„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

четвртак, 31. јул 2008.

Босна, Империја и Џихад

Нисам једини коме је пала у око чињеница да Радована Караџића (а успут и Србе) мрзе и џихадисти и Империја. О разлозима те мржње што се Империје тиче је већ писао Мик Хјум (види „Запад и медијски Караџић“). Његов колега из магазина Spiked, Брендан О'Нил, позабавио се џихадистичком страном приче, у есеју „Босна, политика хистерије, и корени међународног тероризма“, објављеном јуче на Antiwar.com.

О'Нил пише како је од хиљада чланака посвећених Караџићу у протеклих десетак дана, најзанимљивији текст од 374 речи објављен у Гардијану 25. јула, јер највише открива:

/почетак текста/

Аутор текста је Инајат Бунглавала, заменик генералног секретара Муслиманског Већа Британије (МЦБ), омражен међу британским „хуманитарним милитаристима“ са левице. Ратоборни коментатори презиру Бунглавалу зашто што подржава Хамас, симпатизира ирачке бомбаше-самоубице, и што је пре 11. септембра преносио писања Осаме бин Ладена, кога је описивао као „борца за слободу“.

... Бунглавала се сматра за архинепријатеља британских лаптоп-бомбардера, који верују да се земље трећег света ослобађају писањем запаљивих колумни и бомбардовањем.

Али у свом коментару о Караџићу у Гардијану, Бунглавала се слаже са једним од својих најљућих противника са британске „мишићаве левице“. Под насловом „Лекције из прошлости“, Бунглавала пише: „Коначно сам пронашао нешто из пера Мартина Брајта са чиме се свесрдно слажем“. Брајт је политички уредник часописа Њу Стејтсман и спада у либералне интервенционисте. Аутор је памфлета „Када напредни сарађују са назаднима“, у коме напада британску владу због сарадње са Бунглавалиним МЦБ-ом, „екстремистичком“ организацијом.

О чему би Бунглавала и Брајт могли да се сложе? По Бунглавалиним речима, слажу се да деца у Британији треба да уче о Сребреници „на исти начин на који уче о Аушвицу“, да је Караџић зао, и да је босански рат био убитачна експлозија „смртоносне мржње“ Срба којој је претходила „немилосдрна сатанизација целих заједница“ (Муслимана и Хрвата, ваљда).

Укратко, и анти-западни политички исламиста Бунглавала и левичарски интервенциониста Брајт виде сукоб у БиХ на идентичан начин: не као крвави грађански рат у коме су све стране починиле зверства, већ као епизоду нацистоидног српског дивљања против сатанизованих жртава, које се по ужасу пореди са Аушвицом.

Бунглавалин чланак подсећа на чињеницу која се ових дана пречесто гура под тепих: да и савремени западни интервенционизам и радикални исламизам имају корене управо у босанском рату. Садашњи „архинепријатељи“ су тада били саветници; подржавали су исту страну (Муслимане), водили пропаганду против Срба (називајући их дивљацима, разбојницима, псима и мајмунима), захтевали војну интервенцију Запада против Срба, и описивали српске поступке као јединствено варварске, чак и нацистоидне.

И западни милитаристи и радикални исламисти су кроз заједнички поход у БиХ добили на снази и у моралу. Могло би се чак и рећи да оба проклетства данашњих међународних односа - милитаристичко уплитање западних влада под маском хуманитаризма и терористички напади Ал Каиде и њених савезника – потичу од антисрпске хистерије 1992-1995.

Не ради се овде само о ретком питању око кога Бунглавала и Брајт могу да се сложе. Хапшење Караџића прослављају и Буш и Бин Ладен. Малтене једини консензус између америчке војне машинерије и Ал Каиде је да су Срби зликовци који заслужују казну.

Коментаришући Караџићево хапшење, Ричард Холбрук, који је уговорио Дејтонски мир 1995, описао га је као „једног од најгорих људи на свету, европског Осаму бин Ладена“. Ово је иронично, пошто су средином деведесетих Холбрук и Бин Ладен били на истој страни, уједињени у борби против Караџића и босанских Срба. Холбрук се тога сигурно сећа; у једном интервјуу 2001. рекао је да босански Муслимани „не би преживели“ без помоћи бораца Ал Каиде.

