У петак, 30. августа, Ивица Дачић - „Мали Жутник“, овде на
Соколу - одржао је слово у скупштини поводом
реконструисане владе. Да човек не зна шта се десило пре само пар дана, помислио би да је цела фртутма око смене неколицине министара баш Дачијева идеја, а не покушај померања равнотеже унутар тријумвирата Државног Дна на његову штету.
Политичари листом лажу чим зину, дабоме. Не би требало да је тако, али јесте. Али колико год били сити њихових обмана - пресити, колико смо дуго и интензивно кљукани - некада је корисно послушати
како лажу, јер на основу тога неретко можемо да наслутимо шта у ствари мисле.
Пред собом имам само
извештај Танјуга, а не само Дачијево излагање. Али и то може да послужи.
Елем, Дачијева визија коју Танјуг потенцира је да Србија под Државним Дном „не сме да дозволи да буде земља изневерених очекивања и пропуштених прилика, која и даље води битке изгубљених ратова.“ Ово је Танјугова парафраза, а не директан цитат, али свеједно.
И заиста, Дачи и његови сарадници никада нису пропустили ниједну прилику да служе Империји, нити су изневерили иједно очекивање Брисела, Берлина, Вашингтона или окупиране Приштине. Србији и Србима не намеравају да служе, дабоме, пошто су сви њихови ратови „изгубљени.“ А њихова нова, преумљена Србија биће
поб(иј)едничка, веле.
Мали Жутник вели да је сада, после велике „победе“ (односно, капитулације) на Косову и Метохији, приоритет привреда. Ево како изгледају „четири основне претпоставке“ владе којој Дачи декларативно стоји на челу: „универзални минимум социјалне заштите, консолидовање јавних функција, корпоратизација привреде и за све то смислена законска регулатива.“
Уф. Обећа човек и јаре и паре, а ни једног ни другог одавно већ нема. Какву социјалну заштиту обећава, када му министар финансија најављује нове и веће порезе? Од чега? Нити је могућа консолидација функција, пошто свака странка гледа да запосли што више присталица на државним јаслама. Једино да „реформишу“ законе о сукобу интереса, па да један партијски кадар може да обавља десетак „јавних“ функција - и за сваку буде плаћен, дабоме. А народ нека једе „социјалну заштиту“.
Кључ разумевања привредне „стратегије“ је сакривен у трећу тачку, „корпоратизацију“. Свугде у свету је то с правом непристојна реч: корпорације су у директном преводу оно што се у садашњем законодавству зове „правна лица“, створена да би се њихови власници изоловали од одговорности за сопствене поступке. А то је увек био рецепт за благостање, зар не? Једино што ће та најављена „корпоратизација“ да постигне је да олакша продају оно мало Србије што је остало странцима, чиме ће се накратко намирити похлепа клептократа, а можда мало и буџет за гореспоменуту „социјалну заштиту“. Народским језиком речено, „Ајде Јано земљу да продамо, шеику из Емирата можда.“
Дачи, као ни остали модерни политичари, не пише сопствене говоре. Али о томе ко му суфлира могло би се закључити из једне занимљиве фразе: „Србији данас треба све и да јој то треба одмах.“ Овде боде очи и пара уши веома несрпски глаголски облик, позајмљен из немачког и својствен крадљивцима српског језика западно од Дрине и Драве. Још горе, ово је
директан превод једне синтагме из америчког енглеског (We need it all, and we need it now.)
Коме заиста служи Дачијево Државно Дно, види се из даљег излагања: „Онолико колико будемо у стању да будемо Европа, толико ће и Европа бити овде. У сваком селу, у свакој глави и то као систем вредности, као скуп правила, закона, изграђености институција. То је следећи приоритет ове владе. То је циљ који морамо да остваримо.“
Државно Дно овде јасно даје до знања да неће стати док сви становници Србије не мисле ЕУропски, на шта ће их сваким кораком приморавати државном силом. Није им довољно што народ ћутке гледа како га воде на кланицу, већ хоће да пева у срцу и души док га кољу.
Зашто? Зато што, по Дачију, ЕУропство представља „неминовност.“ То је, вели он, „последица и то добра, наше промењене свести и спремности да добар резултат, истог тренутка када га постигнемо, заменимо новим циљем. Тај нови циљ је другачија Србија.“
Промена свести. Другачија Србија. Ово као да збори Чедомир Јовановић, Латинка Перовић, Соња Бисерко, или онај немачки надри-
повијесничар Зундхаусен, који је Србе прогласио изумитељима геноцида. Право лице Државног Дна.
За крај остављам можда најстрашнију реченицу у целом говору: „ова влада ниједног тренутка никога, ни у Србији нити у свету није лагала“. Једино ако Дачи верује, као Понтије Пилат, да је истина релативна.
Верујем му, међутим, када представља нове циљеве Државног Дна: „другачију“ Србију, кампању присилне промене свести тако да ЕУропство буде „у свакој глави и то као систем вредности“, и вечно подаништво. Да би то остварио, бациће народу песак у очи причом о „корпоратизацији“ и бољој социјалној заштити. А док се прашина слегне, већ ће бити извршена „промена свести“ и постављена нова „законска регулатива“, па ко и буде хтео да се буни - иде у апс.
Из свега овога јасно се види коме Државно Дно служи, кога поштује а кога презире, и шта реално може да понуди и једнима и другима: Империји бескрајну послушност, а Србима само изневерена очекивања, све пропуштене прилике да Србија стане на ноге, и вечито губитништво, и у рату и у миру.
Пошто су прогласили најдубљи амбис за врхунац постигнућа, сада у тај бездан хоће да повуку и све нас. Нећемо ваљда то да им дозволимо.