„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

четвртак, 16. мај 2013.

Исто ђубре, ново паковање

Име Дејвида Филипса (David L. Phillips) требало би да је познато пажљивим пратиоцима балканских прилика. Некадашњи виши саветник Стејт департмента, професор на дипломатској академији у Бечу и универзитетима у Њујорку и Вашингтону, као и високи званичник Савета за међународне односе (CFR), тела које у суштини обликује спољну политику Империје, Филипс је својевремено кривио Србе за мартовски погром 2004, а режим Буша Мањег корио што не обраћа пажњу на „легитимне захтеве“ Шиптара. Тренутно предводи „Програм за изградњу мира и права“ при Институту за проучавање људских права универзитета Колумбија.

То је онај исти универзитет који је својевремено истерао Гордона Бардоша, наводно јер је овај позвао у госте „порицача геноцида“ Милорада Додика. Препоручујем Бардошев текст о „фетишима и фантазијама у БиХ“, да бисте разумели зашто је заиста отеран.

Њујорк Тајмс, та оаза истине и правде када је о Србима реч, објавио је баш на Дан Победе Филипсов коментар о тзв. споразуму који су у Бриселу потписали Тачи и Дачи. Прилажем превод тог коментара, прошаран мојим примедбама, да разумете како мисли естаблишмент Империје, до које мере је искривљена слика о Србима и осталима, али и да представим још један доказ тезе коју сам формулисао прошлог лета, да „Нема тог уступка, попуштања, поклоњења, предаје или продаје којим би било ко из Србије могао да умилостиви оне којима је и најмања Србија превелика, а једини добар Србин - бивши Србин.“

Читајте, и просудите сами.

Како заувек залечити балканске ране

Њујорк Тајмс, 9. мај, 2013.

Пише: Дејвид Л. Филипс (David L. Phillips)

(штампана верзија овог текста појавила се 10. маја на страници А29 њујоршког издања, под насловом „Како заувек залечити балканске ране“)

После вишемесечних преговора уз посредовање Европске уније, Србија и Косово потписали су споразум прошлог месеца да реше размирице које потичу из 1990-их, када је Косово, бивша покрајина Југославије, фактички изборило независност после војне интервенције Запада.

Али договор неће помирити две балканске државе, нити им помоћи да добију чланство у ЕУ. Да ствари буду још горе, две државе су ове седмице изјавиле да не могу да се сложе око распореда за примену споразума.
(Соко): „покрајина Југославије“, вели Филипс, наводећи омиљени квази-аргумент шиптарских лобиста да је Косово по Уставу 1974. имало статус републике, па је зато „независност“ легитимна по одлукама Бадентерове комисије. Ово је само прва неистина у дугом низу који следи.
Ово је мали корак уназад у поређењу са балканским покољем деведесетих, али представља наставак неуспеха да се превазиђе проблематична прошлост региона кроз интеграцију у остатак Европе.

Већина од 1,7 милиона становника Косова су етнички Албанци и муслимани, али знатна мањина Срба, православних хришћана, на северу има заштиту НАТО и фактички је аутономна од државне власти.

(Соко): По резултатима Тачијевог пописа из 2011, на окупираним територијама све скупа живи 1,7 милиона, од чега 1,6 милиона Шиптара. Ни речи, дабоме, о томе како су постали већина. Занимљиво је и што се потенцира њихова припадност исламу. A у причу да Срби „имају заштиту НАТО“ могу да поверују само лаковерни или они са слабим памћењем.

Споразум потписан 19. априла прихвата да Србија - која не признаје независност Косова, проглашену 2008 - и даље има улогу у заштити интереса Срба на северном Косову. Њиме се практично Косово дели у албанско срце и српски прирепак.

Уместо да се њиме превазиђу етничке и верске поделе, договор иде у прилог насилном и националистичком програму „велике Србије“ Слободана Милошевића, који је умро у затвору 2006. на суђењу за ратне злочине. Њиме се такође охрабрују тежње за „великом Албанијом“ међу етничким Албанцима у Албанији, Косову, Македонији и Црној Гори.

