„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

четвртак, 31. мај 2007.

Блејање

Бета извештава да је, поводом 125 година америчко-српских односа (откад је Вашингтон признао кнежевину Србију, ваљда), нешто по имену "Харвард Клуб Србије" организовало у Народној библиотеци "панел дискусију" на којој су говорили српски министар империјалних послова Јеремић и амерички прокуратор Србије Herr Михаел Полт.

Полт је новинарима изјавио да очекује независно Косово пре истека свог мандата средином лета, и објаснио да "САД виде независност као кључни елемент за будућност народа Косова, али и за будућност Србије."

Дакле, Косово није само питање задовољавања шиштарских апетита, већ и кључна карактеристика Србије какву власт у Вашингтону жели да види: без историје, традиције, културе, части, поноса, достојанства, посебности... без Срба, ако је икако могуће.

На овакве жеље Вашингтона министар Јеремић спремно одговара да "Србија сматра САД својим главним савезником и партнером и у будућности." Ајде! Баш главним? Иако је, рецимо, Русија та која брани територијални интегритет Србије, а Америка та која га руши?

Несвестан шта је рекао - или, што је још горе, можда савршено свестан - Јеремић наставља са булажњењем, изјављујући да су "америчко-српски односи прошли кроз тешке тренутке, али и кроз заједничку борбу за исте вредности." Па још вели како се нада "да ће вера у заједничке вредности које деле САД и Србија превладати и да ће до краја мандата садашње владе Србије ти односи бити још бољи"!!!

Какве то заједничке вредности могу да деле Србија и САД ако Американци тврде да је отимање Косова једино пожељно решење и "кључ за будућност Србије"? О чему то Јеремић трабуња?

О јадна земљо Србијо! Другог већ Вука имаш за министра иностраног, а оно све овца до овце - па блеји а мисли да завија!

четвртак, 17. мај 2007.

Божја помоћ?

Већ неколико недеља одговарам на питања читалаца форума Видовдан (www.vidovdan.org), и дискусија је заиста занимљива. С једне стране, ја покушавам да објасним америчку Империју и неке аспекте живота и политике са ове стране Атлантика, а са друге да сазнам што више о правом стању ствари у Србији.

Један од корисника јуче вели:

Даве нас ко змија жабу а ми се копрцамо и још се нисмо предали. Чекамо да се деси неко чудо јер оно што нам стоји у изгледу је мрачно како год да погледаш.
Уздамо се у Бога и његову милост.

И ту се ја сјетим једног вица из Сарајева. Скоро сам сигуран да је предратни. Овако иде.

Дође поплава, и сви бјеже, а Мујо хода улицом, вода му око стопала. Вели му комшија Суљо, "Мујо болан, хајде с нама, удавићеш се. Ево имам мјеста у колима, дођи."
Одговара Мујо: "Јок, Суљо, ја вјерујем Алаху џелешануму, он ће мене од овог харама и кијамета спасит'." Суљо слегне раменима, уђе у кола и одвезе се.
Надолази вода, ето је Муји до кољена, кад ето Хасе у чамцу, весла. "Хајде Мујо, унилази у чамац, да спасимо главе!"
"Јок ја, Хасо, мене ће Алах џелешанум од овог кијамета спасит. Само ти иди." И Хасо оде.
Вода још надолази, ето је Муји до рамена, он и даље преврће теспих и учи. Надлеће хеликоптер, а из њега се дере Ибро: "Мујоооо! Унилази у хеликоптер, не буди хајван, удавићеш се!"
"Јок, Ибро, мене ће Алах џелешанум спасит од овог кијамета."
Хеликоптер оде. Мујо се удави.
Ето њега пред Алаха, и сав љут пита: "Алаху џелешануху, милостиви и највећи господару, што ме ниси спасио кад сам ти се ја стално молио и клањао и учио?"
Вели Алах, "Како нисам, Мујо! Јесам ли ти прво послао Суљу с колима? Па Хасу са чамцем? Па Ибру са хеликоптером? Ко ти је крив што ме ниси ниједном послушао!"
И пошаље Мују правац у џехенем.

