„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

субота, 30. април 2011.

Око Соколово данас спава

После четири месеца бдења, на овај 1028. дан жутократије ће Око мало да зажмури.

До Ђурђевдана, кад је време да се састају хајдуци...

недеља, 24. април 2011.

Христос воскресе!

„Ја сам васкрсење и живот; ко верује у мене, ако и умре живеће” (Јн 11, 25).

Христос воскресе!
(песма и видео: Ансамбл Ступови)

субота, 23. април 2011.

Око Соколово #16

Данас је 1021. дан жутократије.

Некадашњи радикал а данас напредњак Томислав Николић одлучио је да уместо седења на стиропору форсира нове изборе штрајком глађу и жеђу. То јесте био великим делом медијски гамбит, али је одвратна реакција жутократа и невладника показала „колико је у овој несрећној земљи оштра подела на грађане првог и другог реда“, каже Драган Вучићевић.

Сличан суд доноси и Жељко Цвијановић, који наводи шест ствари које је Николићев штрајк урадио, с намером или без. Реакција жутократа и невладника и показала је њихово право лице и убеђење да је жртва лаж, „нешто тако аисторично у време овог њиховог безглавог хедонизма док ките оркестар на свом Титанику, док кормилар схвата да је већ сасвим касно и да се ударац у санту не да избећи.“

Закључује Цвијановић:
„...штрајк можда и неће бити довољан да заговорнике хитних избора у Србији легитимише као борце за општи интерес, али ће противнике избора дефинитивно легитимисати као борце за пуки, бедни лични интерес. А то није мало.“

Осуда двојице генерала одговорних за „Олују“ (трећи је ослобођен) пред хашком Инквизицијом 15. априла наишла је на буру протеста у Хрватској. Већ је изречено и богохулно поређење са страдањем Христа. Од све те буке и беса, међутим, не види се чињеница да је Хаг Хрватској „учинио велику услугу“ (Ратко Дмитровић), не називајући оно што је учињено Србима својим правим именом: етничко чишћење. Дочим је хрватска реакција, од мајица са ликом генерала Готовине до називања сплитског трга његовим именом, у ствари учинила велику услугу Србима: разбила је жутократски мит о темељењу добросуседских односа на српском самопонижавању и извињавању.

Како то у пракси изгледа описује Игор Марковић, замишљајући каква би била реакција жутократа када би српски фудбалери обукли мајице са, рецимо, Младићевим ликом. Није то нимало далеко од стварности; жутски (не српски) суд је већ забранио „Помаже Бог“ и зломисао неодобравања тзв. Параде Поноса.

Боље да нема тог лажног помирења, вели Ана Радмиловић, јер „силом наметнута лаж добија страшне размере када се ослободи окова, изађе из затвора и појави нам се на улицама.“

Кaо што је речено на почетку овог текста, Жутија (не Србија) је заиста земља у којој су повлаштени далеко „једнакији“ од других. Тако судови по кратком поступку тамниче оптужене за зломисао отпора кречењу у жуто, али им не пада на памет да хапсе Чедомира Јовановића, који Африканце сматра канибалима а сметају му и људи ниског стаса. Такво вређање је против важећих закона, пише Небојша Бакарец и наводи параграфе.

У свој гунгули ове недеље помало је незапажено прошла вест да би невладничко-жутократска камарила могла да остане без свог медијског бомбардерда. Миодраг Зарковић пише какве то промене спрема нови, грчки власник Б92, која „и није толико телевизија, колико плаћени термин за беспризорно пропагирање свега онога од чега се просечном Србину диже коса на глави.“

Не само због разлике у јулијанском и грегоријанском календару, већ и због различитог рачунања датума Христовог мучеништва и васкрсења, прослављање највећег хришћанског празника ретко пада у исти дан на истоку и на западу. Ове године то јесте случај - и то у тренутку када у СПЦ постоји изузетно јака екуменистичка струја. Владимир Димитријевић у Печату илустрије како би у пракси изгледало „помирење“ са Ватиканом, док у тексту на НСПМ пита откуд толико инсистирање на налажењу заједничког језика са Папом, а толико одсуство воље за помирењем унутар саме СПЦ. Није свеједно.

Христос воскресе!

петак, 22. април 2011.

Бота Срамота

Тек што сам поставио текст о поновном убијању јасеновачких страдалника, видео сам изјаву Врховног Жутника, Друга Боте, поводом Дана сећања на пробој из Јасеновца. Како преноси Б92:

„Uvek ćemo pamtiti tragična stradanja Srba, Jevreja i Roma u Jasenovcu, stratišta u Donjoj Gradini i žrtve logora Staro Sajmište u Beogradu. Upravo zbog svih žrtava holokausta i sećanja na njihove patnje ne smemo da dozvolimo da se revidira istorija.“


Стварно? Како то жутократија памти Јасеновац, када о њему уопште не прича? Чак се не буни ни против систематске дискриминације над Србима у данашњој Хрватској, да не би кварила „добросуседске односе“ (као некад „братство и јединство“) - са државом чији је председник саставио тужбу против Србије за геноцид! Која је, да подсетим, још увек актуелна. Загребу не пада на памет да је повлачи ни због каквих „добросуседских односа“.

Друга ствар која овде боде очи је спомињање Старог Сајмишта у истој реченици са Јасеновцем и Доњом Градином. Није, дакле, рекао ни реч о Јастребарском (логору за децу, што ни нацисти нису имали) или Старој Градишки (логору за жене), али је зато у истом даху споменуо немачки логор за Јевреје, и то не „у Београду“ како вели Друг Бота, већ преко Саве, на територији тадашње НДХ!

Годинама већ пропаганда којој је циљ релативизација НДХ и рехабилитација усташтва спомиње Сајмиште као „српски логор за Јевреје“ и износи сабласну оптужбу да је „Београд био први град у Европи очишћен од Јевреја“, кривећи за то Србе. Ту причу причају памфлети Љубице Штефан, књига „Тајни рат Србије“ која је отуд преписана (а потписао је амерички лекар Филип Коен), а пре годину-две је поновљена у пропаганди Хелсиншког одбора Соње Бисерко (на шта је љутито реаговао Јаша Алмули).

Познато је да Друг Бота много воли да се извињава за наводна злодела народа који он, милошћу Империје, тиранише већ годинама. Ономад је чак прогласио сву српску борбу за слободу „бесмисленом“. Зато је мало вероватно да је ово стављање Сајмишта у исти кош са Јасеновцем случајно, или тек пропуст.

Па онда још има образа да прича о недопуштању ревизије историје! Цело Ботино председниковање је један ужасни експеримент из ревизије историје, једно силовање памети и истине са циљем да се од слободољубивог народа „променом кода“ направе поданици и подрепаши. Скоро сваком својом реченицом Врховни Жутник скрнави земљу којом влада и народ који притом мучи. Убија Србима и Србији душу, горе од касетних и уранијумских бомби „ослободилачких“ НАТО бомбардера, који су - да подсетимо - ономад помагали Туђману и Готовини да остваре Павелићев сан о Хрватској без Срба.

Још само да каже да су јасеновачке жртве у ствари последица „великосрпског хегемонистичког буржоаског националистичког и клерофашистичког“ угњетавања Хрвата, који су се ето само бранили... Оно, да му Иво, Јадранка и ЕУропа не замере.

Фуј.

Пето убијање Јасеновца

У априлу 1945. године, када се НДХ распадала под налетом Совјетске армије и Титове НОВ, Усташе су покренуле операцију ликвидације свих заточеника логорског комплекса Јасеновац и уништавања доказа. У логору за жене Стара Градишка побијено је свих 760 преосталих заточеника. Од 1000 мушких логораша Јасеновца, неких 700 је одлучило да не чека смрт. У пробоју из логора, 22. априла 1945, преживело је њих 80.

После рата, у „братству и јединству“, жртве Јасеновца - и свих осталих усташких јама и стратишта - поново су убијене, политиком бетонирања и забране истраживања ратних злочина. О Јасеновцу и НДХ се говорило онолико колико је било политички потребно, и ни слова више. На западу - никако.

