„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

уторак, 25. новембар 2008.

Све наше „победе“

Читам данас текст Бранка Радуна на НСПМ у коме се испитује феномен „Обамиста“ у Србији и како се магла коју медији продају о наводној промени америчког курса на Балкану (које нема и неће бити) користи за прикривање катастрофе која пристиже под плаштом ЕУЛЕКС-а.

Та мисија ЕУ, чији је задатак био и остао да спроведе у стварност Независну Државу Косово, сада се представља као нешто добро и пожељно, а тих некаквих шест тачака због којих Шиптари дижу дреку наводно су „победа српске дипломатије“. Па ко је овде луд? Може ЕУ свашта нешто да потпише и обећа, кад једном има на папиру да је Србија прихватила Еулекс, онда има одрешене руке да гради НДК.

На папиру је и Кумановски споразум био победа у односу на Рамбује - али никада није примењен, јер је НАТО једноставно рекао „то се нас не тиче, ми смо ту и имамо војску“. Они исти који су сипали дрвље и камење по Милошевићу због „предаје“ у Куманову сада се хвале сопственом предајом Еулексу!

Са оваквим победама, коме требају порази?

уторак, 18. новембар 2008.

Есеј који морате прочитати

Не дешава ми се често да наиђем на текст од кога не само да ми памет стане, већ ми буде невиђено криво што га и сам нисам написао. Али ево, нађох есеј Игора Ивановића, "Легенда о младом слабом српском човеку", објављен у понедељак на НСПМ.

Намерно нећу да цитирам изводе, јер је то немогуће. Овај текст треба читати у целини, од почетка до краја, јер је у њему објашњен у потпуности zeitgeist који третнутно преовладава у Србији. Све је ту: од губитка идентитета, личног и колективног заборава, до самомржње и метаморфозе (или метастазе?) југоносталгије у фанатичну фасцинацију Европском унијом.

Ко год хоће да разуме тренутно ментално стање српског човека не само да треба, већ мора да прочита овај текст. Што пре то учините, тим пре ће вам много штошта бити јасно.

Шта чекате?

четвртак, 13. новембар 2008.

Суштина приче

Већ трећи дан Глас Јавности у наставцима објављује есеј Срђе Трифковића о томе шта резултат избора у Америци значи за Србију. Изгледа да, заслугом мондијалистичких и "ЕУрореформских" медија постоји мноштво заблуда о Бараку Обами и његовим сарадницима, и добро је што Трифковић, одличан познавалац америчких прилика, може макар на овај начин да разјасни ствари.

Е сад, неко ће рећи да је Трифковић прогнозирао ономад да ће Буш Млађи бити добар за Србе и да је позивао Србе да за њега гласају 2004. У ретроспективи, то заиста изгледа као заблуда. Али треба имати на уму једну чињеницу: те године је Бушов противник био Кери, који је примао новац од албанске наркомафије и у свом тиму имао Холбрука и Кларка.

Буш је тада још увек био "статусно неутралан", односно потпуно незаинтересован за Балкан, и пуштао је да ту политику воде преостали Клинтонисти из Стејт Департмента. Почетком 2005 је почела жестока дипломатска и пропагандна офанзива проалбанских империјалистичких кругова унутар САД, на које није било ама баш никакве реакције Србије. Резултат је био очекиван: Буш је већ у мају те године званично прихватио балканску политику коју је на изборима заступао поражени Кери. Оно јесте да је много фактора било наклоњено оваквом развоју ситуације, али он није био неизбежан. Вредело је барем покушати да се он спречи. До тога, међутим, није дошло.

Читаоцима овог блога, дабоме, све је јасно што се Обаме тиче још од јуна ове године, а можда и раније. Али ево, данас сазнајемо да је у свој "транзициони" тим именовао бивше службенике Клинтоновог Стејт департмента; једна од њих сада ради за Олбрајт Групу (приватну фирму погодите кога). Баракове "промене" испадоше попут Борисовог "бољег живота" - прича за предизборну употребу.

Суштина приче је у нечему што је Трифковић написао, а објављено је у данашњем наставку у Гласу:

Једини начин да дође до неких крупнијих померања у америчкој политици на балканском простору био би да сама Србија чврстином и одлучношћу изнуди такво преиспитивање. Са овом и оваквом владом у Београду, то је, наравно потпуно излишно очекивати."

четвртак, 6. новембар 2008.

У сусрет новом Императору

Јесте ли икад помислили да је еуфорија с којом неки Американци доживљавају Барака Хусеина Обаму упоредива са еуфоријом с којом су неки Срби доживљавали Слободана Милошевића? И један и други су обећавали промене.

И ове године је су председнички избори у Америци пружали избор између куге и колере. Мекејн је био јасан - тврди империјалиста, пријатељ УЧК, доказани србождер. Колико год Обама причао о променама, иза њега стоји фосилизовани империјалистички тим одговоран за америчко деловање на Балкану деведесетих. Избор Бајдена за потпредседника је то недвосмислено потврдио (да сад не говорим о Олбрајтовој, Кристоферу, Холбруку, па Саманти Пауер...). Добро, сад је питање хоће ли Бајден да буде икебана као и сваки други потпредседник, или ће да се служи Чејнијевим преседаном; лично нисам сигуран да би неко толико сујетан и нарцисоидан могао да следеће четири године (или осам) проведе у сенци. Али видећемо.

Избор Рама Емануела за шефа кабинета би могао да буде добра ствар, пошто је он годинама један од истакнутих чланова српског одбора у Конгресу. Али прави испит ће бити Обамин избор шефа дипломатије. Ако то буде Холбрук, све би коначно требало да нам буде јасно.

Наш проблем, међутим, није у Вашингтону. Оно јесте да је Америка одиграла кључну улогу у балканским ратовима деведесетих, од подршке Загребу и Сарајеву до спонзорисања УЧК и ”независне државе Косово.” Али постојала је прилика да се утиче на промену тог курса када је Буш дошао на власт 2000, па опет 2004. Београд - тада већ под влашћу квислинга које је преко америчке владе контролисао Савет за међународне односе (најцрње легло империјалиста) - није учинио ама баш ништа. Неће ни сада. Квислинзи имају поптуну власт, и доследно извршавају наређења. На њима није да разговарају са Американцима, нити да их саветују или убеђују, већ само да ”учине све што могу” да се амерички налози испуне.

Није случајно да баш сада Брисел најављује како ће њихова сподоба ЕУЛЕКС преузети контролу над ”целим Косовом” јер је ето, Београд одобрио постојање ове мисије као ”статусно неутралне.” Како може бити ”статусно неутрална” мисија која је формирана по Ахтисаријевом плану, и чији је основни циљ спровођење тог плана, односно помоћ стварању ”независне државе Косово”? Да ли Тадић и Јеремић стварно мисле да су Срби стока па да у такву глупост верују? Што да не, Тадић је двапут биран, а сад има и апсолутну власт. Демонкратија, је ли.

За то време, лобисти и активисти Хрвата, Мађара, ”Бошњака,” а понајвише Албанаца већ ”обрађују” америчке Демократе како би власт новог Императора била склона њиховим интересима а против злих, примитивних, геноцидних Срба. А српски глас се не чује.