„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

уторак, 28. април 2009.

ИЗАШАО НОВИ ДИЛАН!


Блог Сиви Соко с поносом уступа ово парче свог простора за бесплатну промоцију новог албума легендарног Боба Дилана. Албум Together Through Life доступан је од данас у америчким продавницама у ЦД-формату и као винил. Очекујемо да се ускоро нађе и код нас. Овде је могуће пронаћи опширан разговор Боба Дилана са Билом Фленаганом о овом албуму. Албум је настао као резултат тренутне испирације, Боб је на почетку пристао да уради једну песму за нови филм француског редитеља Оливијеа Дахана, а потом се затворио у студио и урадио још девет комада. Коаутор већине песама је још једна легенда контракултуре шездесетих и саборац Џерија Гарсије, Роберт Хантер.

Још увек се нисмо сасвим навикли ни на ванвременску лепоту и вредност Бобовог претходног албума, а већ нас чека нови; они који су га чули, кажу да је у питању остварење које може да стане уз раме како са директним претечама из Диланове дискографије (последња деценија је свакако једна од најбољих Диланових фаза) тако и са легендарним насловима из шездесетих и седамдесетих.

Неким људима, очигледно, године носе све већу инспирацију и све трајнији уметнички печат.

Препорука на невиђено за албум, сви који су у прилици нека га послушају. Чим га сами чујемо, пада пропитивање
:).

Још једном,
НОВИ ДИЛАНОВ АЛБУМ У ПРОДАЈИ!

субота, 25. април 2009.

Мустафин „геноцид“

Мустафа Церић, поглавар исламске вјерске заједнице у БиХ, воли да путује по свијету и представља се као умјерени, толерантни муслиман. Тако је прошлог четвртка стигао да отрчи до Париза, гдје је био гост Давида де Ротшилда, предсједника Фондације за сјећање на Шоах (холокауст) на састанку двјестотињак „истакнутих интелектуалаца, историчара, академика и политичких личности из тридесет земаља, углавном из исламског свијета“, под називом Пројект Аладин.

Како се наводи у саопштењу, објављеном на једном опскурном интернет-порталу, сврха „Аладина“ је да унапреди јевреско-исламски дијалог „на основу међусобног познанства, поштовања и одбацивања негације или умањивања холокауста“. Домаћини су били УНЕСКО, бивши француски председник Ширак, јордански принц Хасан, бивши председник Индонезије Вахид и бивши њемачки канцелар Шредер.

Церић је том приликом изјавио да је „у БиХ на крају 20 вијека почињен геноцид над Муслиманима у Европи, неколико деценија послије Холокауста“. Ова ноторна лаж, најцрња пропагандна измишљотина, сама по себи представља релативизацију Холокауста. Али „мировни муфтија” иде даље:

„Довољно је рећи да Муслимани и Јевреји имају заједничко искуство прогона и геноцида у Европи: оба народа су протјерана из Шпаније (Андалус) у 15. вијеку, а сефардски Јевреји су нашли уточиште у Сарајеву, што најбоље свједочи Сарајевска Хагада, и оба су претрпила геноцид у 20. вијеку, Јевреји од стране нациста а Бошњаци од српских агресора“.


Мустафа изоставља да су и његови „Бошњаци“ - тада „хрватско цвијеће“ били активни учесници у геноциду над Јеврејима. Колико је јеврејских кућа и дућана отето, а њихови власници нестали у Јасеновцу? Хагада коју Мустафа спомиње јесте током 2. свјетског рата сачувана (неки кажу да су је сачували Муслимани, други веле Хрвати) - али некако се не прича од чега је морала да је чува. Или од кога. Да није можда од „српских агресора“?

Колико је Јевреја остало у Сарајеву послије 1945? Колико их је у Сарајеву данас? Мало. Углавном су одселили у „окупаторски“ Израел, док се Мустафа братими са Хамасом и Хезболахом, чији је циљ уништење Израела и народа који тамо живи! А у међувремену путује по свијету на позиве бивших државника и УН бирократа и држи лекције о „заједничкој историји страдања“, прича приче о наводном „српском геноциду“ и агитује против „исламофобије“.

Чак и да огроман број Муслимана из БиХ није учествовао у покољу Јевреја у 2. свјетском рату, а јесте, стављање у исту категорију са холокаустом погибије муслиманских бораца у јулу 1995. било би апсолутно дегутантно. Чак и да прихватимо број од осам хиљада погинулих, који потенцира званична пропаганда, може ли то да се пореди са шест милиона Јевреја страдалих у Хитлеровом пројекту истребљења, или са стотинама хиљада Срба страдалих у НДХ од каме и чекића, неријетко у муслиманској руци?

Није ово први пут да се Јеврејима подмеће паралела између Срба и нациста. Џејмс Харф, директор у фирми Рудер Фин, признао је 1993. у разговору са француским новинаром Жаком Мерлиноом сљедеће:

„[Наш највећи успијех] је придобијање јеврејског јавног мнења... Предсједник Изетбеговић се у својој књизи "Исламска декларација" залагао за стварање фундаменталистичке исламске државе. Уосталом, хрватска и босанска историја обиљежена је стварним и окрутним антисемитизмом. Десетине хиљада Јевреја страдало је у хрватским логорима. Интелектуалци и јеврејске организације су имале сваки повод да буду непријатељски расположени према Хрватима и Босанцима (sic). Наш изазов је био да преокренемо тај став, и у томе смо успјели маестрално...
Насамарили смо три велике јеврејске организације, Антидефамациону лигу B'nai B'rith, Амерички јеврејски комитет и Амерички јеврејски конгрес... Ово је био велики успјех. Кад су јеврејске организације ушле у игру на страни Босанаца (sic), могли смо одмах да у јавности изједначимо Србе са нацистима.“


Управо је Церић један од носилаца Изетбеговићевог пројекта „исламизације Муслимана“. Као резултат тог пројекта, многи босански Муслимани данас носе хиџабе и подврнуте панталоне и слушају проповиједи бивших муџахедина по новосаграђеним саудијским џамијама. Да би се то десило, међутим, била је потребна прича о „српском геноциду“ и Изетбеговићу (односно Церићу) као „бранитељима“ Муслимана од истог.