Због те тишине, јавности у Европи и Америци није било јасно зашто се Срби буне када су се почетком деведесетих у авнојевску Хрватску вратиле Усташе, а над њом се поново завијориле шаховнице. Нису имали на основу чега да закључе зашто је Србима било толико стравично што су избачени из новог хрватског устава, или што се Фрањо Туђман захваљивао Богу што му супруга није „ни Српкиња ни Жидовка“. Тако је Туђман 1995. уз помоћ старих и нових савезника остварио Павелићев сан о Хрватској без Срба.

Четврти пут су жртве Јасеновца уморене у априлу 2005, на 60. годишњицу пробоја. О комеморацији пред три хиљаде душа у Доњој Градишки (РС, БиХ), одржаној 17. априла како не би пала на јеврејски празних Песах, јавиле су само новинске агенције Русије и Кине, и грчки лист Катимерини. О циркусу који је шест дана касније, пред две хиљаде људи у самом Јасеновцу организовао Туђманов наследник Иво Санадер, јавила је сваколика западна штампа и телевизија. Тим поводом су сви истицали Санадерове флоскуле о хрватском антифашизму, а број страдалника Јасеновца свели на око 100.000 (према „независним“ хрватским историчарима; српски су описани као „националисти“). О усташкој идеологији мржње према Србима, Туђмановом амнестирању те идеологије, или улози католичке цркве није било ни речи. Додуше, медији су се тада бавили упокојењем једног и избором новог папе... Све у свему, као да усташког геноцида 1941-45 уопште није било.

Ако лаже коза, не лаже рог. Док се број становника Југославије између 1931. и 1991. удвостручио, било је потребно скоро пет деценија да се број Срба у авнојској Хрватској и БиХ врати на предратних два милиона.

А баш тај геноцид је представљао прво, уводно поглавље самог Холокауста. Павелићев режим је отпочео реализацију политике масовног убијања Срба мјесецима пре састанка у берлинском предграђу Ванзе (јануар 1942.) на којем је нацистичка врхушка одлучила да покрене „коначно решење“!

Мук о Јасеновцу и злоделима НДХ омогућио је да ратна пропаганда почетком деведесетих прогласи Србе за реинкарнацију нациста, а некадашње усташе, домобране и Вафен-СС за братске невине страдалнике Јевреја поморених у Аушвицу! Као и да се неки догађаји из рата у БиХ прогласе за „највећи геноцид од 2. светског рата“.

Наводни геноциди злих Срба над невиним Хрватима, Муслиманима и Албанцима савршено су се уклопили у империјалну доктрину „хуманитарне интервенције", чије плодове данас гледамо у Либији, Авганистану и Ираку, а сутра ко зна где. Стварни геноцид Усташа над Србима, међутим, не може да се уклопи у ту причу. Зато се или умањује, или игнорише, или чак проглашава за производ некакве српске параноје и комплекса жртве.

У априлу 2005. сам написао да „политичари 21. века проглашавају геноцидом страдање политички подобних народа истом лакоћом с којом су диктатори из 20. века чинили геноциде. Притом се стварни геноциди и страдања политички неподобних или невидљивих народа не спомињу.“

Пет година касније, баш та теза била је окосница књиге „Политика геноцида“, америчких истраживача Едварда Хермана и Дејвида Питерсона. Приказ њеног српског издања избачен је из већ припремљеног издања Политике у јануару 2011.

Недавно је Радио-Београд на миг жутократа укинуо радио-емисију „Атлантис“, првенствено зато што се усудила да у програму разговара са Херманом - али и Срђом Трифковићем и Стефаном Каргановићем, на тему „геноцида“ у Сребреници.

У овој данашњој ЕУропској Жутији није дозвољено ни спомињање стварних, ни критика фиктивних геноцида. И тако се јасеновачки мученици убијају по пети пут...

среда, 20. април 2011.

У потрази за изгубљеним принципима

Прошлог петка сам се бавио специфичним феноменом ликовања над хашким пресудама „онима другим“ и једа због таквих пресуда „нашима“, док се притом прихвата неприхватљиво, тј. легитимитет Инквизиције. Колега из Ангмара данас указује на дубљу природу проблема који стоји иза тога: страховиту недоследност у српском друштву. И у праву је.

Нисам социолог чак ни аматерски, па ми је опет јасно да је на делу једна морбидно фасцинантна појава, где је толико света малтене пелцовано од основне логике. Просто нису у стању да препознају принцип, све да их удари у чело. Као да им недостаје основни континуитет у размишљању, па једне минуте могу да мисле овако, а друге онако, зависно од околности и вањских подражаја.

Опет ћу да цитирам Андрићеву мудрост коју сам споменуо пре неки дан:

„Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватање једног народа да здрав разум и прав суд њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећен народ не може више да разликује не само добро од зла, него и своју сопствену корист од очигледне штете.“


Зар ово не звучи као савршена дијагноза тренутног стања?

Проблем је вишеслојан. Прво и пре свега је ту ментални блок који је систематски изграђиван деценијама: теза да су родољубље, достојанство, част и понос ствари којих треба да се стидимо. Далеко било да заговарам шовинизам у којем се ама баш све етикетира националним предзнаком, али ко је видео нормалну земљу у којој њиме није обележено ништа, па чак и ствари које би требало да буду?

Онда имамо случај да су, уместо традиционалног морала и логике, прво пушком а онда пропагандом („школовањем“) уведени нови, по којима није битно шта се ради, већ КО ради. То је она логика раздора, по којој је „нашем“ или подобном све дозвољено, па и најгнусније лажи и злодела, а оном другом, неподобном, није дозвољено ни постојање. Управо по том обрасцу су Срби и сатанизовани, од деведесетих наовамо, па је зато и стравично и жалосно када и сами прибегавају тако имбецилном псеудо-резоновању.

Чак и кад неко није свесно логички релативиста, тешко је избећи атмосферу коју таква лажна логика ствара. Њено свеприсуство утиче да све више људи посматра свет око себе у манихејским, црно-белим појмовима - при чему се црно и бело, тј. добро и зло, мењају подложно околностима. Једна од последица таквог размишљања је острашћено реаговање на мале разлике (видети тзв. „рат аналитичара“), али и немогућност да се призна да неко из непријатељског табора понекад може ваљано да збори (нпр. када неко на заслужено одвратном Пешчанику исправно критикује текст у иначе одличном Печату, због тога што се у реченом тексту велича један фашистички мислилац). Притом се превиђа да је једна од кључних карактеристика невладничко-жутократског табора управо искључивост.

Ако вам се понекад чини да ја овде објашњавам топлу воду, сад знате зашто. После дуготрајног робовања и рђаве управе, потребно је да преиспитамо скоро све премисе својих убеђења, а посебно оне за које сматрамо да су неприкосновене. Морамо да знамо не само ко смо, у шта верујемо, и за шта се залажемо, већ и зашто. Да будемо начисто прво са собом, па онда са осталим светом. У супротном, наши ставови нису ни на чему утемељени, и испадамо само појединачни листови које носи нечији туђи ветар.

субота, 16. април 2011.

Око Соколово #15

Данас је 1014. дан жутократије.

У збирци текстова „Знакови поред пута“, нобеловца Иве Андрића, налази се следећи запис:

„Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватање једног народа да здрав разум и прав суд њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећен народ не може више да разликује не само добро од зла, него и своју сопствену корист од очигледне штете.“


Скоро свака изговорена и написана реч ових дана сведочи о истинитости Андрићеве дијагнозе. И то не само међу Србима.

Жутократија убија. Више од деценије реформи узима данак: сваке године умре по једна варош. Светла се гасе широм Србије, пише Ратко Дмитровић, док исти политичари који су том умирању највише допринели сад кобајаги хоће да му се супротставе. Политички и економски маркетинг, дужничко ропство и величање зависти и хедонизма (како илуструје Чедомир Антић) су пореметили не само осећај за меру, већ и смисао за одговорност у народу који је некад био у стању да се опорави од природних и друштвених катастрофа. Дошло се до тога да је срамота јести хлеб од јуче, али није срамота бити дужнички роб, вели Јована Папан. Душа за патике, где смо то раније чули? Село нестаје, градови мељу оно што остаје, а Србија која је ретко кад била гладна спада на буђав 'лебац - али није важно, све ће то ЕУропство позлатити, зар не?

