„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

среда, 28. октобар 2009.

Подаништво, маркетинг и Руси

После седам дана размишљања и читања разних коментара и анализа, још нешто бих да кажем о посети председника Русије.

Она она народна мудрост која вели, не пада снег да покрије брег, већ да свака зверка покаже свој траг. И стварно, посета Димитрија Анатољевича била је прилика да се виде трагови како искрених русофоба тако и патворених русофила. Цела совјетска и неотитоистичка патетика свечаности мора да је била мучна и руским гостима, ма колико се на њу „ложили“ данашњи либерал-демократори (а некадашњи партијски секретари и дедињска деца).

Али што се чудимо? Па Тадић и демократори само што нису дочекали Бајдена у каубојским чизмама. Први досманлијски амбасадор у Вашингтону, самопризнати Јакобинац Милан Ст. Протић, се управо тако облачио за време свог краткотрајног и бруке пуног мандата. Додворавање и подрепаштво су добро познате карактеристике ове демократорске власти.

То је, уосталом, и маркетинг. Све што се деси Србији и у Србији провуче се кроз подржављене или држави склоне „приватне“ медије, и некако се представи као успех Тадића или демократора. Ако је нешто добро, онда је Тадић за то заслужан. Ако је нешто лоше (што се чешће дешава), онда би било горе да није Тадића.

Демократоре занима једино власт. На државу гледају као средство сопственог богаћења и испуњења сујете, а на народ као своје играчке. Не амнестирам их тиме што кажем да су политичари тако одгајани деценијама негативне селекције.

Омиљена метафора демократора је Милош Обреновић. Као, Милош је био врхунски прагматичар, љубио је скут султану и слао му главу свог кума Карађорђа, чије је убиство наредио. Али Милош је својим прорачунатим подаништвом изградио српску државу - макар му мотивација за то била само да у њој он буде самодржац. А ови данашњи квази-Обреновићи ништа не граде, већ руше све што су затекли. Да се Тадић и његова камарила баве конструктивним подаништвом, као што тврде, могло би штошта да им се и опрости. Али њихово подаништво је деструктивно.

Суштина успешне пропаганде није да вам подастре погрешне одговоре, већ да вас наведе да постављате погрешна питања. Такво је и питање зашто Москва помаже Тадићу и демократорима. Наиме, демократори то тако представљају, пошто они виде себе као оличење државе. Али није нимало извесно да и власт у Москви тако мисли. Напротив, својим изјавама и понашањем показују да Русију занима Србија, а не ко је у Србији на власти. Самим тим они испадају већи Срби од Срба, хтели то да признају или не.

четвртак, 22. октобар 2009.

Медвед и квислинзи

И би Димитри Анатољевич.

Веле, донео је зајам од милијарду евра. Па се они који су се досад задуживали шаком и капом на Западу одједном сетише камата и услова. Оно ваљда, Запад не поставља услове, нити тражи да се кредити врате. Мрште се исти и на понуду пријатељства и сарадње, јербо сви знају да су једино стварно пријатељство и једина права сарадња кад Запад испоставља захтеве под претњом бомби и/или санкција, а Србија те захтеве беспоговорно испуњава. Па зар може бити другачије?

Занимљиво је и то да састанцима са Русима није присуствовао ни министар војни, Шунатовац (ово намерно), који се ономад гурао у први план када је у поход Београду долазио Џозеф Бајден. Зато је са Русима разговарао Јеремић, који је склоњен за време Бајденове посете. Испаде да Борис Лепи има модуларну владу, па потура и склања министре зависно од тога ко му долази у посету. Што више говори о њему и влади, него о посетиоцима, је ли.

Не бих да сам у кожи београдских квислинга. Њихов положај је сада потпуно шизофрен. На власт их је поставила Империја - НАТО, Запад, Америка, ЕУропа, зовите то како хоћете - и одговорни су њој, а не народу који их је наводно изабрао. Свесни су да ако не испуне наређења, могу да оду са власти исто онако како су и дошли. Али су свесни и да је њихов долазак на власт и потоње понашање народ толерисао само због обећања о бољем животу, безвизном режиму и уласку у ЕУропство. Од тога свега можда ће да буде само безвизног режима - за оне који још могу да приуште путовања.

Зато су донели Закон о медијима путем којег могу да затворе или забране свакога ко обзнани њихове преваре и обмане. Зато су забранили све скупове - осим парада и дочека које они организују. Колико год се труде да порекну, обезвреде и потисну српску историју и карактер, ипак су га свесни. Народ има дугачак фитиљ, али кад догори нема много приче. Зато Тадић и његови "чине све што могу" (омиљена му фраза) да напабирче довољно пара да избегну ситуацију где би уместо маркетинга - коме су они вични - прорадиле кука и мотика.

А проста је чињеница да пара са Запада више нема.

Немојте, зато, да вас завара ово кокетирање са Москвом и Пекингом. Нису "наши" квислинзи променили господара; још увек љубе скут Империји, иако се она свакога дана све више урушава. Али за њих је политика првенствено умеће могућег - тј. свега могућег да би се остало на власти, јер је власт питање живота и смрти. И све док то не престане да буде тако, имаћемо владаре оваквог кова и моралног обима, ма колико пута променили састав кабинета.

Можда Димитри Анатољевич није требао да донесе ту милијарду. Питам се је ли нам тиме учинио медвеђу услугу.

четвртак, 15. октобар 2009.