Данашњи хуманитарни милитаристи и исламски радикали су скројени од истог штофа. Од 1992 до 1995, били су блиски савезници - пропагандно, морално и војно. Током рата у БиХ, између 1200 и 3000 арапских муџахедина, од којих су многи били ветерани авганског рата из осамдесетих, дошло је у БиХ да се бори на муслиманској страни. Њихов долазак у Босну обезбедили су „хуманитарци“ у Вашингтону.

Године 1993 и 1994, Клинтонова влада је дала зелено светло Ирану, Саудијској Арабији и разним сумњивим исламским невладиним групама да наоружају босанске Муслимане. Иако је описивала Иран као „највећег спонзора тероризма на свету“, Клинтонова власт је муслиманским и хрватским вођама рекла да треба да прихвате испоруке оружја, муниције, противтенковских ракета, уређаја за везу, униформи и шлемова из Ирана.

Вашингтон је такође допустио „исламским хуманитарним организацијама“ - у ствари радикалним удружењима џихадиста - да босанским Муслиманима шаљу паре и оружје. Како је писао Вашингтон Пост у септембру 1996, амерички функционери у БиХ, мотивисани „симпатијама према муслиманској влади и равнодушношћу према одржавању ембарга на оружје“ саветовали су другим западним функционерима да се „не мешају“ и „држе даље“ од ових испорука радикалних исламиста. Једна од „хуманитарних“ група која је у БиХ слала оружје и новац, а коју су штитиле америчке дипломате, припадала је Осами бин Ладену.

Ова линија снабдевања између БиХ и блиског истока коју су штитиле САД, а којом су исламисти слали новац и оружје, охрабрила је и муџахедине да дођу на Балкан. Убрзо су уз оружје почели стизати и радикални исламски ратници.

По доласку у Босну, ови муџахедини, многи ветерани крвавих битака у Авганистану, борили су се у редовима муслиманске Армије док је истовремено уживала подршку западних влада и либералних коментатора. Иако је у својим редовима имала на стотине муџахедина, Вашингтон је 1994. и 1995. снабдевао муслиманску Армију. Муџахедини су чак основали батаљон који је био директно подређен лидеру Муслимана Алији Изетбеговићу, тврди Еван Колман, аутор књиге „Ал-Каидин џихад у Европи: Авганско-босанска мрежа“.

Другим речима Америка је наоружавала војску чија су „ударна песница“ били муџахедини. Како се наводи у комуникеу УН из 1995, дакле у време кад су Американци тајно наоружавали АРБиХ, муџахедине је „директно снабдевала (муслиманска Армија)“. Вашингтон је помогао да се направи веза између БиХ и блиског истока, штитио новац који су у БиХ слали Бин Ладен и други, и у тајности наоружавао муслиманску Армију у коју су дошли муџахедини после авганског рата.

Док је Вашингтон војно подржавао радикалне исламисте који су похрлили у БиХ, пропагандну инспирацију су им пружили западни медији.

Запањује сличност између погледа милитаната Ал Каиде и либералних јастребова у редакцијама широм Америке и Европе. Британски писац Филип Хемонд трвди да су новинари на Западу представљали рат као „једноставну борбу добра и зла“. Колман опет описује како су муџахедини који су се борили у БиХ веровали у „јасну разлику између добра и зла“ и сукоб посматрали у светлу „апокалиптичке, једнодимензионалне конфронтације Муслимана и неверника“. Западни новинари су Србе називали „дивљацима“ и „разбојницима“; лист Индепендент је чак објавио кариткатуру на којој су Срби представљени као мајмуни. Муџахедини су Србе звали „псима“ и „неверницима“.

Многи од муџахедина који су се борили у БиХ кажу да су их инспирисали управо извештаји у медијима, које су писали либерални интервенционисти на Западу. Сведочења арапских бораца откривају да су се у БиХ упутили када су „видели извештаје америчких медија о логорима за силовање“ или читали о „геноциду“ у БиХ и „логорима које су Срби користили да систематски силују хиљаде муслиманки“. Свете ратнике је изгледа покренула хистерична пропаганда о рату у БиХ.

