„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

недеља, 10. април 2011.

Експеримент из алтернативне историје

(или „исто, само судбоносно другачије“)

Есеј о подаништву од 6. априла пренели су два дана касније Нови Стандард и Видовдан. На оба сајта је изазвао занимљиву полемику (што иде у прилог тези Миодрага Зарковића да на родољубивим сајтовима тога има, за разлику од ехо-комора режимске жуте штампе).

Нажалост, велики број је остао на линији накнадне памети. Као, „свако је могао да зна“ шта ће донети рат са Хитлером, притом мислећи на Усташе, геноцид у НДХ и комунистичко преузимање земље после рата. Да би рат значио пораз и окрутну окупацију, то је могло да се претпостави - и то ни не оспоравам. Али бих волео да видим макар један документ којим се ове три горе наведене ствари предвиђају пре него што су се десиле. Када се, уместо доказима, историчари и правници баве убеђењима и претпоставкама, резултати немају везе ни са историјом ни са правдом. Хашки трибунал је одличан пример.

Историја као наука има озбиљан хендикеп да не може да своје тезе потврди експериментално, у контролисаним околностима. Све што историчари могу да ураде је да на основу расположивих доказа покушају да објасне зашто су се ствари десиле баш тако како јесу.

Ево два примера. Да ли би се октобарска револуција у Русији уопште десила да Лењин и његови сарадници нису у априлу 1917. добили дозволу царске Немачке да из Цириха запечаћеним возом допутују у Петроград? Ово је озбиљно историјско питање, јер је Лењинов пут зависио од немачке одлуке, која је могла да буде и другачија. Без Лењина да организује и поведе револуцију и Троцког да организује Црвену армију, да ли би бољшевици успели да преузму Русију, или би доживели исту судбину као црвени устаници у Немачкој и Мађарској?

Са друге стране, питање типа „шта би било да је Јапан освојио Америку“ пада чисто у књижевни поджанр алтернативне историје, јер је такав исход рата чак и јапанска врховна команда сматрала нереалним. Нити су то планирали, нити су за то имали довољно бродова, људи и оружја. Адмирал Јамамото је чак тачно предвидео да ће нападом на Перл Харбор Јапану да купи свега шест месеци времена: битка за Мидвеј, у којој су Американци одлучно победили јапанску морнарицу, десила се у јуну 1942.

Имајући на уму ту разлику, хајде онда да изведемо један мали експеримент, без да из историје скрећемо у књижевност.

Рецимо да су регент Павле и влада Цветковић-Мачек успели да демонстранте против пакта разбију, да ђенерал Симовић није извршио пуч (или да пуч није успео), и да тако Хитлер није добио изговор да нападне Југославију.

Рецимо и да је Хитлер испоштовао договор из Беча, и да није од Југославије тражио ни да шаље војску било где, ни да пружи материјалну помоћ Рајху, ни да дозволи транспорт војске и материјала преко своје територије. Ово је климава теза, из више разлога. Хитлер никада није испоштовао нити један договор који је потписао. Када је у мају 1941. говорио о балканској операцији, спомињао је Дунав као важну саобраћајницу; Југославија је и тада као и сада најбољи пут између севера Европе и Грчке, на коју је Хитлер тада спремао напад.

Хитлер је мађарски и бугарски потпис на Пакт добио што позивањем на савезништво из претходног рата, што обећањима да ће бити награђени територијом. Чак је натерао Румунију да пре ступања у Пакт преда Бугарима јужну Добруџу а Мађарима Трансилванију. Бугарима је обећао санстефанске границе, што је једино могло да се оствари на штету Југославије. Не треба заборавити ни талијанске претензије у Далмацији.

Надаље, када је 1939. окупирао оно што је остало од Чехословачке после капитулације у Минхену, Хитлер је створио чешко-моравски Протекторат (нешто као окупирану Србију) а од Словачке је створио парадржаву налик на НДХ.

