Бадње вече 2026

Владика Данило и Игуман Стефан сједе код огња, а ђаци, весели, играју по кући и налажу бадњаке.

Игуман Стефан
Јесте ли их, ђецо, наложили,
у пријекрст ка треба метнули?

Ђаци
Наложили, ђедо, ка требује,
пресули их бијелом шеницом,
а залили црвенијем вином.

Игуман Стефан
Сад ми дајте једну чашу вина,
ма доброга, и чашу од оке,
да наздравим старац бадњацима.

Дају му чашу вина, он наздрави бадњацима и попи је.

Игуман Стефан (чистећи брке)
Бог да прости весела празника!
Донесите, ђецо, оне гусле,
душа ми их ваистину иште,
да пропојем; одавно нијесам.
Не прими ми, Боже, за грехоту,
овако сам старац научио.

(Дају му ђаци гусле)

Игуман Стефан (поје)
Нема дана без очнога вида
нити праве славе без Божића!
Славио сам Божић у Витлејем
славио га у Атонску Гору,
славио га у свето Кијево,
ал' је ова слава одвојила
са простотом и са веселошћу.
Ватра плама боље него игда,
прострта је слама испод огња,
прекршћени на огњу бадњаци;
пушке пучу, врте се пецива,
гусле гуде, а кола пјевају,
с унучађу ђедови играју,
по три паса врте се у коло, -
све би река једногодишници,
све радошћу дивном наравњено.
А што ми се највише допада,
што свачему треба наздравити!

(П. П. Његош, Горски Вијенац)

Христос воскресе!

"Творевина може да превазиђе смрт и живи вечно једино у заједници с Богом у Христу посредством Светог Духа. Сва творевина, укључујући и човека, будући да је створена ни из чега, смртна је по природи и не може превазићи смрт и постојати сама, мимо заједнице с Богом. Зато је Бог на крају стварања створио човека као своју икону, како би преко њега сва творевина остварила заједницу с Богом и живела вечно..."

"Васкрсли Христос се открива у Литургији. После свог Вазнесења на небо, Васкрсли Господ наш Исус Христос је и даље, све до дана данашњег, увек присутан на Литургији... У Литургији човек остварује личну заједницу са Христом, остварујући личну заједницу са епископом и са свима онима који су чланови Литургије. Зато на свакој Литургији, драга наша духовна децо, а посебно у овај дан, славимо догађај Васкрсења Христовог из мртвих и Његово присуство међу нама и предокушамо опште васкрсење и коначну победу над смрћу".

- Васкршња посланица СПЦ, 2025.

Србија до Ханоја, или оглед о слободи

(Пре неки дан сам на Твитеру/Иксу прочитао расправу између једног Американца и једног Вијетнамца о томе ко је стварно победио у њиховом десетогодишњем сукобу, ваљда пошто се примиче 50. годишњица бежаније из Сајгона. На мене је оставила утисак као нешто најсрпскије што сам прочитао у последње време. Прилажем превод и споне на оригинал, па просудите сами!)

Сони Танг Скоту Ритеру, 22. марта 2025.:

"Звучиш као свака империја после пропасти: покушаваш да промениш крај зато што не можеш да поднесеш истину.

Слушај пажљиво. Изгубили сте.

Не само политички. Не само морално. Већ војно. Стратешки. И психолошки.

На Вијетнам сте бацили више бомби него у току целог 2. светског рата, на земљу величине државе Њу Мексико. Послали сте најмоћнију војску на свету, наоружану хеликоптерима, напалмом, (хемијским оружјем) Агентом Оранж, (бомбардерима) Б-52... Неограничена убојна моћ против сељака у сандалама од старих гума.

И отишли.

Не зато што сте „победили саме себе“. Већ зато што смо вас искрварили. Зато што је босоноги народ наоружан само памћењем и одлучношћу издржао против машине која је мислила да је свет дужан да јој се покори.

Гледали смо како палите села и то називате слободом. Како трујете наше шуме и то зовете миром. Сахранили би своје мртве, отврднули срца, и наставили даље.

За вас то није био егзистенцијални сукоб? Тачно. Зато сте и изгубили. Јер империје се увек боре за доминацију, никад за опстанак. А доминација вас чини лењим. 

Мислили сте да ће вам помоћи технологија. А ми смо знали да нам помаже само воља. У томе је разлика између освајача и освојених. Освајач може да изгуби и оде кући. Освојени немају где.