Треба се уздати у помоћ божју, али треба је и заслужити.

среда, 16. мај 2007.

Неће због Вука

Рекох јуче, коментаришући избор (ха!) Вука Јеремића за министра иностраних дела, "па није ваљда Леон Којен из чиста мира поднео оставку?"

Бета данас извештава да је Којен потврдио своју оставку на чланство у државном преговарачком тиму за Косово, и да је одбио понуду да води ново министарство за ту покрајину. Разлог?

"Понуду сам одбио имајући у виду кадровска решења у влади," цитира Бета Којена.

Иако агенција подсећа да је Којен у априлу дао оставку када је установио да неки чланови председниковог кабинета воде тајне преговоре са страним факторима, оставља се читаоцима да споје тачкице и саберу чињенице, па су тако два и два - Вук Јеремић.

Онда се поставља питање зашто нико из Бете то није хтео да каже.

(Додатак: Ево сад гледам интернет-издање Гласа Јавности од 17. маја, и наслов изнад ове агенцијске вести гласи: "Којен неће ни са Самарџићем." Аман, људи, није Самарџић проблем...)

уторак, 15. мај 2007.

Уа, влада

Чувена је она изрека да сваки народ има власт какву заслужује. Ако је тако, Срби су заиста нешто големо згрешили, чим имају овакву скупштину, овакву владу, и овакву "опозицију" (а која у ствари влада медијским простором).

О скуштини не треба да трошим речи. Кад Љиљана Смајловић, глодур Политике и неко ко није нимало наклоњен Радикалима, каже: "заменик никог другог до Војислава Шешеља био је један од ретких посланика који су протекле седмице деловали као људи којима је стало и до личног достојанства," даљи коментар је сувишан.

Нећу да трошим речи ни на "либерале" који су све само не то.

Али гледам састав нове владе и само мислим "Боже опрости им, не знају шта чине."

Зашто министарство вера? Или науке? Или културе? Каквог ту држава има посла? Смешно је, дабоме, што ће дојучерашњи енергетичар да председава верама (Радомир Наумов) а дојучерашњи научник енергетиком (Александар Поповић)...

Веља Илић је добио по мери створено министарство за инфраструктуру. Божу Ђелића су поставили да буде "потпредседник за европске интеграције." Нећу да грешим душу па да кажем да ће Божа Дерикожа да води и финансије, али кад на том месту седи његова некадашња заменица (Милица Бисић), таква претпоставка се сама намеће. Драган Ђилас, још један проверени кадар "Жутих," из "Народне канцеларије" прелази у министра за "национални инвестициони план." Другим речима, министарства се праве по мери кадрова, а не обрнуто, како би требало да буде.

Никад нисам могао ни да замислим да ће ми једног дана бити жао што Вук Драшковић одлази са места министра иностраних дела, али ево... догодило се немогуће. Мислим, Вук Јеремић?! Чиме је он то заслужио такво одговорно место, или га зарадио? Тиме што је 2004. славио победу Џона Керија на америчким изборима (кога су подржали албански лобисти, а солидно победио Џорџ Буш Млађи)? Или што је био најчешће спомињан "извор близак властима у Србији" који је страним дипломатама и новинарима говорио да је Косово изгубљено и да треба наћи начина да се то прода народу у Србији? Или што је испод жита, мимо званичних државних институција, противно договору председника и премијера и платформе Скупштине (а о кршењу закона и Устава да не говоримо) преговарао о продаји Косова са агентима Империје? Па није ваљда Леон Којен из чиста мира дао оставку?

Ако су грађани Србије гласали за овакву владу, онда немају апсолутно никаквог права да се буне када их ови људи одведу у ропство, раскрчме им привреду, имовину и земљу. Тражили сте, гледајте. Па кад сутра не будете имали шта да једете и где да спавате; изгубите писмо и језик; ваш национални идентитет постане илегалан, а култура и традиција силом отеране у заборав у корист потрошачког кича увезеног са "еуроатлантског запада"; а све у име "слободе, демократије, људских права и бољег живота" (зна се за кога), само певајте "Ово нам је наша борба дала." Сами сте криви.