(Соко): По Филипсу, Косово је албанско срце, а Срби су прирепак. Поред апсурдне тезе о фантомској Великој Србији, обратите пажњу на инсинуацију да је Милошевић био крив, као и контраст са „великом Албанијом“ која није описана као „насилна“ или „националистичка“.

Примедбе потичу из периода османске власти. Комунизам их је држао под контролом, али су избиле на површину после распада Југославије 1991-2. Иако је војна интервенција Запада успела да заустави покољ босанских Муслимана 1995 и Косовара 1999, није решила политичке несугласице на Балкану.

Мамац чланства у ЕУ требало је да превазиђе та непријатељства. Од бивших југословенских република, прва се придружила Словенија, 2004. Хрватска ће се придружити 1. јула. Али други нису ни близу да задовоље услове приступа, иако су Македонија, Црна Гора и Србија званично „кандидати“ а Косово и БиХ „потенцијални кандидати“, попут Албаније.

(Соко): Филипсова „историја“ је апсурд до апсурда. Као, Турци су једнако угњетавали Србе и Шиптаре, комунисти су их једнако држали под чизмом, а проблеми су настали после распада Југославије, уместо што су били одговорни за њега. О наводном западном заустављању „покоља“ да и не трошимо дах.

Као што је Турска научила, неке европске земље просто не желе државу са муслиманском већином у свом клубу. Неке од њих такође сматрају Балкан зоном фискалне нестабилности и оазу за трговце дрогом и организовани криминал.

Недавно су се опет појавиле неосноване оптужбе, које потичу из деведесетих, да је Ослободилачка војска Косова - скупа са неким од садашњих косовских вођа - учествовала у трговини људским органима. Прошле седмице је у главном граду Косова, Приштини, комисија ЕУ и косовских судија осудила приштинског уролога и још четири човека за учешће у недавној трговини органима.

(Соко): Ово је цинични покушај да се за наводну неправду према Шиптарима оптужи наводна европска дискриминација према муслиманима - иако ЕУ увози муслимане на милионе и малтене спроводи шеријат у све већим зонама где домаће становништво не сме ни да крочи.

Даље, извештај Дика Мартија су „неосноване оптужбе“, јер храбра и племенита ОВК никада није починила било какав злочин, него се борила за „људска права и америчке вредности“ (Либерман). Али ево, правдољубиви Косовијанци у свом главном граду (погледајте како малтене у сваком пасусу Филипс потенцира да је Тачистан права, независна држава, чак и кад говори о ЕУ судијама) осуђују трговце органима, тако да нема места даљој критици дивних Албанаца. Да није жалосно било би смешно.

Иако циљ „Европе, јединствене и мирне“ и даље постоји, Срби и Косовари цинично гледају на своје шансе за придруживање. Отуд и улични протести у Београду и Приштини после потписивања прошломесечног споразума.

(Соко): Ако нисте знали, ево Филипс да вам каже: и Срби и Косоваријанијанци су протестовали јер нису одмах примљени у ЕУ. И зато што су Срби „насилни националисти“ а Албанци „оправдано кивни,“ вероватно.

Западу је потребан свеж приступ на Балкану, аранжман негде између поделе на моноетничке мини-државе и континенталне супердржаве.

(Соко): Аха! Ту смо. Ево главне тезе, закопане испод клеветничког увода.

Овај средњи пут - „солидарност интереса“ рецимо - би сачувао национални суверенитет и границе, али омогућио етничким и другим групама да сарађују са својим регионалним сродницима у пољима трговине, саобраћаја, образовања, медија и културе. Изасланик Марти Ахтисари је у свом предлогу коначног статуса Косова, 2007, уврстио широка мањинска права — међу којима и локалну аутономију у сферама привреде, културе, заштите околине, итд. Србија је тај план одбила. Али његови принципи и даље представљају стандард за трајно решење.

(Соко): Невероватно. Прво нуди варијанту за де факто великоалбански пројект „регионалне сарадње“, онда хвали Ахтисарија као некакав стандард, а претходно је кукао како свака веза Србије са Србима представља недопустиво нарушавање косовинијанске суверености!
Изградња заједничких интереса изван сопствених граница помогла је да се Северна Ирска стабилизуије од 1998. Могла би да побољша односе Шиита и Сунита на Блиском истоку и понуди нови пут за снове „бездржавних“ Курда у Турској, Ираку и Ирану.

