„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

среда, 27. јул 2005.

Систематска настраност

Министарство спољних послова СЦГ је реаговала данас на наводе појединих чланова владе Србије да је споразум са НАТО о слободном пролазу трупа потписан без одобрења и дозволе, наводећи низ чињеница које указују да је споразум потписан у складу са прописима, и уз учешће свих владајућих структура - тј. није нешто што је Вуку Драшковићу тек тако пало на памет (ма колико се то на први поглед чинило).

Како преноси Глас Јавности:
„...из документа правне службе МСП-a јасно је да су сва три министарства [правда, финансије и полиција] и њихове припадајуђе службе, попут Управе царина, дале сагласност на „неприхватљиви“ споразум, који је иницирао бивши генерални секретар НАТО Џорџ Робертсон у октобру 2001. године.“

Чек' мало, Робертсон, пре четири године? Па како то да јавност тек сад сазнаје за постојање овог споразума? Кад већ у Србији постоји толико силна љубав према НАТО бомбардерима, што није народу речено колико дуго траје веза ДОСманлија са страним „ослободиоцима“?

Даље се каже:
„...први конкретни разговори о споразуму [су] обављени у фебруару 2002. и од тада није било значајнијих помака у реализацији споразума све до усвајања Стратегије одбране државне заједнице СЦГ“.
Наводи се и да су „догађаји“ на Косову у марту 2004. убрзали рад на споразуму. Дакле, већ од октобра 2001. ДОС је радио на споразуму са НАТО, али га није могао провући мимо војске. За то су се побринули министри Тадић и Давинић, као и низ хашких оптужница и правовремено пласираних и никад расветљених скандала. Тек када је донесена нова „стратегија“ одбране - која је, колико се сећам, предвиђала стављање војске у службу Империје, односно борбе против тероризма, а не заштиту територијалног интегритета земље, који је нечијом одлуком одједном постао безначајан - створени су услови да се споразум потпише, а мартовски погром („догађаји“, у речнику МИП-а) је обезбедио импулс. Не бих сад да кажем да је НАТО намерно дозволио погром како би имао адут за потписивање баш оваквог споразума, али и то би питање ваљало поставити. Мотив је сигурно ту.

У сваком случају, јасно је да капитулација од 19. јула није само још један ексцентрични испад Вука Драшковића, већ да иза ње стоје и претходна, „револуционарна“ власт, а и садашња, у којој седе многи „револуционари“. Политичка настраност сpпског естаблишмента је изгледа систематске природе.

Срамота, дабоме

Министарство иностраних послова државне заједнице Србије и Црна Горе ћути кад треба да се, рецимо, упути демарш Конгресу САД због блатантних и дезавуисаних лажи изнетих у недавно изгласаној Резолуцији о Сребреници. Ћути и кад се у Конгресу предложи амандман на буџет Стејт департмента по коме би се мисија САД у Приштини претворила у праву амбасаду, јасно прејудицирајући независност окупираног Косова. Али зато лаје на сав глас кад се неко усуди да критикује најблаже речено катастрофалну спољну политику СЦГ, као што је то недавно урадио Срђа Трифковић у ТВ-емисији Оље Бећковић „Утисак недеље“.

Вели Министарство:
Najoštrije osudjujemo izjave Srdje Trifkovića o ambasadoru SAD u Beogradu Majklu Poltu, izrečene na Televiziji B 92, 24. jula, u emisiji "Utisak nedelje". Te izjave nisu smele ostati bez reakcije voditelja, koji je bio dužan da zna ne samo ko je čovek koji je uvrede izrekao, nego i to da se najviši predstavnici stranih država u Srbiji i Crnoj Gori ne smeju vredjati.

Како извештава Блиц, Трифковић је изјавио да „сада балканску политику воде трећеразредни бирократи из трајног чиновничког апарата Стејт департмента“. Ово очигледно не вређа амбасадора Полта, пошто је он извршилац те политике, а не њен творац. Трифковић је јасно мислио на Николаса Бернса, бившег портпарола Клинтон-Олбрајтовог СД који је у међувремену обријао бркове и сада води Бушову балканску политику. Пјер-Ришар Проспер, Клинтонов амбасадор за питања ратних злочина (функција малтене измишљена да би се оправдала америчка интервенција у Југославији) је недавно представљао САД на исполитизованој комеморацији у Сребреници у друштву злогласног Ричарда Холбрука, који се изгледа на мала врата вратио у америчку дипломатију.

