Без краља

У лето сада већ давне 2001. године, писао сам о феномену Цара Симеона - последњег бугарског монарха који је на изборима те године остварио феноменалан резултат и постао премијер. У тексту за Antiwar.com који ће после постати један од најпревођенијих и највише преузетих, писао сам о „повратку краљева“ и уставној монархији као органском уређењу балканских држава.

Са изузетком Грчке, где је република успостављена после укидања војног режима 1974, републиканизам је на Балкан дошао искључиво у контексту социјализма. Иако је комунизам званично укинут негде око 1990, иза њега су остале институције, форме и пракса. Нереално је очекивати да се нешто суштински промени само брисањем оног „социјалистичка“ или „народна“ из имена државе, а да све друго остане исто. О томе најбоље сведочи чињеница да су некадашњи „другови“ данас „господа“ - али да су и даље у државним фотељама.

Небројено пута сам чуо аргументе да је монархија „анахрона“ или „превазиђена“. Њих углавном призивају особе које још верују у линеарни ток историје, односно свесно или несвесно прихватају Марксову дијалектику. Па зар није на том Западу којем сви српски деформатори толико теже монархија укидана, па враћана? Енглеска је имала свог „Лорда заштитника“ Кромвела, па је вратила краља 1660. У Француској су после Наполеона враћени Бурбони, мада су трајали свега 15 година. У Шпанији је повратак краља (1975) умногоме залечио болно наслеђе грађанског рата и потоње Франкове диктатуре.

Као што сам писао 2001:

„Ово можда звучи чудно, али ресторација уставних монархија била би највећи успех слободе на Балкану у последњих 100 година. Уставне монархије би биле коначни прекид са посткомунистичким клептократијама протекле деценије, и помогле би да се гарантују права и слободе појединаца унутар система који зна своје границе. Штавише, ово би допринело јачању националних идентитета у региону, ослабљеним деценијама комунизма а сада под ударом глобализма и неолибералзма. Оспоравање значаја монархизма за историју и културу ових народа је облик порицања њиховог наслеђа и признање да су комунисти у ствари били у праву“.

Све ово важи и данас, можда више него икад, јер Србијом владају разни другови и другарице који не само да инсистирају на Србији какву су је правили Тито и Кардељ, већ им се Устав из 1974. толико допао да хоће да га примене на остатак земље. Уместо да се исправља наопак и деструктивни поредак наметнут после 1945. са недвосмисленом намером да спута, подели и ослаби Србе, спроводи се војводинизација Србије! У таквим околностима, идеја повратка монархије требала би да се сама од себе намеће као јасна алтернатива.

Зашто, онда, то није случај? Није да монархистичких осећања нема. „Без краља не ваља“ је одлична парола, свакако боља од „ЕУвропство нема алтернативу“ или „Чедина је закон“. Проблем, нажалост, није у идеји, већ у њеном несуђеном извршиоцу.

Просто речено, Александар Карађорђевић није краљевски материјал. То показује сваком својом изјавом о демократији, о интеграцијама, о бољем животу у ЕУ, чак и да није пре неки дан скандалозно присуствовао прослави у хрватској амбасади. А јесте. Прави проблем српских монархиста, дакле, није ни идеолошки, ни политички, ни пропагандни, већ лични. Иронично је да су најозбиљније монархистичке иницијативе током деведесетих долазиле управо из Републике Српске, али се и отуд круна нудила другим Карађорђевићима.

Познато ми је, дабоме, како функционишу правила наследства. Александар Карађорђевић задовољан је понављањем да је круна његово право рођењем, али ништа не ради да би је вратио. Зашто би? Живи у дворцу (забранио је приступ остатку родбине), добија апанажу од државе, а нема никакву одговорност нити обавезе. Није краљ, али глуми краља на телевизији. Зар на круну не би имао више права неко ко би се за њено васкрсење изборио?

Живимо у пресудним временима, ништа мање историјским него 1389, 1914, 1941 или 1999. Таква времена захтевају велике људе. У Србији тих великих људи нема, ни међу разним друговима на власти ни међу такозваном опозицијом. Постојећи претендент на круну за коју му је свеједно пре је сенка сенке својих славних предака него човек који би могао да из пепела комунизма и транзиционе клептократије васкрсне Србију. Али идеја је још увек жива, принцип солидан, историја и наслеђе постоје. Круна постоји. Само нам треба глава да је понесе.

Видовдан

За разлику од, рецимо, васкршње честитке, видовдански есеј није традиција овог блога. Није што не мислим да је Видовдан важан празник, или што не вреди о њему писати, већ углавном зато не знам шта бих још рекао а што није већ речено, написано, опевано. Уосталом, за мене је принцип слободе и правде нешто што се живи сваки дан, а не нешто чега би требало да се сетимо једном годишње.

Уместо да паметујем о томе шта Видовдан значи или треба да значи мени и свима нама, цитираћу текст Ђорђа Вукадиновића, једноставно насловљен ”Видовдан”:

Видовдан дође и кад га нико не чека. И када га сви забораве. Дође и промени ток историје и живота. А да ли га промени набоље или нагоре, није увек лако одредити. У сваком случају, на Видовдан се обично покаже ко је ко, при чему се неко покаже бољим, а неко горим него што се мислило да јесте... Има у нашим животима много већих, слављенијих, популарнијих и званичнијих празника. Али никад немојте заборавити да без Видовдана нас, овакви какви смо – добри и лоши, модерни и конзервативни, леви и десни, напредни и назадни, велики и мали, паметни и глупи, плитки и дубоки – као народа напросто не би било.

Нити без њега може да нас буде, додао бих. Зато се они који би да нас нестане толико бесомучно и труде да заборавимо ко смо, шта смо, и зашто смо.

Српска посла

All your love is gone,
So sing a lonely song
Of a deep blue dream,
Seven horses seem
to be on the mark

The Doors, Love Her Madly



Што волим кад се дневна политика поклопи са мојим музичким избором у датом тренутку. Тако и сад, читам овај бизарни извештај из Правде (шокирани су, шокирани!), а са Винампа ми пржи рани Морисон. Дорсе никад нисам претерано ентузијастично слушао, али вoлим њихове почетке. Што све нема везе с чињеницом да би овај рефрен ваљало пуштати до изнемоглости свим цитираним народним посланицима које је бизарни поступак грађанина Карађорђевића насекирао.