Али то може да успе само са владама које подржавају мањинска права, и са странкама чије вође су спремне за мир.

Огромна већина Албанаца подржава демократију, људска права и слободно тржиште. Они су про-Западни и про-НАТО. Насупрот њима, Срби имају историју нетолеранције према не-Србима и муслиманима, агресије и насилног прогона како би створили српску државу на територијама на које историјски претендују - најпре на Косову, али и у Босни.

(Соко): Прочитајте опет, ако не верујете: Албанци су модел толеранције и доброте, а Срби агресије, геноцида и зла. Погледајте онај пасус горе где се о Шиптарима на Косову, у Македонији и ЦГ пише фактички, а онда овде како Срби „претендују“ на територије, на које по импликацији немају право. Тачи, Чеку и Харадинај су они мирољубиви лидери што воле мањинска права, а ето ни Државно Дно са својом политиком капитулације Филипсу не ваља. Јер су још увек макар и именом Срби, а то је неопростиви грех на данашњем Западу.
Свакако да овакав план за мирољубиво „албанско суседство“ - или „српско суседство“ кад смо већ код тога - могу да изманипулишу екстремисти. Било би на одговорним локалним вођама и међународној заједници да то спрече.

Али „солидарност интереса“ нуди истинску наду за смањење верских тензија. Сигурно је пожељнија него даља подела Балкана.

(Соко): На крају, признање: Велика Албанија као „суседство интереса“, које би теоретски могло да важи и за Србе, али у пракси ће га „међународна заједница“ прогласити за „екстремизам“ и зауставити исто као и оне „покоље“ деведесетих.

Приметићете и да се говори о некаквој „даљој подели“ као лошој ствари, иако је тај исти Запад прво поделио Југославију, па онда Србију - и намерава да је дели још. То је зато што када било ко жели да отме територију на којој живе Срби онда су то демократија и људска права, а кад Срби не желе да буду поданици режима који желе да их истребе, протерају или превере, онда је то агресија, геноцид, насиље, итд.

Није ово никакав нови приступ или свежа перспектива, већ она иста стара, трула, смрдљива визија Велике Албаније као послушног слуге Империје. Некад Турске, па Аустрије, па Хитлера, а данас Вашингтона и Брисела - глумци се мењају, а сценарио остаје исти.

среда, 15. мај 2013.

Што, погани, од људи чините?

Око Соколово, бр. 73
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(фото: Самсон Чернов)
И би митинг 10. маја, у 12:44. Зашто је био важан, објаснио је пре тога Драган Петровић. Преглед митинга, и неке цитате и коментаре, нуди Никола Живковић. О резултатима је писао Жељко Цвијановић. А НСПМ је пренела говор уредника Ђорђа Вукадиновића, у којем је упозорио на оно што би требало да је очигледно, а многима изгледа још није: данас предају Митровицу, сутра ће Суботицу. Где је крај?

Медији су, дабоме, лагали колико се света појавило, усмерили сву пажњу на наступ једног садашњег и једног пензионисаног владике,  и све у свему наставили да производе оправдања за предузеће Жут Пут (сада под Назадном управом).

Посебно мучан је био ауторски текст „првог потпредседника“ Вучија у култистичком Danasu, који је понајвише личио на састав неког осмошколца о Другу Титу и значају Револуције. Односно Обећаној ЕУ и значају Датума. Свеједно. То писаније Бранко Жујовић с правом назива „великом нуждом“, док Бранко Павловић за вУЧКа вели: „Он не само да лаже док говори, него тражи да му се дивимо што и накнадно лаже да је говорио истину.“ О томе колико вреди вУЧКова реч, писао је и Срђан Воларевић.

Занимљиво је да је вУЧКо урадио мање-више тачно оно што је Павловић предвидео, посетом Косову. Посета је, дабоме, у медијима описана на начин који није имао ама баш никакве везе са истином. О јазу између вУЧКове фантазије и стварности пише Миодраг Новаковић.