Али чак и да је Трифковић својом изјавом увредио Полта, Холбрука или Бернса - а није - он на то као амерички држављанин има апсолутно право. Слободно мишљење је можда забрањено у Србији, али је у САД још увек загарантовано Уставом, ма колико често се то игнорише у пракси.

Слобода мишљења и говора је очигледно непозната МИП-овцима, иначе не би прозивали Ољу Бећковић. Откуд је то њена дужност да брани америчке бирократе од критике америчких грађана? Откуд, и откад, је то посао МИП-а? Зар није њихов посао да заступају интересе Србије и Црне Горе у иностранству, а не странаца у СЦГ? Што није МИП реаговао, па макар и дипломатски (ако то тамо неко још уопште и зна!) на разне изјаве Мајкла Полта и осталих америчких и европских душебрижника, који већ годинама „соле памет“ Србији на највулгарнији и нимало дипломатски начин? Зар није ГенСек НАТО Јап де Хоп Схефер пре неки дан, сред Београда, изјавио да је поносан на агресију из 1999. и да је то био праведан рат?

У том грму и лежи зец. Вук Драшковић и његов чопор су до те мере опседнути лизањем америчке чизме да их и најмања критика њихових господара баца у хистерију. Не смеју ни да зацвиле на свог истинског господара, па своје фрустрације лече режањем и уједањем свог номиналног господара, народа Србије и Црне Горе.

Живи пример за то је њихова интернет-страница. Скраћеница у адреси је на енглеском (Ministry of Foreign Affairs), као и цела прва страница. На српску верзију се долази притиском на дугме у доњем десном углу, које открива страницу на кљастој латиници (нпр. одсуство слова „ђ“ у горе наведеном тексту) упркос чињеници да Микрософтови програми - које држава користи - подржавају употребу и ћирилице (овај блог је само један пример) и коректне латинице, са све словом „đ“.

Прозвана Оља Бећковић је изјавила за Блиц:
Било ме срамота да читам то саопштење на сајту Министарства, а могу тек мислити како је било срамота оног ко је то морао да пише... Понижавајуће је што МИП сматра да је његова делатност пријављивање новинара.

Да се разумемо, није Ољу Бећковић срамота због себе, већ се стиди поступака свог МИП-а. Али они који стоје иза ове прозивке, и других досадашњих дела - која би у сваком нормалном друштву била означена у најмању руку криминалним, а можда и издајничким - очигледно немају стида. Зато се и срамоте толико слободно, срамотећи успут и Србију.

Хоће ли, и када, Србију да буде довољно стид да томе стане у крај?

субота, 23. јул 2005.

ПОСЛЕДЊИ ЕВРОПЉАНИН

Вест о смрти Драгоша Калајића чуо сам синоћ. Драгоша нисам познавао лично - упркос заједничким пријатељима и познаницима, значи и приликама за упознавање - из простог разлога што бих, у том случају, вероватно осетио парализујућу трему изазвану мишљу "а шта ја то њему могу да кажем?".

Једноставно, Калајић је нама - генерацији која је стасавала у годинама гротескног "сукоба" анахроне и промашене (али жилаве и инертно-издржљиве) идеологије "патриотизма" југословенско-јуловске провенијенције и њеног (показало се) много агресивнијег и крволочнијег "противника", идеологије "људских права" сорошевског кова - био путоказ и оријентир у значења и симболику једне другачије Србије и другачије Европе, које нисмо ни назирали у у поплави медиокритетске хистерије масмедија. У то време (дакле, пре Интернета), још увек је постојала, у оном класичном смислу, традиција култних новина, и за мене је то била "Дуга" - генијално камуфлирана штивом за љубитеље политичке жуте штампе; најпре колумнама Мире Марковић, па, након ње, "другачијим мишљењима" њених "опозиционих" колега. Дакле, партијски активисти разних боја су се лепо забављали на дневнополитичке теме (и, наравно, колективно мрзели "Дугу" из баналних разлога - једни због Мире а други због Коалиције "Заједно" или нечег сличног) док су се праве ствари налазиле негде на средњим странама - биле су то Драгошеве анализе, уметнички, књижевни, филмски есеји... (Надам се да ће и колега Дечко Који Обећава написати нешто на тему важности Калајићевог рада у "Дуги".) И данас, деценију и кусур касније, наилазим на имена писаца, мислилаца, историчара, редитеља, наслове књига и филмова за које не бих чуо да није било Калајића. Емисију "Мон Блан" само помињем, јер би се о њој морало писати макар у обиму једне књиге.