Мало сутра, дабоме. Жутократе причају Србима бајке о ЕУропи (Александар Ђикић), док пседуо-религија ЕУропства негује „најгоре личне и колективне особине“ (Ђорђе Вукадиновић):

...паразитизам и лезилебовићство, очекивање да се може имати хлеба без мотике, да ће нам, кад постанемо „кандидат“, а поготово кад „ступимо у ЕУ“ печене шеве саме падати у уста, да ће неко са стране да реши све наше проблеме и да негде тамо у Бриселу, или где год, неко седи и једва чека да нам помогне и да нас усрећи.“


За ово јесте великим делом крива Империја; њени амбасадори постављају председнике „независних“ балканских држава (Кецмановић) а невладници поједоше све као скакавци, било међу Србима или по Африци (како илуструје Зоран Ћирјаковић).

Али Империја не би могла оволико зулума да учини да није „добрих и честитих“ људи (како паралелу повлачи Драган Нешовић) који су спремни да јој служе. Дуго година није могла да од Србије ради шта хоће, за разлику од остатка Европе. Можда зато и данас делује са толико злобе, иако је давног октобра 2000. уклоњен њен наводно главни разлог (пре ће бити, изговор) за непријатељство према Србима. Има ту и фрустрације и осветољубивости. Јер што каже Милован Данојлић, „Моћници траже безусловну послушност, а ми се, и кад смо згажени, рогушимо“.

Нема смисла причати о будућности која захтева да не будемо то што јесмо. Империја се сваким даном све више урушава, код куће и у свету. Њени ЕУропски сателити су се у либијском фијаску показали као пудлице које жестоко лају, али не могу да гризу. Пошто су укинули све принципе и убеђења осим моћи и новца, не знају шта да раде кад им и тога понестане.

Осете то и у Србији, па вуку очајничке потезе. Али кад се не зна циљ, односно још увек се верује у надмоћ Вашингтона и Брисела, онда чак и штрајк до смрти није довољан.

Кад лавина крене, касно је за каменчиће да гласају.

петак, 15. април 2011.

Неправда за све

Ликовање над данашњом пресудом Хашке Инквизиције хрватским генералима Готовини, Чермаку и Маркачу велика је грешка.

То што су генерали оптужени за учешће у „заједничком злочиначком подухвату” (ЗЗП) одступа од досадашње праксе Инквизиције да Србе терети за систематске злочине, а остале за појединачне. ЗЗП је конструкција коју је осмислио амерички Хрват Џон Ценчић како би се оптужило цјелокупно српско руководство из Крајине, БиХ и СРЈ, и у суштини је политичке, а не правне природе. То што се сада примјењује на Хрвате требало би ваљда да обезбиједи признање за ту конструкцију, као и сам МКТЈ, тако што ће Срби рећи: „Па добро, значи има правде, Хаг и неком другом суди”.

Проблем је, међутим, што МКТЈ није легитиман суд. Трибунал је институција која нема покриће, јер Савјет безбедности УН не посједује судска овлаштења, па тако нема шта да преноси на ад-хок институције које успоставља. Нема везе да ли осуђује или ослобађа, нити да ли су оптужени једне, друге, треће или пете националности. Не може се МКТЈ узимати „а ла карт”, па вољети када осуђује злочине над „својима” а мрзити када осуђује „наше” за злочине против других - иако многи то редовно чине.

Најбољи доказ политичког карактера пресуде је ослобађање једног од генерала. Ако је био у ланцу команде - што је, по дубиозним стандардина Трибунала, довољно да се прогласи за учесника у ЗЗП - онда не може да буде невин; у томе је и „љепота” конструкције ЗЗП. Биће, онда, да су га ослободили као гест добре воље према Загребу. А сасвим је могуће да ће и друга двојица на крају бити ослобођена, или осуђена на већ одлежано, као што се десило сребреничком крвнику Насеру Орићу.

Да ли је у Олуји било злочина, или чак да ли је Олуја, као оружана акција против цивила у заштићеној зони УН, и сама била злочин - то Трибунал уопште не занима. Пошто је тада то урађено по налогу Империје (а Туђман је једва дочекао) онда годинама о томе није било расправе. Када је и почео процес генералима, њихови браниоци су брже-боље похитали да кажу да је онда и Америка крива, пошто је Вашингтон слао оружје и инструкторе Туђману и спремао „Олују”. Можда су очекивали да то заустави Инквизицију, или да се Империја (ха!) уплаши позивања на одговорност. Тужна је истина, међутим, да Империју данас нико не може да изведе пред суд, а још мање натјера да се повинује пресуди која јој није по вољи.

Лишене одбране да су само вјерно служили Империју, хрватске власти инсистирају да у „Домовинском рату” Хрвати по дефиницији нису могли да чине злочине, јер су се „само бранили” (од домицилних Срба, је ли). То је лоша логика. Чак и да је тачна теза да је њихов рат био одбрамбени, праведност нечијег ратног циља нема везе са праведношћу понашања у самом рату - иначе испада да циљ оправдава средства.

Ни данас нико у Хрватској неће да се заузме за људска права Срба који су избрисани из устава, побијени, протјерани, покрадени, а свако ко хоће да се врати - а може да ради и заснива породицу - бива оптужен за ратне злочине и судски малтретиран. Нема везе која странка је на власти - хрватска државна политика према Србима је да не смије да их буде. Ако то није геноцидно, не знам шта јесте.

Нити може да буде другачије. Од Старчевића наовамо, нездрава опсесија Србима се зида у темељ хрватског националног идентитета. Када не би могли да се заогрну патриотизмом „Домовинског рата”, хрватски властодршци би морали да објасне свом народу зашто је после двије деценије неовисности сиромашан, гладан и обесправљен. Није ваљда због Срба, које су што побили, што протјерали, што превјерили - баш као што је ономад планирао Павелићев министар Миле Будак.

Имајући у виду ту злу крв, није неразумљиво нити неочекивано да се досадашње мете хашког иживљавања радују што за промјену, ето, страдава неко други. Али немају чему да се радују. Ово није правда, већ само неправда са другачијим предзнаком.

четвртак, 14. април 2011.

Брана Црнчевић, 1933-2011

„Милошевић оде тамо где је, у историју која је једнима спорна а други верују да још траје, ја отаљавам ово бљутаво време, али питање којим сам мучио себе и њега, упорно живи: колико Србија треба да буде мала, да не би била велика?“

(у разговору за Печат, 12. марта 2009.)

Лажни патриотизам кварне „елите“

Мали експеримент из алтернативне историје од понедељка објављен је сутрадан (без да сам га нудио) у Новом Стандарду, па се полемика у коментарима наставила. У једном моменту сам одговорио:

Признајем да ме мало нервира што се оволико трудим да рационално дискутујем са људима који очито или неће да читају написано (већ учитавају оно чега нема) или искривљују прочитано у складу са својим предрасудама.