Што се тиче наступа двојице владика, који је жута штампа претворила у димну завесу, мој лични став је да је све што су рекли било тачно - али да је због „минулог рада“ било непримерено да они то кажу. Слично размишља и Александар Лазић, који се пита да ли су Атанасије и Амфилохије, свесно или несвесно, помогли режиму, и нада се да ће „боље чувати Косово и Метохију него што су то (у)чинили са братом им јустиновцем Артемијем.“

Невенко Шкрбић, међутим, сматра да речи на митингу нису биле преоштре, напротив: „Парче слободног неба у Србији постоји још само над Северном Митровицом, Звечаном, Зубиним Потоком и Лепосавићем. А за одбрану то мало слободе и оно мало достојанства што нам је остало, више нема лепих манира“.

Било како било, Патријарх се оградио од двојице владика, а неколико дана после се састао са врховником Државног Дна и говорио о потреби јединства. Само што слога у издаји никако не може бити врлина... У родољубљу, свакако, вели Владимир Димитријевић

Некако у сенци приче о митингу, прошао је 68. Дан победе. Не над неким апстрактним „фашизмом“, већ над Хитлеровим, национал-социјалистичким немачким Рајхом. Али ако је судити по данашњем стању ствари у Европи и на Балкану, Рајх и његови некадашњи савезници су се итекако повампирили. Само што сада Србе оптужују за „фашизам“ док их нападају. О том апсурду пише Раденко Тошић.

Проблем је, дабоме, што клеветање Срба није нарочито тешко када Државно Дно, као Жутократија пре њих, те клевете прихвата и још тражи да их сматрамо за комплименте. О слободном паду државе и друштва под таквом „елитом“ пише Миле Милошевић, а о карактеру - илити његовом недостатку - проданих душа којима је све на продају, Милан Дамјанац.

Шта и како даље? Жељко Цвијановић упозорава да се не сме ићи у рат до истребљења, јер ће његов резултат бити истребљење - Срба. Не верујем да је то позив на нечињење, већ пре на мудрост и памет. Да се избегне рушење државе рушењем власти (као 5. октобра), или бесмислена рокада олоша на власти, као прошлог Ђурђевдана. Без самосвести, јасног циља и моралне вертикале, лако се скреће на странпутицу непријатеља... Али треба имати вере, као Милован Данојлић, да ће до препорода доћи, ако се и не зна тачно како и кад.

Можда у свему томе треба учити од Руса. Многи наши проблеми су аналогни, па би и решења могла да буду. Владимир Димитријевић је недавно писао о друштвеном и државном препороду Русије. Недавни текстови Ане Филимонове и Никите Бондарјева показују да је неким руским посматрачима ситуација у Србији итекако јасна. Петар Искендеров је тако међу реткима схватио да позив косовских Срба Путину значи, између осталог, да Државно Дно нема легитимитет у сопственом народу.

Да ли ће Русија само да посматра српско самоубиство? Александар Павић мисли да неће. Мало због недавне необичне пажње руских медија посвећене активностима српске опозиције Државном Дну, али и зато што се у позиву косовскометохијских Срба спомиње и да се Државно Дно представља као да има подршку Москве. Тако да Кремљ мора да реагује, ако ништа себе ради.

Али док Русија може да нам помогне да се ратосиљамо Државног Дна, не може да нас спасе од нас самих. То спасење је лична одговорност сваког од нас. А пошто поданици и лижисахани беже од одговорности као ђаво од крста, ето вам лакмус-теста по којем ћете препознати истински добронамерне. За почетак.

(Напомена за крај: следеће три седмице путујем, тако да можете очекивати повратак Ока негде почетком јуна.) 

уторак, 14. мај 2013.

Сарадници окупатора

Зашто људи свеједно верују медијима, чак и кад ови безочно лажу? Пре месец-два сам на једном блогу наишао на занимљиво објашњење.
(фото: НСПМ)
Наиме, писац Мајкл Крајтон (Michael Crichton) је пре десетак година описао феномен који је назвао „Гелман амнезијом“ (Gell-Mann Amnesia), по једном свом познанику, физичару Мареју Гелману. Гелман би се нервирао када би у новинама прочитао неки текст о физици из којег се јасно видело да новинар нема појма о основним чињеницама. Чак штавише, да је толико помешао узроке и последице, да би текст могао да се опише као „мокре улице одговорне за кишу“. Али онда, вели Крајтон, Гелман на следећој страници крене да чита текст о домаћој или међународној политици као да је све ту написано истина. Нема везе што је управо констатовао неспособност и бесловесност новинара који је писао о физици.