Прије 17 година, јеврејске организације на Западу су насамарене од стране плаћених пропагандиста који су свјесном замјеном теза представљали интересе својих клијената у Загребу и Сарајеву. Данас Мустафа Церић опет покушава да изврши идентичну подметачину. Хоће ли се јеврејске организације опет упецати? На њима је да покажу.

СМЕНА, НЕГО ШТА!

Скандалозна изјава заменика министра културе у Влади Републике Србије, Бранислава Димитријевића, којом се релативизује и оправдава званична хрватска политика негирања и минимизације Холокауста и усташких злочина у Јасеновцу, не заслужује само гнушање, него отвара и питање његове кривичне одговорности.

Да, добро сте прочитали: ЗАМЕНИК МИНИСТРА КУЛТУРЕ СРБИЈЕ, о Јасеновцу има исти став као и Фрањо Туђман, Стјепан Месић, Анте Ђапић, Марко Перковић-Томпсон или који већ познати или непознати љубитељ Павелићеве кланице, па био у Хрватској, Зап. Херцеговини, или у некој мишјој рупи усташке емиграције (да не буде забуне, према штиву попут Преса и било којих дневних новина у Србији, имамо здраву дистанцу, али овде је реч о изјави коју је Димитријевић дао у веома гледаној ТВ-емисији на првом каналу државне телевизије пре само четири дана, пред милионским аудиторијумом, и ствар је, дакле, проверљива и аудиовизуелно забележена).

Србија, као матична држава народа који је, уз Јевреје, Русе и Роме, процентуално највише страдао током Холокауста, дужна је да штити достојанство својих зверски уморених сународника, побијених у НДХ на начине чији је карактер незабележен у познатој историји. Време је (већ одавно) да се мало угледамо на земље које носе сличан историјски бол, и одлучно чувају достојанство и сећање на побијене милионе сународника. Израел, рецимо.

Подсетићу и на то да би оваква изјава у Израелу била незамислива од стране државног запосленика (да, Израел више чува сећање и на српске жртве, него што то ради официјелни Београд). Подсетићу и на то да град Њујорк има споменик жртвама Јасеновца (један од заслужних за то је и оснивач овог блога, Небојша Малић). Београд (као, уосталом, нити један једини град у Србији), НЕМА нити ЈЕДНУ спомен-плочу жртвама НДХ. У Републици Српској је ситуација, срећом, нешто боља, али и тамо однедавно.

Подсетићу и на то да би ова Димитријевићева изјава (и сличне грозоте разних ликова које слушамо сваки дан), у некој цивилизованој и демократској земљи, била и кривично дело.

У претходном коментару, Небојша примећује да је злочин НДХ, зарад лажне равнотеже, након Другог светског рата гурнут под тепих и да је из тога исклијала нова трагедија. Хрватски народ није, попут немачког након ослобођења од нацизма 1945, доживео своју годину нулту, и у будућност закорачио суочен са страхотом злочина почињеног током Другог светског рата под његовим именом (и, нажалост, са учешћем више припадника хрватског народа него што би ико желео). Са друге стране, српски народ је деценијама живео без икакве СВЕСТИ о томе да је један његов део десеткован у Холокаусту. Титова Југославија је своју историографију заснивала на надри-научном дилетантизму, и производила (част изузецима!) послушнике и медиокритете. Студије Холокауста су донедавно биле готово непознате у домаћој академији (изузимајући, притом, неколицину људи који су се том темом бавили, по правилу игнорисани па и дискредитовани управо у Србији).

Због тога нам се и догодило да нам "европске вредности" у Србији промовишу ликови који би, у неком цивилизованијем и историјски свеснијем друштву, таворили на истој (илегалној) маргини на којој су и љубитељи Адолфа Хитлера. Jeр из истог су коша. Овде нема потребе наводити и подједнако срамотне и мрачне изјаве разних Димитријевићевих истомишљеника, од вулгарног култур-расизма Латинке Перовић, до мрачне хистерије Соње Бисерко, Николе Самарџића, Павела Домоњија, Ненада Прокића и сличних ликова који су испунили читаву палету шовинистичких мржњи: од Самарџићеве белачке супремације (?!) и антисемитизма деведесетих, преко Прокићеве фасцинације нацизмом (у коју, ни кривог ни дужног, постхумно гура и Зорана Ђинђића на језиво подмукао начин), до језивог аутошовинизма који поменута екипа баштини данас. Друштво које је сопствену историју овако олкао бацило под ноге, и не може да очекује ништа друго осим блата дневнополитичког оспоравања жртава, и свођења вредности једног народа на гротескну монету за поткусуривање. Горе од тога, нормална Србија (ако је више има уопште), сном мртвијем спава, а јавни простор контаминира најцрњи шовинизам невладника и њихове (директне или индиректне) екипе за прљаве послове и обезбеђивање савршеног алибија за клеветање српског народа - оне дивље и фабриковане неонацистичке маргине која се појавила одједном и ниоткуда а коју су одређене другосрбијашке телевизије учиниле правим медијским звездама, упркос гротескности и патогености саме њихове појаве, мутним начинима присуства у јавности као и маргиналном броју (који је и даље превелик, јер и један љубитељ нацизма у Србији је један превише). Има ли икакве разлике између малоумног клинца који црта нацистичке симболе по зиду, и ових који негирају Јасеновац? Нема, једино је ствар у томе што су ови који негирају Јасеновац (а контролишу и медијски и јавни простор, и стране донације а сада и министарства, како видимо), учинили могућим малоумне хитлеровце по мрачним зидовима. Што примети Димитрије Војнов недавно:

Kad je reč o apsurdu neonacizma u Srbiji, nažalost, smatram da on uopšte nije neočekivan. Poistovećivanje narodnooslobodilačke borbe sa titoizmom i histerično negiranje svih njenih tekovina dovelo je do toga da danas mladi ljudi mnogo više čitaju o tome kako su za Šumarice krivlji Srbi koji su ubili Nemce nego Nemci koji su izvršili odmazdu. Kao što se za bombardоvаnje RTSa više krivi Dragoljub Milanović od NATO pakta.