Просто ми није било јасно како је ико у стању да брани пакт са Хитлером, па сам томе посветио већину аргумената и енергије. А онда ми је један од коментатора скренуо пажњу на нешто чиме сам у ствари пропустио да се бавим, а врло је битно:

Радосав Стевановић:
Морам признати да сам био у заблуди, заведен (и годинама завођен) лажном сликом о 27. марту као патриотском чину групе официра. То је била последица оскудног знања о том судбоносном периоду наше историје, самим тиме и површног приступа и слабог разумевања узрока и последица 27. марта.
Признајем да је се тога тешко ослободити.
Не кажем да сам сада "просветљен", али сам подстакнут неким провокативним коментарима поводом Ваших чланака и овде и на "Видовдану", прочитао за неколико дана о 27. марту више него у читавом свом досадашњем животу.
Оставимо се нагађања шта је могло да буде, пођимо само од непобитних чињеница. Погледајмо само две и извуцимо из њих закључке.
1) Лажна слика о 27. марту као патриотском чину постаје јасна пред чињеницом да је комплетна пучистичка врхушка, као пси подвијеног репа, после Хитлеровог напада на Југославију срамно побегла из земље и оставила државу у расулу а обезглављен народ на милост и немилост окупатору. То доказује да циљ пуча и поништења бечког документа није био јуначки, херојски отпор Хитлеру по цену највећих жртава (што нам је деценијама набијано у главу), већ подло, плаћеничко, болесно каријеристичко и злочиначко гурање сопственог народа у неизбежну катаклизму а истовремено издајничко и бесомучно бежање ради себичног спасавања сопственог д.... (У прилог томе је и податак да је ген. Мирковић наредио стрељање неколико људи на аеродрому Никшић да би пучистичкој камарили обезбедио довољно места у авиону за бежанију.)
2) Накнадни антифашистички отпор и настанак два антифашистичка, а међусобно закрвљена покрета, нема много везе са обарањем споразума Рибентроп-Цветковић и идејом 27.-мартовског пуча. И партизански и Равногорски покрет настали су као последица 6. априла, распарчавања Југославије и окупације Србије. Они су били истовремено последица и слободарског духа српског народа али и револта због срамног бекства из земље комплетног државног руководства и препуштања народа на милост и немилост побеснелом Хитлеру.
Сваком искреном патриоти мора бити драго када се 27. март означи као симбол пркоса и непокорности слободарског српског народа. У крајњем случају, позваћемо се на масовне демонстрације у свим већим градовима Србије да бисмо потврдили ову тезу. Међутим, море чињеница ипак говоре да је сама идеја одбацивања споразума о приступању Тројном пакту тешко упрљана срамном похлепом за фунтама и доларима, издајничким (плаћеничким) карактером протагониста пуча, апсолутном небригом и за државу, и за династију, и за народ. Другим речима, сулудим и неодговорним, издајничким гурањем сопственог народа у сигурну пропаст зарад туђих интереса.
Зато је, сматрам, неопходно раздвојити неспорни антифашистички и слободарски дух и расположење народа у Србији марта 1941. године од потпуно неодговорног и злочиначког чина једне плаћеничке, каријеристичке официрске клике која је свој злочин према сопственом народу замаскирала лажним патриотизмом.


Комунисти су у ствари деценијама тамбурали баш о том кукавичком бекству властодржаца краљевине, чега се врло добро сећам. Али то не значи да то није била истина, колико год је они злоупотребљавали.

Поготово када се упореди са само генерацијом раније - када су краљ, официри и влада делили судбину народа и албанску голготу - понашање властодржаца 1941. је апсолутно срамно, бедно и недостојно. Има ли бољег примера колико је за само две деценије југословенство успело да исквари српску „елиту“?

Са друге стране, остаје чињеница да је народ пружио отпор и пактирању са Хитлером, и окупацији која је уследила, и деценијама комунистичке и досманско-жутократске индоктринације. Упркос свим страдањима и изазовима, карактер народа је итекако опстао. Мени то даје наду да је победа у овој борби за слободу итекако могућа. Можда чак и надохват руке.

уторак, 12. април 2011.

Ad Astra

Пре тачно 50 година, 12. априла 1961, Јуриј Алексејевич Гагарин постао је први космонаут, симболичним кругом око планете у капсули Восток.

Све што се дашава с нама и око нас данас уклапа се у оно што је давно записао библијски краљ Соломон, да „нема ничега новог под сунцем“. Тог пролећног дана пре педесет година, ипак се десило нешто ново.

Човечанство се касније окренуло себи и својим пороцима: похлепи, зависти, властољубљу, сујети. Али шездесетих година прошлог века чинило се да ћемо кренути путем до звезда.

Можда и хоћемо, једнога дана.

недеља, 10. април 2011.

Експеримент из алтернативне историје

(или „исто, само судбоносно другачије“)

Есеј о подаништву од 6. априла пренели су два дана касније Нови Стандард и Видовдан. На оба сајта је изазвао занимљиву полемику (што иде у прилог тези Миодрага Зарковића да на родољубивим сајтовима тога има, за разлику од ехо-комора режимске жуте штампе).

Нажалост, велики број је остао на линији накнадне памети. Као, „свако је могао да зна“ шта ће донети рат са Хитлером, притом мислећи на Усташе, геноцид у НДХ и комунистичко преузимање земље после рата. Да би рат значио пораз и окрутну окупацију, то је могло да се претпостави - и то ни не оспоравам. Али бих волео да видим макар један документ којим се ове три горе наведене ствари предвиђају пре него што су се десиле. Када се, уместо доказима, историчари и правници баве убеђењима и претпоставкама, резултати немају везе ни са историјом ни са правдом. Хашки трибунал је одличан пример.

Историја као наука има озбиљан хендикеп да не може да своје тезе потврди експериментално, у контролисаним околностима. Све што историчари могу да ураде је да на основу расположивих доказа покушају да објасне зашто су се ствари десиле баш тако како јесу.

Ево два примера. Да ли би се октобарска револуција у Русији уопште десила да Лењин и његови сарадници нису у априлу 1917. добили дозволу царске Немачке да из Цириха запечаћеним возом допутују у Петроград? Ово је озбиљно историјско питање, јер је Лењинов пут зависио од немачке одлуке, која је могла да буде и другачија. Без Лењина да организује и поведе револуцију и Троцког да организује Црвену армију, да ли би бољшевици успели да преузму Русију, или би доживели исту судбину као црвени устаници у Немачкој и Мађарској?

Са друге стране, питање типа „шта би било да је Јапан освојио Америку“ пада чисто у књижевни поджанр алтернативне историје, јер је такав исход рата чак и јапанска врховна команда сматрала нереалним. Нити су то планирали, нити су за то имали довољно бродова, људи и оружја. Адмирал Јамамото је чак тачно предвидео да ће нападом на Перл Харбор Јапану да купи свега шест месеци времена: битка за Мидвеј, у којој су Американци одлучно победили јапанску морнарицу, десила се у јуну 1942.

Имајући на уму ту разлику, хајде онда да изведемо један мали експеримент, без да из историје скрећемо у књижевност.

Рецимо да су регент Павле и влада Цветковић-Мачек успели да демонстранте против пакта разбију, да ђенерал Симовић није извршио пуч (или да пуч није успео), и да тако Хитлер није добио изговор да нападне Југославију.

Рецимо и да је Хитлер испоштовао договор из Беча, и да није од Југославије тражио ни да шаље војску било где, ни да пружи материјалну помоћ Рајху, ни да дозволи транспорт војске и материјала преко своје територије. Ово је климава теза, из више разлога. Хитлер никада није испоштовао нити један договор који је потписао. Када је у мају 1941. говорио о балканској операцији, спомињао је Дунав као важну саобраћајницу; Југославија је и тада као и сада најбољи пут између севера Европе и Грчке, на коју је Хитлер тада спремао напад.

Хитлер је мађарски и бугарски потпис на Пакт добио што позивањем на савезништво из претходног рата, што обећањима да ће бити награђени територијом. Чак је натерао Румунију да пре ступања у Пакт преда Бугарима јужну Добруџу а Мађарима Трансилванију. Бугарима је обећао санстефанске границе, што је једино могло да се оствари на штету Југославије. Не треба заборавити ни талијанске претензије у Далмацији.

Надаље, када је 1939. окупирао оно што је остало од Чехословачке после капитулације у Минхену, Хитлер је створио чешко-моравски Протекторат (нешто као окупирану Србију) а од Словачке је створио парадржаву налик на НДХ.

Са свим тим у виду, да ли је реалнија претпоставка да би Хитлер оставио Југославију у постојећим границама, или да би као „разумне компромисе“ тражио уступање разних територија својим савезницима, па можда чак и осамостаљивање Бановине Хрватске, на позив Павелића, Мачека или неког трећег?