Са свим тим у виду, да ли је реалнија претпоставка да би Хитлер оставио Југославију у постојећим границама, или да би као „разумне компромисе“ тражио уступање разних територија својим савезницима, па можда чак и осамостаљивање Бановине Хрватске, на позив Павелића, Мачека или неког трећег?

Али добро, рецимо да се ништа од ових врло вероватних ствари није десило, већ да се све одвијало како је на бечкој хартији било записано. Свеједно долази до напада на Грчку, дабоме. Одлагање „Барбаросе“ за 22. јун је било последица „Марите“, а не напада на Југославију - који је, ако ћемо Хитлеру веровати на реч, војно испланиран и логистички припремљен за само седам дана. Значи, „Барбароса“ креће по плану.

Питање на које нико не нуди одговор је шта би у том моменту урадили комунисти у Југославији? Ништа? Вероватно не би стварали герилу у шуми, али би сигурно изводили терористичке нападе на немачке транспорте (ако прихватимо реалну тезу да би Југославија по одредбама Пакта била принуђена да објави рат СССР и тада прихвати немачки војни саобраћај, као добар савезник). Питање је да ли би Хитлер на то реаговао тек тражењем оштријег одговора Београда, или би послао своје трупе да „заведу ред“. У сваком случају, испало би да се једино комунисти боре против Немаца, а да их краљевска влада подржава.

Исто тако, остаје питање шта би се десило са Јеврејима у Југославији. Београд би несумњиво био под огромним притиском да прихвати немачку политику према Јеврејима, па би тако краљевска влада морала да или оснива сопствене логоре, или Јевреје хапси и предаје Немцима.

Пошто смо већ раније установили да догађаји у Југославији нису пресудно утицали на датум инвазије на СССР, поставља се питање да ли би немачке дивизије на окупационом задатку у Југославији биле од пресудног значаја на источном фронту. Те јединице су и предвиђене за окупационе задатке зато што нису биле од велике борбене вредности, нити су имале најсавременију опрему и технику. Имајте на уму и да су Немци за операције против „четничких и партизанских банди“ користили углавном брдску пешадију и Вафен-СС дивизије „Ханџар“, „Скендербег" и „Принц Еуген“.

Чак и да су те немачке јединице учествовале у операцијама на истоку, Немцима је понестало људи тек после уништења 6. Армије у Стаљинграду, почетком 1943. Проблем није био мањак трупа, већ недостатак технике, горива, муниције, хране, одеће... другим речима, логистика вишемилионске армије дубоко у непријатељској територији, по лошем времену, очајним друмовима и ограниченом употребом железнице (због разлике у ширини колосека).

Нема разлога да закључимо да би ток рата на истоку био иоле другачији. Тако у јесен 1944. на границу краљевине Југославије стиже совјетска армија. Југославија је потписница Пакта, сателитска држава Осовине, објавила је рат СССР 1941 - шта можемо да очекујемо од совјетских војника, који су гладни освете и жедни правде? Да ли би Стаљин поштовао суверенитет и интегритет Југославије? Смешно. У најбољој варијанти на власт долазе локални комунисти - дакле, опет Тито. Само што се овај пут не одмеће од Стаљина 1948, јер нема чиме. Совјетске трупе држе границу према Италији.

И ту сад треба да се присетимо како су комунисти гледали на Југославију пре рата, на дрезденски конгрес и програм стварања и „ослобађања“ јужнословенских народа од „великосрпске буржоаске хегемоније“. Једини разлог што то нису урадили после 1945. - већ су унутар Југославије стварали нације и правили републике по совјетском моделу - је што су из западни савезници признали као легитимне наследнике краљевске владе (Черчил је присилио младог краља и владу у избеглиштву да се одрекну Михаиловића и предају власт Шубашићу и Титу). У сваком случају, опет би било масовних погубљења „народних непријатеља“, Голи Оток би био само један од гулага, а од ОЗНЕ и УДБЕ би страховали не само дисиденти и емигранти већ и сам народ, као Немци од Штази, Румуни од Секуритате а Албанци од Сигуримија.