У најкраћем, све што ми већина професора на које сам наишао у школи и на факултету НИЈЕ била, Калајић јесте. Хвала му на томе, премда не тврдим да сам био добар ученик. Надам се да је Драгош тамо поново нашао своје узоре и учитеље; Црњанског, Малапартеа, Паунда... Нама остаје да га памтимо.

среда, 20. јул 2005.

Холбрук и силовање истине

Ричард Холбрук, некадашњи „преговарач“ у Дејтону а потом добродошао гост албанских подова, има месечну колумну у Вашингтон Посту. За оне који познају највећи лист царске престонице, ова комбинација је сасвим логична; Пост је у потпуности посвећен идеји свемоћне америчке државе, како у самој Америци тако и у свету. Холбрук је играо кључну улогу у стварању те државе.

Неподношљиво арогантан, пун предрасуда и фикс-идеја, нетолерантан до бола, Холбрук звучи као идол „невладиних“ јакобинаца у Србији; али за разлику од њих, толико је самовољан да не оклева да каже шта заиста мисли. Из Холбрукових говора и текстова може се научити много више него што је он можда намеравао да каже.

Тако је и са текстом који се појавио јуче у Посту, насловљеном „Је ли Босна била вредна труда?“ По Холбруку, не само да је била, већ је означила прву победу у рату против тероризма (шест година пре његовог почетка!) и показала да је председничка самовоља, у рукама правог председника, итекако добра ствар.

По обичају, овај „дипломата“ који верује у „бомбе за мир“ силује истину малтене сваком својом реченицом. Уверите се и сами. Ако вам од овога не буде мука, идите лекару; нешто с вама није у реду.

Ако се питате да ли је америчка интервенција у БиХ 1995. била исправна одлука, дођите на једно ужасно место, чије је име постало синоним за геноцид и неуспех Запада. Дођите у Сребреницу.

Десет година пошто су босански Срби под командом генерала Ратка Младића ту побили 7.000 Муслимана, нашао сам се опет у тој долини зла као део службене делегације која је представљала Америку и председника Буша. Ходали смо блатњавим пољима, под оловним небом, кроз масу породица жртава које су тај дан сахрањивале преко 600 својих ближњих, кроз њихову тугу и мржњу према починиоцима које нису отупеле проласком година.

Али чак је и у Сребреници дошло до помака од моје последње посете, пре пет година. Тада се само десет храбрих - можда сулудо храбрих - муслиманских породица вратило својим кућама, и живели су у сталном страху међу 12.000 Срба. До данас се вратило 4.000 Муслимана, а трећина Срба је већ отишла. Ово је невероватно, али изгледа неизбежно ако међународна заједница - а поготово САД, које на Балкану уживају највише поштовања - остане присутна. У том смислу је схваћена и Бушова снажна порука подршке, коју је на церемонији читао шеф делегације, амбасадор за ратне злочине Пјер Проспер. Видели смо и битан покушај помирења, кад су воће из Србије и српског дела БиХ дошле да положе венце и тиме признају српску одговорност за оно што се десило.

У остатку БиХ ситуација је јо боља. Пре свега, мир није само прекид ватре; овај рат се неће наставити. Нити се БиХ поделила на две државе, као што су противници Дејтона предвиђали. Многи (чак и у Пентагону) су предвиђали стварање ничије земље кореанског типа између Срба и Муслимана, али међу ентитетима нема граница, а међу етничким групама се развијају привредне и политичке везе. Преко милион избеглица се вратило кућама, многи, попут Сребреничана, у подручја где су у мањини. И ЕУ и НАТО почињу разговоре који би могли да воде удруживању БиХ и Брисела.

Дакле, вести из БиХ су добре (што би уредници новина рекли, никакве). Али не довољно. Од самог почетка, примена дејтонског споразума није била довољно агресивна. Најбитнији неуспех је био што нису ухваћена два најтраженија ратна злочинца у Европи, Радован Караџић и Ратко Младић. То је прича сама по себи, препуна промашених прилика и обавештајних проблема. Младић је, на крају крајева, у Србији и вићен је у јавности. Претпостављам да је Караџић ошишао свију чупаву косу, пустио браду и сад се крије у неком манастиру у планинама источне Босне или Црне Горе. Ако се Караџић и Младић не изведу пред лице правде, међународне трупе (које сада чине снаге ЕУ, са само малим присуством НАТО и мање од 200 америчких војника) никада неће моћи да оду, а повратак БиХ мултиетничком друштву и европским институцијама ће бити одложен или спречен.