У својој књизи „Пејсажи Џихада“, Фејсал Девџи тврди да је савремени џихад „више производ медија него локалне традиције, ситуације, школе размишљања или исламског ауторитета... сам џихад се може посматрати као производ медија, састављен готово у потпуности од постојећих медијских тема, слика и стереотипа“. Џихад у БиХ је умногоме био „производ медија“ – многе муџахедине су инспирисале „слике у медијима“ и своју насилну реакцију су испољили на „стереотипу“ - злим Србима.

Још значајније, међутим, је што су и западни либерали и блискоисточни муџахедини у Босну кренули због сопствене кризе легитимитета, у потрази за сврхом. Адам Бурџес описује део западне левице у књизи „Подељена Европа“: „Нестанком традиционалних мотива левичарске политике, потрага за алтернативама је постала нарочито изражена крајем осамдесетих и почетком деведесетих... У овом контексту се може разумети спремност левице да пригли антисрпску ствар спремније и са мање резерви од остатка друштва“.

Исто тако, муџахедини су пригрлили антисрпску „ствар“ јер су и они изгубили компас. Почетком деведесетих, Авганистан је потонуо у грађански рат после повлачења совјетских трупа, а власти на блиском истоку и северу Африке су затирале радикалне исламске групе и прогониле муџахедине који су се враћали из Авганистана. Босна је постала уточиште од непријатне реалности и за муџахедине и за западне либерале (у властима и медијима), место где су могли да воде митску борбу против легендарног непријатеља и себе виде као епске хероје, уместо да се позабаве стварним проблемима у својим покретима и политици.

Босна је била преображај и за западни либерални естаблишмент и за арапске муџахедине. Многе на западу је тај рат претворио у интервенционисте, створивши убеђење да „међународна заједница“ мора да прекрши суверенитет и интервенише широм света како би избавила људе од тираније. Муџахедини су од религиозних националиста, који у доба авганског рата „нису имали глобални отисак већи од својих земаља порекла“ постали глобални ратници против „зла“, који су попут својих либералних пандана престали много да маре за суверенитет. Тек после Босне видимо стварање међународних мрежа милитантних исламиста.

У Босни су и западни и радикални исламски елементи постали супер-морализовани, милитаризовани и интернационализовани. Као резултат заједничке борбе против „злих“ Срба, почели су на себе да гледају као на ратнике „добра“ који не морају више да се придржавају старих правила међународног поретка. После Босне, западне владе су уз подршку коментаријата отпочеле „хуманитарне“ ратове на Косову, у Авганистану и Ираку, док су исламски милитанти са искуством из БиХ били умешани у нападе на амбасаде у Африци 1998, нападе 11. септембра, и бомбе у мадридском метроу 2004. године.

Најљући сукоби су између бивших савезника. Морамо имати на уму да данашњи „морални сукоб" између западних интервенциониста и исламских милитаната – који је широм света оставио пустош – има извориште у хистеричној политици „добра против зла“ створеној током босанског рата. Караџић има за шта да одговара. Али западно-источна, либерално-муџахединска сатанизација Караџића и Срба, а кроз њу рехабилитација и западног милитаризма и исламског радикализма, нанела је стравичну штету међународним односима...

/крај текста/

Сад су ми неке ствари јасније. На Балкану се ратовало на једном нивоу, али се прави рат водио на сасвим другом. Док је Караџић размишљао у оквирима принципа самоопредељења и мапа разграничења, а Милошевић говорио о суверенитету и међународном праву, на западу се преко србофобије градила Империја, а на истоку џихад. Срби су се нашли у позицији да буду идеалан непријатељ не само империјалистима на Западу, већ и џихадистима који су се после од њих одметнули.

Ето зашто Запад не слуша српска упозорења о џихаду на Балкану - јер не жели да чује. Није да не зна, већ неће да зна. Квари им концепцију, ремети црно-белу слику на којој почива Империја. Да би Империја имала смисао, Срби морају бити зликовци. Тек када Срби схвате ту чињеницу, моћи ће да почну да размишљају о стратегији опстанка (о нечему другом да се и не говори).

уторак, 29. јул 2008.

Критика ограниченог ума

Ево да и ово дочекам... Иан Банкрофт критикује у Гардијану оне који за све недаће у БиХ криве Србе!