Не може се, са једне стране, негирати право на живот једном народу (српском, у овом случају), а истовремено монополизовати историјска баштина тог народа. Димитријевић и њему слични раде управо то. Не може се китити антифашистичким отпором, а пљувати по народу који је тај отпор изнео. Не може се бити моралан и залагати за цивилизацијске вредности, а имати принципе квислинга. Антифашисти који релативизују Јасеновац и који су, у ратовима на рушевинама Југославије подржавали СВАКУ групацију која је баштинила нацистичку агенду из Другог светског рата; од Туђманове Хрватске до Харадинајеве "Косове" и Изетбеговићеве ЅЅ Ханџар-творевине. И да, ОНИ су и послужили као узор и пример свакој будали и провокатору који се по Интернету и пред камерама кити барјацима под којима су убијани Срби у Другом светском рату. Како је кренуло, испашће и љотићевски "СДК" узорни антифашистички пример. Јер, руку на срце, Димитријевић и слични данас суштински стоје на истој страни на којој су стајали издајници и квислинзи пре готово седам деценија.

Србија мора да одлучи да ли је земља која поштује елементарно достојанство своје историје, или је сметлиште на којем је могуће јавно газити по костима наших побијених сународника. Негирање и релативизација нацистичких и усташких злочина у Другом светском рату, морају ући у кривични законик, а достојанство жртава нацизма и НДХ мора бити неприкосновено, уколико се желимо уопште звати људима. Међутим, то се у скорије време неће догодити, јер би тада на оптуженичкој клупи, уз беспризорне скинхеде, седела и читава прва постава Друге Србије; њихова сабраћа у идејној наопакости.

Дакле, смена Димитријевића. Сада и одмах. Чак је и Г17 Плус шокиран овим изливом моралног људождерства. А то нешто говори.

Г. Председниче Владе и г. министре Брадићу, дугујете објашњење српској јавности.

Допуна (26. април, 06:30)

Прес потврђује моју ранију претпоставку:

Бранислав Димитријевић је, иначе, син Војина Димитријевића, истакнутог представника српског (sic) невладиног сектора, у Министарство културе дошао у време прошле владе, а према сазнањима Pressa, кључну улогу у његовом постављењу имало је управо лобирање невладиног сектора, које га и данас штити од смењивања.


Ово што данас управља Србијом у ствари и није влада, већ невлада, која само извршава наређења својих финансијера и госпорада, успут се лично богатећи.

- Сиви Соко

петак, 24. април 2009.

Тужбом на невладнике

Да ли је Србима потребна Антидефамациона лига (АДЛ)?

Питање звучи сувишно. Нађите ми један народ који је у последњих 20 година више оцрњен и оклеветан. Да се којим случајем Махмудин Ахмединеџад у свом говору у Женеви окомио на Србе а не на Јевреје, цела сала би му одговорила громогласним аплаузом. Чињеница да Срби немају никакав апарат којим би се на Западу борили против медијске и политичке дисквалификације и дехуманизације гледа се као признање да су све те оптужбе у ствари тачне. Јер, да нису, Срби би се бунили, зар не? Ко ћути, признаје.

Додуше, треба имати у виду чињеницу да Срби нису имали никаквог приступа западном медијском простору од 1992. до рецимо краја 2000. Један од разлога свеобухватне блокаде био је и да се Србима одузме право на макар и вербалну одбрану од оптужби за агресију, геноцид, концентрационе логоре, „етничко чишћење“, итд. Иако је службено та блокада укинута доласком „демократије“, она се фактички наставила, што инерцијом што због активизма елемената на Западу који су уложили огроман политички капитал у Банку Колективне Српске Кривице (како једном рече Крис Делисо).

Трагична је иронија што се најбоља прилика за промену србофобичне климе на Западу пружила почетком 2001. Петооктобарски режим не само да није био вољан да нешто по том плану уради, већ је цела стратегија била да се признају све оптужбе и клевете и да се политиком предаје засите апетити србождера. Какав је учинак имала та политика, ваљда је јасно.

Већ сам раније у неколико наврата истакао да, без обзира ко био премијер или председник, економску политику Србије још од 5. октобра 2000. воде „експерти из Г17, који су се пре тога „прославили“ пљачкашком приватизацијом у Русији. Сличан континуитет, међутим, постоји и у иностраној политици; од Горана Свилановића преко Вука Драшковића, српска дипломатија одише подаништвом према Западу (тј. Америци и ЕУ). Иако Вук Јеремић делује мање квислиншки од својих претходника, биће да је то заслугом његових реторичких способности, а не одсуством квислиншког деловања.

Званичне српске власти не само да се не боре против сатанизације Срба и Србије, већ тој клеветничкој политици најчешће помажу, од иступа у стилу „да, али“ до отвореног прихватања лажи и подметачина, а све у циљу „ЕУроатлантских интеграција“. Што је најгоре, то обезвређује напоре и оне неколицине родољуба који се о свом трошку, из убеђења, боре против србофобије по блоговима и форумима, у писмима новинама и часописима, на округлим столовима и режираним универзитетским семинарима.

Повод за све ово је недавна вест да су перјанице „друге Србије“ поднеле тужбу против Добрице Ћосића за изазивање расне и верске мржње, јер је током НАТО агресије (тј. „хуманитарног цивилизовања“) пре десет година изразио мишљење о Албанцима које се „боркињама за људска права“ није допало. Шта би тек било да их је Ћосић назвао Шиптарима!? (То је, иначе, врхунски цинизам, да се „Шиптар“ осуђује као погрдан израз када га користе Срби, иако на албанском значи - „Албанац“!)

Не треба да изненади што ове некадашње другарице желе да васкрсну вербални деликт. У њиховом идеалном друштву, свако мишљење које се њима не допада било би најстроже забрањено; само оне и њихови следбеници би се сматрали довољно „цивилизованим“ да уопште имају било какве слободе, од говора и мишљења до живота. С тим да би било какво скретање од грађанистичке догме аутоматски повлачило губитак свих права и слобода. Свака сличност са некадашњим режимом „друга Тите“ или Брке потпуно је намерна.

Медијски, политички, па ево и правни терор ових нео-Јакобинаца траје већ годинама, и коначно је довео до тога да Слободан Антонић на страницама НСПМ предложи оснивање српске АДЛ, која би „боркињама" одговорила истом мером. Несумњиво је да је нека врста одговора овом злостављању више него неопходна, али нисам сигуран да је овај приступ „сребрни метак" за решење проблема.