Досад је постало општеприхваћено да се у Сребреници догодио огроман злочин. Као помоћник државног секретара за европска питања у то време, заговарао сам неуспешно НАТО бомбардовање како би се зауставили босански Срби - силеџије којима је убијање са даљине артиљеријом и из близине клањем било драже од икакве праве војне операције. Али Британци, Французи и Холанђани су имали трупе на терену, као део мировних снага УН, у три угрожене енклаве источне Босне, укључујући и Сребреницу. Под Младићевом бруталном претњом, одбили су да прихвате бомбардовање док холандске трупе нису неславно напустиле Сребреницу. А тада је већ било касно.

Од 1991. до 1995. САД су оклевале да делују у Босни. Али после Сребренице, председник Клинтон је знао да иако се то неће допасти америчком народу, САД не могу да избегну ангажман. То је био почетак дипломатске и војне политике која је довела до Дејтонског споразума, мира у Босни, а четири године касније и до ослобађања албанског народа на Косову од тираније Слободана Милошевића.

Била је потребна велика политичка храброст да се у БиХ пошаље 20.000 америчких војника као део мировних снага НАТО. Свуда се предвиђало да ће мисија пропасти, а противили су јој се и Конгрес и спољнополитичка елита. Анкете у то време су показивале да само 36% америчке јавности подржава Клинтонову одлуку, јер су очекивали велике америчке жртве. Испоставило се да су очекивања изневерена; у 10 година од Дејтона, нити један амерички или НАТО војник није погинуо од непријатељског деловања у БиХ. То је јасан знак поштовања према НАТО - односно, САД.

Ово је била најважнија Клинтонова одлука о Европи - којој се, треба рећи, противила већина његових политичких саветника. Била је то класична одлука врховног команданта, без подршке Конгреса и са млаком подршком Пентагона. Али је успела: без тих 20.000 војника, Босна не би преживела, два милиона избеглица би и даље лутало западном Европом, у самој БиХ би постојала злочиначка држава, а вероватно бисмо морали да спроводимо операцију Истрајна Слобода не само у Авганистану већ и по босанским гудурама, где је корење пуштала тајновита организација коју данас знамо као Ал-Каида, а коју је НАТО искоренио после Дејтона.

Је ли Босна била вредна труда? Како се приближавамо десетој годишњици Дејтона, о томе не би требало да буде расправе. Да нисмо интервенисали, касно али одлучно, догодила би се катастрофа са несагледивим последицама по нашу безбедност и рат против тероризма.

Дејтон је обновио америчку улогу вође у Европи после периода збуњеног оклевања. Али посао још није завршен, и охрабрује ме што су председник Буш и нова екипа у Стејт департменту поново посветили Америку том циљу, прошле недеље у Сребреници.

уторак, 19. јул 2005.

Коначно, Рамбује

„Генерални секретар НАТО Јап де Хоп Схефер и шеф дипломатије Србије и Црне Горе Вук Драшковић јуче су у Београду потписали спораазум о копненим линијама комуникације снага НАТО преко територије СЦГ.“
Тако почиње вест из данашњег Блица. Цитира се Драшковић, који хвали споразум као начин да КФОР реагује у случају новог 17. марта. Цитира се и Схефер, који назива ово „позитивним развојем“. Цитира се и неки Драгишић са рогобатно званог Факултета за „цивилну“ одбрану, који мисли да ће споразум да значи много за безбедност Срба на Косову и за односе СЦГ са НАТО.

Стварно понекад мислим да су људи у Србији скренули памећу. Па зар ово није управо Анекс Б злогласног ултиматума из Рамбујеа, којим се давао слободан приступ НАТО трупама на целој територији тадашње СРЈ? Дакле, потпуни дипломатски имунитет, уступање лука, путева, железница и имовине без накнаде једној страној војној алијанси. Србија је можда заборавила, али ја нисам, да је тај исти НАТО ту исту Србију дивљачки бомбардовао 78 дана у пролеће 1999, управо јер је одбила Анекс Б. Приче о „етничком чишћењу“ и „злочинима“ на Косову су дошле касније, кад су камере биле спремне...