Повод за текст ”Свет после Караџића” му даје некадашњи вицекраљ Ешдаун, који је на истом форуму Гардијана само дан раније оптужио европске престонице за ”удобни дремеж” док ето зли Срби опет прете да униште Босну и Херцеговину. Вели Банкрофт:

”Прописујући проблеме који стоје пред Босном и Херцеговином деловању босанских Срба, лорд Ешдаун превиђа, свесно или несвесно, неколико већих питања која подривају одрживост те земље. Од фискалне болести Федерације, једног од ентитета у БиХ, до незадовољства међу Хрватима, Босна и Херцеговина пати од бројних структурних проблема за које се не могу кривити Срби. Слабост међународне заједнице није у приступу Републици Српској, као што то тврди лорд Ешдаун, већ у немогућности да реши нестабилност у Федерацији, и стане у крај реторици која позива на укидање РС, што је кршење Дејтона једна као и прича о отцепљењу.”


Већ замишљам Ешдауна, Марка Атилу Хоара, Еда Вулијамија, Брендана Симса, Ноела Малколма и десетине других британских ”бошњакиста” који читајући ово црвене од беса а на уста им извире пена. Ово је први пут колико ја знам да се неко у британској штампи усуђује да спомене да Срби за нешто нису криви и да постоје проблеми у Федерацији! Шок!

Банкрофт наставља:

Супротно тврдњи лорда Ешдауна да премије РС Милорад Додик ”сада агресивно преокреће деценију реформи”, Република Српска је спровела низ друштвено-економских реформи како би унапредила пословну климу у ентитету кроз смањење бирократије и пореза. Као резултат, добила је велику корист од приватизационих пројеката, охрабрила директно улагање из иностранства, и има здрав вишак средстава у буџету.

Са друге стране, издашна давања ветеранима рата су малтене банкротирала Федерацију. У федералној каси је крајем маја било само двестотињак евра. Буџетска примања су испод очекиваних због недостатка ликвидности, по процени ММФ-а. Финансијска нестабилност у Федерацији има реперкусије на привредну будућност целе БиХ, јер одбија инвеститоре у већ тешкој ситуацији.


Већ пролетос сам знао да је РС у економски далеко бољој ситуацији. То се могло и очекивати, јер РС не издржава десет мини-државица на својој територији! У разговору за Политику од 26. јуна, Додик износи конкретне детаље:

Сада у Републици Српској има око 130.000 незапослених, а пре неколико година било их је нешто мање од 200.000. Имамо суфицит буџета, на рачуну за развој имамо 1,3 милијарди марака. Тај новац користимо за дугорочни развој. Из буџета за јавну потрошњу трошимо 36,7 одсто, иако смо знатно повећали примања јавних службеника. Повећавамо обим бруто друштвеног производа и он ће ове године бити преко осам процената. У Федерацији је јавна потрошња 63 одсто, њихова пореска оптерећења су много виша. Код нас су доприноси на плате из фондова 48, а у Федерацији 61 одсто. Порез на добит у Републици Српској је 10, а у Федерацији 30 процената. Струја у Федерацији је за домаће потрошаче 30 одсто скупља него код нас. Да Република Српска није бољи део БиХ, онда 427 фирми из Федерације не би пребацило седиште код нас, чиме су постали наши порески обвезници. Због тога што већину новца из буџета троши на социјална давања, њу су хрватски политичари назвали „садака државом”.


Да се вратимо сада Банкрофту:

Финансијски и политички проблеми у Федерацији су додатно дестабилизовали статус босанских Хрвата. Хрватски премијер Иво Санадер је недавно описао статус Хрвата као главни проблем БиХ. Велики део Хрвата жели ”трећи ентитет” као начин да обезбеди равноправност унутар БиХ. Хрватско питање ће изаћи на површину ове јесени, када је најављен наставак процеса уставних реформи.


Ја већ годинама тврдим да је рат у БиХ избио јер Срби и Хрвати нису хтели да живе у држави где би им стално претила мајоризација од стране Муслимана. Гле чуда, Хрвати нису задовољни јер живе у ентитету где Муслимани имају малтене апсолутну већину! Ко би рекао? Али када је о овоме пре пар година говорио Маркус Танер, кривио је Србе (!). Банкрофт се не либи да каже шта је шта. Исто тако, по први пут износи критику реторике муслиманског руководства према РС:

Хапшење Караџића послужило је као повод реторици која још више потенцира осећај раскола у БиХ - који је постао очигледан када је Странка за БиХ Хариса Силајџића одбила пакет америчких уставних реформи пре две године. Сада председних БХ-председништва, Силајџић опет доводи у питање опстанак РС. Сулејман Тихић, председник СДА, нада се да ће процес Караџићу отворити питање даљег постојања Републике Српске.