Да не буде забуне, премда нисам монархиста, верујем да породица Карађорђевић има (и треба да има) симболички важну улогу у нашем друштву. Напросто, то је тако, и ту нема ништа спорно. Обашка и моја историјска наклоност према слободарском наслеђу њеног оснивача, једног од значајних људи свог времена. И према демократском и национално-ослободилачком раду вероватно највољенијег српског краља, Петра Првог. Све и да не мислим ништа од тога, било би сулудо тврдити да ће презиме Карађрорђевић међу Србима икад бити доживљено без неке посебне тежине. Привилегија (или усуд) породица којима је историја доделила ту улогу да - у добу монархија - буду на челу својих народа и држава.

Дакле, било би далеко боље да се и г. Александар (илити, престолонаследник, како га монархисти уредно титулишу) понекад сети да му је боље, паметније и упутније размислити где ће и кад да се појави, управо због побројаних разлога. Јер, кад симболизујеш (а Александар симболизује) једну историјску институцију овог народа и пледираш чак и на њену обнову (ма колико анахроним ја сматрао монархистичке тлапње дежурних ројалиста... мислим, година је 2009, ало, бре) онда, кад се појавиш било где, ти представљаш презиме и положај који су ти, да се не лажемо, омогућили један леп и лагодан живот а да притом ништа ниси морао САМ да урадиш у том циљу. За твоје претке већину Срба везује историјски пијетет и, ако ништа друго, нека врста националног престижа. Ето, не само што смо имали династију, него је (као и друге две нововековне српске владарске куће) била аутентично наша. И то је све лепо, сваки народ држи до своје прошлости. Зато Александар није смео да иде у хрв. амбасаду, након свега. Не након Јасеновца (који хрватска ДРЖАВНА политика неонацистички релативизује) и не након Олује (геноцидне акције коју Туђманова држава до дана данашњег слави). Тачка.

И, у том смислу, коментари народних посланика из Правдиног чланка су у реду. Али тугованка која следи то свакако није. ДСС, по обичају, недоречено и иритантно мрмља учитељске опаске, и Александра третира као некаквог престолонаседника који, ето, само што није засео на престо, али се неодговорно и младићки бахато понаша. Радикали су, по обичају, читаву причу зачинили њима својственим хумором.

Па тако посланик СРС-а (декларисано републиканске и АНТИМОНАРХИСТИЧКЕ странке) Александра одједном проглашава за "симбол државе" (what the fuck?) и његов глупи поступак доводи у државну раван. Додуше, ко нас све и како представља, Александрови тривијални гафови су својеврсно освежење.

Елем, да скратим. Одлазак на хрватску државну журку је промашај и идиотизам. Није смео то да уради. Али кукњава посланика је једнако бесмислена. Тај човек није држава, нити представља било кога осим себе самог. Додуше, своју армијицу помоћника и саветника за јавност плаћа и од наших пореских средстава, које му држава уручује сваке године на име апанаже, премда - осим издатака државног дела Двора, важног културног споменика - не верујем да постоји иједан повод за то. Али када је већ тако, упеглани пи-арови у служби Његовог Величанства, и мудре седе главе из крунских савета и сл. (екипа која се идеолошки протеже у бескрајном универзуму могућности) могли су и морали да му, на језику који најбоље разуме (енглеском) објасне зашто не треба да иде на весеље у режији Амбасаде Хрватске.

Све у свему, ако смо ишта научили из искуства ове наше бизарне српске свакодневице, то је онда закључак да нас ни принчеви ни посланици не могу ничим више изненадити. Осим нечим паметним и нормалним, али тог кеца љубоморно чувају у рукаву па већ мислимо и да га нико од њих нема.

И за крај, сваки човек је краљ. А државни чиновници и потрошачи наших средстава, само су наши службеници. Док то не научимо, нема нам помоћи.

Пластика из пластике

Јуче је било речи о феномену "међународне заједнице", односно убеђењу да та флоскула означава цели свет а не самопроглашену групу садашњих и повампирених империја, што допушта тој "заједници" да царује балканским просторима у име демократије. Данас бих да испитам други, повезани феномен: причу о ЕУропској унији као земљи меда и млека, која дозвољава да разни деформатори годинама харају Србијом, на власт долазе и на власти се одржавају безочним лажима.

По ко зна који пут прича се о "белом шенгену." Ето, само што није. Причало се и о акцијама од 1000 евра, о економском буму "Фијата," о благодетима једностране примене Споразума о придруживању. И шта би од свега тога? Свакога дана, у сваком погледу, земља све више сиромаши. Економија деструкције, шта ће се.

Већ девет година, без обзира ко је премијер или председник, Србију безобзирно пљачкају они исти "експерти" који су деведесетих опустошили Русију по налогу својих западних послодаваца (консултантских кућа за које су радили). И опет им верују кад становницима Србије продају маглу о благостању које наводно нуди ЕУ.

Истовремено, у медијском простору Србије нема места за доказе евроскептика да је бриселски Левијатан само препорођени СССР у свиленим рукавицама. Чак штавише, бриселски комесари узимају себи за право да прописима одређује ствари које ни совјетским комесарима не би пале на памет, од величине јајета до облика банана. Зашто се смејемо совјетском експерименту са квази-генетиком Трофима Лисенка, а прихватамо фантазију ЕУрокомесара да снагом воље могу да обликују стварност?

Данас је на НСПМ објављен приказ Слободана Антонића књиге "Аргументи против Европске уније,” аутора Дејана Мировића (Београд, Српски сабор Двери, 2008), чији наслов довољно говори. Аргумената има напретек, од гломазне и скупе бирократије која одлучује иза затворених врата, до већ споменутих суманутих прописа о свему и свачему (од облика воћа до спаваћица и играчака за стоку). Примери су наведени у приказу, и нема смисла да их сада понављам. Али стварно су ужасавајући.