Како му не падне на памет да би новинар који пише о политици исто тако могао да лупета глупости? Селективна амнезија, јер се ради о теми у коју се он не разуме, па је једноставније претпоставити да новинар зна шта ради.

Новинари скоро свих западних медија лагали су што мање што више о ратовима деведесетих, наставили да лажу о свему потом, знамо да лажу, а опет неки некритички прихватају њихове извештаје о другим темама, од рата у Сирији до естрадних трачева.

Ово иде дотле да има родољубивих Срба, истински добронамерних, који на Фејсбук или Твитер поставе спону на текст са Б92, Blic-а, Danas-а, итд. Па се онда згражавају над страхотом о којој се у тексту хистерише, али не пада им на памет да се упитају је ли текст има икакве везе са чињеницама; а ако има, до које мере је спинован; и да ли је управо то хистерисање жељена реакција која се хтела постићи спином.

Селективна амнезија, одсуство самосвести, бирајте.

Поверује се у причу како „Том Хенкс брани српско Косово“, иако се она провлачи по медијима који свакодневно славе што власт у Србији не брани српско Косово, па још говоре о „премијеру Косова“ и „председници Косова“ (без наводника) и објављују карте Србије без окупиране покрајине као нешто сасвим нормално. Или се прича о неком „престижном признању“ за „премијера“ Тачија, мада две минуте на Гуглу откривају о чему је реч. Или се не примећује да „српске“ новине тек преписују империјални спин - као у случају хистерије око „Марша на Дрину“, коју успут нису изазвали „Бошњаци“ (тј. заједница који се тим именом назива), већ шака јада која се кити именом „Бошњачки конгрес“. Али ко ће да провери све те детаље...

Само читање медија који служе квислиншком култу значи саучествовање у сопственој менталној окупацији. Прихватање погледа на Србију и Србе кроз њихово искривљено, оцрњено сочиво. Губљење расправе пре него што она уопште и почне. А некритичко цитирање, или чак превођење, њихових садржаја је већ чин активне сарадње са непријатељем. 

Има једна изрека, која се приписује америчком председнику Линколну, да можете варати неке људе све време, све људе неко време, али не и све људе све време. Само што је Линколн врло добро знао улогу медија, па је похапсио све уреднике новина који нису стопостотно подржавали његову диктатуру и гушење „побуне“. Па је после победе у рату и погибије у атентату проглашен „спасиоцем нације“ и добио огромни пагански храм у срцу Вашингтона. А да је имао Блиц, Данас, Курир, Б92, РТС, где би му тек онда био крај!
 
Феномен „Гелман амнезије“ објашњава како је могуће да се довољно много иначе нормалних, добронамерних, честитих људи довољно дуго вара.

Све док родољубиви Срби не схвате да су медији који их свакодневно трују пандан „информационим“ плакатима Крајскоманде из 1942, па да се тако према њима треба и понашати, остаће несвесни сарадници окупатора, саучесници у сопственом поробљавању.

четвртак, 9. мај 2013.

Зашто Косово?

Зашто Косово?

Не само зато што је то историјска српска земља, прекривена манастирима и светињама - али и зато.

Не само зато што је то суверена територија државе Србије, бесправно отета кршењем основног међународног закона, због чега је ономад суђено Немцима у Нирнбергу - али и зато.

Не само зато што се предајом Косова марионетска власт ставља ван закона, руши правни поредак (какав год да је) и саму државу - али и зато.

Не само због традиције, вере, идентитета, културе и историје, коју циљано, свесно и намерно покушавају да нам ускрате, покваре и оспоре -  али и зато.

Али понајвише зато што пристанком на злодела непријатеља и његових домаћих следбеника, губимо право да будемо људи. 

