„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

среда, 06. мај 2009.

Сенка „културног“ мучитеља

Колега Вронски је већ реаговао на телевизијски наступ Бранислава Димитријевића, помоћника министра културе у Влади Републике Србије. На први поглед, ствар личи на типични пример непотизма и корупције која се данас у Србији узима здраво за готово, као да никад није било и не може да буде другачије. Међутим, ситуација је далеко озбиљнија од пуке чињенице да се још један татин син из круга двојке дочепао посла на народној грбачи. Димитријевић изгледа није само помоћник министра културе, већ фактички комесар за „културну деконтаминацију“ у Невлади.

У последњем истраживачком експозеу структура које заиста управљају земљом Србијом, без обзира на вољу њених становника и сасвим супротно њиховим интересима, Слободан Антонић обелодањује не само шокантне изјаве „доминистра“ Димитријевића из ТВ емисије на РТС, већ и дотад непознате детаље његове каријере као култур-комесара савремене Србије. Према Димитријевићу, „патриоте“ попут Борке Павичевић и њених „суборкиња“ познатих нам већ имена „раде нешто што треба да промени одређен код у коме се ова земља са више или мање добрих разлога нашла.“

Обратите пажњу на ту фразу: „промени одређени код“.

Шта Димитријевић, односно „патриоте“ које он протежира, хоће да ураде? Хоће да промене идентитет Срба, да их унапреде у нешто другачије, ЕУропскије, „цивилизираније“, како они то замишљају. А како тај промењени код изгледа, најбоље илустрије Димитријевићева опсесија латиницом, као и одбрана „уметности“ усмерене на вређање и ниподаштавање Српске православне цркве:

„Бранислав се већ 2005. године прославио пишући апологију за 'Метеорску кишу' Живка Грозданића. Реч је о једној бестидној инсталацији, гле чуда, нигде другде до у Центру за културну деконтаминацију, Борке Павићевић. Кроз ту инсталацију, наиме, Грозданић, који је иначе директор Музеја савремене уметности Војводине, приказао је сиротог патријарха Павла како немоћан лежи затрпан хрпом камења које је пало са неба због његове грешности и грешности СПЦ.“

Овај историчар уместности који мисли да је покупио све знање овога света јер му је татица утицајни „другосрбијанац“ а познаје све „кул“ људе у кругу двојке, изван којег је све одвратно, прљаво, смрдљиво и назадно, хтео би да промени српски народ.

Камо среће да је његово „мењање кода“ ограничено само на наметнуте границе несрећне Републике Србије, али не! Своју борбу Комесар Димитријевић одвео је право у Вашингтон, седиште Империје захваљујући којој он и његови саборци држе што министарске што медијске портфеље, и свакодневно развлаче памет Србима.

Јуче је у Вашингтону отворена изложба „О нормалности: уметност у Србији 1989-2001“, у Катзен центру за уметност Америчког универзитета...
„...чији су аутори Бранислава Анђелковић-Димитријевић, директорка Музеја савремене уметности у Београду и, савим случајно, супруга Бранислава Димитријевића, као и особа која се случајно зове управо Бранислав Димитријевић, баш исто као и 'помоћник министарства културе за међународне односе, европске интеграциjе и развоj менаџмента у области културе', баш исто као и 'комесар павиљона Србије на Бијеналу у Венецији 2009. године', баш исто као и 'саветник и гостуjући кустос Музеjа савремене уметности', итд, итд. (Антонић)“

Једно од дела на изложби је и Gott liebt die Serben (Бог воли Србе), Драгољуба-Раше Тодосијевића, датирано 1993/2002:



Овако се, дакле, представља народ и држава у иностранству. Срећом (ха!), за протекле две деценије Срби су до те мере сатанизовани у западној јавности да сумњам да ће ико од посетилаца изложбе видети ишта одвратније него што су видели досад. Па ипак, сатанизација има другачију тежину када се њом баве сами Срби, ма колико организатори изложбе и аутори дела инсистирали да то нису.

Зато мислим да Антонић греши када каже да „хришћански и традиционални Срби не траже данас чак ни Димитријевићеву оставку. Они само моле да их Димитријевић и остали евро-усрећитељи са својим 'реформама' свега и свачега коначно оставе на миру.“

Између комесара типа Димитријевића и Срба (оних, „непромењених“ и непрепрограмираних) није могућа било каква коегзистенција. Не зато што то Срби не желе, већ зато што „реформатори“ и „репрограмери“ то одбијају да прихвате. Да су у стању да прихвате Србе онакве какви јесу, то би досад и учинили. Међутим, одлучили су да силом мењају Србе и преобликују их у нешто себи прихватљивије. Док год постоје Срби, њихова мисија ће бити да их муче, клевећу, киње и понижавају, како би то престали да буду.

Хоће ли им Срби то дозволити? Да ли су Срби заиста онолико трпећи народ колико њихови мучитељи мисле, да ће после свега што им се десило у последњих двадесет година, а да о претходном веку и кусур не говоримо, само да слегну раменима и наместе се да добију још?

Историја чека одговор.

6 коментара:

etotako је рекао...

E bravo za ovo!


ps. Iako o Raši T. kao umetniku mislim svega dobrog.

Tanja је рекао...

kad je prodaja slika zamrla, latio se, naravno, konceptualizma; pošto to kod nas nema publiku srazmernu njegovim apetitima, tj. niko neće da ti plati za ćebad od ljudske kose (šta vam je prva asocijacija?), morao je da krene u "svijet" koji "razume" njegove stvaralačke porive; a pošto svetski umetnički "džet-set" više ništa ne može da šokira, a na nas i našu nesreću se lepe ko muve na govno, naravno uspeva - eto ga na bijenalu!

Johan је рекао...

,Гера' ... ,Раша' ...

Боже кретена...

Читалац је рекао...

Шта је циљ оних који нам добро не желе - него да се бавимо собом!?

Уместо овог лошег, указаћу на овај пример успешног лобирања - мала екслузива, а пошто је овај блог засигурно читанији:
Градско веће Вашингтона је 5. маја 2009. Донело резолуцију којом се 22. април проглашава за Дан Јасеновца у Главном граду нације.

Детаљније на:
http://citanje.blogspot.com/2009/05/blog-post.html

Gray Falcon је рекао...

Читалац, баш сам данас хтео да споменем ту резолуцију, јер познајем људе који су радили на томе да се она усвоји и мислим да заслужују признање.

Међутим, и даље сматрам да не можемо бити иоле успешни у борби против вањске сатанизације док не доведемо своју кућу у ред.

Читалац је рекао...

Слажемо се у потпуности, само нећу издржати да то не кажем на други начин :)

Наравно да је скандал понашање државног секретара Димитријевића, и наравно да је чињеница да није опозван разлог да се тражи и оставка министра културе. На тему "родомрзаца" у уметности постоји запис и на блогу који сам поменуо.

Наравно, док не средимо ствари у својој кући тешко да ћемо било шта постићи. Управо стога, не треба дозволити да нас усмере да се бавимо једино собом, све ситнијим и небитнијим проблемима.

За крај, да се ипак вратим на резолуцију - вредан пример да неко ко жели и зна како може и да Учини. Ишчекујем (сигурно не једини :) ) најављени текст о резолуцији