Када је Бугарска пре пар година примљена у ЕУ, чуо сам злонамеран виц. Наиме, причало се да су Бугари производили само две ствари које су у Европи имале прођу: поврће и курве. А ЕУ им је забранила да гаје поврће. Злобно, али испаде истинито. Јер, кад се саберу дотирана пољопривреда, квоте и субвенције, ограничења наметнута СПП-ом, и хиљаде нових прописа, резултат је да Бугари данас увозе кромпир и краставце из ЕУ. Још се горко жале и на убитачне порезе које Брисел намеће на ракију, што би и нас требало да брине.

Да се не лажемо, Србија нема индустрију која би тренутно могла да конкурише на европском тржишту, чак и кад би јој то било дозвољено (а неће бити). Оно што није уништено блокадом и бомбама застарело је, запуштено и предодређено за продају по багателним ценама страним купцима (уз обавезну провизију властодршцима) како би се елиминисала домаћа конкуренција увозним производима.

Али Србија зато има храну. Српска пољопривреда можда није индустријализована и корпоратизована, али резултат тога је здрава храна, органски произведена, која се на Западу далеко више цени (и плаћа) од у пластику упакованих индустријских сплачина. Погледајте састојке на свакој амбалажи у Америци или ЕУ, и очи ће вам испасти од хидрогенизованог сојиног уља, високофруктозног кукурузног сирупа, и гомиле осталих ствари које пас с маслом не би појео. Месо које се продаје на Западу долази из индустријских постројења где пилиће сакате а свиње, овце и краве држе непокретне и тове хормонима и Бог драги зна чиме већ, како би достигли рекордну тежину за што краће време. Већина народа на Западу сања о природно произведеној храни, а ако и може да је нађе тешко да може да је приушти. У Србији се то узима здраво за готово. Ако икада дође до припајања Бриселу, сва та природна храна ће убрзо да буде забрањена (или удављена хиљадама страница прописа), па ће тако и Срби да једу пластику из пластике. И то ће бити "прогрес," је ли.

Друга економска предност Србије је образовано становништво. Није да је социјалистички образовни систем био диван (о Шуваровом усмереном образовању да се и не говори), али је ипак у основном и средњем образовању предњачио у односу на заглупљене западне школе, где се деца данас уче "осетљивости" и политичкој коректности, али не и да читају, пишу, рачунају или размишљају. На факултетима је нешто другачије, али од тога нема неке вајде кад се на њих уписују неусмене, неписмене незналице. Па и тамо се сада учи политичка коректност и вреднује "разноврсност" више од чињеница.

Има тога још: корупција, малверзације, где иду паре а ко их добија, свашта још може да се нађе у Мировићевој књизи, ако је судити по Антонићевом приказу. Али мислим да је све то сувишно. Треба да је кристално јасно да би уласком у ЕУропство становници Србије печење, ракију, хлеб, сир и салату заменили пластиком у пластици. Одлив мозгова ће да се настави, а нових неће ни да буде, јер ће знање бити запостављено у корист толеранције и политичке коректности. Дакле, и оно мало душе што остаде после ратова, санкција, пропаганде и пљачке, прохујаће са вихором "интеграција." А онда неће бити ни важно има ли Србија пет региона или седам, да ли ће и ко признати "независне државе" Косова и Вајдасаг, и да ли ико још зна да пише ћирилицом.

Па се ви сад упитајте зашто одређени људи којима је мрско све српско из свег гласа урлају да ЕУ "нема алтернативу." Док још можете. Док вам нису одузели и тај избор. Све у име прогреса и демократије, дабоме.

Демократура

Током протекле две деценије Србе су, како из ближег окружења тако и из иностранства (махом са Запада), оптуживали да болују од митоманије. Као, опседнути су идејом националне државе, затуцани су комунисти, хоће етнички чисту "Велику Србију," итд. Гле чуда, сви народи у окружењу започеше ратове да би створили националне државе. Територије тих држава махом су етнички очистили (од Срба). А границе тих држава за које су се грчевито борили су цртали баш комунисти, који ето ни за шта друго нису ваљали али им на међама свака част!? На страну што су неке од "независних држава" на простору који је некад заузимала Југославија последњи пут биле "независне" под патронатом Хитлера или Мусолинија; имају сад нове спонзоре, па није културно о томе да се говори, је ли.

Нажалост, ово све скупа не значи да Срби нису оптерећени неким митовима (препоручујем одличан есеј Николе Танасића о митовима везаним за Радована Караџића, на пример). Посебно убитачан је мит увезен (или утеран) са пријатељског нам Запада, да су највише вредности цивилизације демократија и људска права, и да су Срби управо огрешењем о ове вредности заслужили да их "међународна заједница" осуди, изолује, бомбардује и условљава.

Сам појам демократие је данас малтене потпуно лишен значења. Док се некада знало да демократија значи политички систем доношења одлука већином гласова и ништа више, данас се под "демократијом" подразумева све што је добро, пожељно и богоугодно, али ништа конкретно. Избори, скупштина, јавна расправа, мирна смена власти, одговорност бирачима? Све то мож' да бидне, ал' не мора да значи. Британски коментатор Филип Канлиф је баш на примеру прошлогодишњих избора у Србији уочио оно што је другима, како у Србији тако и на Западу, згодно промакло:

"Оно што је Солана у ствари рекао је да се под демократијом подразумева оно што ЕУ каже да је демократија, односно да су демократе они које за такве прогласи међународна заједница, без обзира ко је у стварио добио колико гласова." (Спајкд, јануар 2008.)

Добро де, али ко је па сад та "међународна заједница"? Је ли то заиста цели свет, како неки веле? Нипошто! Тај израз је скован раних деведесетих да се опише савез САД и неких земаља ЕУ (бивших колонијалних империја, сада чланица НАТО) које су интервенисале у југословенској кризи. Фрустриране чињеницом да у УН свака земља има по један глас (демократија, је ли) а њихова моћ и интереси нису тиме адекватно признати, ове земље су низом корака током рата у БиХ гурнуле УН у запећак, да би коначно обезвредиле светску организацију на пролеће 1999, агресијом НАТО и окупацијом Космета.