Драшковић сад прича како ће ова, у суштини, капитулација да волшебно заштити Србе на Косову. А откуд Србима на Косову потреба за заштитом? Па ко је довео на власт Албанце - односно, „ОВК“ - него баш тај НАТО, бомбардовањем и окупацијом Косова и Метохије. И једно и друго су били апсолутно незаконита дела, без обзира на покушаје да се ретроактивно оправдају Резолуцијом УН 1244 и разним декретима самозване Контакт групе. Али ево, Србија - у лику Драшковића - третира јучерашње агресоре као данашње заштитнике и пријатеље.

Шта је КФОР радио кад су десетине хиљада чланова и симпатизера ОВК дивљале по Косову три дана, палећи села, цркве и манастире? Углавном ништа. Неке јединице су се бориле - на пример, Чеси. Друге су се сакриле у мишје рупе - као Немци - или опрале савест евакуишући Србе али препуштајући њихову имовину паљевини. Тек кад су америчке трупе коначно изашле из своје тврђаве и интервенисале против Албанаца, погром је стао.

Зар није двеста и кусур хиљада неалбанаца напустило Косово под претњом силе у првих месец дана по доласку КФОР-а, кад је ОВК дивљала по „ослобођеној“ покрајини, а тај КФОР стајао по страни и гледао? Шта је то КФОР урадио у протеклих шест година да заустави убиства, пљачку, паљевину и скрнављење Срба и српске цивилизације на Косову?

Косовски Срби ће први рећи: „Немој тако, па ми без њих не би могли ни до продавнице.“ Да, сада - али док они нису дошли - а с њима и ОВК - могли сте и до продавнице, и до њиве, и до школе, и до цркве, и где год друго сте хтели, а да вас не убијају као дивљач. Као да су, притиснути са свих страна албанским терором, заборавили ко је тај терор довео на власт. Задатак КФОР-а никад није био да штити Србе на Косову, већ да штити Косово (албанско, дабоме) од Србије.

Србија се понаша као банана-република са марионетском владом. Само такве потписују савезништва са својим окупаторима и дозвољавају „међународној заједници“ да им диктира политику. Црну Гору и не спомињем - сепаратисти у Подгорици већ воде своју спољну политику, обећавајући ратну одштету Загребу, ваљда од америчких донација које им и пуне буџет. И сама „државна заједница“ је пример српске срамоте, створена руком злочинца који је председавао бомбардовањем 1999. да би пар година после у Београду био добродошао, а не ухапшен.

Главешине које су 1999. предводиле један, својим речима (додуше, заменом теза) „заједнички злочиначки подухват“ сада пишу књиге, говоре на скуповима, добијају ордење и живе од „славе“ достигнућа свог, чији су најбољи споменици српска згаришта на Косову и Метохији.

Пет векова турске окупације није затрло српство на Косову. Шест година НАТО окупације скоро да јесте. Јер су Срби на то пристали, и свакодневно пристају. Ето и овим потписом.

четвртак, 7. јул 2005.

Лондон

Њујорк, Вашингтон, Мадрид, Лондон... џихад наставља да корача својим крвавим путем. Јутрошњи снимци су ме подсјетили и на Сарајево, негдје 1992. Не вјерују људи шта им се дешава. Само неко ко је већ прошао кроз сличан ужас може да одржи присуство ума пред оваквим призорима.

Док се питам да ли су моји први рођаци - који живе у предграћу Лондона - живи и здрави, чујем свакакве приче о реакцијама људи у Босни, Србији. Шок, дабоме, али и одређена сталоженост људи који су кроз нешто слично већ прошли. Ту и тамо, озлојеђенима због десет и више година британске србофобије, некима и није жао.

Немојте, људи, тако. Јасно ми је кад се реагује по принципу: „Ето и вама злотворима мало властитог зулума“, али то није поштено према сиротим људима који изгибоше. Да се нешто десило Тонију Блеру, па бих још рекао: „чудни су путеви Господњи, а правда Његова стиже свакога“. Али не знам да је било коме ко је у прољеће 1999. бомбардовао Србију или гледао дивљање УЧК по Косову зафалила длака с главе. А и да јесте, не на овај начин. Никако овако.