Изгубили сте јер нисте никад схватили како је бити нападнут. Ми јесмо. У протеклих 2000 година борили смо се против Кинеза, Монгола, Француза, Јапанаца, и Американаца. Кад нам је нестало метака, користили смо лопате. Кад нам је нестало хране, јели смо корење. Кад сте мислили да сте нас докрајчили, дигли смо се из пепела ваше сујете.

Кажеш да вас нисмо победили? Последњи хеликоптер није напустио Вашингтон, већ вашу амбасаду у Сајгону. Сви смо га гледали како одлази. 

(Ту се у дискусију укључује други Американац, који тврди да еу САД на крају постигле свој циљ јер је Вијетнам после постао капиталистичка земља, а Америка је ратовала против комунизма. Сони одговара:)

Наша победа је што смо постигли оно чега се ваша империја највише плаши: Право да одлучимо сами.

Ти говориш као кмет, издресиран да верује како је суверенитет бесмислен ако није у оделу твог господара. Видиш Вијетнам, видиш трговину и раст, и кажеш: „Аха, постали су као ми“.

Али нисмо. Нисмо се борили да будемо комунисти. Нисмо се борили да будемо капиталисти. 

Борили смо се да будемо Вијетнамци.

Да ниједан страни војник, дипломата или банкар више не може да нам диктира будућност.

То ви никада нећете разумети. Јер никада нисте морали да бауљате кроз блато само да би вас оставили на миру. Јер ви имате историју узимања, а не одбране. Ширења моћи, а не отпора.

Кажеш „Вијетнам је постао капиталистички“ као да је то коначна победа Америке. Али да те питам: Јесмо ли то потписали у Камп Дејвиду? Јесмо ли предали нашу заставу и дозволили да нам владају ваши вицекраљеви са Волстрита?

Нисмо.

Већ смо пролазили кроз ватру, сахрањивали своју децу, стајали над вашом побеђеном ратном машинеријом и обновили се из пепела. 

На светско тржиште дошли смо на ногама, а не на коленима.

Ти не знаш разлику између стратегије и предаје. Између прилагођавања и асимилације. Мислиш да куповина и продаја значе да смо се купили или продали.

Али ми никада нисмо били ваша колонија. Нисмо били под вашом заставом. Нисмо тражили вашу милост. Него смо вас победили.

Отишли сте не зато што смо ми „видели светлост“ капитализма. Већ што ваша империја није успела да нас преломи. А кад смо били слободни, сами смо одлучили како ћемо живети.

У томе је разлика. Ви освајате јер желите контролу. Ми смо се борили за избор. И на крају изабрали. 

Вијетнам није постао оно што сте ви хтели, већ оно што смо ми зарадили: Суверен. Независан. Наш, без пардона.

Реци ми, онда, ко овде правда туђу верзију победе? Јер ми личиш на некога ко покушава да објасни зашто носи поводац.

(Епилог: Некада смо се и ми као народ идентификовали са Вијетнамом а против страног освајача. Неки кажу да је то морало тако, због идеологије, али мени се чини да је ту било још нечега. Наш осећај за правду и слободу је до те мере уврежен да су чак и непријатељи научили да га користе против нас, као аутоимуну болест. Зато мислим да речи овог Вијетнамца одјекују у души Срба далеко више него било која америчка реклама за „добар живот као сав нормалан свет“. - Соко)

Христос се роди!

„Христос се рађа, славите!
Ево Христа са небесâ – изиђите му у сусрет!“  

Данас, сабрани на светој Литургији, прослављамо Рођење Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, Онога Који је „ради нас људи и ради нашега спасења сишао с небеса, оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек“. У радости духовној прослављамо Догађај који је толико велик да је поделио историју људског рода на два дела!

[...]

Црква не осуђује, не дели, не прави разлику међу браћом, него нас подсећа да смо сви једни другима потребни и све позива на мир и заједницу љубави. Не заборавимо да мноштво несрећа, сукоба и ратова започињу дехуманизацијом ближњег, потирањем људскости другог људског бића. Зато је од пресудне важности да сви, колико нас има, престанемо да користимо речник у коме се други прво назива странцем, затим противником, онда непријатељем и, на самом крају, нељудским бићем. Сетимо се кобних последица таквих поступака у историји људског рода, који су, на жалост, многобројни! Сетимо се наше прошлости и подела од којих до данас не можемо да се опоравимо! Будимо достојни наследници Светог Саве миротворца и његове браће, а не наследници Каина, првог братоубице, који је Самоме Господу Богу упутио најстрашније речи: ,,Зар сам ја чувар брата својега?“ (Пост. 4, 9).