Иако је успостављање УНМИК-а на Космету изгледало као повратак УН на светску сцену, врло брзо се испоставило да су УН само параван за "међународну заједницу", тј. коалицију окупљену око САД. Колико те земље заиста држе до УН видело се у фебруару 2008, када је упркос одбијања тзв. "Ахтисаријевог плана" у Савету безбедности УН ипак проглашена "Независна држава Косова." Могло би се овде штошта рећи о бизарној чињеници да управо оснивачи модерног светског поретка тај поредак руше и обезвређују својим деловањем, али о томе неки други пут. Важно је, међутим, да напоменемо да мировним процесом у БиХ не руководе УН, већ "Савет за имплементацију мира" који чине представници "Контакт групе" - дакле, две самозване институције проглашене од стране "међународне заједнице".

Управо је тај Савет, познатији као ПИК (PIC = Peace Implementation Council) обдарио Високог представника, тј. вицекраља задуженог за надгледање Дејтонског споразума у БиХ, такозваним "Бонским овлаштењима." Њима је вицекраљ добио за право (?) да намеће законе, отпушта изабране представнике, лишава људе грађанских права, а све у функцији одбране Дејтонског споразума. Укратко, постао је апсолутни диктатор - у име демократије! Да све буде још лепше, управо Канцеларија високог представника (ОХР) најфлагрантније крши Дејтон већ годинама, силом намећући неуставну централизацију БиХ у име прогреса, демократије, људских права и боље будућности...

Када је почетком овог месеца Народна Скупштина РС усвојила закључке којима се захтева поврат неуставно уступљених надлежности централним властима БиХ (тј. надлежности уступљених под притиском ОХР), нови вицекраљ БиХ Валентин Инцко одговорио је прво ултиматумом да НСРС сама повуче закључке, а када до тога није дошло позвао се на "бонска овлаштења" и закључке поништио. То, дабоме, није демократија. Није ни квази-демократија, већ чиста диктатура. Али шта треба очекивати од самозване завереничке групе земаља-насилница и њиховог намесника? Да поштују уговоре које су потписале - као што су испоштовале Дејтон, Куманово и 1244?

Дакле, њих не занима ни демократија, ни људска права, ни међународно право, ни уговори, ни владавина закона. Све су то за њих флоскуле иза којих се крије жеља за што већу власт и моћ. Али то им полази за руком баш зато што има довољно будала које верују да "међународна заједница" значи цели свет, и да су њене речи истина а дела легитимна.

Замка

Већ сам у пар наврата писао о томе шта мислим о идеји да се клеветничко и издајничко понашање невладника у Србији сузбија путем тужби за говор мржње, али вреди да још једном поновим своје противљење.

Није да мислим да се не треба борити против клевета, лажи и отрова које пуном паром производи добро плаћена и подмазана машина у служби страних господара. Треба, дабоме. Али у тој борби треба остати частан, доследан и праведан. Јер циљ невладника и деформатора није само да завладају Србијом и Србима, већ да промене начин на који Срби размишљају, да изврше "промену кода", како рече један од њих.

Суочени са бујицом витриола којом на сзасипају разни комитети, центри, фондови, одбори и иницијативе, сасвим је разумљив порив да се та багра истера на суд. Не сумњам да би многи титрали од задовољства када би видели нпр. Наташу Кандић или Петра Луковића на оптуженичкој клупи, суочене са сопственим речима. Али то не би била победа, већ пораз.

Чак и да буду осуђени за "говор мржње," невладници би остварили свој циљ; натерали би родољубиве Србе да мисле и делују попут њих. Размислите! Институција вербалног деликта користи се да наметне невладничку идеологију Србима. Тужбама за "говор мржње" даје се легитимитет тој институцији! Управо је тај орвеловски концепт "зломисли" зао и наопак, ма како да га гледамо. Како је могуће стварати било шта добро употребом зла?

Ако признамо да постоје говор и мишљење које може да буде забрањено, онда је само питање ко ће да дефинише ту категорију. А неминован одговор је "ко год је јачи." Чак и да у томе огромну предност немају невладници и послушници, шта ће се десити када једног дана у скоријој будућности тај поданички режим оде? Ко је то у стању да одоли искушењу да забрани ставове који им се не допадају, ако већ постоје средства за ту забрану? Свака власт квари, упозоравао је Лорд Ектон, а апсолутна власт квари апсолутно. Има ли апсолутније власти од оне која забрањује мишљење?

Ово што невладници сада раде, како тужбама тако и оним одвратним законом о забрани "фашизма", је покушај да силом наметну своја убеђења као једину истину. Истина можда може да се брани топузом, али никада не може њиме да се утерује.

Зато они који се боре за истину и правду морају да одоле искушењу да посегну за истим мрачним оружјем које користе србофобични клеветници, лажови и отровнице. Прихватањем њихових правила, кориштењем њихових метода и средстава, унапред и аутоматски губимо.

Невлада у офанзиви

Први знаци организованог отпора пројекту стварања ”ЕУрограђаније” (пошто је сам појам ”Србија” агресорски, геноцидан, фашистички и империјалистички, је ли), изгледа да су изазвали праву правцату панику у редовима невладничке камариле. То што су кварни до сржи не значи ни да су слепи ни да су имбецилни; вероватно је и њима јасно да им главни спонзор тетура на стакленим ногама, и да време у њиховом пешчанику неповратно цури.

Тако је средином маја рој ”невладиних” организација са територије бивше СФРЈ одлучио да захтева (!) од држава наследница СФРЈ да оснују некакву регионалну комисију за ”утврђивање чињеница” о ратним злочинима. Није да су се, ето, састали сви силни фондови, одбори, комитети и иницијативе, па одлучили да удруженим снагама створе тај ”РЕКОМ,” него хоће да то ураде државе. У супротном... шта? Гађаће их саопштењима?

Сурова истина је, међутим, да ове ”невладине” организације у ствари раде за исту централу која контролише и владе широм Балкана. Тако само изгледа да невладници предводе државну политику, а у ствари су тек један од гласова у хору који пева како Империја свира.

