Рузвелт, Vuchych и Страх

Вишеслав Симић је професор на Институту Монтереј (Instituto Tecnológico y de Estudios Superiores de Monterrey) у Мексику. Преносимо његову анализу најновијег мегаломанског поређења „премијера Србије“ Olyksandra Vuchycha са „америчким Цезаром“.

Руз(wolf)-чић, „Нови Дил(ер)“ Србије, и Страх

„Мрзим да ћутим када је време да се говори“.

- Касија, 9. век

Olyksandr Vuchych / Franklin Delano Roosevelt

Да ли је мудро поредити се са, и ослањати се на Рузвелта?

Као професор историје Северне Америке морам се осврнути на недавне изјаве привременог председника владе Републике Србије у вези са чувеним председником САД, Френклином Рузвелтом.

Верујем да би за политички живот Србије било добро размотрити сличности и разлике између ове двојице политичара, и њихових дела и циљева.
Дубоко уверен да Вучић није, као ни у много других случајева, свестан у какву брљотину су га оваквим поређењем увалили његови лажни душебрижници, ово чиним и из милосрђа, не би ли овај новоЕУропски мученик успео да се избави од сила нечистих и душегубних.

Рузвелт је први пут победио на изборима 1932. године, као директан кандидат за председника САД. Ни тада, као ни дан-данас, у САД се не гласа за партију већ за личност. Стога, веома је важно бити јасно различит од супарника. И Рузвелт је, као и Вучић, током кампање обећавао промену политике дотадашњих власти, и заветовао се да ће спасити своју земљу и свој народ од пропасти изазване разорним деловањем свог претходника. Разлика је у томе што је Рузвелт заиста и преузео кормило владе, и лично се дохватио управљања земљом на нов начин, не кријући се иза партије, лика своје марионете на најодговорнијем положају у земљи, и не издајући свој обећани програм.

Али губи обадва свијета!

Око Соколово, бр. 134

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Због обавеза, што пословних што приватних, немам довољно времена и прилике да пишем. Следеће издање Ока очекујте почетком октобра. 

Некако с јесени, креће сезона парада и маршева. Новим Пазаром су већ продефиловали фесови у зеленим униформама, поносни баштиници сарадње са Хитлером. Државно Дно ни речи да каже - да се Империја не увреди. Ратко Паић се пита како ће реаговати Русија. Видећемо.

Можда ће управо то бити она кап која ће да прелије чашу руских илузија и погрешних концепција када је о Србији реч, о којима пише Александар Павић. Одговарајући на „разочарење“ Сергеја Правосудова, Павић се пита зашто Руси подржавају антисрпске а про-империјалне власти, зашто ништа не чине да помогну Србима у борби за слободу, зашто некад као и да сами не знају шта хоће. Нису Срби проблем, закључује Павић, већ квислиншки култ - а ако Руси не знају разлику, није ни чудо што су збуњени, или разочарани.

Ненад Благојевић нема илузија; он пише о истинској српској природи, слободи и сопствености - наспрам удвориштва и подаништва данашњих „лидера у региону“.

Прича о „неутралности“ још мало па је потрошена, вели Бранко Жујовић. Квислиншком култу време убрзано истиче. Можда се нада да ће успети да одуговлачи до Путинове посете, узме који милион рубаља, а онда потрчи у загрљај Империје - баш како је описао Правосудов. Пробао је и Јанукович, па знамо како се то завршило. А ево, Стефан Каргановић подсећа да у РС агентуре Империје покушавају да уприличе репризу кијевског Мајдана - који је и сам био реплика Жутог Октобра.

Нил Кларк користи један „мали лапсус“ телала Стејт Департмента да објасни шта је у ствари Империја и како се односи према свету. Свет дели на „своје“ и „остале“ земље; ове прве су слуге, ове потоње потенцијалне жртве.

Надам се да сте и сами свесни у коју категорију улазе Срби, без обзира колико се послушнички и поданички понашала квислнишка „елита“. За Империју је свака Србија превелика, а једини добар Србин - бивши.

А зима долази.

Подржимо борце за слободу

Државно Дно недржаве Жутије већ је показало - што присуством церемонијама у Фландрији, што поданичким изјавама да „Срби више никада неће изазивати ратове“ - шта мисли о стогодишњици Великог рата, српској борби за слободу и опстанак, па и Србима уопште. Од такве невласти и антидржаве не може се ни очекивати да достојно обележи ову годишњицу, или било како подржи напоре да се истинита историја сачува од заборава. 

Тај терет је пао на нас „обичне“ Србе, родољубе, било појединачно или у сарадњи са сличномишљеницима. Милош Ковић је у априлу најавио двотомну историју Срба „златног доба“, захваљујући којима је Србија не само опстала, већ и тријумфовала над окупаторима и завојевачима. Отприлике у то време се појавио и први део документарног остварења новинара Александра Вуксановића „На пуцањ одавде“ - о којем је овде већ било речи.

 „А un solo disparo“

Пре неки дан је завршена и трећа епизода серије, посвећена „Младој Босни“. Претходни наставци говорили су о дану атентата и историјско-политичкој позадини аустроугарске окупације Босне и Херцеговине.

Остварења попут овог имају огроман значај у разбијању пропагандне конструкције Запада да су за избијање рата криви Срби (или чак Руси), коју Империја данас користи као изговор за своју агресију широм света. Чињеница да је документарац снимљен на шпанском (наратори и глумци су професионалци, са савршеном дикцијом) - и да се тиме истина о догађајима 1914. приближава готово милијарди становника света који су досад запостављани - ово остварење чини још значајнијим. А ко не разуме шпански, нема проблема: ту су професионално преведени титлови на енглеском или српском (ћирилицом, чак), па ко шта воли.

Често чујем питање: „А шта ми можемо?“ Ковић и његове колеге могли су да кукају како држава запоставља историју, али су изабрали да се организују и сами попуне празнину у знању и сећању нације. Вуксановић је исто тако могао да кука што нико ништа не ради, али је засукао рукаве и кренуо да прави документарац. 

Најмање што можемо да учинимо, као истинољубиви појединци, као Срби, као људи, је да подржимо људе који се боре за општу ствар. Погледајте филм. Препоручите га пријатељима, познаницима, на друштвеним мрежама. Ако имате новца, помозите донацијом или рекламом. Дајте људима који се боре за све нас до знања да у тој борби нису сами. Да имају за кога и за шта да се боре. Да њихово племе „сном мртвијем“ не спава.

Само тако ћемо годишњицу победе у Великом рату да прославимо у слободи.

Навијачи у посредном рату

За разлику од бројних ратова који данас пламте широм света, овај који разара бившу Украјину је некако „наш“. Не ради се само о томе што тамо страдавају „браћа Руси“, или што се на страни Новорусије бори(ло) четрдесетак самозваних четника - мада је и једно и друго фактор. Просто, рат у бившој Украјини представља репризу српске драме из деведесетих: исти сценарио, исти писци и спонзори, а слични глумци, статисти и жртве.

Јуче је колега Степски Соко (The Saker) указао на видео снимак сахране једног бојовника хунте, с питањем српским читаоцима: „Зар овај свештеник не звучи и не изгледа као типични усташа?“ Очас су се појавили многи „брижни тролови“ који су покушали да скрену причу са теме, али је Степски Соко неумољив: „Немам апсолутно ништа против Хрвата, али ако подржавате Павелића и његове побеснеле геноцидне манијаке, за вас сам српски четник.“

Украјинска бандеровшчина и хрватско усташтво су сабласно слични. Није ни чудо: потичу из исте, бечко-ватиканске кухиње. И бандеровци и усташе нашли су после 1945. уточиште на „демократском“ Западу, одакле су се вратили почетком деведесетих у своје свеже „неовисне“ псеудо-државе. И СР Хрватска и Украјинска ССР скупљане су с коца и конопца како би се направиле псеудо-историјске политичке творевине које би биле противтежа „реакционарном“ национализму Срба или Руса - с тим да је тај пројекат дерусификације углавном напуштен у СССР после 2. светског рата, док је у Југославији процес расрбљавања тек узимао маха...

Али да сад ово не пређе у дискусију о аналогијама и паралелама, рецимо да их има. И да су очигледне. Да и Туђманова у Загребу и Јацењук-Порошенко-Јарошева хунта у Кијеву имају исте спонзоре: Атлантску Империју. Уз њену помоћ, Загреб је пре 19 година остварио Павелићев сан, што и данас слави као „домовински“ празник. У Кијеву признају да сањају исто.

А ја што ћу, али са киме ћу?

Око Соколово, бр. 133

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Имам утисак да је многим Србима засметало украјинско примирје договорено крајем седмице у Минску. Разочарани су што војска Новорусије није покренула тенкове пут Кијева, или пољске границе рецимо. Али уместо да се баве руском, зар не би требало да се баве српском војском - питањима где она треба да буде, коме да служи, и да ли уопште да постоји?