Наиме, и сами родомрсци и њихов терор су симптоми. Права болест је комплекс слабости и кривице који је изграђиван барем педесет година, а можда и дуже, и чији су производ како острашћени србофоби „друге Србије“ тако и Мали Слаби Српски Човек, и квислиншка власт и утучени, апатични народ који ћутке трпи понижења, увреде и лажи. Та родомрзачка клима је стварана не само најцрњом пропагандом и заменом теза, већ често и метком и пендреком.

Сведоци смо да родомрсци немају нимало стида. Једини морал којег се држе је хедонизам. Захваљујући спонзорима са Запада, имају новца напретек, а и политичко залеђе, јер и власт служи истом господару. Дакле, чак и да их неким случајем неки суд у Србији осуди за клевету, говор мржње, или издају - што, имајући у виду наведено стање ствари није претерано извесно - то их не би богзнакако погодило. Ем што рачуне свакако не плаћају они, ем што би због осуде добили још веће донације као „угрожени бранитељи грађанског друштва од ретроградног шовинистичког клерофашизма“.

Све то скупа не значи да нека врста АДЛ није потребна. Итекако јесте. Али она сама по себи неће излечити Србију од вируса наметнуте самомржње, већ ће можда само ублажити симптоме. Само друштво које поштује себе, има кохерентан идентитет, зна одакле долази и куда иде, може да буде истински имуно на отров родомрзаца и квислинга. Они то знају, и раде свим силама на томе да такво друштво никада не настане. Одговара им садашњи „Болесник Балкана“, јер им, као бедним паразитима, гарантује опстанак.

Захваљујући између осталог и Антонићу, Вукадиновићу и осталој екипи окупљеној око НСПМ (али и Двери и Видовдана), Срби нису више сасвим несвесни истине о родомрсцима и квислинзима. То је одличан први корак. Нека врста АДЛ би била још бољи следећи корак. Али, да посудим Черчилову метафору, у борби за опоравак српства то неће бити почетак краја - већ само крај почетка.

Непријатељ нашег непријатеља...

... је опет наш непријатељ. Макар у случају иранског председника Ахмадинаџада. Мислио сам већ да напишем нешто генерално, о дезоријентацији једног дела наше јавности, која - оправдано исфрустрирана садистичком политиком САД према Србима на Балкану - понекад изгуби компас и уђе у највећу од свих заблуда: уверење да нам је сваки противник Вашингтона по аутоматизму савезник.

Тако и Никола Танасић (чије анализе иначе радо читам и мислим да доста зна и уме да пружи квалитетан аргумент), у тексту посвећеном скандалу који је направио Махмуд Ахмадинеџад на конференцији о расизму у Женеви, ствар посматра кроз ону да, али-диоптрију, какву према Ахмадинаџаду испољава и (алтер)глобална левица. Ахмадинаџад је, том логиком, непријатељ Америке, и као такав, можда и није толико лош, каже поменута логика. Наш другар Вештац од Ангмара ову логику растура у парампарчад, и због тога нема шта да се дода ономе што је написао.

среда, 22. април 2009.

Геноцид

Данас, на годишњицу очајничког пробоја преосталих логораша из усташке фабрике смрти у Јасеновцу, добро је време да се упитамо зашто Срби ћуте о овом поглављу своје историје. Јесте да сам недавно предложио теорију по којој није у српском карактеру да се позивамо на сажаљење света због огромних жртава које смо претрпели кроз историју (делом зато што смо ваљда научили да то сажаљење и не очекујемо, јер је најчешће изостајало), али једно је када одбијате да лицитирате мртвима - а нешто сасвим друго када им не одајете почаст коју заслужују.

Оно што се десило у НДХ између априла 1941. и априла 1945. апсолутно одговара најстриктнијој дефиницији термина „геноцид“: организовани покушај истребљења једног народа кроз физичку ликвидацију, протеривање и насилну промену идентитета (католичење).

Чињенице су неумољиве: усташки геноцид, усмерен превасходно против Срба, није био копија Хитлеровог истребљивања Јевреја, већ његова претеча. Иако су нацисти убијали Јевреје на територијама под својом контролом и раније, тек је на Конференцији у Ванзеу, јануара 1942, донета одлука да се изврши потпуно истребљење европских Јевреја. Зато не треба да се говори о Јасеновцу као „српском Аушвицу“; Јасеновац је од почетка служио за убијање Срба, док је логор смрти Аушвиц-Биркенау почео са радом у октобру 1941 - дакле, месецима после Јасеновца.

Али баш зато што је усташки геноцид током следећих 45 година био на маргини историје због императива „братства и јединства“ и политичких интереса владајуће номенклатуре у СФРЈ, догодило се да деведесетих Србе оптужују за геноцид над Хрватима, Албанцима, „Бошњацима“, итд. а да се НДХ и усташе некажњено рехабилитују. Због тога што су Јасеновац, Стара Градишка, Доња Градина и остали логори и стратишта имена или непозната просечном Србину или обавијена велом тајне и контроверзе, самопроглашени светски душебрижници, „хуманитарни“ бомбардери и њихове невладничке „боркиње за људска права“ могу да говоре о „геноциду“ у Сребреници или „конц-логорима“ у Омарској или Трнопољу.

Да ли зато што је геноциду био изложен углавном српски народ западно од Дрине и Дунава; или зато што је велики број Срба са тих простора пришао партизанима, који су после ујединили Југославију и у име „братства и јединства“ усташе изједначили са четницима, балистима, хонведима, љотићевцима, итд. (под флоскулом „домаћи издајници“), тек, Јасеновац и остали усташки злочини нису ушли у колективну свест српског народа - насупрот, рецимо, начину на који је холокауст оставио трага на колективну свест Јевреја. Захваљујући томе, Срби су се деведесетих нашли у позицији да их духовни наследници Анте Павелића и хаџи-Амина ал-Хусеинија проглашавају „геноцидним агресорима“ - док су протеривали стотине хиљада Срба из поново „независне“ Хрватске и БиХ.