Стога, браћо и сестре, где год да живимо, премошћујмо међусобне јазове, слушајмо једни друге, уважавајмо ставове и мишљења једни других, поготову када су другачија од наших! Одустанимо од агресије и насиља као начина решавања проблемâ и несугласицâ! По сваку цену градимо мостове разумевања, љубави и мира, иако добро знамо да градитељи мостова неретко бивају каменовани са обе обале.

- из Божићне посланице Српске православне цркве  

Митровдан II

Данас је Митровдан. 

Пре тачно десет година, најавио сам овде привремено повлачење из „електронске хајдучије“, којом сам се бавио од 1999, док сам Сокола покренуо тек у марту 2005. 

Те 2014. године сам објавио највише текстова овде, преко 140. Од тада до данас, све скупа, мање од тога. Чак и ако рачунамо празничне честитке.

С једне стране, жао ми је због тога. С друге... Не бих поступио нимало другачије.

Нисам одустао од борбе, баш као што сам обећао. Само сам „хадјучију“ заменио једном врстом униформе, нашавши некога да ми „држи леђа“. То је са собом повукло неке друге ствари, додуше, па сам се дуго бавио америчким проблемима, па онда руским и украјинским. Али никада нисам заборавио свој народ.

И ево овај Митровдан дочекујем у земљи Србији. Онај квислиншки култ против којег сам се толико дуго борио је све слабији. И ово што сам тврдио да је осуђено на пропаст - а они сматрали неминовним - стварно је у међувремену пропало. Скоро па сасвим. И могу поносно да кажем да ни у једном тренутку, ни овде, ни на друштвеним мрежама, ни у приватним разговорима, ни на послу, нисам доприносио очају већ наставио да се против њега борим.

Неки од вас ме сада знате као „Глас из Америке“ (и јасна вам је игра речи). Неки ме пратите на ТВ и радио станицама. Тако да овај Митровдан није растанак, већ један нови састанак. Борба се наставља, а победа се ближи.

Христос воскресе!

«Христос васкрсе! У ове две животне речи налази се толико снаге да од њих лица људи блистају духовном радошћу и стварност се око нас буквално преображава. Оваплоћењем, страдањем и подизањем након три дана, Спаситељ обнавља људску природу, избавља нас од власти греха и смрти, отвара људима врата Царства Небеског и указује нам пут ка јединству са Творцем. У Христу, који је помирио свет са Богом, сви имамо прилику да стекнемо живот вечни...» 

«Тиме што је устао из гроба Спаситељ претвара смрт у бесмртност, тугу у радост, пропаст у наду. На Крсту и у Васкрсењу открива нам се Бог бескрајне доброте и савршене љубави. Сазнање о тој љубави која све побеђује подстиче нас на захвалност Творцу. Нека нас све ово славље надахне да живимо у вери и љубави, знајући да нас не може победити ни смрт, ни патња, ни зло ако смо са Христом и у Христу, који је победио грех, смрт и сваку неправду» .

- Патријарх московски и све Русије, Кирил

Христос се роди!

Рождество твоје Христе Боже наш, возсија мирови свјет разума, 

в њем бо звјездам служашчиј звездоју учахусја, 

тебје клањатнсја солнцу правди и тебје вједети с висоти востока, 

Господи слава тебје.

(извор: t.me/buntcg)

Бадње вече 2024

Владика Данило и Игуман Стефан сједе код огња, а ђаци, весели, играју по кући и налажу бадњаке.

Игуман Стефан
Јесте ли их, ђецо, наложили,
у пријекрст ка треба метнули?

Ђаци
Наложили, ђедо, ка требује,
пресули их бијелом шеницом,
а залили црвенијем вином.

Игуман Стефан
Сад ми дајте једну чашу вина,
ма доброга, и чашу од оке,
да наздравим старац бадњацима.

Дају му чашу вина, он наздрави бадњацима и попи је.

Игуман Стефан (чистећи брке)
Бог да прости весела празника!
Донесите, ђецо, оне гусле,
душа ми их ваистину иште,
да пропојем; одавно нијесам.
Не прими ми, Боже, за грехоту,
овако сам старац научио.

(Дају му ђаци гусле)

Игуман Стефан (поје)
Нема дана без очнога вида
нити праве славе без Божића!
Славио сам Божић у Витлејем
славио га у Атонску Гору,
славио га у свето Кијево,
ал' је ова слава одвојила
са простотом и са веселошћу.
Ватра плама боље него игда,
прострта је слама испод огња,
прекршћени на огњу бадњаци;
пушке пучу, врте се пецива,
гусле гуде, а кола пјевају,
с унучађу ђедови играју,
по три паса врте се у коло, -
све би река једногодишници,
све радошћу дивном наравњено.
А што ми се највише допада,
што свачему треба наздравити!