Некако у исто време са невладничком Конференцијом у Бечићима, у Србији је брже-боље предложен и усвојен (без неке посебне расправе) Закон о забрани свега што се невладницима не допада. Овим је, између осталог, нарушен и уставни поредак, пошто је судску функцију преузела извршна власт, опуномоћењем министра унутрашњих дела да изриче забране деловања организација које - по његовој процени, шта ли - потпадају под овај закон. Али кога још брига за уставни поредак? Закони су за обични народ, не важе они за власт. Баш као и у време оног ”народног режима.”

Следећи корак Невладе је био предлог закона о ”децентрализацији” који Србију дели на седам регија - тј. пет нових покрајина, поред Војводине и окупираног Космета. Ово се правда некаквим ЕУропским стандардима и демократијом, али ни с једним ни са другим нема везе. Ради се о природном наставку политике поделе Србије, која датира још од 1945. Тада је режим убеђен да само са слабом Србијом може да задржи власт у Југославији прво свео Србију на границе које је имала под окупацијом, а онда створио ”аутономне покрајине” Војводину и Косово. Уместо да укину ту наметнуту и обесмишљену поделу, деформатори (од ”демократски реформатори”) је сада проширују и ”војводинизују” Србију.

За то време, и даље се ради на усвајању некаквог статута или основног закона или чега већ који би регулисао овлаштења Војводине. Из предложене ”регионализације” произилази да би и све друге ”регије” требало да имају једнака овлаштења - ако не, онда ће их сигурно врло брзо и тражити. Ко зна, можда се чак позову на преседан ”независне државе Косово” - ако може једна од ”регија”, што не би могле и остале? Што рече један коментатор, ово је ”руски рулет на српски начин,” пиштољем са седам метака. ”Неће бити ниједног празног места, ни ћорка, нити шансе да Србија преживи.”

Најновије (нажалост не и последње) у низу непочинстава стиже путем Тужилаштва за ратне злочине, које је недавно обзнанило да ће да кривично гони новинаре који су деведесетих ”хушкали” на злодела. Ваљда зато што су успешно привели правди Насера Орића, Агима Чекуа, Тачија, Харадинаја, кога ли већ?

У томе ће им помагати ”стручна група” од пет ”новинара,” чији се идентитет крије. Будући да Тужилаштво има стопостотну подршку НВО која себе назива ”Независно удружење новинара Србије,” сасвим је могуће да се међу анонимним иследницима нађу перјанице невладничког ”новинарства” попут рецимо Петра Луковића или војвођанског сепаратисте Динка Грухоњића.

Свашта се нешто може у Србији када си невладник, ”новинар”, тужилац... а шта када си Србин? Ово мислим да најбоље објашњава недавни коментар Миодрага Зарковића:

”...у Србији 2009, у којој Тужилаштво за ратне злочине истражује српске медије, НУНС то поздравља, Зоран Остојић јавно тврди да је ЛДП поставио смену Тијанића као политички услов, Чеда Јовановић малтретира саобраћајну патролу и судски прогони дневне листове, косовско Поморавље нема струју, "Слободна Војводина" позива Бојана Пајтића на устанак против Београда, нико не одговара за смрт Ранка Панића, заменик министра културе не сме да коментарише нову поставку јасеновачког музеја јер је није видео уживо, а војни министар изјављује да у војни савез који нас је бомбардовао можемо да уђемо КАДА (а не АКО) будемо желели, Србин не може ништа!”

Ово последње је можда мало непрецизно. Наиме, Србину ништа није дозвољено, али то не значи да нема избора. Невладници, који сваким даном сужавају дијапазон речи и дела којима човек може да им се супротстави, ваљда нису свесни да ако тој тихој и уморној већини Срба одузму све опције, увек остаје она последња: пушку, па у шуму. У ком случају неће бити ни тихи, ни уморни, а ни посебно толерантни.

Убеђен сам да је ова свеопшта офанзива резултат панике у редовима невладника, јер су осетили да по први пут од ”октобарске револуције” постоји озбиљна и артикулисана опозиција њиховим намерама. Не говорим о политичкој опозицији - с њом лако могу да изађу на крај - већ о стварној, народној, органској, истински невладиној (тј. оној која не ради за рачун ниједне владе, а поготово не туђе) опозицији, оличеној у НСПМ, Видовдану, Дверима, Српској мрежи...

Не жури се, дакле, само Империји већ и њеним агентима на терену. А не би им се журило да су заиста онолико сигурни у своју коначну и неопозиву победу колико ричу на сав глас кад год стигну.

Загонетка бившег проконзула

Мало шта је било толико константно и досљедно као однос атлантске Империје према тзв. западном Балкану, односно подручју некадашње Југославије, у протеклих двадесет година. Од признавања једностране сецесије Словеније, Хрватске и БиХ раних деведесетих до стварања "Независне државе Косово" прошлог фебруара, Империја је мијењала логику, образложења и законе, али се чврсто држала само једног неписаног правила: Срби увијек губе.

Тешко је замислити бољег лучоношу ове политике од Вилијама Монтгомерија. Још док је службовао у Загребу, Монтгомери је помогао у организовању "октобарске револуције" у Србији. Већ 17. новембра 2000. се "нацртао" у Београду као шеф америчке мисије, а годину дана касније потврђен је као амбасадор. Током боравка у Београду, Монтгомери се с лакоћом наметнуо као прави владар Србије, империјални проконзул на чији су миг скакали сви силни српски демократори. Онда је крајем фебруара 2004. напустио и амбасадорску функцију и дипломатску службу САД, под тајанственим околностима. Прича се да је то било због скандала везаног за његову супругу, Лин.

Од тада, из своје виле у Цавтату, Монтгомери пише колумне и коментаре за демократорске медије (Б92, Данас) и тако пружа подршку политици за коју више није службено надлежан. Није баш сасвим јасно да ли је радио за свој рачун, хранећи сујету илузијом да је његова ријеч у Србији још увијек закон, или је наставио да заступа интересе Империје онако неслужбено, препуштајући званичну охолост својим насљедницима Полту и Мантеру. Чисто сумњам да је могао да живи од хонорара Б92 и Данаса, али ко ће га знати?

У сваком случају, Монтгомери је био јасан. Све до 5. јуна ове године, када је објавио коментар у Њујорк Тајмсу (оригинал) под насловом "Повратак балканског нереда," који је био готово сасвим супротан свему што су и он и његова влада радили све ове године.