Данас је у Политици објављен Танјугов текст о усташком геноциду, у којем се наводе имена, датуми и цифре које би сви требало да знају, а многима ће доћи као изненађење. Само се сетите да, док Соња Бисерко тртља по Београду о „великосрпском клерофашизму“ и „Сребреници“, Алојзија Степинца (који је благословио Павелића и његову државу) католичка црква сматра блаженим, а Марко Перковић „Томпсон“ пуни стадионе док пева „Јасеновац и Градишка Стара, то је кућа Максових месара...“

Дантеов пакао
  • НДХ је проглашена 10. априла 1941. Обухватала је простор на коме је живело око 6,3 милиона становника, од којих су више од трећине били Срби.
  • Програм за коначно „решење српског питања” оствариван је по формули „трећину побити, трећину протерати, а трећину покрстити”, коју је 11. јуна 1941. обелоданио усташки министар и хрватски књижевник Миле Будак.
  • Јасеновачко губилиште, основано половином августа 1941. састојало се од пет великих и три мања логора и простирало на површини 210 квадратних километара.
  • Први командант логора је био Вјекослав „Макс“ Лубурић. У говору одржаном 9. октобра 1942. године, Лубурић је између осталог казао: „И тако смо ми у овој години, овђе у Јасеновцу, побили више људи, него османлијско царство за цијело вријеме боравка Турака у Европи”.
  • Усташке методе мучења и убијања шокирале су и Немце. Хитлеров изасланик у Загребу генерал Фон Хорстенау у личном дневнику за 1942. годину записао је да су усташки логори у НДХ „суштина ужаса”, док је официр Артур Хефнер, задужен за транспорт радне снаге у Рајху, 11. новембра исте године написао да је Јасеновац „један од најстрашнијих логора који се може поредити једино с Дантеовим паклом.”
  • Унутар комплекса „Тројка”, где се налазила циглана, усташе су пећи за печење цигле, према нацртима Хинка Пићилија, претворили у крематоријум у коме су логораши живи спаљивани.
  • Једино је НДХ имала специјалне логоре за децу. У НДХ је током рата убијено скоро 75 хиљада деце, од којих око 20 хиљада у јасеновачким логорима.
  • Тачан број жртава у Јасеновцу није никад утврђен, пошто је у циљу помирења свих народа и народности и политике „братства и јединства” у бившој Југославији истина о размерама овог геноцида била непожељна.
  • Извештај државне Комисије ФНРЈ за утврђивање злочина окупатора и њихових савезника као и Центар „Симон Визентал” говоре о томе да је у логорима Јасеновца страдало између 600.000 и 700.000 људи.
  • У немачком документу до кога је дошао шеф канцеларије за специјалне истраге Министарства правде САД, Илаја Розенбаум, стоји да је у Јасеновцу само у првих годину и по дана усмрћено више од 200.000 људи.
  • Према признању самог усташког поглавника Анте Павелића, до 1944. године прекрштено је 200.000 православаца, а историчари су проценили да је до пропасти НДХ покатоличено између 244 и 300 хиљада.
  • За злочин геноцида у НДХ, Павелићу никад није суђено, чак ни у одсуству.
  • У марту 1945, Лубурић наређује ликвидацију преосталих логораша и спаљивање логора како би се сакрили трагови злочина. Мушки логораши су 22. и 23. априла организовали пробој из логора, који је преживело само њих 118.
(извор

недеља, 19. април 2009.

Христос васкрсе!




Наш Спаситељ је и постао човек, да бисмо се ми обожили. Дао је да се разапне на Крсту да би искупио грехе рода људског. Васкрсао је из мртвих да би нама даровао вечни живот. Учинио је смрт само једним посебним тренутком у животу - животу који не престаје. Када је Пилат пресуђивао Спаситељу, није имао духовне снаге ни умне висине да у Њему препозна Сина Божијег. Али ипак, испред његових очију није могла да умакне лепота људског лика страдалног Спаситеља у његовој судници. „Ево човека!” – објављује Пилат тужитељима (Јн 19, 5)...

Молимо Васкрслог Господа да и у нама васкрсне људски лик првобитне човекове природе, који је данас тако често извитоперен, маскиран и унакажен бројним манама и пороцима. Да и у нама свако препозна човека, обасјаног Његовим вечним животом, био имућан или сиромашан, на великом или малом положају и месту.


(Васкршња Посланица СПЦ, 2009)

среда, 15. април 2009.

Реприза

Сећате ли се оног графита, ”Све је исто, само Њега нема”?

Када је оу јесен 2000. рушен Милошевић, коферима америчких пара и ”обуком” тзв. невладиних активиста (који су после ушли у ”бизнис” као професионални револуционари у Украјини, Грузији и другим местима), Србији су обећаване куле и градови. Милијарде долара је требало да падну с неба још колико сутра, све санкције да се укину, Срби слободна да путују, решио би се проблем Косова - пошто је за њега крив зли Милошевић, је ли - и све би било као у најлепша времена седамдесетих.

Девет година касније, нити једно од тих обећања се није испунило. Осим можда повратка у седамдесете - идеолошки. Фамозни ”бели шенген” никако да дође; обећане милијарде су изостале, оно што је стигло је покрадено, а направљен је нови инострани дуг трипут већи од наслеђеног. Црна Гора се отцепила, Косово је отето, а цела Србија осуђена за велику заверу да протера Шиптаре. Дакле, није се радило о некаквом ”демократском питању” које ће се решити сменом Милошевића. Уосталом, Империја је та која дефинише шта је демократија и ко је демократа, а не њени квислинзи у Србији.

Зато паралела коју Слободан Антонић данас повлачи између ове власти и оне срушене 5. октобра не само да није ван памети, већ можда и не иде довољно далеко.

Милошевић је дошао на чело Савеза комуниста Србије тако што је отворио српско национално питање. Тиме је дирнуо у свету краву комунизма на југословенским просторима, јер је аксиом комунистичке владавине Југославијом увек био да су Срби шовинисти, буржоаски империјалисти и шта све не, и да свако испољавање њиховог националног осећаја које није строго контролисано мора бити оштро сузбијено. Управо су комунисти у Србији (не ”српски комунисти”) први оптужили Милошевића за ”национализам” и шовинизам, а онда су тај рефрен преузеле власти у Љубљани, Загребу, Сарајеву и на Западу. Највећа иронија је у томе што је Милошевић у ствари био социјалиста по убеђењу, што је све време потенцирао управо Југославију и југословенство, и што је остао доследан тој идеји чак и у хашкој тамници.