Лорд Ешдаун неискрено инсистира да је Додик ”искористио аутономију дату Дејтоном да поткопа Босну какву је Дејтон замисио.” Стубови Дејтона су колективна права и аутономија, а не централизација и унитаризација. Професор Сумантра Босе (Босна после Дејтона: Националистичка подела и Међународна интервенција, Оксфорд, 2002) пише: ”Визија 'мултиетничке' и 'грађанске' интеграције у послератној БиХ је покушај одређених бошњачких политичких сегмената да привуку пажњу Запада и прикажу се као 'либерали'." Мада су реформе у Бих неопходне, поготово у сферама економије и државне управе, искуства широм Европе показују да централизација одлучивања није ни потребна ни увек одржива. Принцип да се питања решавају на најнижој могућој инстанци власти, уобичајен широм Европе, треба да се примени и на БиХ.


Ово је апсолутно анатема филозофији Сарајева да апсолутно све у БиХ треба да буде подређено централним властима. Све би да контролишу, а не могу ни властити ентитет да заведу у ред...

Банкрофт закључује:

Лорд Ешдаун је у праву кад каже да је ”увек теже, поготово на Балкану, бранити мултиетнички простор и супротстављати се стварању моноетничког”. Али идеју мултиетничких простора је поткопала унилатерална декларација независности Косова - и њено признање од стране бројних чланица ЕУ. Став међународне заједнице да је Косово јединствен случај без преседана не деле критичари селективне и насумичне примене права на самоопредељење широм регије.

Да би Босна и Херцеговина имала одрживу и успешну будућности, мора се позабавити сопственим структурним недостацима, а не ширењем страха о Републици Српској Лорда Ешдауна. Све док Република Српска не буде прихваћена - ма колико невољко - као интегрални део БиХ, центрифугалне политичке силе ће наставити да надјачавају компромис, уступке и помирење. И тек онда, уз неопходне реформе Федерације, БиХ може да се нада остварељу свог циља о чланству у ЕУ.”


Ето, да и то дочекам, да овако логичан, разуман и надасве тачан текст осване у мочвари медијске србомржње и ”мита о БиХ” коју свакодневно имам прилику да видим у англофонској штампи. Још само да људи у самој БиХ, посебно у Федерацији, прочитају ово и из тога нешто науче. Мада ја лично сумњам у то.

понедељак, 28. јул 2008.

Хјум: Запад и медијски Караџић

Мик Хјум пише за интернет-магазин ”Спајкд” (Spiked):

Некако је логично да је вођа босанских Срба, Радован Караџић, био прерушен када су га ухапсили по оптужби за ратне злочине. Многи у међународној заједници су више од десет година ”пресвлачили” овог локалног националисту у хитлероликог монструма.

Исто тако приличи што се Караџић годинама сакривао као алтернативни лекар. Морални крсташки поход да се Срби претворе у нове нацисте, покренут после грађанских ратова у Југославији кроз потерницу за Караџићем и оптужбе за геноцид, представљала је терапију за многе на Западу. Жигошући Србе као злочинце, нашли су начин да себе представе као праведнике. Успут су искривили истину о грађанским ратовима у Југославији, тривијализовали нацистички геноцид, и поплочали пут новим, катастрофалним интервенцијама Запада.

Управо због овог последњег, западни крсташи се данас грчевито држе својих антисрпских барјака. Балкански ратови деведесетих су били зенит моралног аргумента либералне левице за међународно мешање у послове независних држава. Ирачки фијаско је после уништио веродостојност тог аргумента. Идеја да су у БиХ и на Косову били брана новом нацизму је још једино што је остало интервенционистима као аргумент да су на страни правде.