Уосталом, то што Атлантска империја сад осјећа посљедице својих играрија са исламским екстремизмом (чиме се тек пред 11. септембар хвалисао Збигњев Бжежински) није Србима никаква утјеха. Штавише, може се десити да Империја постане још ватреније антисрпска, а све по старој (и небројено пута доказано пропалој, али ником ништа) стратегији фиктивног скупљања поена у исламском свијету. Да ли то самопроглашени глобални хегемон користи џихадисте као оружје против потенцијалне конкуренције, како тврди Збиг, или џихад користи империју да оствари своје мегаломанске циљеве, то баш није сасвим јасно. Али је јасно да су ту Балкан и поготово Срби само кусур. Послије 11. септембра је постојало убјеђење да ће Американци да схвате своју грешку и право лице неких групација које су подржавали. Па ето нису - него им је требало четири године да се врате на Клинтонову политику, сад кроз обријаног Николаса Бернса. Мислећи, ваљда, да га глупи домороци неће препознати без бркова?

Саосјећати са жртвама џихада у Лондону не значи подржавати Блера, Клинтона или Буша, већ пружити људима чији су властодршци починили злочин над нама једну основну мјеру људскости. Може онда да се каже и „Џабе смо вам говорили“ или „Можда вам је сад јасно с ким имате посла...“ Али никад не смије да нам буде драго што неко други овако страда. Управо та лакоћа мржње и одсуство људскости - производ модерног доба - објашњавају зашто је данас на западу тако лако бити србофоб.

среда, 6. јул 2005.

Ми само желимо да мислите као ми...

Вероватно се многи сећају „Малих прича о великој љубави“, легендарног (и последњег предратног) албума „Забрањеног Пушења“ (1989). Не знам колико се тада говорило и знало о „невладином“ сектору на подручју почивше СФРЈ, али, Неле се, по обичају, и овде показао као „прогнозер“ првог реда. Песма „Пклатови“:
Postoji jedna dimenzija nepoznata čovjeku.
Prostor između svjetlosti i sјеnke, između nauke i praznoverja.
To je dimenzija tamnih sila i perverzne imaginacije.
Gospodari te dimenzije nazivaju se Pklatovi.

Pklatovi imaju i oči i uši i noge i ruke i ledeni dah,
Samo im je dodir potpuno mek, a korak previše lak.
Zauzeli su cijeli naš grad i počeli sebi ljude zvat'
Nisi više znao ko je čovjek, a ko je Pklat.

Небојша ми је јуче послао један интересантан текст (захваљујем се овом приликом). Др. Стеван Константиновић из Новог Сада своју анализу није посветио „Забрањеном Пушењу“, него управо „пклатовима“. Издвајам делове који су ми се учинили посебно интересантним, премда ствар ипак треба прочитати у целини:
Procena je sledeca: na narednim izborima za parlament Srbije proamerickim politickim snagama na cijem celu je Demokratska stranka sve se više smanjuju šanse da izbore parlamentarnu vecinu u skupštini Srbije. Iz tog razloga NVO pojacavaju aktivnosti sa ciljem da se stvori politicka klima u kojoj ce se biracko telo opredeljivati ne po logici glasanja „za“ neku politicku opciju nego „protiv“, ovoga puta, Srpske radikalne stranke. SRS postaje primarna ciljna grupa NVO, dok se kao sekundarne javljaju Vojska Srbije i Crne Gore, Srpska pravoslavna crkva, a u narednom periodu za ocekivati je da ce se na udaru NVO pojaviti Socijalisticka partija Srbije, Demokratska stranka Srbije a moguce je i Nova Srbija, delimocno SPO ili njegovi otcepljeni delovi.

Аутор, за разлику од претежног дела аналитичара НВО-феномена у Србији, не пропушта да истакне и веома значајне историјске паралеле:
1. Radi promene politickog sistema, komunisticke organizacije, neposredno ali i uz pomoc razlicitih udruženja, sindikata i medija, negirali su demokratski karakter politickog sistema višestranacke parlamentarne demokratije. Sa stanovišta svoje ideologije prvi na udaru bio je izborni sistem koji je prikazivan kao lažni izraz demokratije i politickih prava. Izbori su nazivani farsom; bili su i pre njihovog održavanja vec prikazivani kao namešteni, stvar dogovora politicke i vlasnicke elite, a jedina mogucnost za popravljanje politickog sistema je revolucionarni, nasilni društveni preobražaj posle koga ce biti ustavnovljena jednopartijska diktatura i nacionalizacija imovine. Oružanoj pobuni prethodile su demonstracije, štrajkovi, ulicni sukobi itd. Spoljnopoliticki cilj bio je ulazak revolucionarno preobražene zemlje u savez sa SSSR-om, što je podrazumevalo politicku podredenost Moskvi, ekonomski i vojni savez sa prvom zemljom sovjeta.