Да позајмим речи једног пријатеља, превише вредне да се изгубе у мору коментара: Косово је елементарни тест националне, грађанске и демократске одговорности ове земље према делу својих грађана - Срба, Горанаца, па чак и Шиптара (које режим наркотерористе Тачија посебно злоставља) који желе да остану грађани Србије, да живе на територији Србије, у својим кућама, на својој земљи. Које поданички расположени Одсрби желе да препусте Тачију зато што им је заморно да се њима баве.

Ово је цивилизацијски канибализам, издаја равна напуштању родитеља, сродника или првог комшије ако га је снашла нека невоља. После тога више нисмо људи, него звери.

На питању Косова се данас прелама хоће ли Србија сутра бити уређена држава, или дивља хорда у којој јачи гази слабијег. Држава је онолико смислена колико поштује сопствене законе. Оваква Србија, коју води Државно Дно, више нема смисао. Друштво постоји само онолико колико се брине за своје најугроженије чланове. Овакво друштво, које предводи квислиншки култ, више нема смисао.

Ако се одрекнемо Косова - не само комада земље, већ и људи који тамо живе, и идеје права и правде, а све то од нас данас траже - да би се додворили безобзирним силницима, губимо право да се зовемо цивилизованим људима. Сами себе проглашавамо за Старчевићев „пасји накот“; нудимо оправдање сваком освајачу и крвнику који је икада на нас дигао руку; пљујемо на сва претходна покољења која су крварила за слободу и правду; проклињемо сва покољења која ће доћи.

Одричући се себе, хулимо на Бога.

А од нас то и захтевају, јер другачије не могу да нас победе.

Зато Косово.

Зато 10. мај, у 12:44.

Какви будемо сутра, бићемо довека.

среда, 8. мај 2013.

Отров адске своје душе

Око Соколово, бр. 72
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(фото: Самсон Чернов)
Бриселска издаја потврдила је тезу да су Ђурђевдански избори 2012. били тек начин да се потрошена Жутократија замени Назадњаштвом, како би квислиншки култ испунио задатке својих страних господара.

Ако је Србима сметало улизичко извињавање Друга Боте, по чему његов наследник Торис другачији, пита се Бранко Радун. Нити је само извињавање проблем, већ што се тим путем прихвата основна клевета наших непријатеља, да су Срби пандан нацистичкој Немачкој. То поређење је крајње злонамерно, вели Зоран Грбић, а пристајање на њега „или глупо или политички неписмено“. Или можда свесно зло?

Власт у служби квислиншког култа, водиле је Демонкрате, Назадњаци, Смочијалисти, угУРСузи или неко десети, савршено је способна да Србији натовари хипотеку нацизма, исто као што су јој натоварили милијарде дуга да би имали шта да пљачкају. Она свакодневно вређа здрав разум, подсећа Милан Дамјанац. Сваким својим чином она руши поредак и цивилизацију, објашњава Миле Милошевић. Њен циљ је да Србе натера на самоуништење, вели Саша Ставретовић. Цео народ се приноси као жртва на олтар квислиншког култа, тврди Драгана Трифковић. О њиховом апсолутном макијавелизму пише Раденко Тошић.

Извор њихове моћи је лаж. Зоран Павловић пише о систематском испирању мозгова. Небојша Бакарец се осврће на измаштане анкете и примитивно управљање утисцима. А Никола Танасић на примеру тероризма у Бостону (и Авганистану) указује на стравичне резултате: да смо од некада најслободарскијег народа Европе постали бесловесна руља која без размишљања пристаје на дискурс „виших“ и „нижих“ народа.

Славка Којић показује да је тзв. Бриселски споразум чисто безакоње. Оливер Вуловић јасно осликава да се власт својим понашањем ставила изван закона, како сопственог тако и оног вишег. У постојећем политичком систему, вели Марина Рагуш,Србима се нуди само избор џелата, али не и избор да не буду жртве.

Просто речено, имамо посла са култом који је спреман да спали целу Србију како би постао господар пепела.

Жељко Цвијановић покушава трезвено да сагледа пост-парафску стварност (1 део, 2. део).Али решење би морало да се тражи и ван тог оквира, јер је сам оквир оруђе култа. Јер култ је она полуга непријатељског деловања, помоћу које могу од Срба да раде шта им падне на памет. На то мисли Радивоје Петровић кад каже да је кључ наше несреће, али и нашег спасења, у Београду. Упитајте се како је било могуће да свештеник одговоран за бекство врхушке НДХ на Запад мирно дочека крај живота у Сарајеву (на шта подсећа Ратко Дмитровић) па ће вам бити јасно да нам непријатељ не би могао ништа, да није зла међу нама.

О том злу речито збори Мати Анастасија, игуманија манастира Девич. А са исконским злом издајства га пореди Владимир Димитријевић у размишљањима на Велики Петак. Тог петка, смрт, грех, издаја, ништавило и бесмисао чинили су се као победничке „вредности“. Али само до недеље, до Васкрсења, јединог „датума“ који било шта вреди.

Зато кад Борис Алексић вели да је народ одлучан да се брани, ма шта веле квислиншке кукавице, то нису само пусте жеље - већ одрицање од квислиншких лажи и заблуда да је све „готово“, пропало, изгубљено, безнадежно и безалтернативно. Ако вам личе на неке друге лажи, то није нимало случајно.

Душан Пророковић каже да ово није први пут да нам прети нестанак, и да ће народ да одбрани државу. Не греши, али то не значи да можемо да се опустимо и чекамо да Неко Други испуни нашу дужност. Драган Петровић подсећа да је и раније било раскола између власти и народа. Иако је због тога народ доста страдавао, резултат је без изузетка био фаталан по власт.

Ево, Бошко Обрадовић позива на оснивање патриотског блока 10. маја, за када је заказан велики протестни скуп. Иако мислим да би 9. мај имао веће симболичко значење, шта је ту је. Ништа тог дана, ни потоњих дана, неће бити важније.

понедељак, 6. мај 2013.

Тражи се аждајоубица

Данас је Ђурђевдан, крсна слава многих Срба, и годишњица срамотно покрадених избора на којима се жутократија преобразила у Државно Дно. Попут библијске змије, кожа је одбачена, али је неман испод ње остала иста. Тиме је Непријатељ покушао да пошаље поруку очаја - да је подаништво судбина, слобода немогућа, а ЕУропство једина алтернатива. 

Али јуче смо прославили празник који доказује да ништа од тога није тачно, да чак и смрт мора да устукне пред Богом Правде. Случајност? Нимало.

Св. Георгије убија аждају
Легенда вели да је један богати град на истоку походила кужна аждаја, којој су престрављени становници сваког дана жртвовали прво овце, а потом децу, да би је умилостивили - све док се туда није намерио Свети Георгије, уз Божију помоћ убио аждају, и захвалне грађане привео Христу.

Шта је Атлантска Империја него аждаја нашег доба, која сваког дана од Срба (и не само Срба) тражи нову жртву?

Тражи се Свети Георгије. 

недеља, 5. мај 2013.

Христос воскресе!

„Ја сам васкрсење и живот; ко верује у мене, ако и умре живеће” (Јн 11, 25).

Христос воскресе! (песма и видео: Ансамбл Ступови)
„Позивајући вас све на Богољубље и човекољубље, децо наша духовна, позивамо вас и да свагда останете уз Онога Који је победио сва страдања и искушења, Који је на крају победио смрт као нашег највећег непријатеља; да, остајући уз Њега, останемо душом и срцем и уз наш страдални народ на Косову и Метохији, и у свим крајевима земаљским где православни страдају због свог имена и своје вере у Христа, Који је рекао: Не бојте се, Ја сам победио свет” (Јн 16,33).

среда, 1. мај 2013.

За каквом су отишли памећу

Око Соколово, бр. 71
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(фото: Самсон Чернов)
Суноврат Државног Дна сваким даном је све очигледнији. Лажови, лопови, преваранти, издајници - нису то тешке речи, већ преблаге, за оно што ти поклисари квислиншког култа раде земљи Србији, на ползу својих страних господара.

Њихова прича о ЕУропској дембелији и Косову које треба и мора да се преда за фантомски датум је прича идиота, пуна буке и беса, која не значи ништа, вели с правом Александар Павић. Шта тачно значи њихов фамозни параф, који је волшебно постао јачи од Устава, пише колега Србо.