По свему судећи, Срби ће опстати само ван Србије. Можда је тако и боље.

Време безумља

"Безумље" је заиста једина могућа квалификација политичке сцене Србије у протеклих седам дана. Дигла се огромна прашина око "повратка Радикала," а на крају смо видели повратак Досманлија. Али зашто да ја сад измишљам топлу воду, кад је Вјекослав Радовић рекао све што треба у данашњем "Гласу Јавности" (у колумни чији сам назив посудио за овај чланак):

Потпуно морално расуло. Изгледа да још успешно функционише само даљински управљач у Вашингтону и Бриселу. "Повраћа ми се на све њих", рече с гађењем моја комшиница. Потписујем ову изјаву у име свих који деле иста осећања.

среда, 9. мај 2007.

Неподношљива празнина демократије

Протеклих неколико месеци политичких игара око формирања нове владе Србије најбољи је доказ колико је „демократија“ у ово данашње време само флоскула.

Шта је демократија, у својој суштини? Кованица из грчке антике која се преводи као „владавина народа“ у атинској пракси је значила политички систем у коме се одлуке доносе простом већином гласова присутних пуноправних грађана (али не и жена, деце, робова и странаца). Сократ (који је демократски осуђен на смрт за „богохуљење и кварење омладине“) и његови ученици су надуго и нашироко расправљали о људским мотивима, природи, истини, врлини и правди - јер су морали. Сама демократија није признавала врлину или ману; воља већине у датом тренутку је бивала призната као истина, мада је већ сутрадан та иста воља могла да буде сасвим супротна. Атински филозофи су зато много времена и труда провели у проналажењу начина да одлуке већине буду добре и моралне. Нису их нашли.
„Смрт Сократова“, Жак-Луј Давид, 1787
Шта је демократија данас? Јесу ли то само вишестраначки избори? Толеранција политичке опозиције? Слобода медија, говора и мишљења? Свима су уста пуна демократије, а никоме не пада на памет да каже шта се под тим подразумева. Када је НСПМ прошле године пренела један мој текст, у коме сам тврдио да је америчка дефиниција демократије сасвим произвољна, орвеловска и бесмислена, стигла је критика да доводим у питање „универзалне вредности“. Ма какве универзалне вредности, упитао сам? Какво друштво где се „влада у интересу свих грађана“?

Како нешто што је апсолутно недефинисано може да буде некаква универзална вредност или морално-етичка категорија, а каквом данас представљају демократију?

Томислав Николић постаде председник Скупштине Србије. То је посао, колико ја знам, врло административне природе: да руководи седницама Скупштине у складу са пословником и правилима реда. У екстремној ситуацији председник Скупштине постаје председник Србије. То је почивши премијер Ђинђић врло добро знао када је на то место именовао Наташу Мичић мало пре него што је ухапсио и испоручио председника Милутиновића Хашком суду. Али будући каква клима влада у скуштинским клупама, човек би помислио да само ноторни мазохиста може да прижељкује посао чији би опис могао да буде „пастир чопора дивљих мачака“.

Ево чујем, комесари ЕУ протестују, Брисел не шаље најављену делегацију, светски медији (иначе чувени по фер и поштеном извештавању о Србима, је ли) шире панику да је Николић „ултра-националиста“ и томе слично. Председник Тадић чак каже да је Николићев избор „штетан по државне интересе“ и „демократску Србију“. Јел’ то са малим или великим „д“, Борисе?

Тадићева Демократска странка већ месецима преговара (или не) са Коштуницом и ДСС о новој влади, и никако да се договоре. Веле из ДС да су они добили већину, па је њихово да праве владу. Малецки један проблем с тим аргументом је да је већину на изборима добила - СРС! Али то је незгодна истина, па за њу нема места у „демократској“ дискусији. Јер, видите, само „демократски“ блок може да се демократски понаша и гради демократију у демократској држави... и онда све почне да подсећа на ону цртану серију из осамдесетих, где сви штрумпфови штрумпфују штрумпфтастично по цели штрумпфовити дан.