Posle prvih višestranackih izbora u Srbiji, i poraza proamerickih politickih stranaka, odmah je plasirana teza o izbornoj kradi. Ta prica se ponavlja svaki naredni put uz insistiranje da pojedine nevladine organizacije, obucavane na Zapadu za pracenje izbornog postupka budu ukljucene kao kontrolori na izborima.

Kada se u dva navrata izborna krada dogodila, nevladine organizacije su reagovale samo jednom. Bilo je to u vreme lokalnih izbora 1994. godine, dok u vreme izborne krade kojom je poništena izborna pobeda predsednickog kandidata Srpske radikalne stranke, nevladine organizacije, kao ni ostale proamericke organizacije instalirane u Srbiji, nisu reagovale iako je izborna krada bila ocigledna.

Kako je višestranacki sistem parlamentarne demokratije u Srbiji vec postojao, on je poslužio kao sredstvo za dolazak proamerickih i prozapadnoevropskih politickih snaga na vlast. Istina u vezi sa izborima 2000.godine ni najmanje nije bila stvar interesovanja svih dirigovanih NVO, iako krajnji rezultat o navodnoj pobedi kandidata DOS-a u prvom izbornom krugu ni do dan danas nije potvrdena.

Instaliranjem DOS-a, zapocela je realizacija politickih ciljeva postavljenih van Srbije: politicka, ekonomska i vojna integracija sa Evropskom unijom, NATO paktom i ujednacavanje društvenog sistema Srbije sa ovim centrima politicke, ekonomske i vojne moci. Iz vidokruga DOS-a nestali su kao partneri Rusija, Kina i ostale zemlje van neposredne dominacije SAD, EU i NATO pakta (samo u slucaju sporazuma o slobodnoj trgovini sa Rusijom, ova zemlja se pominje kao svojevrsna prednost za ulaganje u srpsku privredu). Isto se dogodilo i u slucaju nevladinih organizacija: Rusija je predstavljena kao nedemokratska, korumpirana, kriminalizovana, neprijateljska, primitivna itd.

Треба цитирати и процену крајњих домета тог хорора ;
I na kraju – kako treba da bude uredena Srbija da bi NVO bile zadovoljne?

U politickom smislu Srbija treba da ispunjava sve što od od nje zatraže SAD i EU. Put koji do toga vodi ide preko velike zaduženosti države i privrede. Radna snaga mora ostati jeftina, politicki i medijski dobro kontrolisana. Brojno Srbija ne treba da prelazi 4 do 4,5 miliona stanovnika od cega ce se svega 0,5 miliona baviti primarnom poljoprivrednom proizvodnjom a ostalo stanovništvo ce biti skoncetrisano u vecim gradskim centrima: Beogradu, Novom Sadu, Nišu i eventualno Kragujevcu, dok ostali gradski centri ne treba da budu veci od 30 hiljada stanovnika. U verskom smislu Srbija i Srbi treba da budu vecinom ateisti, dobro došli su protestanti, u gorem slucaju - katolici. Srbi treba da pišu latinicom, srpski jezik treba da se leksicki približi engleskom jeziku. U procesu usvajanja dece bez roditeljskog staranja prednost treba da imaju homoseksualci i lezbejke a njihove parade treba da postanu glavna turisticka atrakcija. Vojska treba da postoji u obimu koji je potreban za «mirovne operacije» pod okriljem SAD.

I, naravno – na celu Srbije treba da budu ako ne Kandicka, Vuco, Biserko a onda oni politicari koji su po njihovoj volji i koje one izaberu.

За крај, овако се завршава сторија „Забрањеног Пушења“ о „пклатовима“:
Ovo nije kraj priče o Pklatovima...
Oni žive skriveni duboko u nama i čekaju svoj trenutak...

И то је то. Ако већ није касно...

уторак, 5. јул 2005.