У коалицији скупљеној збрда-здола (или с коца и конопца, како коме) у јесен 2000. било је и некадашњих апаратчика који су пали у немилост после Осме седнице. На Ђинђића, ученика франкфуртских марксиста, гледали су као на анти-Слобу. Део њих, тзв. ”друга Србија” (састављена од теоретски невладиних организација, које у ствари финансирају управо владе - али страних земаља) пио је из чаше Латинке Перовић, некадашњег културног комесара, чија је фракција пала у немилост још 1973.

За ове неискупљене комунисте непријатељство према Милошевићу било је личне природе - да није било њега, не би било Осме седнице и њиховог пада са власти; не би било распада Југославије, који их је довео у ситуацију да буду сведени на Србију као организам-домаћина, управо Србију коју су целе каријере пљували што из убеђења што по задатку. Милошевић је срушио њихову дијалектички загарантовану будућност као господара балканске стоке, и сада је дошло време за освету. Само, то господарење стоком је увек било у служби неком већем господару. Баш као и њихове колеге у остатку источне Европе, ”другосрбијанцима” су биле важне туђе звезде - јуче црвене, а данас беле или жуте.

Када је Борис Тадић - уз ”малу помоћ” амбасадора Мантера и Водсворта - склопио садашњу владу прошлог лета, то је било симболично помирење победника и поражених са осме седнице, уз учешће Латинкиних ”либерала”.

Зато и није чудо што данашња власт личи на ону из деведесетих, а још више на ону из осамдесетих и раније. Само нам још фали да Млађан Динкић мерама владе за борбу против економске кризе да име ”дугорочни програм економске стабилизације”...

среда, 8. април 2009.

Укините Војводину!

Покушај покрајинских власти пре пар месеци да на мала врата прогурају ”статут” који би Војводини дао државне атрибуте није успео, али замало. Класични медији - штампа, ТВ и радио - углавном под конролом ЕУфоричарских власти или странаца, готово да нису приметили сепаратистички Статут. Тек је кампања коју је предводила Нова Српска Политичка Мисао (видети сајт Нема Шале) разбила медијску помрчину и као рефлектором ухватила аутономаше in flagranti.

Многе су ствари тада постале видљиве. На пример, да Ненад Чанак није носилац аутономашког пројекта него му је задатак да својим испадима одвлачи пажњу од стварних актера. Или да су мађарске странке, колико год неки њихови вође и чланови сањали о васкрсењу Велике Угарске, ипак само путници у аутономашком аутобусу. Открило се и да је возач тог аутобуса нико други до први човек покрајинске ДС, Бојан Пајтић. Истраживачки извештаји Слободана Антонића и Душана Ковачева на светло дана изнели су праву природу аутономаша и њихове везе са страним спонзорима (који финансирају и остале невладнике у Србији).

Аутономаши, као што је већ познато, нису успели да свој Статут прогурају кроз Скупштину Србије. Међутим, то не значи да су одустали од свог наума. Зато се борба против комадања Србије наставља; ево пре неки дан је проф. Коста Чавошки написао одличну правну анализу положаја Војводине према важећем Уставу, са освртом на аутономашке предлоге.

Све су ово добре вести. Србима очигледно још увек није сломљен дух, упркос дводеценијском менталном терору кроз медијску сатанизацију, блокаду, па и физичко насиље (1999.) и завођење квислиншког режима. Али је занимљиво да ни борцима против аутономаштва (тј. сепаратизма) не пада на памет очигледно питање:

Чему, уопште, служи Војводина? Односно, која је сврха институције "аутономне покрајине"?

Историјске основе за ову покрајину апсолутно нема. Постојала је, додуше, ”Српска Војводина,” проглашена на нешто већој територији 1848, током револуционарних превирања која су потресала аустријску царевину. ”Захвалан” на помоћи Срба у сузбијању мађарске побуне, Беч је укинуо Српску Војводину и прогласио ”Српско војводство и Тамишки банат,” које је 1860. предао Угарској. Сврха ”Српске Војводине” била је аутономија српског становништва у хапсбуршкој царевини, за коју су се Срби борили још откад су на позив цара Леополда у 17. веку потражили уточиште од Турака преко Саве и Дунава. Припајањем Срема, Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији у новембру 1918. та сврха је испуњена.

Међутим, ако је држава створена 1918. а касније названа Југославија била испуњење српског државотворног и ослободилачког пројекта из 19. века, држава коју је из њених рушевина васкрсао Јосип Броз Тито 1945. године била је нешто сасвим другачије.

Није спорно да је КПЈ на Југославију гледала као на ”тамницу народа” и творевину ”великосрпске буржоазије,” и да је годинама радила на њеном разбијању, распирујући у ту сврху пламен национализма. Под изговором борбе против ”српске хегемоније,” комунисти током рата успостављају ”републике” по угледу на СССР: Словенија, Хрватска (у чији састав улазе Истра, цела Далмација, Дубровник, Славонија и Барања, тако да јој од усташке НДХ недостају само Срем и БиХ), Босна и Херцеговина, Црна Гора (где се потенцира ”црногорска” нација као одвојена од српске), Македонија.

План да се Косово и Метохија припоје Албанији и тако ампутира колевка српске државности пропада само зато што се албански качаци и балисти супротстављају Титу, а онда 1948. долази до разлаза са Коминтерном (па самим тим и са режимом Енвера Хоџе). Зато се успоставља ”аутономна област Косово и Метохија,” која касније прераста у ”Социјалистичку аутономну покрајину Косово.” Исто то се чини на северу Србије, стварањем САП Војводине (само се из наводног ”историјског имена” брише оно ”Српска”, дабоме). Од свих република Титове Југославије, само Србија има две аутономне области. Остатак, такозвана ”ужа Србија” (УЖАС), границама неодољиво подсећа на територију којом је под немачком окупацијом председавао Милан Недић. Случајно? Нипошто.

Више детаља о националној политици КПЈ можете наћи у одличној књизи Душана Батаковића, ”Косовска хроника” (ПЛАТО, Београд, 1992.), да сад овде не скрећем са теме.

”Покрајине” су, значи, део комунистичког пројекта да се Србија разбије, ослаби и држи под контролом како би се створила вештачка равнотежа унутар ”федеративне” Југославије. То је постало кристално јасно када је Југославија конфедерализована Уставом из 1974, који је од покрајина направио републике у скоро сваком погледу осим имена.