Зато су се ове недеље, после хапшења Караџића, нови ”ловци на нацисте” шепурили по медијима. Педи Ешдаун, бивши вицекраљ БиХ, је чак изјавио да иде да слави са својим босанским пријатељима. Хоће ли се толико радовати када их на суду буде дочекао стварни ловек, а не њихово медијско чудовиште, остаје да се види. Милошевићев процес би требало да их подсети како се те пажљиво изрежиране представе могу претворити у бламажу.

Ни ја ни било ко други у овим новинама није Караџићев симпатизер. Током рата у БиХ, он је био ситни националиста који је имао романтичарски сан и немилосрдну страну. У томе није био усамљен. Међутим, кампања сатанизације Караџића како би се извео пред трибунал за ратне злочине оптужен за геноцид је политички мотивисани циркус који не служи интересима правде. Чињеница да је његово хапшење било дипломатска представа како би новој српској влади отворило врата у ЕУ уклапа се у кампању која је од почетка била исполитизована.

Оптужбе за ратне злочине су увек биле подложне критици о двоструким аршинима. Сам концепт ратног злочина је упитан, пошто се тиме сугерише да постоји некакав цивилизован, законит начин да се ратује, као партија крикета. Готово је извесно да ће учесник у рату оптужен за злочине бити један од њих - варвара трећег света - пре него један од нас, господе са Запада. Када је Аркан, озлоглашени вођа српске паравојске, оптужен од стране трибунала, изјавио је да ће се тамо појавити тек после америчке владе: ”Нека позову у Хаг оне који су уништили Хирошиму и Нагасаки и у њима побили силне цивиле, оне који су напали Панаму и Гранаду – а тек онда мене.” Тешко је рећи да ту није имао право.

Међународни трибунал за ратне злочине у бившој Југославији је основан гласањем у Савету безбедности 1993, током балканских ратова. Био је први суд за ратне злочине основан од 2. светског рата. Зашто? Није да у међувремену није било ратова, од којих су многи били крвавији од сукоба у БиХ. Од почетка, трибунал је био политичка алатка која је служила као одговор на кризу ауторитета на Западу од краја Хладног рата. Његов циљ је био да установи право Сабета безбедности УН да суди остатку света. Његова политичка улога је разоткривена када је оптужио председника Милошевића за ратне злочине током НАТО бомбардовања Србије 1999. године.

Али најупечатљивија страна крсташког похода да се Срби прогласе нацистима је улога новинара са либералне левице. Ови ”лаптоп-бомбардери” су предњачили у захтевима да Запад интервенише против Срба, прво у Босни па онда на Косову. И ово је била последица догађаја на Западу. Колапс традиционалне лево-десне политике на крају Хладног рата је оставио многе без јасног циља и сврхе. Неки су тражили спасење и нови морални смисао у крсташком походу на Балкану. Новинари и политичари су причали о Босни као ”нашој Пољској” или чак ”холокаусту нашег доба”, док је битка против Срба била ”наш други светски рат”, прилика да се имитирају очеви који су се борили против Хитлера.

Како би оправдали овакво поређење, морали су да од компликованог грађанског рата у Југославији направе једноставну причу о србо-нацистичком геноциду. Срби су починили страшне злочине, баш као и Хрвати и Муслимани. Тако бива у грађанским ратовима. Али многе од прича о злочинима су искривљене како би служиле жељеној поруци. Пример су догађаји у Сребреници, због којих се Караџић терети за геноцид. Ради се о крвавој, компликованој и дугој бици, завршеној под магловитим околностима, на чијем крају су Срби хладнокрвно масакрирали непознат број Муслимана. Али нема доказа за тезу да је ово био чин геноцида са предумишљајем.

Последица овог пропагандног рата је искривљена слика како садашњости, тако и прошлости. Непрестано поређење ратова у Југославији са холокаустом је тривијализовало јединствен историјски злочин против шест милиона Јевреја. Истовремено, створен је мит да се у Босни дешавао нови холокауст док је Запад одбијао да се умеша. Поука Босне, говорило се, је да у будућности треба интервенисати раније и снажније. У ствари, провлем у бившој Југославији је био вишак уплитања Запада. Као и обично, то мешање је погоршало и продужило сукоб. Грађански рат није избио док Немачка није признала отцепљење Хрватске, а САД отцепљење БиХ. Иако током пет деценија сукоба са СССР-ом НАТО никад није испалио ни метка, прва војна мисија Алијансе је била против босанских Срба 1995, а затим и саме Србије 1999. На крају рата, БиХ је постала подељени протекторат УН под диктатуром наметнутих поклисара типа Ешдауна.