Интегритет

Управо прочитах интервју Бобе Боројевић са Ролијем Китом (Roland Keith), канадским чланом мисије ОЕБС-а на Косову и Метохији, човеком који из прве руке сведочи о карактеру и природи сукоба полиције и „ОВК“ у месецима који су претходили агресији НАТО-а на тадашњу СРЈ. Готово невероватно изгледа - посебно у поређењу са кукавним „стандардима“ интегритета већине „наших “политичара - истрајност и достојанство г. Кита. Бивши официр канадске војске и НАТО-а, историчар по професији и угледни члан канадске Националне демократске партије, Кит је (премда са Србима нема никакве етничке везе) показао доследност и непоколебљивост у изношењу „неподобних“ истина - попут оне да Срби нису извршили „геноцид“ над „ненаоружаним праведницима из ОВК“ - до те мере да га је то коштало повлачења из изборне трке на листи своје странке у матичној провинцији Британска Колумбија, априла ове године.

Наравно, напори Ролија Кита остају готово у потпуности непознати јавности Србије, очигледно навикнутој на статус заморца бизарног in vivo-експеримента „суочавања“ и „извињавања“ за, наравно, „злочине почињене у наше име“. Никако да ми објасне којем сам ја то злочинцу дао бефел да убија у моје име. Још кад их питате у чије име је убијан српски народ, и ко треба да се извини породици Радета Рогића, наравно, одговора нема, али има трагикомичног етикетирања колико хоћете.

Исто тако, осим текста у три наставка објављеног у Политици, не чују се ни реакције на недавно публикован извештај Међународне групе за истраживање о Сребреници (нажалост, у стању сам да приложим само други и трећи део чикашке репортаже Радивоја Петровића - додуше, већ за два дана ни тога неће бити на Интернету, захваљујући катастрофалном недостатку озбиљног онлајн-архива Политике, ограниченом на бројеве издате у последњих четири дана!?). Наравно, ако се јакобинска штампа и „НВО-сектор“ и осврну на тај извештај, могу да замислим хистерију са којом ће да се обруше на, рецимо, Мајкла Мандела, Дајану Џонстон, Џорџа Богданића... Свакако, једина „међународна група“ коју они признају, има јасан став о Балкану - а на таквом Балкану сви су добродошли, осим Срба, наравно. Надам се да ће Небојша написати нешто о овом важном извештају Међународне групе за истраживање о Сребреници у неком од наредних „Балкан Експреса“.

Зато је, рачунам, и ефикасније оставити аждају да, коначно, прогута саму себе... Информативни провинцијализам Србије (јер само у медијски жестоко заосталој земљи ова екипа може да изиграва „везу са светом“ а да то не буде схваћено као виц) ипак не може трајати вечно. Као ни њихове донације које су, кажу, све тање... Отуд и сва ова паника којом нас све хистеричније прогоне из дана у дан.

петак, 1. јул 2005.

Тиха језа „Пешчаника“

Тек данас сам запазио, прегледајући чланке на НСПМ, овај текст Маринка Вучинића о емисији „Пешчаник“ на Б92 (објављен 25. јуна) . Прилажем следећи извод, као извандредан опис типичног мондијалистичког дискурса:

Какви су главни ставови ових острашћених посвећеница у истини о Србији? Чак и не покушавајући да буду објективне, оне теже апсолутизацији сопственог мишљења. За њих је Србија данас ужасно место, бандитска држава, црна рупа Европе, где је немогуће цивилизовано мислити и живети. Српски народ је менталитетски предодређен за робовање и манипулације, наша историја и традиција су обичне илузије и митови, заточеници смо прошлости и нисмо способни за европеизацију и модернизацију. Огрезли смо у клерикализам и шовинизам, нисмо спремни да се суочимо са прошлошћу, на политичкој сцени су вуцибатине, лажови и преваранти. Изузезак су, наравно, представници тзв. грађанске интелигенције, који увек добијају прелазну оцену, без обзира на то што, на пример, Биљани Србљановић није објашњено одакле ужасно интересантном, способном и занимљивом Чеди Јовановићу кућа са базеном у Рипњу, одакле му коњи, станови. Али то и није толико важно. То су напросто ситнице у поређењу са значајем модернизаторских подухвата овог идеолошког јуришника. Ето, и беспоштедна критика којој прибегавају ауторке „Пешчаника“ има своја ограничења, али једино кад су посреди њихови истомишљеници.