Али добро, рецимо да се ништа од ових врло вероватних ствари није десило, већ да се све одвијало како је на бечкој хартији било записано. Свеједно долази до напада на Грчку, дабоме. Одлагање „Барбаросе“ за 22. јун је било последица „Марите“, а не напада на Југославију - који је, ако ћемо Хитлеру веровати на реч, војно испланиран и логистички припремљен за само седам дана. Значи, „Барбароса“ креће по плану.

Питање на које нико не нуди одговор је шта би у том моменту урадили комунисти у Југославији? Ништа? Вероватно не би стварали герилу у шуми, али би сигурно изводили терористичке нападе на немачке транспорте (ако прихватимо реалну тезу да би Југославија по одредбама Пакта била принуђена да објави рат СССР и тада прихвати немачки војни саобраћај, као добар савезник). Питање је да ли би Хитлер на то реаговао тек тражењем оштријег одговора Београда, или би послао своје трупе да „заведу ред“. У сваком случају, испало би да се једино комунисти боре против Немаца, а да их краљевска влада подржава.

Исто тако, остаје питање шта би се десило са Јеврејима у Југославији. Београд би несумњиво био под огромним притиском да прихвати немачку политику према Јеврејима, па би тако краљевска влада морала да или оснива сопствене логоре, или Јевреје хапси и предаје Немцима.

Пошто смо већ раније установили да догађаји у Југославији нису пресудно утицали на датум инвазије на СССР, поставља се питање да ли би немачке дивизије на окупационом задатку у Југославији биле од пресудног значаја на источном фронту. Те јединице су и предвиђене за окупационе задатке зато што нису биле од велике борбене вредности, нити су имале најсавременију опрему и технику. Имајте на уму и да су Немци за операције против „четничких и партизанских банди“ користили углавном брдску пешадију и Вафен-СС дивизије „Ханџар“, „Скендербег" и „Принц Еуген“.

Чак и да су те немачке јединице учествовале у операцијама на истоку, Немцима је понестало људи тек после уништења 6. Армије у Стаљинграду, почетком 1943. Проблем није био мањак трупа, већ недостатак технике, горива, муниције, хране, одеће... другим речима, логистика вишемилионске армије дубоко у непријатељској територији, по лошем времену, очајним друмовима и ограниченом употребом железнице (због разлике у ширини колосека).

Нема разлога да закључимо да би ток рата на истоку био иоле другачији. Тако у јесен 1944. на границу краљевине Југославије стиже совјетска армија. Југославија је потписница Пакта, сателитска држава Осовине, објавила је рат СССР 1941 - шта можемо да очекујемо од совјетских војника, који су гладни освете и жедни правде? Да ли би Стаљин поштовао суверенитет и интегритет Југославије? Смешно. У најбољој варијанти на власт долазе локални комунисти - дакле, опет Тито. Само што се овај пут не одмеће од Стаљина 1948, јер нема чиме. Совјетске трупе држе границу према Италији.

И ту сад треба да се присетимо како су комунисти гледали на Југославију пре рата, на дрезденски конгрес и програм стварања и „ослобађања“ јужнословенских народа од „великосрпске буржоаске хегемоније“. Једини разлог што то нису урадили после 1945. - већ су унутар Југославије стварали нације и правили републике по совјетском моделу - је што су из западни савезници признали као легитимне наследнике краљевске владе (Черчил је присилио младог краља и владу у избеглиштву да се одрекну Михаиловића и предају власт Шубашићу и Титу). У сваком случају, опет би било масовних погубљења „народних непријатеља“, Голи Оток би био само један од гулага, а од ОЗНЕ и УДБЕ би страховали не само дисиденти и емигранти већ и сам народ, као Немци од Штази, Румуни од Секуритате а Албанци од Сигуримија.

У историји коју смо проживели, комунисти су свим силама настојали да оспоре краљевину Југославију као манифестацију аустроугарског пропагандног концепта „Велике Србије“, да Србе оптуже за колаборацију са Немцима, да нацртају границе уздуж и попреко некадашње краљевине Србије, да све које могу преведу у Хрвате, а да где им то користи створе нове нације од некадашњих Срба. Ту политику су донекле кочиле чињенице да је НДХ извршила геноцид над Србима и да су велику већину Титових бораца чинили Срби западно од Дрине. У алтернативној историји у којој је краљевина (тј. Срби, што се комуниста тиче) била на страни Хитлера, никакве препреке за најокрутније гажење Срба не би постојале. Када су били толико успешни у расрбљавању на основу измишљене кривице, колико би тек зла учинили да је оптужба за „српски фашизам“ била чињенично основана?

Заводљива је помисао да без 27. марта не би било НДХ, Јадовна, Јасеновца, Старе Градишке... То је вероватно и тачно. Стоји и да је то била пирова победа, јер су последице била катастрофалне. Али као што се види из експеримента, и да није било провокације и окупације, на крају би на власт опет дошли комунисти. И то још силнији и са потпуно ваљаним моралним оправдањем да реше „српско питање“ по аустроугарском рецепту. И онда испада да би Срби сачували милион глава, али би изгубили десет милиона душа. Одрекли би се себе и свог карактера, и остали беспомоћни пред комунистичким апаратом одлучним да тај карактер бесповратно промени.

И даље мислим да тај избор јесте био теоретски могућ, али у пракси мало вероватан. Управо због тог карактера. Због 1914, 1804, 1389.

Никакве користи не може бити од маштарија на основу премисе „а шта би било да нисмо то што јесмо“. Од неких ствари се не може побећи, колико год се трудили.

субота, 9. април 2011.

Око Соколово #14

Данас је 1007. дан жутократије.

Седамдесет година откад је Хитлер одлучио да на путу до Грчке казни „атентаторску банду” и „уклони реметилачки фактор” из свог новог европског поретка, Балкан не изгледа толико различито. Његови некадашњи савезници су данас највећи ЕУропљани; Југославије више нема, а њене рушевине данас сабласно личе на оне из 1941. А Србијом поново владају они што би да „признају реалност” и служе јачему - који је таман толико вечан и непобедив као што је Хитлер био тог пролећа.

Политика је дегутантнија него икада, колико год то звучало немогуће. Људи који су два пута током протекле деценије имали прилику да спрече настанак жутократије - па нису - сада су нашли да се договарају о могућој сарадњи, када је воз већ одавно прошао. Сад иде неки други воз, с њима или без њих. Жутократе ће свакако остати на станици; џабе им све њихово ЕУропство, кад „више Европе има у Хезболаху” (Жељко Цвијановић).

За то време, они који су без проблема гледали како отцепљени напредњаци задржавају мандате на које су изабрани као радикали сада дижу галаму што једна бивша „либерал-демократкиња” хоће да задржи скупштинску фотељу по изласку из странке. Илустрација је то, вели Ана Радмиловић, „једног друштва које живи своје последње дане у једном једнопартијском систему, и тај систем прави своје последње грешке”.

Та Жутија - јер Србија одавно није - је партијска држава, у којој пије и отима ко стигне, а плаћа једино и увек народ. Да ли још неко види у потресним сликама „Тужне Мораве” (видео) у шта се претворила некадашња Србија? Проблем није само у кварној власти и профитерским политичарима, напомиње Драгослав Павков, већ и у систему који је народ издресирао да сопствену земљу третира као ђубриште.

„Америка (је) своју најхуманију интервенцију извршила на брачном пару Драшковић. Ову живописну заједницу заглављену у политичком мартијархату...САД су успешно и експресно, не проливајући при том ни кап крви, превеле у најмодернији вид либералне демократије, онај у којем је увек у праву само Вашингтон”.


Овако почиње изванредан есеј Миодрага Зарковића, „ Западу ништа српско”. Зарковић закључује да се узалуд сви невладници и жутократе труде око Империје, она нас овакве једноставно неће. Да ли зато што боље од нас знају да у себи - колико год се самопонижавали - ипак носимо вирус слободе или због нечег другог, није толико ни важно.