У некој нормалној држави, постојале би покрајине као носиоци регионалне управе, са јасно дефинисаним надлежностима у односу на државну власт. Или би постојала централна власт и локална самоуправа (у виду општина или срезова), исто тако са јасно разграниченим надлежностима. Србија, међутим, тешко да по било чему задовољава дефиницију нормалне државе.

Западна пропаганда је годинама оптуживала Слободана Милошевића да је 1989. ”укинуо аутономију” Албанцима на Косову. Камо среће! Али Милошевић није укинуо покрајине из неколико разлога. Прво, зато што је и он сам био дете Титоизма, па није могао да појми концепт да су покрајине створене да би се разбила Србија. Он је доводио у питање само обим покрајинских надлежности, а не њихово постојање, које је a priori прихватао. Баш као и данашњи српски политичари, аналитичари, правници... Други разлог, не мање важан, је што је контрола над покрајинама давала Србији три гласа у савезном Председништву (уместо дотадашњег једног). Пријатељска власт у Црној Гори је значила још један глас. Нико се добровољно не одриче власти...

Не знам у којој мери је српској јавности познато да су се спонзори шиптарских сепаратиста (у ретким тренуцима када су се и трудили да представе аргументе, ма колико бедне) позивали управо на Устав из 1974. као аргумент за ”независно Косово.” Јер, забога, тим уставом је Космет био скоро па република, а пошто су републике исто што и суверене државе одлуком Бадентерове комисије... закључак је јасан. Из тога следи и да се под неповредивошћу републичких граница у ствари сматра неповредивост граница свих других република и покрајина, док су легитимне границе Србије ”УЖАС.” А што, приметићете, значи имплицитну подршку ”држави Војводини.”

Али зар Војводина по дефиницији није српска, још од 1848? Јесте, али и становници Црне Горе су се вековима сматрали Србима, док их комунисти нису прогласили за одвојену нацију. А савремени црногорски идентитет који производи некадашњи комуниста а данашњи клептократа Ђукановић не само да је одвојен од српског, већ је антисрпски. Тако је некад хрватски идентитет дефинисао Анте Старчевић. Сада се по истој матрици ствара ”војвођански идентитет.”

Титове Југославије већ осамнаест година нема; уништили су је народи који су од ње највише добили, уз свесрдну помоћ страних сила. Они који су у њој највише изгубили, међутим, њеног се наслеђа грчевито држе. Да ли зато што их подсећа на ону претходну Југославију, онај сан који је стварност ”југословенског братства” прегазила много пре Хитлерових тенкова у априлу 1941? Или зато што после скоро шест деценија испирања мозга више не могу да појме да може и треба да буде другачије?

Зашто је Србија република? Зашто су опстале антисрпске ”покрајине”? Зашто опстаје комунистички концепт апсолутне власти централизоване у Београду? Делом због инерције, делом због моћи коју тај систем пружа људима који су на власти. Да су анђели а не људи, да се руководе најплеменитијим побудама а не сировим људским страстима, овакав систем довео би их у искушење. Овако, није им пуно требало.

”Лош је ветар који ником добро не дува,” вели једна стара енглеска пословица. Горка је иронија да су се баш Срби - којима је комунизам без сумње донео огромну штету - у протекле две деценије после пада комунизма нашли под најјачим ударом урагана историје. Али ветар се мења. Будућност није записана у камену. Америчка хегемонија, ЕУропска унија, чак ни околне државе створене преко српских леђа и одрживе једино уз помоћ са стране - не само да нису вечне, већ им је непосредна будућност итекако неизвесна.

Нити су вечне и непромењиве неке ствари које Срби узимају здраво за готово: република, покрајине, социјализам, демократура, ЕУфорија, грађанизам. Проблеми се не могу решавати методама којима су и створени. Није могуће градити било какву, а камоли јаку, Србију инсистирањем на наметнутим, антисрпским концептима државе и друштва. Док год опстају окови времена и система који је Србе сматрао најопаснијим непријатељима, не може бити обнове српског идентитета, државности, културе, дипломатије, политике, или стратегије. Сваки покушај је унапред осуђен на неуспех, јер га већ у почетку имплицитно признаје.

Ако хоћемо да скренемо са овог пута у пропаст на којем се налазимо већ двадесет година - или, могло би се рећи, већ скоро деведесет - онда треба почети ратосиљањем од окова, заблуда, грешака. Први симбол тог заокрета могао би да буде укидање Војводине.

четвртак, 2. април 2009.

Како фисковати истину

(и глумити хероја објективности за малоумне слушаоце)

Једног дана, о овом феномену ће се писати књиге. Медији, лагарије и остало. Притом, овде не мислим на Сиенен, Бибиси и ту братију. Већ знамо о њима све (сумњам да у свету има ико коме није јасно!), и ту објективност смо осетили (и осећамо!) на сопственој кожи. Верујем да би се дало израчунати колико је жртава однела њихова порнографија саосећања и крвожедна потреба за лешевима у ударном термину - као и опсцена дехуманизација жртава које долазе са погрешне стране (Џулијина анализа од пре пар година, са дистанце звучи још прецизније). Оснивач овог блога је дао и сам велики допринос феноменолошком дефинисању те патологије (видети радове аутора).

Дакле, у овом случају ме интересује друга страна тог новчића. Ови независни, maverick, храбри, херојски... репортери и коментатори, који су стекли лепе каријере јер знају да скрешу естаблишменту. Знате већ модел, чак и није иманентан само новинарству; рекло би се и да је тaмo увезен понајпре из сфера индустрије забаве, која - премда је већ ДЕЦЕНИЈАМА најразмаженији део естаблишмента - и даље воли да лицемерно удара у жицу некаквог аутсајдерског дисидентства, и да се кити туђим перјем. Па тако и успешни и остварени милионери из самог срца мејнстрима, људи попут Шона Пена, Мајкла Мора или Бруса Спрингстина (човек свира на ПРЕДИЗБОРНИМ СКУПОВИМА једне од двеју америчких партија, притом,јасно, оне медијски далеко моћније), воле да, заговарајући најбаналније доколичарске селебрити-агенде, имитирају људе који су СТВАРНО стајали на црту естаблишменту у доба када је ваљало изнети заиста вредне циљеве: рецимо изборити се за расну једнакост током педесетих и шездесетих у дволичној атмосфери тадашње Америке, и у исто време стати на црту индустријско-војном комплексу и његовом дивљању у Вијетнаму. Многе је то коштало етикете "комуниста" (иначе, синоним за "ђаволово ванбрачно дете са лошим владањем" :) у хладноратовском речнику САД), неке и каријера. Набројану тројицу (и хиљаде клонова који се смешкају са ТВ-екрана и жању милионске хонораре), став није коштао ништа. Нити треба да кошта. Али је лицемерно кад позирају као да су прогоњени критичари Стаљина, управо побегли из гулага. Кад нису. ОНИ су естаблишмент.