У историји коју смо проживели, комунисти су свим силама настојали да оспоре краљевину Југославију као манифестацију аустроугарског пропагандног концепта „Велике Србије“, да Србе оптуже за колаборацију са Немцима, да нацртају границе уздуж и попреко некадашње краљевине Србије, да све које могу преведу у Хрвате, а да где им то користи створе нове нације од некадашњих Срба. Ту политику су донекле кочиле чињенице да је НДХ извршила геноцид над Србима и да су велику већину Титових бораца чинили Срби западно од Дрине. У алтернативној историји у којој је краљевина (тј. Срби, што се комуниста тиче) била на страни Хитлера, никакве препреке за најокрутније гажење Срба не би постојале. Када су били толико успешни у расрбљавању на основу измишљене кривице, колико би тек зла учинили да је оптужба за „српски фашизам“ била чињенично основана?

Заводљива је помисао да без 27. марта не би било НДХ, Јадовна, Јасеновца, Старе Градишке... То је вероватно и тачно. Стоји и да је то била пирова победа, јер су последице била катастрофалне. Али као што се види из експеримента, и да није било провокације и окупације, на крају би на власт опет дошли комунисти. И то још силнији и са потпуно ваљаним моралним оправдањем да реше „српско питање“ по аустроугарском рецепту. И онда испада да би Срби сачували милион глава, али би изгубили десет милиона душа. Одрекли би се себе и свог карактера, и остали беспомоћни пред комунистичким апаратом одлучним да тај карактер бесповратно промени.

И даље мислим да тај избор јесте био теоретски могућ, али у пракси мало вероватан. Управо због тог карактера. Због 1914, 1804, 1389.

Никакве користи не може бити од маштарија на основу премисе „а шта би било да нисмо то што јесмо“. Од неких ствари се не може побећи, колико год се трудили.

4 коментара:

The Hero of Crappy Town је рекао...

22.6. je zapravo prvi dan na koji je napad bio moguć, zbog Ruske klime i vremena te godine. - Riječi Davida Glantza, avtoritete na području Sovjetsko-Njemačkog rata: http://www.youtube.com/watch?v=7Clz27nghIg#t=18m28s

Gray Falcon је рекао...

Е, одлично. Значи, и тај мит о неком судбоносном одгађању због Југославије (тј. Грчке) пада у воду.

Branislav O. Popovic је рекао...

Нису све државе осовине биле принуђене да објаве рат СССР-у. Нпр. није Бугарска.
Нису биле дужне ни да оснивају логоре за Јевреје. Нису ни Мађарска, ни Бугарска, ни Румунија ни Италија.
Вероватнији сценарио од доласка Црвене армије на границе Југославије је да би Осовина окупирала Југославију после капитулације Италије како би се спречила Савезничка инвазија на Балкан. У сваком случају боље би прошли да смо били у рату две ипо године мање. Вероватно да не би било таквих усташких покоља нити грађанског рата тог интезитета.
Хитлеру Југославија није требала из истих разлога као Мађарска, Румунија и Бугарска. Хитлер је хтео да осигура бок. У суштини њему је требала неутрална Југославија, али је морао да тражи потписивање Пакта због оних држава које су приступиле и учиниле велике концесије Немачкој. Међутим за тајни протокол који је у суштини био пакт о неутралности није знао нико сем влада Рајха и Југославије. Чак ни генерали пучисти. А када су сазнали онда су покушали да одрже Споразум.
И последње, народ је на улице изашао када је извршен државни удар, а не пре тога. Вероватно би да није било пуча, 90% тих људи остало код куће и гунђало.

Gray Falcon је рекао...

Да, требало је у свему да се угледамо на Мађарску, Бугарску, Румунију... Хитлер је поштовао све своје договоре и споразуме, па чак и оне тајне... Није гајио никакву лошу вољу према Југославији и Србима. Одакле вам те идеје? Искрено питам. Јер Хитлерове речи и дела јасно показују да НИШТА од овога није тачно.

А ево, народ и сада седи код куће и гунђа. Јер му се прича да ово у ствари није капитулација, већ мудри, државнички реализам, шталивећ. Паралеле су више него очигледне, ко има очи да гледа.