Зато су се неки од нас противили моралном крсташком походу у БиХ и ратовима против Срба. Не зато што смо на неки начин били ”просрпски” - зашто бисмо били на било чијој страни у разорним балканским грађанским ратовима? Већ зато што смо видели опасности које је носио интервенционизам, ревидирање историје, и покушај да се реше проблеми политике ин друшва на Западу на бојним пољима у туђини. У том сам духу 1997. написао памфлет ”Чији је то у ствари рат?” У у истом духу је магазин чији сам био уредник, ЛМ, објавио чланак о снимцима српских логора који је довео до чувеног суђења за клевету...

Од тада сам се ретко бавио овим питањима, зато што ме балканска политика не интересује претерано. Међутим, британска реакција на Караџићево хапшење подсећа да наша дебата о интервенцијама, правди и ратном новинарству још није готова.

петак, 25. јул 2008.

Трабуњања канадског Дукљанина

Поводом хапшења Радована Караџића ове недеље, канадски дневник Едмонтон Журнал објавио је текст Срђе Павловића, који је описан као "предавач на катедри за историју и класике Универзитета у Алберти, специјалиста за савремену политичку и културну историју јужних Словена."

Вели Павловић:

"Караџићева ратна политика повезана је са местима патње, туге, смрти и разарања - Мањача, Сребреница, Жепа, "алеја снајпера" и крвави редови за хлеб на улицама Сарајева...

Први председник Републике Српске... био је један од главних архитеката босанског рата раних деведесетих - највећег и најкрвавијег сукоба у Европи после 1945 - и сматра се за његовог најлукавијег и најупорнијег џелата."


Ово све звучи као мање-више типична пропаганда на Западу, осим што је мало "зачињенија" спомињањем реда за хлеб у Сарајеву и Мањаче. Такозване "логоре смрти" о којима се толико писало 1992. сада више мало ко спомиње - не зато што су заборавили, већ зато што и врапци на грани знају да је то била измишљотина и да више не пије воде. Али Павловићу то не смета. Идемо даље:

"Временом је (Караџићево) име постало синоним за многе друге ствари. Прво, да међународна заједница није довољно вољна да делује одлучно у одбрани правде и принципа одговорности. Друго, за међународну изолацију Србије зато што се сматрало да власти штите Караџића..."


Осим што то апсолутно није тачно, јер су и хашка Инквизиција и остали експоненти тзв. међународне заједници тврдили за Ратка Младића да се крије у Србији уз помоћ власти. За Караџића се мислило да је негде у БиХ. Али шта има везе, Караџић, Младић, ко зна разлику - један геноцидни Србин к'о и други, је ли.

Занимљиво је што Павловић, иако предаје на канадском универзитету, није способан да исправно напише имена државника о којима говори. Тако се Оли Рен пише по Вуку, а не на енглеском (Olli Rehn), а Ангела Меркел постаје "Angela Markel". Што је још горе, нико од уредника Едмонтон Журнала није сматрао за сходно да га исправи...

Али да не дангубим на таквим детаљима, сад долазимо до најбитнијег дела Павловићевог досад прилично просечног есеја, где он покушава да објасни значај Караџићевог хапшења на српску политичку сцену и односе са ЕУ. Вели да је "кооперативност" Београда по овом питању посебно значајна у светлу "недавног кавгаџијског понашања према независности Косова," и да "функционери ЕУ виде овај догађај као корак у процесу чишћења Србије од национализма." Али, наставља:

Може поштено да се каже да је тај ентузијазам промашен. Заснива се на погрешној претпоставци да је Караџић, уз Милошевића, створио великосрпски национализам. Том логиком се долази до закључка да ће Караџићево хапшење да на неки начин маргинализује национализам.

Проблем је у томе да Милошевић и Караџић, и многи други националисти у региону, нису били творци већ резултат национализма. Као што смо видели после пада Милошевића, у Србији се није променило много. У садашњој коалиционој влади седи СПС.