Тако бивши проконзул позива Императора Барака од Наде и Промјене да напусти досадашње оквире балканске политике. Покушај да се силом и пријетњама створи централизована БиХ а Срби утјерају у НДК личе на "укуцавање четвртастог клина у округлу рупу." Монтгомери тврди да Империја у ствари није у стању да контролише догађаје на Балкану, и као доказ наводи како првобитни распад СФРЈ тако и дјеловање "ОВК" 1997-99. Ово је донекле тенденциозно, пошто је Вашингтон максимално искористио и једну и другу ситуацију (а свакако постоји озбиљан аргумент да су управо САД створиле "ОВК"), али закључак у суштини стоји.

"Ми себи једноставно не можемо приуштити да се још више упетљамо на Балкану," вели Монтгомери, и тој констатацији је немогуће приговорити. Ово више нису деведесете; Америка се дави у живом блату Ирака и Авганистана, узалудно се трудећи да изађе на крај са дојучерашњим савезницима. О банкроту америчке привреде да и не говоримо.

Шта Монгтомери предлаже? За Космет, "неки облик раздвајања Албанаца и Срба, уз комбиновање узајамног признања, пуног поштовања људских права мањина и бројних слатких мамаца из ЕУ." У преводу, враћање сјеверног Космета Србији у замену за признање остатка као независне државе; преостали Срби би добили празне гаранције на папиру, а Шиптари паре од ЕУ.

Решење за БиХ Монтгомери види у "обликовању различитог односа унутар БиХ и омогућавање Републици Српској [...] да спроведе референдум о независности. Ово би морало обухватити мноштво гаранција о будућим односима и морало би бити урађено као комплетни пакет којег би водила и имплементирала међународна заједница."

Опет нека врста протектората, с тим да би РС била гарантована аутономија. Али и то је огроман искорак од инсистирања на некаквом "духу Дејтона" и "бриселској будућности" БиХ као унитарног Бошњакистана.

Три дана касније, 8. јуна, Монтгомери је још директнији у разговору са новинаром херцеговачког интернет-портала ”Поскок.” Не ради се ни о каквом преокрету, вели он, већ о "сазријевању" ставова после 15 година на Балкану. Суштинску мотивацију открива малтене на самом почетку:

”Ова цијела регија мора се коначно пацифизирати за вијеке вјекова. Свако палијативно рјешење није рјешење. Дејтон је палијативно рјешење. Косово такођер. Народи на овом простору једноставно требају направити оно што је Еуропа направила неколико стољећа раније. Завршити с причом о националним границама како би се коначно могло кренути ка сурадњи и суживоту.”

Ово потврђује процјену да се Империји жури да "заврши посао" на Балкану, јер има преча посла у исламском свијету, али и код куће. И званични Вашингтон хоће да стави тачку на цртање граница - с тим што су за њих, ове границе какве су сада коначне и неповредиве ”за вјеки вјеков.” Став Империје је већ годинама да нема никаквог уважавања српских интереса и да се у сваком погледу тражи безусловна капитулација Београда и Бања Луке. У том контексту, чак и Монтгомеријева лажна великодушност (тј. уступање Србима њихове властите територије у БиХ и враћање комадића отетог Космета) звучи као радикална јерес.

Интервју за ”Поскок” открива шта је то тачно Монтгомери мислио под ”обликовањем различитих односа” у БиХ. Наиме:

”Амерички пројект Федерације БиХ никада није успио. Троентитетска БиХ да је створена у почетку била би знатно стабилније и јефтиније рјешење за све грађане у БиХ [...] Превише је простор БиХ национално обојен да би се у њему могло разговарати о грађанској држави без да се прије тога ријеше национална питања.”

Иако ово звучи као да Монтгомери открива топлу воду, ово је први пут да неки високи амерички званичник, па макар и бивши, признаје стварност БиХ. Незамисливо - али истинито.

Треба имати у виду да је Монтгомери био амбасадор у Хрватској када Б-Х Хрватима савјетује да престану да служе као инструмент за поткусуривање ”централи” у Загребу. Оптужује Загреб да је продао босанске Хрвате ”да би добио нека подручја у РХ” (претпостављам да се ово односи на америчку помоћ у етничком чишћењу Крајине и западне Славоније) и упозорава:

”нитко вас неће цијенити ако сами себе не цијените. Ако ви 20 година показујете да немате политичке кичме, да су ваши политичари заправо обични полтрони, онда ће се и Запад с вама тако понашати.”

Кад је већ о Б-Х Хрватима ријеч, Монтгомери вели да управо они могу да одлуче о судбини БиХ - савезништвом са Србима! Муслимански политичари се годинама позивају на референдум из 1991 (када су Хрвати подржали Изетбеговићев позив за отцјепљење). Шта ће бити ”сутра кад на неком новом референдуму нека нова грађанска већина одлучи другачије него прије 20 година?” пита Монтгомери, и то питање је сасвим на мјесту. Муслимани су већ прокоцкали прилику, наставља он: ”све што Додик покрене у БиХ Хрвати ће подржати под увјетом да је њихов ентитет уцртан у тај план.”

Два текста, радикално одступање од званичне политике САД, ”таласање” без преседана у дводеценијској историји Империје на Балкану; није лоше за једног ”умировљеника”! Али када се прашина око Монтгомеријевих изјава слегне, остају три озбиљна питања.

• Да ли је Монтгомери и даље у функцији агента Империје, а не тек бивши дипломата који је прво "пребјегао у домороце" а потом и "изашао из резервата”?
• Да ли ови његови иступи представљају пробни балон, понуду Империје неслужбеним каналима (пошто Монтгомерија увек могу да дезавуишу као приватно лице) како би се уз минималне уступке Србима успјешно зацементирала структура Балкана какву су деведесетих створиле управо САД?
• Зашто баш сада? Да ли се ишта промијенило у Београду или Бања Луци што би натјерало Вашингтон да одустане од политике коју по инерцији води већ двије деценије, у коју је уложен огроман политички, војни па и економски капитал?
  