Поклоњење посрнулом Молоху

Слободан Антонић коментарише недавни пут Александра Вучића у Вашингтон (како би тамо добио тапију да је „нормалан”):

Политика јесте уметност могућег и политичари морају да буду реални. Али, гурати своју земљу у чељусти Молоха у тренутку када је његова моћ већ озбиљно начета, једнако је „реалистично“ као и отићи у Недићеву „Државну стражу“ септембра 1944. САД јесу сила, али не више као 1999. Економска криза самог срца Империје, као и њено војно заглављивање у Ираку и Авганистану, створили су једну нову реалност. У тој реалности свакако се треба и даље чувати Молоховог беса. Али му не треба више тако безусловно и понизно служити као што се то морало до сада.

САД су последњу деценију и по водиле непријатељску политику према Србији. Држале су нас годинама под санкцијама, бомбардовале нас, и, коначно, отргнуле од нас велики комад територије. САД су данас у Србији формирале моћну политичку, економску и медијску структуру, преко које настоје да у зависности и лажи држе читаву нацију. Говорећи отворено, САД се већ дуже време односе према Србији као политички непријатељ. А имати контакта са непријатељем више него што се заиста мора, није превише грађански пристојно, а да не причамо о томе да није ни патриотски.


Има још тога у одличном тексту, али ово је суштина, на коју се 98 одсто потписујем. Оно 2 одсто је неслагање са констатацијом да се Молоху икада морало служити. Није нам у карактеру.

уторак, 13. октобар 2009.

Бутмирски процес

Из извјештаја и анализа које сам досад имао прилике да прочитам, јасно је да се у Бутмиру прошлог петка није десило ама баш ништа. А атмосфера прије почетка састанка била је, баш као и сваки други пут, пуна очекивања типа "Ето нама странаца да нам уведу ред" и "Е са'ћете видјет кад дође мој велики брат..."

Тресла се гора, родио се миш. Чисто сумњам да су босанскохерцеговачки лидери кориговали своје илузије о свемоћним (или немоћним) странцима, али ако неће да погледају чињеницама у очи то не значи да те чињенице не постоје. Једна од њих је да по свему судећи не постоји монолитни амерички став према БиХ. Не постоји ни монолитни ЕУропски став. Нити се њихови постојећи ставови, какви су да су, поклапају.

Како се мени чини, Запад (ЕУ и Америка, је ли) машта о некаквој грађанској БиХ која би ушла у ЕУ и постала модерна бирократска држава. Главна препрека на том путу је Дејтон, односно постојање РС и уставно уређење БиХ као децентрализоване, мулти-националне државе. Па ето, ако би становници БиХ само поправили свој устав тако да га укину, ЕУтопија би могла почети од понедељка.

Мало сутра.

Да странци стварно хоће ефикаснију БиХ, порадили би мало на абортираном чудовишту званом "Федерација БиХ". Често се чује да БиХ не може да издржава 13 влада, предсједника и скупштина - и то је тачно. Али 11 од њих се налази у Федерацији, гдје су кантони (тј. "жупаније") малтене самосталне државе. За преуређење Федерације није неопходна промјена дејтонског устава, нити било какво учешће законодаваца из РС (који, наводно, "све блокирају"). Све је ствар политичке воље. Али пошто је Федерација организована као један огромна појата за товљење похлепних политичара, онда те политичке воље дабоме нема.

Тако свакодневно слушамо жалопојке федералних функционера како је потребан државни закон о овоме или ономе, иако не постоји федерални закон о истим стварима, већ су за све надлежни кантони! Погинули навијач Сарајева није још честито ни сахрањен када су недавне смртоносне догађаје у Широком Бријегу неки политичари покушали да искористе као аргумент да је потребан "закон о спорту на државном нивоу"!

Народна мудрост каже, не лаје куца ради села, већ ради себе.

У једној анализи данас читам да ће изасланицима ЕУ и Вашингтона бити тешко да добију икакве уступке, пошто је 2010 изборна година. Захваљујући баш страним душебрижницима, у БиХ је свака друга година изборна, а у свакој се води кампања. Политика је најбољи бизнис. И онда се сви чудом чуде што бизнис умире, а политика цвјета.

Ваљда је већ јасно да неки "Билт-Стајнбергов план" у ствари и не постоји. Ни ЕУропа ни Америка не знају шта ће са самима собом, а камоли с неком државицом у слијепом цријеву континента. Једно је што се босанскохерцеговачки политичари понашају као рогови у врећи, али како да се објасни чињеница да ни наводно фамозно огранизовани, поштени (тандара-броћ) и шта-све-не странци нису у стању било шта да ураде, јер су и сами спутани мрежама зависти, сујете, похлепе и мржње?

Уосталом, имам утисак да би се босански политичари давно између себе договорили да нису вјеровали да им неко јачи "држи леђа". Па се договоре, потпишу споразуме, и онда буде "Рек'о, па шта" и дође до рата. Који се наставио и послије Дејтона, само другим средствима. Ови што су прошле недеље започели тај неки Бутмирски процес ничим не показују да разумију суштину проблема, па зато од свега тога не треба очекивати никакве битне резултате.

петак, 9. октобар 2009.

Стварност и фантазија

У вези са ”преговорима” који су данас почели у Бутмиру, имам да кажем само ово:

Ако је стварност оно што постоји и кад у то престане да се вјерује, онда је фантазија оно што и даље не постоји, ма колико неко у то вјеровао.

То је све.