„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

среда, 05. децембар 2012.

Бјежи, грдна клетво, с рода

...јер одавде нема назад
Од јуна 1999, када је НАТО окупатор предао Косово и Метохију у крвожедни загрљај шиптарске „Ослободилачке армије“, трају напори да се све српско, живо и мртво, на тим територијама уништи или протера. Дивљање Тачијевих, Чекуових и Харадинајевих „ослободилаца“ нису ни покушали да спрече НАТО „миротворци“, а српска војска и полиција нису ни могле. Тек је организовани отпор становника Косовске Митровице успео да заустави оргију етничког чишћења. Од тада, па све до данас, и Шиптари и њихови инострани спонзори чине све што могу да север окупиране покрајине ставе под своју власт, како би и тамо Срби што нестали, што били сатерани у резервате да тихо помру.

Последња офанзива почела је у јулу 2011, када је „полиција“ Хашима Тачија покушала да постави царину на контролним тачкама Јариње и Брњак. Импровизованим барикадама, голоруки против тенкова и митраљеза, Срби су успешно пркосили и Тачијевцима и НАТО окупаторима послатим да их уклоне. У фебруару ове године, на Сретењском референдуму, изјаснили су се против „интеграције“ у било какву косовијанску пара-државу. Одговор пожутелог Београда био је ноћни напад маскиране жандармерије. Јединица која је основана за борбу против шиптарских терориста употребљена је за помоћ њиховим геноцидним циљевима.

Потоњих дана интернетом је кружило отворено писмо једног човека са барикада жандарима - колегама свог погинулог оца. Питао их је зашто идају своју децу, своју отаџбину, своју заклетву и свој народ. Има ли Бога у њима? Колико су његове искрене речи имале ефекта, тешко је рећи; тек, после тога, жандармерију више нису слали на барикаде.

До данас.

Многи су се понадали да је крајњи исход мајских избора донео дашак свежег ваздуха у српску политику, годинама заробљену у смраду капитулантске жуте жабокречине. Није се могао очекивати неки радикалан заокрет - од председника до „економа деструкције“, влада је баштинила тековине жутократије и ДОСманлија - али се мислило да ће неког напретка у одбрани земље ипак бити. Узалуд. Дрско и безочно газећи сва предизборна обећања, нова власт је не само наставила жуту политику, већ је издају бившег режима подигла на следећи ниво.

Србија је беснела када је бивши Врховни Жутник похитао да се рукује са Хашимом Тачијем. Пар месеци касније, Мали Жутник (некадашњи Ботин први пендрек) је са Тачијем вечерао - и ником ништа. А послужење као да је организовао ресторан „Жута кућа“: Мали Жутник је од тада умислио да, кад је већ толико застранио, мора да тера до краја. Сада његова влада гради граничне прелазе на Јарињу и Брњаку, парафира пуноправне међународне споразуме о „интегрисаном управљању границом“ (и безочно лаже да се не ради о граници) и - опет - шаље жандаре на народ.

У часу када настају ови редови, још се не зна да ли ће драма на окупираним територијама да прерасте у трагедију. Извештаји са терена говоре о локалној жандармерији која је одбила наређења, о појачањима из других делова Жутије (тешко је рећи Србије), о ултиматумима и одбијањима истих. Хоће ли жандари да „поступе по наређењу“ и пуцају на голоруки народ који, за разлику од њих, брани своју отаџбину, образ и част? Или ће схватити да кад једном пређу ту границу, између њих и Тачија више неће бити никакве разлике? Хоће ли тада окренути цеви на своје издајничке налогодавце?

Они који Србијом владају у име Империје изгледа мисле да је народ безвољан, анестетисан медијским диверзијама; да је претворен у аморфне „грађане“ с којима могу како им је воља; да га није брига ни за земљу, ни за слободу, ни за част и достојанство, ни за сабраћу коју би да препусте Тачију. Нису у праву. Барикаде су први доказ, али ти храбри Срби на барикадама не смеју да остану сами. Неки протести у Београду су већ одржани, али то још није довољно. За понедељак, 10. децембра, заказан је велики скуп под именом „Никад граница“.

У демократији, каква је Србија бар на папиру, власт на изборима добија мандат - или барем сагласност - од народа да покуша да испуни своја предизборна обећања. Већ дуго, међутим, политичари у Србији (али нипошто српски политичари) мисле да доласком на власт могу да забораве на та обећања, да владају без обзира на вољу народа, да служе или личним интересима или налозима иностраних господара. Србија ће наставити да тоне у пропаст, све док се недвосмислено не покаже да се такав приступ више неће толерисати. Да ће за то да се сносе последице, ништа мање директне и личне него оне с којима свакодневно живи опљачкани, понижени и издани народ.

Отпор тиранији и самовољи, окупацији и издаји, није само право већ и морална обавеза сваког слободног човека, свакога ко се и даље сматра Србином а не ЕУропским жутограђанином. Он има на хиљаде облика: од слободарске мисли и речи, преко ненасилних блокада и бојкота - па и до пушке у руци, ако баш све остало омане. Увек притом пазећи да будемо и останемо људи, да живимо чојство и јунаштво, да не постанемо монструми против којих се боримо.

Оваква борба не може да буде узалудна. Није против „целог света“ и „реалности“ већ против фантазија једног малог, све безначајнијег дела планете који се осилио и омрзнуо и Богу и људима. Против освајача, окупатора, издајника и отпадника, какви су небројено пута покушали да нас затру и о „тврди орах, воћку чудновату“ поломили зубе. Где су сада стамболски султани, бечки ћесари, Кајзер, Хитлер и њихови поклисари?

Нема више калкулисања, претварања, жонглирања опсенама. Све је кристално јасно, и зло с којим се суочавамо и светиња коју бранимо. И избор пред нама: слобода или смрт.

Како радили, тако нам Бог дао.

Нема коментара: