Један мудри амерички мислилац (има и таквих, дабоме) рекао је једаред да се заблуде најлакше узгајају не тако што се деца уче погрешним одговорима, већ тако што се уче да постављају погрешна питања.
Тога сам се сетио читајући јучерашњи приказ једне књиге која би сама по себи требало да буде занимљива и поучна: Срби у Хрватској 1918 – 1929, аутора Софије Божић (Институт за новију историју Србије, Београд, 2008). Писац приказа, Глигорије Тодоровић, за књигу каже да је „најуспешније написано дело о историји Срба у Хрватској“.
Софији Божић свака част и дужно поштовање на историјско-научном раду који је уложила у ово дело. Али ма шта у књизи писало - а у приказу је наведено доста занимљивих и релевантних ствари - никако не могу да пређем преко наслова, који ми смета да се сложим са Тодоровићевом квалификацијом.
Наиме, о каквој „Хрватској“ може да се пише у периоду од 1919. до 1929, када такво нешто уопште не постоји!? У том временском распону постоји само и једино Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, која је тек 1929 (дакле, на крају периода обухваћеног књигом) преименована у Краљевину Југославију. У том периоду не постоје ни „Хрватска“ ни „Босна и Херцеговина“, ни Словенија, ни Македонија, ни Црна Гора - али ни Србија. Држава створена 1918. не познаје такве политичке поделе; оне су настале тек 1941. и после.
Ако Божић мисли на данашњу Хрватску, онда је то друга ствар - али тај појам је тешко примењив на било шта пре 1939, када је успостављена Бановина Хрватска споразумом Цветковић-Мачек. Значи, не може се применити на период обухваћен књигом. То је исто као да се пише о историји „Француске“ под римском управом, на пример. Потпуно бесмислено.
О каквој „Хрватској“ може да буде речи када се говори о историји Срба на просторима западно од Дрине и Дунава? Средњевековну хрватску краљевину освајају Мађари 1097. Простор историјски познат као „Хрватска“ протеже се од Загорја до ријечког залеђа. На западу је Славонија, на југу Далмација, а остало је Војна Крајина - територије насељене претежно Србима. Ово чак признају и данашњи аутори хрватске повијести на Википедији:
Дубровник је био независна република до почетка 19. века, када га осваја Наполеон, а после предаје Аустрији.
И у Аустро-Угарској је простор данашње хрватске државе био подељен на подручја под мађарском (Хрватска, Славонија, Крајина, Срем и Барања) и аустријском управом (Истра, Далмација, Дубровник). Ова подручја се обједињују тек 1918, колапсом Аустро-Угарске, и то баш у данашњим Хрватима мрској краљевини која ће 1929. добити име Југославија. Тек тада почиње њихово глајхшалтовање у хомогени етнонационални простор - пројект у којем за Србе апсолутно нема места. И то је, чини ми се из приказа, заиста и документовано у књизи Софије Божић.
Али, пристајањем на употребу појма „Хрватска“ за територије које у датом распону то нису биле - већ су то постале касније - Божић уноси пометњу. Да ли то она само констатује да је тај процес етнодржавне генезе сада већ увелико окончан, па да се према њему треба поступати као непобитној чињеници? Или се можда ради о одређеној аљкавости, где се лакоће објашњавања ради унапред великохрватском државном пројекту признаје успех и легитимитет? У том случају, историјска обрада Срба који су на тим просторима живели неколико векова, а сада - захваљујући баш успостављању хрватске државе - ту више не живе, представља бесмислено претурање по костурници, лишено сврхе и пијетета.
Немам никакве сумње да је Софија Божић детаљно истражила историју Срба на простору који погрешно описује као „Хрватску“, у периоду 1919-1929. Али зашто се ограничити на само тих десет година? Срби су на тим просторима живели стотинама година раније, као и још неколико деценија потом. Како „најуспешније написано дело“ о Србима у „Хрватској“ може да се не бави ни њиховим насељавањем на те просторе, ни геноцидним истребљивањем с њих? Антички кипари су веровали у принцип pars pro toto, односно да делић представља целину, али тешко је рећи да је период 1919-1929 репрезентативан за целокупно битисање Срба западно од Дрине и Дунава. По чему?
Зато ћу пре да посегнем за примерком недавно објављене књиге Срђе Трифковића, „Крајишка хроника: Историја Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији“. Не само зато што коректно географски идентификује просторе на којима су донедавно живели Срби, већ и зато што се бави целом причом, од почетка до (да ли коначног?) краја.