(П. П. Његош, Горски Вијенац)

Христос воскресе!

Христо́съ воскре́се изъ ме́ртвыхъ,сме́ртїю сме́рть попра́въ, и су́щимъ во гробѣ́хъ Живо́тъ дарова́въ!

Јеванђеље по Бриселу

(из четврте књиге Сендвичара, стих 8 па надаље)

И опет га узе Заменик Помоћника и одведе на високу гору, и показа му све ЕУропске вредности Уније;
И рече му: можда ћемо једног дана преговарати да ти дозволимо да их погледаш,
ако сад паднеш и поклониш нам се и учиниш све што будемо од тебе затражили, заувек.
На то му Чувар Будућности Наше Деце одговори:
Моћни Замениче Помоћника, можемо ли како да се договоримо, а да ја ништа не потпишем?

Христос се роди!

«Тајна Божића садржана је у бескрајном смирењу Превечнога Који се родио као Детенце и дозволио да га додирнемо, а умало, по свезлој замисли Иродовој, и повредимо. Но, не марећи за људске слабости, Син Божји очекује нашу љубав и омогућује нам да Га загрлимо. Тако смо о Божићу позвани да будемо судеоници Његовог одрастања у овоме свету како бисмо узрасли у меру раста пуноће Христове (Еф 4, 13). У овој богочовечанској спрези ми усвајамо јеванђелске врлине, вечне вредности које Син Божји Собом доноси на земљу.

Живећи по заповестима Господњим, у окриљу свете Цркве, ми почињемо да гледамо Његовим очима, дишемо Његовим плућима и мислимо Његовим умом. На тај начин постепено усвајамо ум Христов, јеванђелски етос, вечне вредности, постајући препорођени људи, грађани Царства Небеског и укућани Дома Божјега.

Честитајући вам Божић и Нову 2023. годину доброте Господње, желимо вам свако истинско добро и неотуђиву радост од Богодетета Христа, уз сверадосни божићни поздрав: Мир Божји – Христос се роди!»

(из Божићне посланице СПЦ Патријарха Порфирија)

Бадње вече 2023

Владика Данило и Игуман Стефан сједе код огња, а ђаци, весели, играју по кући и налажу бадњаке.

Игуман Стефан
Јесте ли их, ђецо, наложили,
у пријекрст ка треба метнули?

Ђаци
Наложили, ђедо, ка требује,
пресули их бијелом шеницом,
а залили црвенијем вином.

Игуман Стефан
Сад ми дајте једну чашу вина,
ма доброга, и чашу од оке,
да наздравим старац бадњацима.

Дају му чашу вина, он наздрави бадњацима и попи је.

Игуман Стефан (чистећи брке)
Бог да прости весела празника!
Донесите, ђецо, оне гусле,
душа ми их ваистину иште,
да пропојем; одавно нијесам.
Не прими ми, Боже, за грехоту,
овако сам старац научио.

(Дају му ђаци гусле)

Игуман Стефан (поје)
Нема дана без очнога вида
нити праве славе без Божића!
Славио сам Божић у Витлејем
славио га у Атонску Гору,
славио га у свето Кијево,
ал' је ова слава одвојила
са простотом и са веселошћу.
Ватра плама боље него игда,
прострта је слама испод огња,
прекршћени на огњу бадњаци;
пушке пучу, врте се пецива,
гусле гуде, а кола пјевају,
с унучађу ђедови играју,
по три паса врте се у коло, -
све би река једногодишници,
све радошћу дивном наравњено.
А што ми се највише допада,
што свачему треба наздравити!

(П. П. Његош, Горски Вијенац)

Како је “аутохтона” застава дошла до Лондона

(оригилан објављен на РТ Балкан, пренесено овде у архивске сврхе)

"Ово је инвазија" и "Бог нека нам је на помоћи" су биле само неке од реакција Енглеза на групу Албанаца која је блокирала центар Лондона 28. новембра, прослављајући дан албанске независности.

Званична Британија је, међутим, ћутала. Како и неће, после понижења од 12. новембра, када је Черчилова статуа пред Парламентом осванула прекривена црним двоглавим орлом? Био је то одговор на речи Суеле Брејверман, министарке за домаће послове, која се усудула да масовно досељавање Албанаца на острво назове "инвазијом." Чак се и албански премијер Еди Рама брецао на наводни "расизам" Лондона.