Велика је иронија историје да је америчка Империја од својих некадашњих архинепријатеља у потпуности преузела манир управљања поданицима (као што описује професор Гордон Бардош). И не само то, већ и некадашњу лењинистичку матрицу етничке политике, која је на нашим просторима деценијама била прожета од хапсбурга наслеђеном србомржњом (Батаковић).

У пројекту расрбљавања српске северне покрајине сигурно има и хапсбуршког злопамћења и империјалних жеља да се Србија сведе на границе које је 1941. нацртао Хитлер. Уосталом, зар „пројект Војводина” није ономад најавио немачки амбасадор Цобел?

Како се у пракси врши „војвођанеризација” становника северне покрајине пишу у најновијем издању Печата, Љиљана Богдановић и Остоја Симетић.

Хитлеров тријумф у априлу 1941. био је - у историјским појмовима - кратког даха. Четири године касније, од његове војске, хиљадугодишњег Рајха и њега самога није остало ништа. Нама је, нажалост, ослобађањем од немачке окупације стављена оглавина, да не видимо изван задатог оквира. Зато је и требало толико дуго да се закључи очигледно: да би се спасила Србија, потребно је укинути Војводину.

четвртак, 7. април 2011.

Мирољубиво уклањање реметилачког фактора

У интересу бољег разумевања немачког напада на краљевину Југославију у пролеће 1941, прилажем превод релевантних одломака Хитлеровог говора у Рајхстагу, 4. маја 1941, поводом завршетка операција на Балкану. Енглески оригинал се налази у Хитлеровом историјском музеју и претпостављам да је веран немачком оригиналу. Превод и напомене су моји.

Говор почиње Хитлеровом тезом да је за рат у Европи одговорна „англо-француска завера против мира”, која је годинама гледала да њега и наводно мирољубиви Рајх нападне и уништи. Када је завршио са резимирањем кампања у Пољској, Норвешкој и Француској, Хитлер прелази на Балкан:

...Рајх се никада није ни у најмањој мери интересовао за унутрашња питања и територијалне проблеме у овим земљама из било којих себичних разлога.

С друге стране, Рајх се увек трудио да изгради и ојача блиске привредне везе са овим земљама. То није служило само интересима Рајха, већ и интересима ових земаља, у једнакој мери.

Ако су икада два привредна система у пракси употпуњавала једна други, то је случај са балканским државама и Немачком. Немачка је индустријска земља, која захтева храну и сировине. Балканске земље су пољопривредни произвођачи и немају сировина, али су им потребни индустријски производи. Није онда изненађење да је Немачка постала главни пословни партнер балканских држава. Ово је био интерес како Немачке тако и самих балканских народа.


На папиру ово звучи сасвим логично и нормално. У пракси, међутим, Хитлер је замишљао Балкан и исток Европе као колонијални посед Немачке, који би Рајху обезбеђивао сировине и радну снагу. Тај однос може се назвати многим именима, али никако „партнерским”.

Хитлер говор наставља урлањем о „демократијама зараженим Јеврејством" и инсистира да је однос према балканским државама био „партнерски” а не освајачки. Следећи релевантан одломак је рационализација напада на Југославију и Грчку, за који Хитлер (дабоме) тврди да су у ствари криви Енглези, а да се Немачка само бранила:

Дуче није тражио од мене да му помогнем ни једном једином немачком дивизијом. Био је уверен да ће наступањем повољних временских прилика његов став према Грчкој бити успешно закључен (Италија је напала Грчку у октобру 1940 - прев.). И ја сам био тог мишљења.

Концентрација немачких снага зато није била у функцији помоћи Италијанима против Грчке, већ превентивна мера против британских напора да се, под маском пометње коју је изазвао талијанско-грчки рат, потајно утврде на Балкану како би по моделу Солунског фронта из Светског рата могли да утичу на догађаје из тог правца, и понајвише у тај вртлог увуку и друге елементе.

Овај план се заснивао првенствено на две земље, Турској и Југославији. Али ја сам се још од доласка на власт трудио да баш са тим државама успоставим блиску сарадњу.

Београд је у ствари започео Светски рат. Али немачки народ, који је по природи спреман да опрости и заборави, није осећао непријатељство према тој земљи. Турска је била наш савезник у Светском рату. Несрећни исход тог сукоба је и њима био терет колико и нама.

Велики геније који је створио нову Турску је први поставио пример опоравка нашим савезницима, које је срећа у то време напустила а судбина им задала тако тежак ударац. Док је Турска, захваљујући практичном ставу свог руководства, сачувала независност у спровођењу својих циљева, Југославија је постала жртва британских интрига.

Већина вас, поготово моји стари партијски другови, зна какве сам напоре чинио да успоставим разумевање и пријатељске односе Немачке и Југославије. У складу с тим напорима је г. фон Рибентроп, наш министар иностраних дела, послао предлоге југословенској влади који су били до те мере изванредни и поштени да је чак и тадашња југословенска власт била заинтересована за тако блиску сарадњу.

Немачка није имала никакву намеру да започиње рат на Балкану. Штавише, била је наша искрена намера да колико год је могуће допринесемо решењу сукоба са Грчком на начин који би уважавао легитимне жеље Италије.

Дуче се није само сложио с тим, већ је дао пуну подршку нашим напорима да Југославију уведемо у заједницу интереса са нашим мирољубивим циљевима. Тако је и постало могуће да се југословенској влади предложи приступање Тројном пакту, који од Југославије није захтевао ништа а нудио је многе погодности.

Тако је 26. марта ове године у Бечу потписан пакт који је југословенској држави нудио најбољу замисливу будућност и могао је да обезбеди мир на Балкану. Верујте ми, господо, тог дана сам напустио лепи град на Дунаву истински срећан, не само зато што је скоро осам година међународне политике награђено, већ и зато што сам веровао да је можда у последњи час немачка интервенција на Балкану постала непотребна.

Све нас је изненадила вест о државном удару, који је извела шачица поткупљених завереника, догађај за који је британски премијер радосно изјавио да је тиме коначно остварио неки успех.

РАЗУМЕЋЕТЕ, ГОСПОДО, ДА САМ ИСТОГ ТРЕНУТКА КАДА САМ ОВО ЧУО ИЗДАО НАРЕЂЕЊЕ ЗА НАПАД НА ЈУГОСЛАВИЈУ. (урлање у оригиналу - прев.) Овакав однос према немачком Рајху је недопустив. Годинама смо правили споразум који је у интересу друге стране, а онда сазнали да је погажен преко ноћи, а да је одговор на њега било вређање представника немачког Рајха, претње нашем војном аташеу, повреда његовог ађутанта, малтретирање бројних других Немаца, материјална штета, терорисање немачких држављана и уништавање њихових домова.

БОГ ЗНА ДА САМ ЈА ХТЕО МИР. Али не могу а да не браним интересе Рајха оним средствима која су ми, хвала Богу, на располагању. У том тренутку сам спокојно донео одлуку знајући да делујем у складу са Бугарском, која је увек била постојана у својој оданости немачком Рајху, и исто тако оправданим бесом Мађарске.

Оба наша стара савезника из Светског рата морала су да овај чин схвате као провокацију, дело државе која је већ једном запалила читаву Европу и била одговорна за неописива страдања која су потом задесила Немачку, Мађарску и Бугарску. (толико о немачкој помириљивости и пријатељству - прев.)

Наређење које сам издао 27. марта Врховној команди немачке војске ставило је Армију и Авијацију пред велики изазов. Морали су да припреме нову кампању на миг руком...

БЕЗ ПРИЈАТЕЉСКЕ ПОМОЋИ МАЂАРСКЕ И ВЕОМА ЛОЈАЛНОГ СТАВА РУМУНИЈЕ БИЛО БИ ВЕОМА ТЕШКО ДА СЕ МОЈА НАРЕЂЕЊА ИЗВРШЕ У ТАКО КРАТКОМ РОКУ...