САД су самопроглашени врхунац демократије, земља која је себе именовала да шири тај концепт власти широм света (и силом ако треба), и која себи узима за право да свакога оцењује по степену демократичности. Па им смета један Николић, или Милошевић, или Лукашенко, или чак Путин, али је лаф попут Сапармурата Нијазова (недавно преминули „председник“ Туркменистана, који је себе прогласио пророком, подигао стотине сопствених статуа од злата, укинуо библиотеке и своју књигу прогласио једином коју народ треба да чита, итд.) сасвим у реду. Турску сматрају „демократском“ земљом, иако сваких пар година војска мора да изврши пуч како би спречила исламисте да дођу на власт путем избора. Борис Јелцин, недавно преминули председник Русије, је демократски гранатирао скупштину 1993. уз аплауз из Вашингтона, који сада оптужује његовог наследника Путина да је „аутократа“ јер забрањује рад невладиних организација које примају средства из иностранства и не могу да их одговарајуће објасне пореској управи. Ма покушајте само тако нешто да урадите у Америци, не гине вам 10 година робије; са Управом унутрашњих прихода (IRS) нема шале. Шта мислите како америчка држава сузбија непожељне политичке покрете, него преко пореских комесара? Мада су ономад у Тексасу и жене и децу напали тенковима...

Ето, Буш млађи је у новембру 2000. добио мање гласова од Гора, па опет постаде Император - мислим, председник, је ли - САД, само због пар хиљада сумњивих гласова на Флориди. Много је релативна ствар, та демократија. Испада на крају да је демократски све што се свиђа властима у Вашингтону - или комесарима у Бриселу, ајде и то да кажемо, којима и самима недостаје демократски легитимитет. Мислим, ко је то изабрао Олија Рена, Хавиера Солану, и њима сличне? Да не буде забуне, ја лично не дам пет пара да ли је неко изабран, али не можете да вичете на сав глас да је демократија алфа и омега, а сами с њом немате никакве везе!

Јесу ли Радикали добили већину гласова (макар и релативну) на изборима у јануару? Јесу. Је ли онда шок што је лидер Радикала постао председник Скупштине? Јесте, али не би требало да буде. Да ли је Николићев избор демократски? Апсолутно. То што то смета људима којима су уста пуна демократије само значи да су лицемери. Или да не знају шта демократија заиста значи. Не знам шта је горе.

То што Радикали неће да саставе владу, јер им је лакше да пљују и псују „демократе“ (свих нијанси) док ови праве будале од себе, то је друга прича. Оно, важно је ко има бољи рејтинг у јавности, као да су такмичари у „Великом брату“ а не људи који би требало да руководе државом. Зато се згражавам сваки пут кад чујем израз „политичка елита“. Ако је то „елита“, није ни чудо што је Србија таква каква је. Па нам онда памет соле и сервирају са реном разни комесари...

Оснивачи Сједињених Америчких Држава, давне 1791, нигде не записаше у свом Уставу (који је имао седам чланова и десет амандмана) ни реч о демократији. Прича се да је Бенџамин Франклин, упитан шта су успели да направе, одговорио: „Републику, ако је сачувате“. Питајте данас Американца да ли је његова земља република или демократија, и рећи ће вам „демократија, дабоме“. Сироти Франклин је био у праву.

Није случајно Орвел покушао да опише тоталитаризам најпре кроз силовање језика. Сваки пут кад чујем савремени политички дискурс имам утисак да слушам вежбе из црнобелог двомишљења двапутвишедобрих паткоговоритеља. Нити је демократија пола од онога што „демократе“ (свих нијанси) веле да јесте, нити је стварна демократија сама по себи морална или добра. Ради се једноставно о начину доношења одлука у политичком систему који подразмева да је воља већине најбољи начин да се дође до решења. Колико је то имало учинка и каквог, предлажем да питате Сократа.