Брејверман је имала на уму чињеницу да је од 40 хиљада миграната који су се ове године докопали Британије да траже азил, њих 12 хиљада били мушкарци из Албаније. С једне стране траже азил, а са друге машу албанским заставама по Лондону. И то не само двоглавим орловима; један од аутомобила који је блокирао раскрсницу Стренда и Трафалгар сквера имао је злогласни "аутохтони" барјак Велике Албаније, раније виђен на дрону који се појавио на стадиону Партизана у октобру 2014.

Ко памти даље од јуче, сетиће се да је због тог дрона ухапшен Рамин рођени брат, па после пуштен – наводно јер је био амерички држављанин – док је УЕФА казнила Србију, а међународни суд спорта у Лозани касније удвостручио ту казну у корист Албаније. Нешто се не сећам да су се Енглези, изумитељи фудбала и фер-плеја, тада жалили.

Нити су се грозили понашања Албанаца марта 2004. на Косову и Метохији, када су палили манастире и дивљачки кидали крстове са цркава, наочиглед целог света – и НАТО "миротвораца"који су то данима мирно посматрали. Напротив, тада су британски политичари и медији "објашњавали" да је то оправдани одговор незадовољних "косовијанаца" на недостатак независности, која би требало што пре да се прогласи.

Тониблери и Билклинтони

Питам се да ли је међу масом која је "китила" Черчила или славила албанство сред Лондона било икога по имену Тониблер, Билклинтон, Мадлен или Весликларк – популарних због, "хероја" агресије НАТО из 1999. Њу јесу предводили Американци, али је кључну улогу у целом злочиначком подухвату имао тадашњи британски премијер, док је главни пропагандиста алијансе, Британац Џејми Шеј, после отишао да ради за државни Би-Би-Си.

Албанофилија је тих деведесетих у Британији била опште место србомржње, која је у англојезичним медијима била нормална и пожељна. И нико се због тога није покајао или бар извинио. Напротив, данас британски медији и политичари немају потребу да србомржњу користе као заобилазну русофобију, јер то сад могу да исказују отворено. Свој проблем са албанским азилантима Британија би могла да реши колико сутра, повлачењем признања "Косова" и званичном ревизијом става према агресији 1999. и њеним последицама. Значило би далеко више од апстрактних извињења за робовласништво од пре триста година, рецимо. Међутим, сви знамо да се то неће десити.

Сваком нормалном би сметало да му главним градом дивљају “азиланти” са заставама земље од које су наводно побегли – или још горе, њеног великодржавног пројекта. Али с обзиром на горе наведену историју, за Енглезе немам ни разумевања ни саосећања.

Зато што се ама баш нико није нашао да каже “сад макар мало разумемо Србе,” или се бар упита како је до свега овога дошло. Не очекујем било какво покајање од Блера и његове камариле, који и иначе немају стида. Нити очекујем ишта више од Торијеваца који су им наводно политички противници, а наставили су Блерову политику скоро па неограничене имиграције из трећег света, да би им на крају и Валона дошла до Лондона.

Али основна самокритика је изостала и код “брегзитоваца” попут Најџела Фаража и других енглеских дисидената. Они на албанско парадирање пренеражено веле да једна суверена држава мора да има право да контролише своје границе и унутар њих заводи ред. Слажем се, господо, али онда то мора да важи и за Србију, а не само за вас.

Док то не схватите, тражили сте – гледајте.

Христос воскресе!

Управо данас, када заведене православне хришћане Царство Лажи и Зла тера у смрт и пропаст, морамо сведочити о Васкрслом Христосу и путу који нам је Он показао из греха у спасење. 

„Јер Бог тако заволе свет да је и Сина Свога Једнороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни“ (Јован 3, 16).

Како рече Патријарх Порфирије, на Велики Петак „ми смо потврдили и показали да сами без Бога не знамо шта нам ваља чинити. И не само то! Показали смо да не можемо пронаћи истину, правду и лепоту и све то учинити садржајем свога живота. Штавише, показали смо да нам је све то сувишно, јер смо истину, правду, лепоту, јер смо Сина Божјег распели. Распињући Њега распели смо и себе.“

