„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

понедељак, 12. март 2012.

Мартовске иде(је)

Тренутно сам прилично заузет, па ми многе ствари о којима бих да напишем коју реч некако промакну. Штавише, такво стање ствари ће по свему судећи да потраје бар неколико недеља. Зато сам одлучио да поставим ове кратке коментаре, чисто као полазишта за даљу дискусију, којима онда можемо да се вратимо у повољнијем тренутку. Идеје, примедбе и коментари су добродошли.

Ево, дакле, неких размишљања инспирисаних цитатом из Шекспировог Јулија Цезара: „Нису криве звезде, драги Бруте, већ ми, што смо поданици“.

После жутократије

Тренутни приоритет свакако треба да буде борба против квислиншког култа - жутократа и невладника. Али та борба не може да буде успешна док сами себи не објаснимо зашто је култ рђав. Односно, да не подлегнемо искушењу хотентотског морала, где је добро све оно што радимо ми, а зло све оно што раде „они“.

Жутократија јесте извор великог броја проблема, који ће мање-више нестати њеним уклањањем. Али то нам онда оставља старије и озбиљније проблеме, о којима не може бити много речи док је приоритет преживљавање. Није довољно само бити против жутих и Империје; потребно је да знамо за шта смо - да имамо неку визију како ближе тако и даље будућности, неки циљ којем ћемо да стремимо, и темељ од којег ћемо да почнемо.

Лакше је изаћи на крај са лоповима, лажовима и издајницима, него решити егзистенцијалне проблеме већине људи који су радили и градили све ове године, а сад немају ништа од тога. Шта да се ради са крцатим Београдом док села умиру а хране нема? Шта да се ради са драматичним дефицитом деце? Каква да буде економска политика ослобођене Србије? Каква треба - а каква не сме - да буде културна политика? Нисам једини који размишља о тим стварима, и ово што следи је само врх леденог брега, али о томе треба бар почети да размишљамо сада, да бисмо били спремни када за такве ствари дође време. Надам се ускоро.

Контрола, све је контрола

„Београдизација“ коју узимају у уста разноразни сепаратисти - најциничнији је Динкић, који је годинама уништавао остатак Србије да би се сад одједаред претворио у њеног наводног заштитника, као да смо сви јуче пали с крушке - нажалост јесте чињеница, али не баш онако како би они хтели да је представе.

Наиме, Титов режим је форсирао урбанизацију како би створио радничку класу којом би могао да манипулише. Кад човек има своје имање, онда само од њега зависи хоће ли, како и колико сутра да једе, где ће да спава, куда и како ће да иде, итд. Кад тог човека пребаците у град, онда те ствари почну да зависе од онога ко му је дао стан, кола, карте за јавни саобраћај, продавача у радњи, итд. А будући да је ономад све то контролисао један те исти апарат...

Уместо слободних сељака, власт ствара урбане, поданичке раднике. А отвара простор да земљу претвара у велике поседе које ће опет да контролише (звали се они задруге, колхози или агрокомбинати, свеједно). Није ово ништа ендемично, то се радило свуда од почетка индустријске револуције наовамо. Али не морамо ваљда да понављамо све туђе грешке?

Кад се једном схвати да је форсирана урбанизација била - и остала - део репрограмирања народа из слободних људи у поданике, постаће јасно шта ваља чинити да поданици опет постану слободни.

Жене и деца

Ако жене мисле да су образовање и каријера важнији од деце - неће бити деце. Јер, може идеологија да говори шта хоће, биологија је неумољива: за жене је после 25. године је све низбрдо. Не немогуће, али са сваком годином далеко теже. Мушкарци имају нешто дужи „сервисни рок“, како ко - али је зато њихова стопа смртности у просеку много већа. Можемо да измишљамо каква год хоћемо права и обавезе, али ако не узимамо у обзир биологију, све је узалуд.

Социјална држава

Кад смо већ код права и обавеза. Током историје је свугде важило правило да ко неће да ради, има право да гладује. Чак ни Бизмаркова Прусија, која је измислила модерни концепт социјалне државе, није давала „нешто за ништа“, већ је од својих становника захтевала одређене ствари у замену за издржавање под старе дане (које се пре тога - природно - очекивало од сопствене деце).

Социјална држава може да опстане све док њени становници осећају обавезу према њој која је већа од, или једнака, обавези државе према њима. Онога тренутка када осећај да им је држава дужна премаши осећај дужности према држави, систем почиње да трули и да се распада. Примера је нажалост и превише.

Капитализам, либерални и онај други

Једна од највећих заблуда времена у којем живимо је убеђење да се поредак који намеће Империја зове капитализам (економски), односно демократија (друштвени). О демократији сам већ писао; сада бих мало о капитализму, који у ствари не постоји у пракси.

Шта заиста значи „слободно тржиште“? Просто, ради се о могућности да људи слободно размењују рад, робу и услуге. Ако им та размена не одговара, нико их на њу не присиљава. Проблем настаје када држава (или неки други ауторитет који има моћ присиле) натера било кога да ту размену врши на сопствену штету.