Тога сам се сетио читајући јучерашњи приказ једне књиге која би сама по себи требало да буде занимљива и поучна: Срби у Хрватској 1918 – 1929, аутора Софије Божић (Институт за новију историју Србије, Београд, 2008). Писац приказа, Глигорије Тодоровић, за књигу каже да је „најуспешније написано дело о историји Срба у Хрватској“.
Софији Божић свака част и дужно поштовање на историјско-научном раду који је уложила у ово дело. Али ма шта у књизи писало - а у приказу је наведено доста занимљивих и релевантних ствари - никако не могу да пређем преко наслова, који ми смета да се сложим са Тодоровићевом квалификацијом.
Наиме, о каквој „Хрватској“ може да се пише у периоду од 1919. до 1929, када такво нешто уопште не постоји!? У том временском распону постоји само и једино Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, која је тек 1929 (дакле, на крају периода обухваћеног књигом) преименована у Краљевину Југославију. У том периоду не постоје ни „Хрватска“ ни „Босна и Херцеговина“, ни Словенија, ни Македонија, ни Црна Гора - али ни Србија. Држава створена 1918. не познаје такве политичке поделе; оне су настале тек 1941. и после.
Ако Божић мисли на данашњу Хрватску, онда је то друга ствар - али тај појам је тешко примењив на било шта пре 1939, када је успостављена Бановина Хрватска споразумом Цветковић-Мачек. Значи, не може се применити на период обухваћен књигом. То је исто као да се пише о историји „Француске“ под римском управом, на пример. Потпуно бесмислено.
О каквој „Хрватској“ може да буде речи када се говори о историји Срба на просторима западно од Дрине и Дунава? Средњевековну хрватску краљевину освајају Мађари 1097. Простор историјски познат као „Хрватска“ протеже се од Загорја до ријечког залеђа. На западу је Славонија, на југу Далмација, а остало је Војна Крајина - територије насељене претежно Србима. Ово чак признају и данашњи аутори хрватске повијести на Википедији:
 |
| Територије Хрватске означене црвеном бојом (Википедија) |
Дубровник је био независна република до почетка 19. века, када га осваја Наполеон, а после предаје Аустрији.
И у Аустро-Угарској је простор данашње хрватске државе био подељен на подручја под мађарском (Хрватска, Славонија, Крајина, Срем и Барања) и аустријском управом (Истра, Далмација, Дубровник). Ова подручја се обједињују тек 1918, колапсом Аустро-Угарске, и то баш у данашњим Хрватима мрској краљевини која ће 1929. добити име Југославија. Тек тада почиње њихово глајхшалтовање у хомогени етнонационални простор - пројект у којем за Србе апсолутно нема места. И то је, чини ми се из приказа, заиста и документовано у књизи Софије Божић.
Али, пристајањем на употребу појма „Хрватска“ за територије које у датом распону то нису биле - већ су то постале касније - Божић уноси пометњу. Да ли то она само констатује да је тај процес етнодржавне генезе сада већ увелико окончан, па да се према њему треба поступати као непобитној чињеници? Или се можда ради о одређеној аљкавости, где се лакоће објашњавања ради унапред великохрватском државном пројекту признаје успех и легитимитет? У том случају, историјска обрада Срба који су на тим просторима живели неколико векова, а сада - захваљујући баш успостављању хрватске државе - ту више не живе, представља бесмислено претурање по костурници, лишено сврхе и пијетета.
Немам никакве сумње да је Софија Божић детаљно истражила историју Срба на простору који погрешно описује као „Хрватску“, у периоду 1919-1929. Али зашто се ограничити на само тих десет година? Срби су на тим просторима живели стотинама година раније, као и још неколико деценија потом. Како „најуспешније написано дело“ о Србима у „Хрватској“ може да се не бави ни њиховим насељавањем на те просторе, ни геноцидним истребљивањем с њих? Антички кипари су веровали у принцип pars pro toto, односно да делић представља целину, али тешко је рећи да је период 1919-1929 репрезентативан за целокупно битисање Срба западно од Дрине и Дунава. По чему?
Зато ћу пре да посегнем за примерком недавно објављене књиге Срђе Трифковића, „Крајишка хроника: Историја Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији“. Не само зато што коректно географски идентификује просторе на којима су донедавно живели Срби, већ и зато што се бави целом причом, од почетка до (да ли коначног?) краја.
Нема коментара:
Постави коментар