„Није Господ васкрсао на Небесима, него међу нама и баш тамо где не само да нам прети највећи непријатељ, него смо ту већ његови робови у потпуности. И зато данађње Јеванђеље казује да је Господ када је срео жене мироносице употребио две речи имајући на уму непријатеља нашег. Рекао је: Не бојте се! и: Радујте се!, јер тај непријатељ који се зове смрт, нечастиви, грех, у нама изазива непрестани дубоки страх који нас везује да будемо потпуно слободни, да чинимо истинско добро и творимо врлину. Тај страх истовремено доприноси да је наша радост - чак и онда кад постоји – помућена, а најчешће је нема када је угрожена страхом, страхом од смрти као страхом од потпуног ишчезнућа и тоталне усамљености у вечном мраку. Господ је зато сишао у тај мрак, у Ад, да би унео светлост изнутра, у нама и са нама. Зато јеванђелисти не говоре о томе како се Васкрсење збило, већ говоре о последицама Васкрсења, а то је слобода и радост.“

Нека сваки православни дом буде обасјан светлошћу Васкрслога Христа и осењен снагом радосне песме: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и свима који су у гробовима живот дарова!“

Српско пролеће

Сваке године на овај дан сећамо се „хуманитарних“ бомби НАТО. Ове године, тужна годишњица је мало другачија: светски поредак који је тада успостављен на рушевинама СРЈ и гробовима српске деце озбиљно је пољуљан сукобом око Украјине.

Сумњам да ико од вас верује да се ради о „ничим изазваној агресији Русије“ на невину Украјину у којој апсолутно нема нациста која никоме није хтела да науди, а поготово не злим сепаратистима Донбаса, којима нипошто нису спремали „Олују.“

Оно јесте да тако вели западна пропаганда, она иста што је сатанизовала Србе деведесетих - и никад није престала. Рачунам да ви који ово читате не верујете у те приче. Ако грешим, извол'те па у „украјинску легију“, чујем да плаћају оних фамозних триста евра. Ко преживи.

Синоћ је неко у Москви на зграду америчке амбасаде пројектовао речи „Нећемо заборавити, нећемо опростити, нећемо дозволити да се понови.“

Зли језици ће рећи да Руси то раде тек сада, како би оправдали своју „окупацију“ Украјине. Не могу а да не лажу. Превиђају да се Русија солидарисала са Србима и прошле године, давно пре ескалације рата у Донбасу (који се води од 2014, да будемо искрени). И сваке године пре тога, чак и чешће од мене. Док је превише Срба јурило „ЕУропску“ будућност коју су душмани обећали лаковернима после Жутог Октобра.

Сећам се тог марта као да је био данас. И дуге, мукотрпне борбе за истину и правду за протекле 23 године, где је шачица нас покушала да Запад убеди да је згрешио и да би и њима и нама било боље да се покају и промене политику.

Нисмо успели. 

Сада нада да ћемо вратити Косово и исправити неправде деведесетих - а можда, ако буде среће и памети, и оне претходних деценија - долази са истока. Ако има кога да је препозна. 

Христос се роди!

Уместо традиционалне божићне посланице неког од патријарха, одлучио сам овај пут да пренесем цитат из изјаве епархије Аустралијско-новозеландске. Не мислим да је игра судбине што је тамо тренутно неправедно утамничен најбољи светски тенисер, јер се кроз малтретирање Новака Ђоковића савршено огледа јерес ководијанизма, лажне вере која истинског Бога мрзи и Његове вернике безобзирно прогони и кињи.

Дакле, у петак је канцеларија владике Силуана објавила следеће:

Желимо да обавестимо јавност да је данас, на дан када српски православни верници прослављају сверадосни празник Рођења Христовог, захтев старешине Саборног храма Свете Тројице у Мелбурну протојереја-ставрофора Милорада Лончара, упућеног по благослову Његовог Преосвештенства Епископа г. Силуана, аустралијским граничним властима да посети Новака Ђоковића одбијен са образложењем да никоме није дозвољен улаз у објекат притвора за мигранте због ковид рестрикција које су на снази.

Обавештени смо да верске посете ником од притворених уопште нису дозвољене још од јула 2021. године. Штавише, од почетка пандемије објекат је затворен за посете било које врсте на дужи временски период због чега су притвореници лишени духовне и емотивне подршке свештенства без обзира на верску припадност. Упозоравамо на ово грубо кршење основних људских права и позивамо одговорне власти да хитно дозволе слободан и несметан приступ људима који ће пружити пастирску и емотивну подршку за све људе у притвору.

За случај да нисте знали с ким и с чиме имамо посла.

Христос се роди, браћо и сестре! А свима који славе Светог Стефана, срећна слава! 

