо да остваримо.“

Државно Дно овде јасно даје до знања да неће стати док сви становници Србије не мисле ЕУропски, на шта ће их сваким кораком приморавати државном силом. Није им довољно што народ ћутке гледа како га воде на кланицу, већ хоће да пева у срцу и души док га кољу.

Зашто? Зато што, по Дачију, ЕУропство представља „неминовност.“ То је, вели он, „последица и то добра, наше промењене свести и спремности да добар резултат, истог тренутка када га постигнемо, заменимо новим циљем. Тај нови циљ је другачија Србија.“

Промена свести. Другачија Србија. Ово као да збори Чедомир Јовановић, Латинка Перовић, Соња Бисерко, или онај немачки надри-повијесничар Зундхаусен, који је Србе прогласио изумитељима геноцида. Право лице Државног Дна.

За крај остављам можда најстрашнију реченицу у целом говору: „ова влада ниједног тренутка никога, ни у Србији нити у свету није лагала“. Једино ако Дачи верује, као Понтије Пилат, да је истина релативна.

Верујем му, међутим, када представља нове циљеве Државног Дна: „другачију“ Србију, кампању присилне промене свести тако да ЕУропство буде „у свакој глави и то као систем вредности“, и вечно подаништво. Да би то остварио, бациће народу песак у очи причом о „корпоратизацији“ и бољој социјалној заштити. А док се прашина слегне, већ ће бити извршена „промена свести“ и постављена нова „законска регулатива“, па ко и буде хтео да се буни - иде у апс.

Из свега овога јасно се види коме Државно Дно служи, кога поштује а кога презире, и шта реално може да понуди и једнима и другима: Империји бескрајну послушност, а Србима само изневерена очекивања, све пропуштене прилике да Србија стане на ноге, и вечито губитништво, и у рату и у миру.

Пошто су прогласили најдубљи амбис за врхунац постигнућа, сада у тај бездан хоће да повуку и све нас. Нећемо ваљда то да им дозволимо.