Година Десета

У марту 2015. биће десети рођендан Сокола. Његов нешто старији брат, блог на енглеском, напунио је десет у новембру. За оба је година тренутно на измаку била рекордна по броју текстова, прегледа и пажње - нажалост, због догађаја којима су били посвећени.

Као што су набујале реке носиле села и градове широм Босне и Србије у мају, тако је и права поплава дневних дезинформација о „руској инвазији“ наводно слободне и демократске Украјине однела било какву врсту разума и логике кад је о том делу света реч. Лажи, хаос и очај царују лако заведеним и медијски програмираним светом који не памти даље од три сличице на друштвеним мрежама, или две насловнице таблоида. А може и треба да зна боље.

Поплаве су биле само једна пошаст која је ове године захватила наше крајеве. Био је ту и покушај обојене револуције (са још сасвим нејасним резултатима) у РС, па онда фарса од избора у Србији - мислим, мартовска графичка обнова Сокола више је садржајно променила од преименовања Olyksandra Vuchycha из ППВ-а у ПВ-а - па дроновање Маракане и потоње рамовање Београда, па отказивање Јужног тока...

Шта нам је чинити

Испод јуче цитираног Жељка Цвијановића на Новом Стандарду освануо је коментар анонимног читаоца, потписаног само као „dobronamerni prijatelj“. Мада је анониман; мада је писан „мачећом“ латиницом; мада коментаре испод текстова у принципу сматрам бескорисним или чак штетним и ретко их читам... у овом случају мислим да вреди направити изузетак:

Добронамерни пријатељ, 26. децембра 2014:

„За почетак, престаните да псујете Бога, Богородицу, хљеб, сунце, децу, мајку. Оно што је најсветије на свету, ви пљујете. Мој савет за 2014. је био исти.

Ако већ имате потребу да псујете, псујте НАТО, Америку која вас је бомбардовала. Псујте багру на власти која вас убија у појам, лаже и краде од вас и ваше деце.

Мање причајте, више радите. Цените људе који вам желе добро и труде се за општу ствар, и подржите их, а не тражите длаку у јајету. Будите јаки на делима, а не речима.

Будите некад више рационални, а мање емотивни. Помозите да комшији не цркне крава. Окрените се једни другима, а не једни против других. Не лажите, не крадите. Будите добри људи.

Учите децу да вреди учити, а не куповати испите и дипломе. Учите их да воле своје и поштују туђе. Учите их да је живот у заједници а не индивидуализму. Да се жене, и рађају децу, уместо да буду хомићи.

Ово чисто из добре намере и што волим Србе и Србију.

ПС: Повратите достојанство и најурите Кирбија и остале.“

Узео сам за слободу да цитирам коментар, али на српском језику и писму. Из садржаја наслућујем да ми аутор на томе неће замерити - напротив.

Чекајући Витеза Судбине

У својој последњој ауторској колумни 2014. године (мада вам се чини прерано, није: оне излазе петком, а јуче је заиста био последњи петак у години, по световном календару), Жељко Цвијановић предвиђа да ће у 2015. неко у Србији рећи: „Све смо покушали, и ништа није вредело“.

Мисли ту на политику подаништва и попуштања свим захтевима свих непријатеља како би се тиме купио мир:

Не можемо знати кад ће то бити, али онако како данас из будућности посуђујемо мир – на сате и минуте – не верујем да ћемо чекати дуго. Не знамо ни ко ће то бити, ни какав ће бити, тек знамо де ће бити, као што смо у периодном систему елемената, на основу постојећих и познатих, могли све да знамо о елементима које још нисмо пронашли у природи.
Када у јавној свести, уместо досадашњих мантри, преовлада да смо све покушали са Западом и ЕУ и да није вредело, када спознамо да не можемо избећи оно од чега смо 15 година бежали, нећемо моћи да останемо исти као данас.

Проблем је што ова самоубилачка политика не траје само 15 година - од Жутог Октобра наовамо - већ малтене цео један век, са повременим прекидима.

Али и што су, под изговором жеље да се избегну физичка страдања - од којих народ и држава могу да се опораве и то су сваки пут успешно чинили - самозвани спасиоци нације увек бирали духовну катастрофу. А она увек чини далеко већу штету, која се много дуже и болније лечи - ако за лечење уопште постоји воља и спремност, јер духовна смрт буквално убија у појам.

Тога су били свесни Лазар и косовски јунаци, Његош и Карађорђе, краљ Петар и војвода Мишић, мајор Гавриловић и многи други витезови царства небеског. Па смо због њиховог избора опстали, док нам због избора царством земаљским заслепљених лажних спаситеља прети изумирање.

Када се појави спаситељ којег је навестио Цвијановић, гледајте како се опредељује по том питању. Тако ћете препознати да ли је само још један лажни пророк, или истински витез српске судбине.