Жељко Цвијановић покушава да нађе неку наду у још једном „дану после“. И мада се слажем да је очај погрешна реакција, а рат по правилима непријатеља још гора, зар није политика само рат другим средствима? И зар онда не значи да је политика која се води „језиком наших непријатеља“ (како сам Цвијановић својевремено рече) једнако погубна и осуђена на неуспех? Цвијановићев текст о шансама и замкама референдума опет се креће у границама наметнуте политичке перспективе, али свеједно садржи вредне спознаје о карактеру квислиншке власти, родољубиве опозиције, и тихе већине око које се води бој.

Референдум је, типично касномарковски, предложила ДСС, али је потом Државно Дно са ентузијазмом преузело идеју - под условом, како рекоше, да се Срби на северу окупираних територија сложе са „вољом већине“. Поред Цвијановића, клопку су намирисали и Трифун Ристић и Драгољуб Кечкић. Какав црни референдум о поштивању Устава, као да је то ствар избора а не обавезе? На то указује и Александар Ђикић, који подсећа на разне начине којима се Срби попут оваца утерују у приштински тор.

Теоретски, и данас је могуће да се Државно Дно предомисли и поништи сопствену издају. Али све и да имају храбрости за то, превише су зла направили да би то било практично изводљиво. То и јесте била намера Империје, да се власт у Србији (нипошто српска власт) натера на пут без повратка. Отимачина Косова и силовање Србије није само наш проблем, већ и светски, подсећа Мирослав Лазански. Пристанком на њих, Државно Дно се исписало из људског рода, а не само из српства.

Слободан Јанковић подсећа да је отимачина Косова и замишљена као средство „промене свести“, како би се од Срба направили неки генетски модификовани пост-Срби. Како би ти бесловесни псеудо-организми изгледали, најбоље се види у одвратној тиради Ивице Дачића у Жутитици. Препоручујем текст само и једино као сведочанство апсолутне моралне беде Државног Дна. Из те перспективе га посматра и Бранко Жујовић, и додаје да је „српски смисао данас... урушен у црну рупу страначког примитивизма.“

Додатни доказ да је ДД скренуло памећу Стефан Каргановић види у извињавању Ториса Николића Сарајеву. Ради се, вели Карагновић о људима који су „недоступни... позивима савести или моралним утицајима било какве врсте... зомбифицирани инструменти туђе воље и слепи спроводници туђег интереса“. Једино и такви могу да државништвом сматрају бесмислено самопонижавање, како њихово понашање описује Ђорђе Вукадиновић.

И док се власт у Сирији, рецимо, бори против џихадиста које отворено подржавају Турска, Јордан, Саудијска Арабија, ЕУ и САД, квислиншка власт у Србији се бори против - сопственог народа, вели Андреј Гавриловић.

Ако је ово до бола очигледно, а јесте, онда се поставља питање како народ мисли да реагује. Али онда мора да се има у виду да су све нормалне полуге реакције под контролом квислиншког култа. Погледајте само медије, који већ дуго врше припрему терена за издају: о томе пише Игор Марковић.

Хоће ли помоћ стићи са истока? Читајући неке анализе, тешко. Пјотр Искендеров вели да су бриселским „споразумом“ везане руке Русији. Што није тачно, али јесте изговор. Младен Ђорђевић мисли да Москва може да живи са капитулацијом Србије. Можда и може. Али може ли Србија? Александар Павић мисли да не може, али једини нуди и смислену критику како српске тако и руске реакције на непочинства Империје. Просто речено, политика прилагођавања условима које намеће Запад по дефиницији је унапред осуђена на пропаст. То је оно прихватање правила непријатеља, раније споменуто.

Само одбијањем наметнутог оквира - фантазије представљене као „реалност“ - може да се заустави, а потом преокрене, слободни пад Србије. Тај пад реално прети нестанком, вели Мило Ломпар.

А не мора да буде тако. Ако одбацимо лаж која глуми истину, сетимо се заборављених и затомљених наравоученија - из Светог Писма, историје, традиције, и искуства - можемо наћи снагу и вољу да не будемо ЕУропски отпад, већ слободни, усправни и своји, подсећа Ранко Гојковић. Али то не можемо све док прихватамо језик, лажну логику и лажне вредности наших непријатеља.