(Пену и Мору, ипак, ваља одати признање макар око става по питању Ирака, док је фасцинација Спрингстиновим бунтом напросто зачудна и бизарна).

Елем, идентичан феномен је могуће пратити и међу глобалним новинарским звездама. Роберт Фиск важи за својеврсну институцију. После вишедецнијског рада и огромног нивоа личне препознатљивости (што није лако досегнути у тескобној џунгли модерних медија), Фиск има и присталице и опоненте (завредио је, чак, и својеврсно признање од стране неистомишљеника, реч названу сопственим именом).

Фиск, дакле, критикује поступке западних центара моћи (поготово политику Вашингтона), често с добрим аргументом. Али, по правилу бирајући одступницу која се у његовој родној Енглеској зове easy way out. Дакле, ако се нечија политика означи као непоштена и пуна стереотипа (Фиск тако карактерише америчку политику према исламском свету), онда се, за сваки случај, ваља обрушити на неку трећу страну, која не ужива глобалну наклоност, и поентирати тиме што ће се та страна користити као мера компарације за неприхватљивост.

Ми Срби смо се нашли у тој улози у последњих две деценије. Израел се налази у истој, још од свог оснивања. Поготово је светска алтерглобалистичка левица готово карикатурално једнострана по том питању. Њена мантра гласи: сваки блискоисточни муслимански фундаменталиста који своју агенду камуфлира критиком Запада, аутоматски постаје Че Гевара нашег доба... нема везе што се залаже за нестанак државе Израел, држава Израел је крива због тога што не показује довољно разумевања за оне који заговарају њено уништење.

Поготово је (surprise, surprise) британска пропагандна активност по том питању перфидна и хистерична мимо сваке елементарне логике. Израелци, према БиБиСију, немају ни жене ни децу ни цивиле. Нико их не угрожава и и историјски немају разлога за страх. Као ни Срби (сетите се епских спинова БиБиСија из Босне, Крајине и Косова). Фиск је, у овом случају, чак и превазишао линију државне пропаганде своје земље. Ево шта пише пре двадесетак дана, на страницама чомскијевског ZMag-a (иначе често - али, видимо, не увек - квалитетног и информативног вебзина). Фискова тема је Авигдор Либерман, ново лице на хејт-листи светске либерално-левичарске критике. У осврту на неке Либерманове изјаве (фисковски извучене из контекста), аутор чланка каже:

Извештавао сам из босанске кланице раних деведесетих и могу да изједначим Либерманов речник - о егзекуцијама, потапањима, паклу и заклетвама на лојалност - са језиком господе Младића, Караџића и Милошевића.


Једна читатељка, у коментару испод текста на линку, поставља питање које су то тачно Милошевићеве изјаве те природе. Фиск јој свакако не би умео одговорити на то, све и да је прочитао коментар. Јер тих изјава нема. Али овде то није поента, нити је намера овог текста да адвокатише Милошевићу, Караџићу или било коме. На страну и чињеница да се у ратно доба дају и запаљивије изјаве него обично (мислим на Караџића, чије се реченице данас бесумчно истржу из контекста или тенденциозно преводе, као и изјаве Авигдора Либермана). Али све то није битно.

Суштина ове показне вежбе хипокризије, коју је демонстрирао Фиск, крије у себи далеко опаснији арсенал. Када чињенице почну да се моделују према накнадно етаблираним стандардима, истина је убијена. Дакле, Фиску није пало на памет да помене и неке друге изјаве, реченице и књиге, које су и довеле до рата у којем су једну од страна предводили Караџић и Младић.

Шта би са Изетбеговићевом Исламском декларацијом, у којој се заговара НЕОДРЖИВОСТ коегзистенције ислама са осталим верама? Са Туђмановим мрачним "повијесним књигама" у којима се негира Холокауст а Јасеновац своди на ситније претеривање? Са крволочном фашизацијом хрватског друштва по доласку ХДЗ-а на власт, слављеничким повратком одбеглих усташких ратних злочинаца у Хрватску, везивањем барјака под којима су у Другом светском рату убијани Срби, Јевреји и Роми? Није ли ТО био окидач који је Босну и Хрватску гурнуо у амбис ратног сукоба, јер - претећим махањем Хрвата и муслимана истим оним усташким и есесовским заставама под којима је побијена претходна генерација Срба у БиХ и Хрватској током Другог светског рата - и потомцима тих Срба је послата крајње отворена порука. Нису је крили ни СДА и ХДЗ тих година. Не верујем да је непозната и Фиску та околност.

Човек је, иначе, доктор политичких наука, а не полуписмени провинцијски репортер послат у земљу за коју није ни чуо. Чак је и једна Кристијана Аманпур (након што је направила каријеру на блаћењу Срба), признала - наравно, када је све прошло -да је неонацистички режим Туђманове Хрватске повукао први окидач, плашећи Србе новим геноцидом. Колико ће Фиску требати времена да каже исто то? Ваљда док и последњи остатак антисрпског расистичког стереотипа у западним медијима не оде у прошлост. Како ствари стоје, начекаћемо се.

И у антиизраелској пропаганди се користи ПОТПУНО иста матрица. Либерманове изјаве су "проблем", али се не говори ни реч о узроку тих изјава. Нити о нацистичкој реторици арапских екстремиста. Још кад би Фиск знао да је Авигдор Либерман прилично просрпски оријентисан, његовој срећи краја не би било. Имао би све своје омиљене негативце на нишану. И све геноцидне покличе разних ХДЗ-ова 1990 и Хезболаха 2008 у мирној заветрини прећутаних чињеница.