Најава премијере „На пуцањ одавде“

У неколико наврата сам овде спомињао документарни пројект „На пуцањ одавде“, остварење које стотинама милиона становника планете шпанског говорног подручја представља разложну и документовану историју околности сарајевског атентата из 1914. Отуд ми је задовољство да пренесем најаву да ће у понедељак, 22. децембра, цео документарац бити премијерно приказан у Србији:

Само неколико дана пре дефинитивног опроштаја од године у којој смо обележили (или нисмо) стогодишњицу Сарајевског атентата и почетка Првог светског рата, Југословенска кинотека нам нуди један занимљив пројекат о овој теми урађен у Шпанији.

Документарни филм „На пуцањ одавде“ ("A un solo disparo") покушава да одговори на многа питања директно или индиректно повезана са самим атентатом, не занемарујући историјско-политички контекст у коме се десио као ни анализу појаве тероризма као феномена у свету крајем XIX и почетком XX века.

Аутор пројекта Александар Вуксановић, који и сам већ више од две деценије живи у Шпанији, окупио је екипу сарадника сачињену искључиво од шпанских професионалаца што даје филму тако неопходну дозу неутралности.

Вуксановић подвлачи да се ради о класичном „уради сам“ пројекту чији су материјални трошкови толико занемарљиви да их не вреди ни помињати.

Да ли је могуће урадити нешто вредно помена без новца, у своје слободно време и ослањајући се једино на помоћ неколико пријатеља а не обезвредити значај једне овакве теме, моћи ћемо да проверимо у понедељак 22. 12. 2014 у 20:00, у новој згради Југословенске кинотеке у Узун Мирковој 1. Улаз је бесплатан.

Уводни део филма, на шпанском са српским или енглеским титловима, можете погледати овде.

Моћ лудила

У неколико наврата сам овде цитирао писца и блогера Сару Хојт (Sarah Hoyt). Пре неколико месеци је написала текст који се бавио једном веома специфичном и врло успешном техником пропаганде. Прилажем превод зарад доприноса бољем разумевању данашњег света, изоставивши притом два специфична случаја која - по мом мишљењу - не би била претерано занимљива српским читаоцима. Онима који знају енглески свакако препоручујем да прочитају оригинал у целини.

Моћ Лудила (The Power of Crazy)

Сара Хојт, 28. август 2014

Да ли вас је икада, у неком великом граду, на препуној улици пратио лудак који је викао на вас?

То се десило мом сину, кад је имао 13 година. Изгледао је као да му је 15, али не довољно одрастао да има возачку дозволу. Срећом.

Шетали смо центром града. Један средовечан мушкарац нормалног изгледа (док му не погледате у очи), у оделу, видео је Роберта и почео да нас прати, вичући: „Ђубре једно, ти си ми прегазио кћерку. Како се усуђујеш да ходаш около, на слободи? Кога ћеш следеће да прегазиш?“ И тако даље, до бесвести.

Било је јасно да виче на Роберта, јер кад год бисмо се престројили он би нас пратио, тако да остане на пола метра од Роберта и гледа у њега.

Свима је такође било јасно да је човек потпуно луд. Бар се надам, јер мој син није ни издалека био довољно стар за волан.

Али цела породица је била у грчу, док је Роберт изгледао као да жели негде да се сакрије. И то је трајало осам блокова, до паркинга. А онда је лудак стајао и претио нам песницом док смо одлазили...

Ово за мене није било сасвим ново искуство. О култури Португала у којем сам одрасла (не знам да ли то важи за Португал данас) довољно говори када у романтичној песми момак обећава девојци да ће је штитити „кад те лудак на улици прати и виче на тебе“. То се дешавало довољно често када сам ишла на факултет, возом до Порта а онда аутобусом до кампуса. Лудаци би ме пратили и викали да сам украла нешто, да сам курва (пошто жена која носи црну сукњу и црни огртач средњевековног стила очигледно продаје себе, је ли), или просто „миленијум рачићи рука“ и сличне бесмислице.

Било је то довољно уобичајено да би се пролазници смешкали мојој нелагоди. Али у томе је ствар: ма колико уобичајено, ма колико неизазвано, увек се осећате као да сте нечим одговорни за то...

Путинов Турски Гамбит

У понедељак, првог децембра, руски председник Владимир Путин обелоданио је да Русија напушта изградњу гасовода Јужни ток, због опструкције Бугарске (тј. ЕУ и САД). Али док су западне владе и преститутке на обе стране Атлантика ликовали над овим чином као „поразом Русије“, промакао им је најважнији део Путиновог саопштења, током службене посете Анкари: Русија намерава да несуђени трансбалкански гасовод замени гасоводом кроз Турску.

Ону исту Турску која је вековима ривал Русије на Црном мору, Кавказу и Балкану. Земљу која је од 1947. најважнији савезник Вашингтона у региону и кључни играч у свим плановима Запада за политичко и енергетско опкољавање Русије на Балкану, Блиском истоку и у централној Азији. Само замислите изразе лица империјалних бирократа у Вашингтону и Бриселу, када им сине шта би ово могло да значи.