Са изузетком Грчке, где је република успостављена после укидања војног режима 1974, републиканизам је на Балкан дошао искључиво у контексту социјализма. Иако је комунизам званично укинут негде око 1990, иза њега су остале институције, форме и пракса. Нереално је очекивати да се нешто суштински промени само брисањем оног „социјалистичка“ или „народна“ из имена државе, а да све друго остане исто. О томе најбоље сведочи чињеница да су некадашњи „другови“ данас „господа“ - али да су и даље у државним фотељама.
Небројено пута сам чуо аргументе да је монархија „анахрона“ или „превазиђена“. Њих углавном призивају особе које још верују у линеарни ток историје, односно свесно или несвесно прихватају Марксову дијалектику. Па зар није на том Западу којем сви српски деформатори толико теже монархија укидана, па враћана? Енглеска је имала свог „Лорда заштитника“ Кромвела, па је вратила краља 1660. У Француској су после Наполеона враћени Бурбони, мада су трајали свега 15 година. У Шпанији је повратак краља (1975) умногоме залечио болно наслеђе грађанског рата и потоње Франкове диктатуре.
Као што сам писао 2001:
„Ово можда звучи чудно, али ресторација уставних монархија била би највећи успех слободе на Балкану у последњих 100 година. Уставне монархије би биле коначни прекид са посткомунистичким клептократијама протекле деценије, и помогле би да се гарантују права и слободе појединаца унутар система који зна своје границе. Штавише, ово би допринело јачању националних идентитета у региону, ослабљеним деценијама комунизма а сада под ударом глобализма и неолибералзма. Оспоравање значаја монархизма за историју и културу ових народа је облик порицања њиховог наслеђа и признање да су комунисти у ствари били у праву“.
Све ово важи и данас, можда више него икад, јер Србијом владају разни другови и другарице који не само да инсистирају на Србији какву су је правили Тито и Кардељ, већ им се Устав из 1974. толико допао да хоће да га примене на остатак земље. Уместо да се исправља наопак и деструктивни поредак наметнут после 1945. са недвосмисленом намером да спута, подели и ослаби Србе, спроводи се војводинизација Србије! У таквим околностима, идеја повратка монархије требала би да се сама од себе намеће као јасна алтернатива.
Зашто, онда, то није случај? Није да монархистичких осећања нема. „Без краља не ваља“ је одлична парола, свакако боља од „ЕУвропство нема алтернативу“ или „Чедина је закон“. Проблем, нажалост, није у идеји, већ у њеном несуђеном извршиоцу.
Просто речено, Александар Карађорђевић није краљевски материјал. То показује сваком својом изјавом о демократији, о интеграцијама, о бољем животу у ЕУ, чак и да није пре неки дан скандалозно присуствовао прослави у хрватској амбасади. А јесте. Прави проблем српских монархиста, дакле, није ни идеолошки, ни политички, ни пропагандни, већ лични. Иронично је да су најозбиљније монархистичке иницијативе током деведесетих долазиле управо из Републике Српске, али се и отуд круна нудила другим Карађорђевићима.
Познато ми је, дабоме, како функционишу правила наследства. Александар Карађорђевић задовољан је понављањем да је круна његово право рођењем, али ништа не ради да би је вратио. Зашто би? Живи у дворцу (забранио је приступ остатку родбине), добија апанажу од државе, а нема никакву одговорност нити обавезе. Није краљ, али глуми краља на телевизији. Зар на круну не би имао више права неко ко би се за њено васкрсење изборио?
Живимо у пресудним временима, ништа мање историјским него 1389, 1914, 1941 или 1999. Таква времена захтевају велике људе. У Србији тих великих људи нема, ни међу разним друговима на власти ни међу такозваном опозицијом. Постојећи претендент на круну за коју му је свеједно пре је сенка сенке својих славних предака него човек који би могао да из пепела комунизма и транзиционе клептократије васкрсне Србију. Али идеја је још увек жива, принцип солидан, историја и наслеђе постоје. Круна постоји. Само нам треба глава да је понесе.