Хитлер овде звучи потпуно сумануто. С једне стране, куне се да је осам година предано радио на миру са Југославијом, од које није тражио ама баш ништа, а са друге стране из њега извире мржња према народу одговорном - по њему - за Први светски рат и страдање Немачке, Бугарске, Мађарске... Каже да од Југославије није тражио ама баш ништа, да није планирао интервенцију на Балкану - иако је напад на Грчку већ био испланиран, јер је било јасно да Мусолинијеве трупе нису у стању да се изборе са Грцима. Одакле му онда војска у Аустрији и Мађарској, кад наводно није било планова да пређу преко југословенске територије?

Сетите се да је Хитлер био опседнут реваншизмом за 1. светски рат, до те мере да је рецимо захтевао од Француза да потпишу капитулацију у истом железничком вагону у којем су Немци затражили примирје 1918. У том светлу његове прокламације о мирољубивости, опраштању и толеранцији према Србима могу бити само цинизам и најгоре лицемерје.

Говор се наставља причом о логистици напада на Грчку, где се Југославија помиње само као успутна станица. Хитлер се хвали веома малим бројем погинулих Немаца, великим губицима Енглеза и Грка (које Хитлер описује као храбре борце), и 313.864 заробљених војника и 6.198 официра „чисто српског порекла, без Немаца и неких других група”. Овакву сегрегацију су претходно Немци примењивали само на Јеврејима. Тешко је поверовати да је овакав однос последица искључиво Хитлерове увређености државним ударом 27. марта, а не мржњом према Србима која се вуче још од 1918. Уосталом, из следећег одломка се види шта Хитлер заиста мисли о Србима:

Последице ове кампање су изванредне. Имајући у виду да је мала завереничка банда у Београду поново (опет алузија на 1914. - прев.) била у стању да изазива проблеме у служби интереса ван континента, радикално елиминисање ове опасности значило је уклањање реметилачког елемента из целе Европе.

Важна речна саобраћајница на Дунаву је поново безбедна од саботаже, и саобраћај се већ у потпуности наставио.

Осим мале корекције граница, које су биле нарушене као последица исхода Светског рата Рајх нема посебних територијалних претензија у овој регији. Што се политике тиче, нас само занима очување мира у региону, док у привредном аспекту желимо да остваримо поредак који ће дозволити производњу добара и размену у интересу свих.

Међутим, у складу је са највишом правдом да се у обзир узму и интереси засновани на етнографском, историјским и привредним условима.


У пракси је ова последња реченица преведена у немачку окупацију Баната и дела Србије, мађарско анектирање Бачке и Барање, бугарску анексију јужне и источне Србије и стварање НДХ и Велике Албаније.

Да резимирам: према Хитлеру, за све су криви Енглези; Немачка се само бранила; зли Срби су опет хтели да запале целу Европу и нанесу „неописива страдања” мирољубивим Немцима, Мађарима и Бугарима, баш као 1918; Дунав је требало заштитити од некакве саботаже а немачку част од српског „тероризма”.

Тандара-броћ.

Рајх се „само бранио”...

Ово је веродостојан превод енглеског превода Хитлеровог наређења дана од 6. априла 1941, које је преко радија прочитао министар пропаганде Рајха Јозеф Гебелс. Текст се налази у Хитлеровом историјском музеју.

По свом обичају, Хитлер за све криви велику заверу Черчила и Британије да осујете немачки Рајх у својим „праведним циљевима” успостављања новог поретка у Европи и обезбеђивања „животног простора” (Lebensraum) за Немце. Хитлер све време тврди да су сви походи његове војске легитимна самоодбрана, од Пољске (!) преко Француске (!!) а сад ево и Балкана, где се зли Енглези спремају за нови Солунски фронт а зли српски атентатори су криви што Југославија одбацује његово вечно пријатељство и мобилише војску, која ваљда треба да нападне мирољубиви Рајх... Просудите сами:

Војници Југоисточног Фронта:

Од раног јутра немачки народ у рату је са превратничком владом у Београду. Оставићемо оружје тек када ова банда разбојника буде коначно и одлучно елиминисана а последњи Британац оде са овог дела европског континента. Ови залуђени народи могу за своју ситуацију да захвале Британији, морају да захвале Енглезима, највећим хушкачима на рат свих времена.

Немачки народ улази у ову борбу задовољан у души да су његове вође учиниле све да дође до мирног решења.

Молимо се Богу да води наше војнике на правом путу и благослови их као што је и досад.

У складу са политиком да други воде њене битке, као што је било са Пољском, Британија је опет покушала да Немачку уплете у сукоб за који се надала да ће докрајчити немачки народ једном заувек, добити рат и по могућности уништити немачку Армију.

За само неколико недеља, пре дуго времена, немачки војници Источног фронта су помели Пољску, тај инструмент Британске политике. Деветог априла 1940. Британија је поново покушала да оствари свој циљ нападом на Норвешку, немачко северно крило. У незаборавној борби, немачки војници у Норвешкој елиминисали су Британце за неколико недеља.

Немачки војници су остварили оно што је целом свету изгледало немогуће. Само неколико недеља касније, Черчил је мислио да је настао прави тренутак за напад на немачку регију Рур (ово је ноторна лаж; никаквог напада на Немачку из Француске није било - прев.) преко британских савезника Француске и Белгије. Тако је отпочео победоносни поход наше војске на Западном фронту.

Већ је записано у историји како су немачке армије победиле легије капитализма и плутократије. Кампања на западу је окончана победоносно после 45 дана.

Тада је Черчил концентрисао снагу своје Империје против нашег савезника Италије, у Африци. Сада је опасност отклоњена и на афричком ратишту, сарадњом италијанских и немачких јединица.

Нови циљ британских хушкача рата сада се огледа у плановима скројеним још на почетку сукоба, и само одложеним дивовским победама немачке Армије. Успомена на искрцавање британских трупа у Солуну током првог Светског рата сада је у мрежу британских интрига уплело и малу Грчку.

Више путам сам упозоравао на покушаје британског искрцавања у Југоисточној Европи и рекао да то представља претњу за немачки Рајх. Нажалост, ово упозорење Југославија није испоштовала. Покушао сам надаље, увек стрпљиво, да убедим југословенске лидере да је за поновно успостављање трајног мира и реда унутар Југославије неопходна сарадња са немачким Рајхом.

После дугих напора коначно смо успели да обезбедимо сарадњу Југославије, њеним приступањем Тројном пакту, без да смо од народа Југославије тражили било шта осим да узме учешћа у изградњи новог поретка у Европи. (Шта се тачно под овим подразумева, СС-легије? - прев.)

У том тренутку су злочиначки узурпатори нове београдске власти на себе преузели овлаштења државе, зато што су плаћеници у служби Черчила и Британије. Као што је урадила Пољска, ова нова влада у Београду је одмах мобилисала старе и неспособне у свој састав. У тим околностима био сам присиљен да одмах опозовем немачку народну колонију на територији Југославије.

Делегати и официри немачке амбасаде, радници наших конзулата у Југославији, свакодневно су били изложени понижавајућим нападима. Баш као у Пољској, немачке школе су напали и порушили бандити. Југословени су отели и напали небројене Немце, а неке чак и убили. (Испаде да је Југославија напала Немачку! - прев.)

Надаље, Југославија већ недељама планира општу мобилизацију своје војске у великој тајности. Ово је, дакле, одговор на мој осмогодишњи напор да са југословенским народом обезбедим блиску сарадњу и пријатељство, задатак на којем сам предано радио.

Када су се британске дивизије искрцале у Грчкој, баш као и за време Светског рата, Срби су помислили да је дошао прави час за нови атентат на Немачку и њене савезнике. (Овде се први пут спомињу „Срби” а „атентат” је јасна алузија на 1914. - прев.)

Војници Југоистичног фронта: Куцнио је ваш час. Сада ћете да узмете у заштиту интересе немачког Рајха као што су ваши другови урадили пре годину дана у Норвешкој и на Западном фронту. Успећете као они и на Југоисточном фронту.

У испуњавању ове своје дужности нећете бити ништа мање храбри од победоносних немачких дивизија које су се на истом балканском тлу бориле 1915. Будите човечни само онда када је непријатељ човечан према вама. На сваку бруталност непријатеља, одговорите на исти начин.