Бити Србин је ствар опредељења

(Ово је требало да објавим око Видовдана, али се изгубило у гужви око породичних и пословних обавеза. Прилажем уз извињење и без сувишних коментара, одломак и спону на есеј Николе Танасића који се само може описати као - антологијски)

„Бити Србин је - ствар опредељења. Оног, за које се монах Сава определио у манастиру Пантелејмон, оног за које се кнез Лазар определио на Косову пољу, Карађорђе у Орашцу, а Гаврило Принцип крај Латинске ћуприје у Сарајеву. Није то лако бреме, поготово за некога ко сматра да му је припало случајно, чином рођења на једној насумичној територији у једном насумичном времену. Али онај који га је добровољно и слободно прихватио зна зашто је то урадио - био он Топличанин који је са Гвозденим пуком за шест година препешачио пола Балкана и срушио три царевине, Црногорац који у Острогу чува мошти Светог Василија као сви његови преци пре њега, Словенац који је написао српску националну химну, или Француз који је узео Видовдан за своју кућну славу.“

Зашто кажеш Сребреница, кад мислиш Олуја?

Зар и ти, брате Владимире? рећи ће сад Срби. Донекле, с правом.

Јуче је шеф кабинета руског председника, Дмитри Козак, изјавио да Москва неће дозволити да се у Донбасу понови „Сребреница.“ Јутрос је портпарол Кремља Дмири Песков рекао исто. Кад су га новинари питали на основу чега прави то поређење, Песков је објаснио:

„На основу неконтролисаног деловања разних јединица Оружаних снага Украије, на основу доминације националистичих осећања, на основу изазвања мржње према становништву самопроглашених републиика, које би могло да доведе то догађаја које смо споменули.“

Не знам шта су мислили ни један ни други Димитрије, ни Путин кад је то први пут рекао пре годину и по. Можда су сматрали да туку Запад сопственим пропагандним оружјем, у смислу „ви сте измислили хуманитарну интервенцију због Сребренице, значи сад можемо и ми тако.“

Уз дужно поштовање, то је управо онај тип „да, али“ аргументације који сам овде давно напао као кратковид и контрапродуктиван, јер унапред признаје победу противника. Или, како је својевремено писао сада покојни Жељко Цвијановић, тиме се усваја „језик наших непријатеља.“
А да је Запад сада непријатељ Русије колико је био и остао непријатељ Срба, ваљда више нема ни трунке сумње.

Не кријем где радим, али то не значи да с Путином и Песковом пијем јутарњи чај и од њих добијам инструкције. Могу само да нагађам шта су хтели овим да постигну. Јасно ми је шта су постигли: да се Срби осећају издани и од традиционалних савезника, а не само од сопственог државног дна (на разне штифтунг-невладнике и теледириговане демократе да не трошим речи). 

Највећа иронија је што су Путин, Козак и Песков имали 100% кристално чисту ситуацију да пропагандно поентирају по питању Донбаса, коју су им пружили сами Украјинци. Већ 2014, после пуча у Кијеву и прве рунде сукоба у којима су симпатизери лика и дела Степана Бандере добили по [нечему], саветник тадашњег председника Јури Луценко (донедавно главни тужилац Украјине, по вољи САД) је на Фејсбуку поредио Донбас са Крајином, а сан свидомита са „Олујом“! 

„Хрватска је добар пример. Толерисала је постојање Крајине три године, градила привреду и војску, а онда су за само пар сати њени тенкови збрисали сепаратисте с лица земље,“ написао је Луценко. 

Русија је реаговала тек две године касније, када су Кијев и Загреб основали радну групу за „реинтеграцију окупираних територија.“ Министарство иностраних дела у Москви тада је изјавило:

„Добро су познате жртве обимих војних операција 1995. у Хрватској – Бљесак и Олуја – као и присилно протеривање око 250.000 Срба који су тамо живели. Имамо разлога за страх да препоруке страних консултаната, које би могле охрабрити опасне заблуде међу руководством у Кијеву да је за Донбас могуће војно решење, неће помоћи изградњи безбедности у југоисточној Украјини.“

Оставите по страни диипломатски речник, поента је да је МИД и те како добро знао о чему говори Кијев. Ајде што Украјинци нису примили поруку, па је у јуну 2017. премијер Владимир Гројсман опет изјавио да би Украјина требала да следи пример Хрватске, која је „после крвавог рата изазваног режимом Слободана Милошевића успела да врати изгубљене територије и успостави мир.“

Значи, не једном су Кијевске усташе (ако ћемо већ да правимо аналогије) узеле у уста Олују, а Руси су им бар једном одговорили да не чачкају мечку. И Путин, Песков и Козак после свега тога крену да причају о – Сребреници. Грешка ничим изазвана. 