Одговор на прва два питања можемо само да нагађамо. Што се тиче трећег, мени није познато да је дошло до било какве промјене односа снага. Јасно је да се Вашингтону жури да прогласи побједу на Балкану, јер им је неопходна побједа бар негдје. Могуће је и да су коначно схватили да од очекиване захвалности муслиманског свијета за интервенцију у корист балканских исламиста неће бити ништа. Али јесу ли су заиста толико очајни да су спремни да одустану од политике апсолутног условљавања и понуде Србима било какве уступке? Чисто сумњам.

То не значи да не треба узети на знање Монтгомеријев савјет о посљедицама бескичмењаштва, или истинито запажање да Срби и Хрвати не морају да препусте Муслиманима дискурс о будућности БиХ. Чак и покварен сат је у праву двапут дневно.

Пљачка

Ово ”слободарски” које стоји у заглављу блога означава да сам присталица политичке и економске филозофије која у први план ставља слободу, између осталог и трговине. Да ли ме то чини ”тржишним фундаменталистом” или ”неолибералом”? Нипошто. Тим изразима се обично етикетирају људи којима су пуна уста једног или два аспекта слободног тржишта, али им је целокупна идеја анатема. На пример, ”бизнисмен” који се бави увозним послом увек ће да инсистира на одсуству царине, како би смањио своје трошкове. Исто тако, тражиће велике порезе на домаћу производњу, јер ће тако да дигне трошкове потенцијалних такмаца. Да ли се такав човек залаже за слободу тржишта? Не - зато што је негира другима.

Једна од идеја по којој се често разилазим са родољубивим мислиоцима на српским просторима је управо питање колико моћи држава треба да има. Скоро без изузетка, сви би хтели моћну државу, која би контролисала индустрију, пољопривреду, образовање, здравство, науку, културу, итд. Проблем, према њима, није толико у систему колико у шљаму који се дочепао власти и сада све аспекте друштва и државе упропаштава. Када би само бољи људи дошли на власт...

Овакво размишљање је сасвим разумљиво, али потпуно погрешно. Један разлог за то је људска природа. Лорд Ектон је пре више од сто година приметио да ”свака власт квари, а апсолутна власт квари апсолутно.” Што више власти, то кварнији владар. Додајте томе и мистицизам демократије као ”воље народа” изражене кроз олтар гласачке кутије и жртвене листиће, па још и краткорочни карактер изабраних власти и одсуство ланца одговорности... резултат смрди горе од рибе остављене три дана на августовском сунцу.

Други разлог је практичне природе. Чак и да однекуд дођу ”бољи људи” и да не подлегну искушењима апсолутне власти (а обе претпоставке су малтене невероватне), довољно је да један или два човека на врху подлегну искушењу и почну да раде за некога са стране, и цели систем постаје компромитован. Паметнима доста.

Повод за ову причу је текст Слободана Антонића о цени једностране примене ”ССП” са Бриселом. То је онај мртворођени споразум који је ЕУ потписала са Демократском странком (Тадићем и Ђелићем) пред мајске изборе прошле године, а онда истог тренутка замрзла у недоглед док Холађани не одлуче да Србија ”довољно сарађује” са инквизицијом у Хагу. Чиста предизборна реклама, која Брисел није коштала ништа - а тачно толико је и донела Србији. Ништа, мислим. Чак је, после одлуке Београда да једнострано почне да спроводи ССП, донела Србији огромну штету.

Нико неће да оспори да је једнострана примена било каквог договора глуп потез. Сваки договор се заснива на принципу ”ја вама нешто, ви мени нешто” (quid pro quo, рекли би Римљани), при чему обе стране сматрају да су добиле одговарајућу противвредност за оно што нуде. У овом случају, међутим, Србија нуди све а ЕУ не нуди ништа - али ни то Бриселу није довољно.

Иако веома ценим г. Антонића, мислим да је кренуо странпутицом када је своју критику једностране примене ССП изградио око аргумента да укидање царина према ЕУ оштећује државну касу Србије. Када се посматра искључиво приход од царина, онда је то технички тачно. Али исто тако и потпуно небитно.

Питање колико држава ”губи” (тј. не добија) битно је само онима који мисле да држава са опљачканим и отетим ради нешто корисно. Безброј је примера да у ствари чини штету. А да ли држава у ствари губи? Између свих пореза, намета, даџбина, ”давања”, акциза, такси и како их све већ не зову, Србија отима ужасно много од својих становника - више него што је узимала комунистичка власт, више него што су икада узимали Турци у харачу и кулуку. Ако државна каса остаје ускраћена за приход од царина, остајте сигурни да се разлика неће намирити из џепа властодржаца, већ од народа - путем нових пореза или доштампавањем новца (инфлацијом). Властодршци се не би одлучили на овакав корак да је којим случајем на њихову личну штету.

Најмање два коментатора досад су понудила аргумент који наизглед има смисла из тржишног угла: укидање царина на увезену робу у ствари помаже народу, јер цене робе падају. Теоретски тачно, у пракси - никако. Слаба вајда од три динара јефтинијег шећера (на пример) ако вам узму тридесет или триста у име новог пореза! А онда је ту и питање да ли је роба заиста јефтинија? Исправите ме ако грешим, али нешто се не сећам да се у Србији слободно формирају цене, већ је остала из ”оних” времена пракса прописа који одређују основне цене и дозвољене марже. У таквој ситуацији, зар није и могуће и вероватно да ће увозници да оставе претходну, оцарињену цену, а разлику од царине ставе у сопствени џеп? Још ако увозној роби нема домаће алтернативе (јер је домаћа индустрија пропала, или је уопште нема), онда купци имају још мање избора, и још мање су осетљиви на разлике у цени.

Онда се поставља ново питање - чиме? Да би куповали, људи морају да зарађују. Како да зарађују, кад нема домаће производње? Брдо прописа, пореза и блокада, што наслеђених што уведених после доласка ”демократије,” полако гуши домаћу привреду. Србија је позната по доброј храни, али где ту храну да продаје, када ЕУ не дозвољава увоз - не дај Боже да неко угрози систем субвенција и картела годинама пажљиво изграђиван у Бриселу за максималан профит политичких структура и великих произвођача - а у самој Србији не могу да је приуште? У ситуацији када десетине хиљада људи живе на рубу егзистенције у Србији се храна уништава.