Борба на грчком тлу није против грчког народа, већ против архинепријатеља Енглеза, који поново покушавају да рат прошире на Балкан, као што су покушали пре годину дана у Норвешкој. Из тог разлога, борићемо се раме уз раме са нашим савезницима на Балкану док и последњи Британац не доживи свој Денкерк у Грчкој.

Ко год од Грка подржи ову британску пустоловину, пашће у исти час када и Британци.

Када се немачки војник докаже да је способан да победи Британце на Балкану, у планинама и снегу, онда ће доказати да може да победи Британце у пустињској врелини Африке.

Међутим, наш циљ је само да извојујемо слободу за наш немачки народу и обезбедимо простор за живот немачкој породици.

Сваки немачки војник поново у срцу носи мисли и молитве, сам живот свих Немаца.


(Превод и напомене: Сиви Соко, 6. април 2011.)

среда, 6. април 2011.

Подаништво није судбина

У зору шестог априла, пре тачно 70 година, почео је напад нацистичке Немачке и њених савезника у „новом европском поретку” на краљевину Југославију. Сам рат је трајао кратко, свега 12 дана. До краја априла пала је и Грчка, нападнута истог дана (могло би се чак рећи да је југословенска операција била успутна). Теза да је балканска авантура судбоносно утицала на ток рата - одгађањем „Барбаросе” за 22. јун - занемарује улогу временских прилика, лоше логистике и совјетског отпора у немачком поразу.

Није, међутим, спорно да је априлски рат био трагедија са много далекосежнијим последицама од окупације. Сву окрутност немачких и других окупатора (Мађара, Бугара, Албанаца) далеко је надмашила крволочност „Независне државе Хрватске" (проглашене 10. априла). Слом Краљевине искористили су и комунисти - који су се окренули против Немаца тек кад је почела „Барбароса” - да отпочну реализацију пројекта зацртаног на конгресу 1928. Није чудо да су Енглези хтели да искористе Југославију и Грчку као клипове за Хитлерове точкове; то су покушали и са Норвежанима годину дана раније. Нити је чудо да су на крају издали краљевску владу и ЈВуО подршком Титу и партизанима; па и 1915. су били спремни да војску и народ који је прешао Албанију препусте смрти од глади и болести, док није интервенисао руски цар. Енглези су исто тако напустили Пољаке - који су им 1939. били повод за рат!

Титова Југославија, створена 1945, само је именом и обликом донекле личила на претходну. По унутрашњем уређењу много је подсећала на границе нацртане 1941, сада стављене у службу дрезденских циљева. Написана је нова историја, у којој су краљ и Срби били дежурни зликовци, 27. март је био дело храбрих комуниста (!), Дража Михаиловић је био гори од Анте Павелића (!!!) а једнаку улогу у „ослобођењу” су имали и Боро и Рамиз. И тако даље...

Чак је и „документарац” (видео) о бомбардовању Београда, који је кориштен као аутентично сведочење о немачкој агресији, био у ствари монтиран од архивске грађе заплењене од Немаца и снимака бомбардовања других европских градова. Ретки кадрови који приказују порушени Београд су из 1944, после савезничког бомбардовања! А стварни снимци последица 6. априла 1941. чекали су деценијама да дођу на светло дана...

Због таквих лажи и вишедеценијског испирања мозга у функцији тезе „Слаба Србија - јака Југославија”, данас смо у ситуацији да се о 27. марту говори као сулудом провоцирању Немаца који су, ето, хтели да пусте Југославију на миру. То не само да је мит, већ се коси са основном логиком. За то време жутократе дижу споменике убицама Срба а невладници некажњено понављају усташке измишљотине да су Срби први у Европи побили Јевреје (!!!).

Писао сам раније о опасности накнадне памети. Ко је у пролеће 1991. могао да зна да ће се распасти СССР а светом следећих десет и кусур година господарити америчка Империја? Нико - па ни сами Американци. Нити је у Дејтону 1995. било икаквих основа за помисао да ће 3 године касније Империја да се заузме за терористичку УЧК, а у пролеће 1999. управо над Београдом еманципује Луфтвафе. Да ли је ико у марту и априлу 1941. предвидео Јасеновац и Јадовно? Шумарице? Комунизам? Нико.

Више од многих народа на кугли земаљској ми бар знамо да понекад преостане само избор између часног страдања и нечасног преживљавања - и да без овог првог, ово друго води у нестанак.

И 1941. су се неки приклонили јачем, као што то данас раде невладници и жутократе. Како онда ови што бране то приклањање могу да критикују садашњи ненародни режим, и по којој основи? Зар је битан идеолошки предзнак, ако су последице исте?

Они који данас говоре о потреби „признавања реалности” су и богати и сити. А народу који су осиромашили и довели до глади усуђују се да причају како се патриотизам не једе и не сипа у трактор. Или су глупи па не знају, или су зли па неће да знају (одлучите сами, али заиста је свеједно) да се од хране преживљава, али се без достојанства не живи. Ко не зна разлику, заслужује подаништво као судбину. А слободу ће да избори ко зна.

субота, 2. април 2011.

Око Соколово #13

Данас је 1000. дан жутократије. Тужно.

Просто је за неверовати како један, по карактеру слободољубив и тврдоглав народ, толерише толико дуго такву псеудо-религију, један езотерични култ, који одлично описује Душан Вучковић.

Следбеницима тог култа све је дозвољено, чак и ствари које они проглашавају за највеће грехе, попут расизма или дискриминације. „Неверницима” је, дабоме, све забрањено. Тако Чедовишту Јовановићу у ствари и није жао што је Африканце назвао канибалима, а Драгољуб Мићуновић је једва дочекао да укида радио-емисије. Сад је јасно зашто се све оне „боркиње” за људска права на оглашавају када се Србима та права ускраћују; по њима, Срби и нису људи. Како изаћи на крај са том пошасти? Афирмацијом идеје слободне Србије, предлаже Жељко Цвијановић, од које жутократе и невладници беже као ђаво од крста.

Јасно је зашто жутократе нису хтеле да обележе осму годишњицу косметског погрома или дванаесту годишњицу НАТО силовања; не би да увреде своје господаре. Поставља се питање зашто се више света није појавило на парастосу 24. марта - али одговор на то можда треба тражити у црквеним проблемима, а не у одсуству патриотизма. Јер ето, баш на годишњицу, Империја силује још једну земљу, под исто тако лажним изговорима. Подршка коју десетине хиљада Срба дају пуковнику Гадафију ипак наводи на закључак да слободољубивост и пркос нису нестали, тврди Никола Танасић. Да ли ће та енергија моћи да се усмери на сопствено ослобађање, видећемо.

Жутократе су пред изборе обећавале ЕУропски живот; створиле су само ропски. Сада се Друг Бота позива на „реалност на терену” као полазиште своје политике, што у пракси значи признавање Независне Државе Косова - и то баш кад Империја напушта ту своју абортирану творевину! Какве су све сулуде и сумануте „реалности” Тадићеве политике, објашњава Бранко Жујовић (Глас Русије).

Замишљен као демонстрација свемоћи и недодирљивости Империје, напад на Либију је у ствари само подвукао њену слабост и урушавање. Како вели Слободан Рељић („Лет изнад Обаминог гнезда”): „Друштво које је више држало да самообмане, него до својих истинских вредности, не може другима продавати памет. Сада је вероватно касно и за промену на боље. Једино није касно за отрежњење, после кога боли глава”.

О Империји толико.

Било да се ради о цени хлеба или малина, продаји Телекома, расизму у скупштинским клупама, споменицима убијању Срба, слободи говора и медија, приступању ЕУропској унији или НАТО, односима са Русијом, кризи наталитета, пропасти села и земљорадње, дрогама и криминалу, квазикултурном кичу, наводном фашизму и самозваном антифашизму... проблем свих проблема је жутократија. Не само људи који су на власти, већ и концепт власти и њене улоге у друштву, који је и омогућио да жутократија учини толику штету.

Није да ће се све решити њеним укидањем, али ће се уклонити главна препрека да се било шта решава.

Хиљаду дана. Срамота.