„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

субота, 04. август 2012.

Нечастиви пир

Годишњицу Туђмановог блицкрига, у којем је нестала Република Српска Крајина, у Хрватској славе као државни празник. У најбољој традицији тисућљетне културе, прво су од Совјета украли идеју о „домовинском рату“ (отечественная война), иако су тада били на супротној страни, а онда су од Американаца преузели идеју „дана захвалности“. Само што уместо ждерања и гледања утакмица слушају Томпсона и славе изгон Срба.

Чак је и Хашка инквизиција, та фабрика неправде задужена за писање извитоперене балканске историје, прогласила „Олују“ за „удружени злочиначки подухват“. Званични Загреб ову „пресуђену чињеницу“ или игнорише или оспорава, а истовремено бесни када било ко од Срба доведе у питање „пресуђене чињенице“ о Вуковару или Сребреници. Јер ето, ни све „пресуђене чињенице“ нису исте.

Срби за то време служе парастосе, пишу мемоаре, оптужују једни друге за издају, предају и продају. Неки обећавају освету, заборављајући да Срби певају Богу правде. Прича се о некаквој нормализацији односа у „региону“, тако по ко зна који пут жртвујући сопственост зарад задовољавања страних фактора и крволочне „браће“ која то никад нису била.

У априлу 2007, Глас Јавности је објавио интервју са др. Светозаром Ливадом, аутором књиге о етничком чишћењу у Хрватској. Не могу данас да пронађем оригинал - и пре него што је пожутео, ГЈ је имао ноторно лоше организовану архиву, а када се са .yu адреса прешло на .rs, много вредних докумената је једноставно нестало. Али имам одломак који сам тада превео и објавио на енглеском. Боље ишта него ништа.

По речима др. Ливаде:
„Хрватска је имала 1107 насељених места са српском већином, и систематски сам поредио ситуацију са пописа 1991 са пописом из 2001. Из овога сам остановио да је у већини градова са српском већином инфраструктура у потпуности разорена. Нису само протерани становници, него је уништена и њихова имовина [...] Забележио сам уништење комплетне инфраструктуре: амбуланти, домова културе, складишта, електричних централа, гробаља [...] Етничким чишћењем у Хрватској били су обухваћени и људи и имовина, па чак и катастарске књиге.

Даљом статистичком анализом преко двеста градова у Хрватској, установио сам да је 124.000 Срба протерано из места где није било борби, и да је њихова имовина на исти начин уништена. Нема села где неко није убијен или је нестао.“
У тексту се спомиње да је на попису 2001. у Хрватској било 380.032 Срба мање него 1991. Та разлика је резултат систематске политике да се једна етнорелигијска група уништи, што апсолутно одговара Лемкиновој дефиницији геноцида.

„Олуја“ је била само завршни чин злочиначког подухвата започетог 10. априла 1941, а осмишљеног далеко раније. У оба наврата, остварен је уз подршку освајачке силе са стране - силе овоземаљске, која није признавала ничији закон до сопственог топуза. „Олуја“ је представљала победу злочина - не само Туђманове Павелићевске идеје о етнички чистој повијесној Хрватској, већ и империјалне тезе да масовно убијање и етничко чишћење нису злочин сами по себи, већ само када их врши (наводно или заиста) неко други. Реч је о најгорем моралном релативизму, који ћете наћи свугде где се оспорава постојање Бога и Његове правде.

Није случајно хрватски пропагандиста Бранимир Анзуловић за наводну геноцидност Срба (класична замена теза, је ли) оптужио наводни мит о „небеској Србији“. Јер колико се год куну у Бога и Католичку цркву, Хрвати су поданици царства земаљскога. Овде бих цитирао Свето Писмо:
И одведе га ђаво на високу гору и показа му сва царства овогa света, и славу њихову; И рече: „Све ово биће твоје, само ако се мени поклониш.“
(Матеј, 4:8-9)
Паметнима доста.

Историја је пуна прича о фаустовским нагодбама које доносе привремену корист, а дуготрајну несрећу. Империја је две деценије харала светом у намери да све народе примора на покорност, па јој то није пошло за руком. Није успела чак ни Србe да покори, а највише се трудила. Сад грца у дуговима и међусобним размирицама, а будућност по свему судећи припада онима који не сањају снове о планетарној хегемонији.

Хрватска је протерала Србе, али је земља на којој су они живели и данас јалова. Иако је била и остала веран савезник Империје, није била бомбардована или под санкцијама, нити под самомрзачким квислинзима, Хрватска је данас у економској, социјалној и идентитетској кризи, чак и више него Србија. И док неки у Србији хвале хрватску политику идентитета као нешто што би требало да се имитира (са српским предзнаком, дабоме), ја лично сумњам у то. Нема ничега здравог у опсесивној патолошкој мржњи према свему што је српско. Поготово зато што су многи најватренији Хрвати у ствари пореклом Срби којима је „промењен код“, па мрзећи Србе у ствари мрзе себе. А из сопственог искуства знамо да је таква мржња прави шведски сто за Нечастивог.

Зато нема потребе ни за каквом осветом. Има, дабоме, за правдом и повратом отетог. Али то се неће никада постићи очајавањем и заводљивим странпутицама погодби са овоземаљском силом. Јер знамо коме би то служило и у кога бисмо се тиме претворили.

1 коментар:

Миленко Вишњић је рекао...

Супер штиво! Свиђа ми се отвореност којом, на једноставан начин, описујете страхоте рата.