Попут свега осталог, и српска војска је већма уништена вишегодишњим „реформама“ квислиншких култиста. Али упоредо с тим је стварана цела једна култура ропства и подаништва, због које - вели Андреј Фајгељ - се војсци не би дозволило да ради свој посао, чак и да је има. Не, уместо да брани Србију, од војске се очекује да чисти чизме НАТО „партнерима“, којима је надлежни министар бескрајно захвалан што су га позвали у Велс. Квислиншким култистима попут таквих ће промаћи добронамерно упозорење које нуди Ненад Благојевић, да Србија неће моћи да трпи довека.

Није проблем што је толико људи очајно, већ што тај очај сматрају за једину могућу реалност и труде се да га наметну свима. Раскорак између таквих „реалиста“ и оних што знају да може другачије, на примеру тенисерке Александре Крунић илуструје Александар Павић.

Покушај да се добровољна борба за браћу у Новорусији прогласи за кривично дело - по налогу Империје, разуме се - исто тако представља наметање очаја и подаништва. О светлој традицији добровољног војевања и мраку оних који би да га забране, пише Бранко Жујовић.

Четрнаест година после Жутог Октобра, преосталим Србима би требало да је савршено јасно какво је место намењено Србима у „поретку“ Атлантске Империје. Ако није, нека прочитају кратку и убитачну анализу коју нуди Драган Милашиновић. Било каква Србија им је превелика, а једини добар Србин - бивши. Огроман број Срба то ћутке прихвата и не пружа отпор, вели Марко Радуловић. Чак ни када им увреду на повреду наносе политички зомбији попут несуђеног светионичара, на шта подсећа Жељко Цвијановић.

Атлантски левијатан још може да учини много зла, али је његов хистерични бес према Русији и председнику Путину у ствари сразмеран реалној немоћи да их заиста победи, вели Борис Алексић. Зар читајући описе и цитате „ЕУроруса“ које нуди Роман Носиков не препознајемо сопствени пара-психо-патологизовани Квислиншки Култ, Жутократију, и Државно Дно? И зар се бар мало не надамо да ће их задесити слична злехуда судбина као „краља чоколаде“ Потрошенка, коју наговештава Ростислав Ишченко?

Само, нема смисла да борбу за сопствену слободу пројектујемо на сукоб у бившој Украјини, уместо да је водимо. Она се можда одвија по сценарију прво испробаном на нама, и дело је истих непријатеља - али илузорно је очекивати да победници у тој борби (а немам никакве сумње ко ће на крају да победи) после свих својих жртава из доброте срца свога подаре слободу пуким навијачима. Јер навијањем се не заслужују победе - ни у спорту, ни у рату.

И зато кад Жељко Цвијановић говори о Путиновом доласку као последњој шанси, то није нада да ће Владимир Владимирович волшебно и преко ноћи да рашчини зло квислиншког култа, већ да ће у Србији имати ко да га дочека. Да ће бити људи спремних да се боре и изборе за сопствену слободу, без калкулисања хоће ли им у томе помоћи Русија (а хоће) или неко трећи, без задњих мисли и намера. Чиста срца и образа, пред Богом и људима. Да се нађе бар десет таквих праведника, Бог ће нас поштедети. Али ако се огрешимо о Њега и прихватимо пропаст, ни Путин нам неће помоћи.

Мален свијет за адова жвала

Око Соколово, бр. 132

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Дошао је и фамозни 1. септембар, када су ЕУропски господари наводно дали рок квислиншком култу да се придружи „санкцијама“ против Русије. О томе у преумљивачким медијима нисмо чули ни писка; зато се пише о свему другом, од „старлета“ до посипања кофама леда.

Српски „контранет“ (да посудим израз из Лепосаве П. Ћосића) као да осети ветар са истока, па све више жамори о предстојећим данима и месецима одлуке. Где да се почне?

Можда од постојећег стања. Александар Ђикић подсећа на истински ужасан положај преосталих Срба на Косову и Метохији, које је квислиншко руководство у Београду препустило на одстрел Шиптарима. Недуго после тога, десило се убиство на „прелазу“ Мердаре, када је са „косовијанске“ стране намерно и мучки убијен жандарм судбинског имена: Стеван Синђелић. Бранко Драгаш је тим поводом упутио апел Србима да престану са самоуништавањем, док је новинар са КиМ Иван Максимовић подсетио жандаре на њихову срамоту и издају, која је и довела до Синђелићеве погибије.

И онда - ништа. Да ли зато што га свакодневно „обрађују“ трач-медији или што му је систем образовања намерно извитоперен (о чему је писао Владимир Димитријевић), или што је систематски уништен од идиота, тек данашњи становник Србије изгледа личи на карикатуру коју описује Михаило Меденица, замишљајући данас Церску битку. Да се разумемо, није крив што га овако нападају; али јесте ако одбија да се брани.