Трговина свакако има своје место у привреди, али не може да буде једина привредна грана. Чак и када је доминантна, претпоставка је да роба слободно улази и излази из земље. Овако, слободан је улаз - а где је излаз? Шта излази из Србије? Па људи, територија, част, достојанство, паре... али не и роба.

Ослањање искључиво на једнострану трговину (увези па продај код куће) је пресипање из шупљег у празно. Одрживо је на неко време, док куповина може да се финансира кредитима које тако великодушно деле инострани банкари (пошто су, заслугом ”демократа,” монополисали српско тржиште). Али и те кредите мора неко једног дана да врати. Од чега?

Све то скупа је много важније, и много горе, од чињенице да је буџет државе ”краћи” за неких 68 милиона ЕУра. Ем је држава ”намирила” тај мањак новом пљачком, ем народ није ништа ни уштедео од нижих цена (ако их уопште има). Штавише, јефтини увоз стране робе упропаштава већ осакаћену и задављену домаћу привреду, што неминовно води до ситуације где народ више неће имати чиме да купује страну робу, ма колико јефтина она била. Да све буде још горе, кредитима се народу отима будућност. Делујући у спрези, владари, увозници и банкари продају народу Србије лажно благостање данас, по цену веома стварне беде сутра.

Решење није у томе да се пљачка назове другачијим именом, већ да се пљачкању стане у крај. Ако држава има легитимну функцију, онда је то заштита живота и имовине својих грађана. Србија не само да не брани своју територију (искључиво реторичким противљењем ”независном” Космету и спонзорисањем парадржаве у Војводини), већ и уништава животе и имовину својих становника безочном пљачком не само постојећег, већ и будућег богатства. Ако такву државу сматрају легитимном, онда су Срби заиста заслужили да заврше на ђубришту историје.

Ако га игноришем, онда га нема, јел’ тако?

Понекад заиста не знам шта је Американцима. Буш мањи је после 11. септембра објавио рат ”тероризму,” али је врло брзо постало јасно да је то рат против грађанских слобода, нафте, Русије, Кине, Индије, Европе - укратко, свега само не тероризма.

Из понашања Америке на нашим просторима, као и изјава водећих америчких политичара, јасно је да Вашингтон рачуна на џихадисте као пријатеље и савезнике, и ове што су објавили џихад Америци сматра незгодним отпадницима. Чим се њима стане у крај, наставиће се срећна сарадња Америке и ислама, мисле амерички моћници. Глупости, дабоме, али ето.

Обични народ не зна ни толико. Њих су убедили да је ислам ”религија мира” и да муслимани и хришћани (а већина Американаца сматра себе хришћанима) верују у истог бога. Да је џихад у ствари нека врста личне борбе за побожност, коју су ето терористи искривили и изокренули. Да је у ствари непристојно да се уопште спомиње џихад и исламски карактер ал-Каиде и сличних терориста, јер то само по себи вређа муслимане. Чак је и ”рат против тероризма” у нека доба преименован у ”глобални рат против насилног екстремизма”, шта год то значило.

Пре нешто више од две године, 14. фебруара 2007, 18-годишњи Сулејман Таловић ушао је у тржни центар у Солт Лејк Ситију и почео да пуца. Убио је пет људи, а четворо ранио, пре него што је њега самог убио полицајац који се случајно затекао на лицу места. Постојало је мноштво доказа да је Таловић био мотивисан џихадом, али је полиција одлучно одбацила да их уопште размотри, и после две године окончала истрагу изјавом да је мотив остао ”непознат.” Уместо да се баве жртвама, као што се обично ради, медији су са бавили ”јадним” Таловићем; чак је било и отворених инсинуација да су за његово насилно понашање криви Срби (!) јер је, забога, избеглица из Церске и неко време провео у Сребреници (1993) и Сарајеву!

Када је у мају исте године ухапшено шест лица оптужених да су планирали напад на војну базу Форт Дикс у Њу Џерсију, имена осумњичених су се крила свим средствима. Коначно је објављено да се ради о четворици Албанаца (тројици из западне Македоније и једном са Космета), једном Турчину и једном Палестинцу. Покушај ”прања” чињеница је чак натерао једне дневне новине (Вашингтон Тајмс) да у уводнику нападну срамотно понашање америчке штампе, осуђујући употребу небулозних описа типа ”бивши Југословени” или ”пореклом из Југославије” за четворицу Албанаца. ”Ако новинска кућа не објави чињенице за које зна да су тачне, онда не ради свој посао,” писало је у уводнику.

Идентитет Агрона Абдулахуа и браће Дука објављен је тек када су медији успели да интервјуишу неке њихове рођаке из Македоније, који су се клели да воле Америку и да мора да је у питању нека грешка...

Када је у недељу, 31. маја ове године, у Канзасу убијен Џорџ Тилер, ”лекар” који се бавио абортусима, вест о његовом убиству и могућим последицама по расправу о ”репродуктивним правима” (како се еуфемистички назива чедоморство) осванула је на првим странама већине великих америчких листова, не само у понедељак већ и у уторак.

Вест да је у понедељак ујутро, 1. јуна, нападнут регрутни центар америчке војске у Арканзасу (1 погинуо, 1 повређен) гурнута је на задњу страну, у кратке вести из земље или црну хронику.

Зашто? Па зато што је чедоморство важније од џихада. А у Арканзасу је реч о класичном џихаду. Црнопути Карлос Бледсо (24), који је недавно примио Ислам и променио име у Абдул Хаким Муџахид Мухамед, довезао се својим црним камионетом до регрутне станице, пуцао хладнокрвно у двојицу војника, и покушао да побегне. Полиција је, дабоме, рекла да ”не знају мотив” али да је могуће да је убица ”имао нешто против војске.”

Ма немојте! Човек се зове Муџахид, побогу! Шта треба, да се зове Осама, па да им буде јасно? Али не, Американци ваљда мисле да ако се претварају довољно снажно да не виде џихад у својој земљи, онда га неће ни бити. Отприлике исто као што мисле да ће понављањем приче о ”интегралној” БиХ и ”независној држави Косово” од њих направити стварност.

И онда се чудите зашто мислим да ова земља пропада.