Дан Отрежњења

Руси би требало да 24. март 1999. „славе као Дан отрежњења,“ вели данас на Твитеру Александар Ђикић. 

Па славе, Саша. Славе. Ево јутрос је амбасада у Вашингтону окачила осуду „агресије на суверену европску земљу, чланицу антихитлеровске коалиције и једну од оснивача УН.“ Амбасада у Лондону је поделила слику „заокрета над Атлантиком“ Виктора Черномирдина. 

„Вечна љага на образу НАТО,“ рече Министарство иностраних послова у Москви.

Годовщина бомбардировок Югославии НАТО. Какие выводы сделали в России?https://t.co/7gIi9rd0MF pic.twitter.com/vi9eLvgUPM

— Дмитрий Стешин (@D_Steshin) March 24, 2021

Новинар Дмитри Стешин пише на ВК да је „сва наша домаћа и спољна политика последњих 20 година вођена с оком на НАТО бомбардовање Југославије“ када су геополитички „добротвори“ Русија нехотице показали шта им је стварна намера. Додаје да је „паметним и нормалним људима све јасно“ и да је тешко наћи замерку речима председавајућег комисије за спољне послове Думе.

А шта је то написао Леонида Слуцкиј (Слуцкий)? На Фејсбуку јутрос вели да је бомбардовање „ушло у историју као дан слома закона права и победе закона силе.“

„Распадом СРЈ колективни Запад почео је замену међународно-правних норми разбојничким концептима,“ пише Слуцкиј. „Југословенски сценарио је постао основа метода за мешање у унутрашње ствари суверених држава, и на овај или онај начин примењен је у Ираку, Либији, Сирији и Украјини.“

Па додаје:

„Пре 22 године није само поткопан принцип међународног права, већ и нанесен смртоносни ударац механизмима безбедности на европском континенту. И та политика се нажалост наставља и данас. Недавне изјаве о одбрамбеном карактеру деловања алијансе као реакције на наводне претње Русиjе гола је лаж како би се оправдала сопствена агресивна политика и само постојање блока НАТО. Више него икада, данас је важно не заборавити наравоученија балканског пролећа. Ми их памтимо и нећемо дозволити да се то понови на нашем тлу.“

Русима су, дакле, ствари савршено јасне. А нама? 

Погром

Погром који је почео 17. марта 2004. године беснео је пуна три дана пре него што је заустављен - једнако напрасно као што је и почео - баш некако када су западни медији углас закукали да то нарушава „имиџ“ сиротих Косовијанаца који су они годинама стварали.

На црквама и манастирима које су спалили и оскрнавили, баштиници НАТО демократије су оставили графите „Смрт Србима“ и „UCK“, тек да се зна чији су. 

У тродневној оргији насиља убијении су: Јана Тучев и Боривоје Спасојевић из Косовске Митровице; Добривоје и Борко Столић, отац и син из Штрпца; Драган Недељковић из Призрена, Бобан Перић и Југослав Савић из Косовског Поморавља; и Ненад Весић из Липљана.

Уништено је и оскрнављено 39 цркава и манастира, протерано око 4.000 Срба, спаљено око 800 кућа и станова.

Живојин Ракочевић: Мартовски погром или Свет претворен у пепео https://t.co/RAmXp4cRoA

— Стање ствари (@Stanjestvari) March 19, 2021

На пету годишњицу погрома, 2009. године, написах да је Косово, више од Ирака или Авганистана „споменик охолости Империје, њеном сујетном убеђењу да сила и лаж могу да надвладају стварност. Последњих десет година сведочи да можда и могу - али само накратко. Док и сама Империја сада полако тоне, само је питање времена када ће се и њена кула од карата срушити у прах под тежином сопствених лажи.“

Судећи по свему што се дешава у протеклих неколико месеци, то смо време и дочекали. Не знам да ли смо за то спремни, или хоћемо ли бити кад дође време да оно „догодине у Призрену“ од жеље пређе у стварну могућност. Надам се да хоћемо. 

Погром над Србима на Косову и Метохији 17. и 18. марта 2004. године, није само последњи погром на тлу Европе, већ уједно и погром против Европе. Све цркве које су срушене, сви манастири који су нападнути, представљају делић европске цивилизације који је нестао заувек. pic.twitter.com/5U7CMcSUSm

— Arno Gujon (@ArnoGujon) March 17, 2021