Чекајући ЕУтопију

Има једна сцена у псеудо-историјском спектаклу Ридлија Скота „Краљевство небеско“ (2005), када о предаји опкољеног Јерусалима преговарају египатски султан Саладин и крсташки витез Балијан од Ибелина.

Пошто је пристао да преда град, Балијан пита:„Колико вреди Јерусалим?“
Саладин спремно одговара: „Ништа,“ и одлази.
Онда се окрене, стишће шаке и са осмехом додаје: „Све“.

Друг Бота и његова ордија жутократа и невладника већ дуго се труди да убеди Србе да Косово, па чак и сама Србија, не вреди ништа, а да је ЕУропство све. Сад кад је Брисел у својој неограниченој доброти доделио Србији кандидатуру, урличу да је то знак успеха њихове политике безусловне капитулације. Као, кандидатура је све. А у ствари није ништа.

Има ли ишта што ова неизабрана власт каже а да није најцрња лаж? Сећате ли се чувеног ССП-а („Споразума о стабилизацији и придруживању“), потписаног у предвечерје избора 2008? Био је то најприземнији предизборни маркетиншки трик; споразум је исте секунде „замрзнут“ док се не заврши жртвовање Хашком минотауру. Ено га и даље у бриселском замрзивачу, више га нико ни не спомиње.

Квислиншки култ хоће да представи како кандидатура значи улазак у ЕУропство већ колико прекосутра, ма одмах после избора - али само ако на власти остану они, „демократски, про-ЕУропски“ политичари. Иначе ето вам опет рата, санкција, бомби, изолације и мрачних деведесетих кад се није имало за Армани одела и Најке. Пошто се сад, је ли, има? Мислим, питајте муштерије ресторана „Контејнер“, најпопуларнијег ланца у Србији.

Као, Србију ће сад да опгреје сунце пред-приступних фондова. Какви црни пред-приступни фондови, Брисел не може да скуцка довољно пара ни да исплати банкаре за сав њихов лоповлук по Грчкој, Ирској, Шпанији, Италији, Португалу... Не мислите ваљда да „спасавање Грчке“ има икакве везе са самим Грцима? А јок, све те спасилачке паре иду на исплату Голдман Сакса и њима сличних, а народ нек' једе из контејнера, или керове луталице - ако се против тога не побуни Брижит Бардо. Не само да неће паре почети да падају с неба, него ће живот постати још неподношљивији, применом суманутих бриселских прописа на које се жутократија сада обавезала.

Рајхскомесаријат сатрапије Жутије (јер „Влада Републике Србије“ нема везе са животом) већ сада позајмљује новце од ММФ-а да би намирила трошкове постојања - од мостова Ђиласа неимара, до силних државних секретара за слободу говора иностраних плаћеника, људска права транссексуалних веверица, и томе слично. Да трошкове онолике полиције задужене за пендречење свакога ко протестује, или испуњавање жеља Хашима Тачија, и не спомињемо. А ево већ чујем како ће Брисел да наплаћује милијарде евра „казни“ земљама које имају буџетске дефиците веће од (насумично) дозвољених. Па ће тако Жутија морати да се задужи како би отплатила камату на дуг на дуговања. Ма сјајно.

Што се неког уласка у Јевропу тиче, вреди споменути само да је Турска потписала царински споразум са ЕУ 1995, а званично је добила статус кандидата у децембру 1999. Преко 12 година, значи, трају „преговори“ о статусу, а притом Турцима још и Америка држи леђа (а Србима нож у леђима). Па сад ви рачунајте ко(ме) ће, кад, и како (не) ући у ЕУропску утопију.

Из Брисела, тј. Берлина (пошто је то, сад видимо, исто) се већ недвосмислено чуло да је предуслов за улазак признавање „Независне државе Косово“. Велика је то срамота, а фуснота премалена да је сакрије. Сутра ће да траже „Републику Војводину“ или „Републику Санџакистан“. Не измишљам, лепо су вам рекли. Руководе се логиком да, кад жртва силовања почне да виче „брже, више, јаче, још!“ то онда престаје да буде силовање. И нема зашто да се стане...

Чак и жутократске анкете, традиционално изопачене да створе жељени утисак, показују да већина испитаника није за улазак у ЕУ. Али нема везе шта народ жели, демократске демократе ће да му кажу шта треба да жели. Одакле им право? Па украли су власт поштено, нико се није бунио (а ко се бунио, добио је пендреком). Уосталом, рекла ЕУропска унија да су они демократе а сви остали нису. И шта ћете сад?

Пет година пре „Краљевства небеског“, Ридли Скот је снимио далеко успешнијег „Гладијатора“. На почетку тог филма, римске легије се спремају за битку са Германима негде код данашњег Беча. Када Германи недвосмислено одбију римски позив на предају, згађени генерал Квинтус каже: „Требало би да прихвате да су покорени“. На шта његов командант, Максимус, одговара: „Да ли би ти, Квинтусе? Да ли бих ја?“

Да ли бисте ви?