На пример: Драгослав гаји прасиће. Израчунао је да су му трошкови и потребе такви да хоће да прода прасе на пијаци за (рецимо) хиљаду динара. Бранимир хоће да купи прасе; иде слава, хоће да нахрани госте. Спреман је да плати хиљаду динара. Значи, задовољан и један и други. Где је проблем?
Ту у причу улази Чедомир Бирократић, на сав глас осуђујући Драгослава као „профитера“ и објашњавајући да је „права цена“ прасета у ствари седамсто динара. Драгославу натовари на леђа инспекцију и отера га са пијаце. Али оно што не каже је да прима мито (или друге услуге) од фирме PigCorp International, која не плаћа оне порезе које Драгослав мора да намири, па још добија субвенције из државне касе (за које плаћају и Драгослав и Бранимир), а продаје неке кукавне ГМО прасиће храњене сојином сачмом, који одлично изгледају али уопште нису јестиви.
И тако Драгослав не сме да прода прасе по цени која Бранимиру сасвим одговара, а Чедомир приморава Бранимира да купи Пигкорово ГМО-прасе. И још се усуђује да прича о „социјалној правди“, све се смејући до виле на Малдивима.
Е ако је то капитализам, онда сам ја Арапин.

Језик, писмо и идентитет

Немам ништа против Арапа, али нисам један од њих. Не знам да пишем здесна налево оним квачицама и кукицама, и волим што имам два самогласника више, ма колико се неки странци жалили да их у српским речима нема довољно. Мислим, цела она прича око срПског и срБског је само нуспроизвод Вуковог укидања међугласа који бисмо данас писали као „е“.

Вук је, сетићете се, писао о „Србима закона римскога“ и „Србима закона турскога“, тако да чисто сумњам да му је намера била да нас дели када је ономад сарађивао са Гајем и Копитаром, који су на основу његових реформи српске ћирилице створили латиницу. Пре ће бити да је латиница адаптација ћирилице, намењена народу који је живео под Аустријом и дотад морао да се служи латинским, немачким или мађарским.

То што је та адаптација после употребљена за насилну промену идентитета великог броја Срба, који су постали Хрвати, Бошњаци, или нешто десето (а ево сад „Војводиндијанци“) јесте једно велико зло, али нећемо ваљда да тој промени дамо за право?

Е сад, ја мислим да је оригинал увек бољи од адаптације, и да је адаптација непотребна ако већ може да се користи изворно писмо - а може. Али све док знамо ко смо и шта смо, могућност да се отуђеним сународницима обратимо писмом које је њима разумљиво (и језиком који је, на крају крајева, само дијалект нашег) је пре предност него мана. Притом свакако треба да водимо рачуна да се не понови ситуација у којој се форсира адаптација на штету оригинала као нешто наводно боље, модерније, итд. То су чисте глупости.

Кључ је у самопоштовању. Невероватно је понижавајуће да вам странци касапе име јер је писано „кусом“ латиницом, па га изговарају по сопственим правилима. И док се то Србима рутински дешава, Грци, Јапанци, Арапи или Руси и Бугари немају таквих проблема.

Вредност и значење

Оскар Вајлд је ономад написао да је циник неко ко свему зна цену, али ничему вредност. Неке ствари немају цену, али ама баш све има вредност. Макар и негативну. Примерице, продаја људи - робовласништво - се с правом сматра дивљаштвом. Продаја плаца је сасвим нормална ствар. Али док људи може да буде више или мање, количина земљине површине је константна. Шта онда више вреди, људи или земља?

Исто тако, речи увек имају значење. Ако се оно мења зависно од потребе и околности, онда ту нису чиста посла. Узмите „елиту“ која то уопште није. Или демократију, која са демосом данас једва да има икакве везе. Или разноразна „права“ која у пракси то нису - док се притом стварна права, на живот и имовину, рутински крше. Где год имате ситуацију да се речима не зна значење, да се принципи траже свећом сред бела дана, и да је све релативно (ко ће кога), знајте да сте у блату које су створили недобронамерни, како би се у њему сналазили на ваш рачун.

Кад не знате шта „слобода“ у ствари значи, постане лако да вас држе у ланцима и говоре вам да сте слободни. Отуд она библијска изрека да истина ослобађа. Ако сте у стању да погледате себи у душу, да сами себи објасните зашто је зло када се краде или убија (без обзира ко крао или убијао), када сте сами себи јасни, онда сте слободни духом. Душмани онда једино могу да вас убију - али не могу ни да вас победе, ни да вас поробе.

3 коментара:

Сербство је рекао...

Србија без Косова и Војводине у реклами за ”Калгон”. Ова реклама се емитује на српским телевизијама.
http://www.youtube.com/watch?v=jGd-4G4gf6g

Gray Falcon је рекао...

Знајући ко контролише рекламно тржиште у Србији (Шапер и Ђилас), нисам нимало изненађен.

Srbo је рекао...

Темељите промјене захтијевају свијест о њиховој потреби. Само позивање на такве потребе, које јесте присутно у народу, не наводи на закључак да народ и зна о чему говори јер не изгледа као да се народ понаша као да посједује ту свијест. Тешко је навијати за тим који не игра на резултат.
Ја још чекам да чујем о акцијама бојкота стране робе, о акцији писања искључиво ћирилицом, о позиву на смањење личне потрошње у областима које су непотребне, о протестима испред државних служби, страначких канцеларија итд. Народно насиље није пожељно, али је показатељ одређене свијести. Тада ћу знати да у народу постоји схватање. Док су год фризерски салони пуни, док се ТВ студија уређују боље него на Западу, јасно је да свијести не само да нема, него да нема пи плодног тла за сијање свијести. Нажалост, гетоизација Срба и Српкиња је скоро у потпуности успјела.