Да би се поразио национализам у бившој Југославији, потребан је много већи напор међународне заједнице и регионалних и локалних политичких чинилаца. Караџићево хапшење ће можда помоћи да се порази национализам, али није сребрни метак којим ће се проблем решити.

Караџићеве присталице критикују власти због попуштања притисцима извана. Говоре о срамоти и гнушању и о неспособности Србије да заштити своје истинске хероије. Најрадикалнији траже од Тадића да часно изврши самоубиство.

Било би наивно и неодговорно мислити да националистичке странке у Србији нису политички јаке. Имајући у обзиру историју политичких атентата у региону, постоји потреба за опрезом према према политичкој десници. За њих је Караџићево хапшење увреда, и биће потребно деловање међународних политичких фактора да умири узбуђене политичке духове. Власти ЕУ и амерички Стејт департмент требало би да појачају подршку садашњој влади, како би спречили њен пад.


Значи, "великосрпски национализам" је проблем већи од самог Милошевића или Караџића (што је, гле чуда, теза Наташе Кандић, Чедиста, Чанколизаца и остале невладничке братије на Сорошевом платном списку) а Тадићу прети опасност од десничара... Све то због скандирања "Спаси Србију и убиј се, Борисе"?

У закључку свог коментара, Павловић потврђује склоност хиперболи:

"Када преостала два лидера оптужена за ратне злочине - Ратко Младић и Горан Хаџић - дођу пред суд, тек онда ће се моћи говорити о некој катарзи и помирењу у бившој Југославији. Тек онда ће моћи бити речи о изградњи демократије у региону."


А је ли ту демократију треба да граде они који су Србију бомбардовали 1999. у име "ослободилачке војске" Косова? Будући да се управо и једино они проглашавају за "међународну заједницу", то се ваљда подразумева. Каквог ли цинизма...

Ово је у ствари један сасвим бледуњав и бљутав пропагандни текст, састављен углавном од рециклираних пропагандних флоскула и излизаних метафора. Да га је написао неки западни политичар или новинарчић, не би ми се ни појавио на радару. Али пошто га је написао човек српског имена и презимена, који још притом предаје савремену историју и културу јужних Славена на једном канадском универзитету, онда овакво трабуњање има далеко већи ефекат.

На западу је сасвим нормално да човек не критикује "своје" - осим и једино уколико особа која критикује није припадних "угњетачке" групе (Американци европског порекла, рецимо), у ком случају показује своју цивилизованост и еманципованост тако што на "своје" сипа дрвље и камење или чак пориче да тај идентитет уопште и постоји. По таквом шаблону се понашају разноразни мондијалистички интелектуалци у самој Србији; то је наслеђе Титовог времена, када је српство било нешто чега се "нормалан" човек морао стидети. Али ево, такви су стигли и до канадске степе.

Да не бих грешио душу погрешним оптужбама, потражио сам мало више информација о Павловићу. На сајту Еурозин (Eurozine), који објављује есеје типа "Мултикултурализам и либерална демократија," Павловић се наводи као "специјалиста за културну и политичку историју јужних Славена у двадесетом веку," преводилац поезије и аутор неколико књига, објављених што у Подгорици, што у Новом Пазару.

И онда на Амазону нађем ово: "Балкански Аншлус: Анексација Црне Горе и стварање заједничке државе Јужних Славена". Децембар 2007, издање универзитета Пурдју. У кратком опису се вели да је закључак књиге "да Црну Гору Србија није ослободила већ окупирала на крају 1. светског рата, ускраћујући црногорском народу право на самоопредељење." И притом се користи термин "аншлус" - који је одомаћен за Хитлерову анексацију Аустрије 1938. Не само да Павловић представља Србе као окупаторе, већ их пореди са Хитлером!

Немам појма одакле је Срђа Павловић. Можда из Подгорице, можда из Новог Пазара, можда из, рецимо, Смедеревске Паланке. Није битно. Име му је српско, и због њега га вероватно пажљивије слушају на Западу него да се зове, рецимо, Газменд Гаши или Шефкет Муслимџић. Одакле год да је, Павловић је очигледно мондијалиста - Србин који се стиди сопственог идентитета - и то још са симпатијама према "дукљанском" покрету (чији је најновији производ "држава" Мила Ђукановића).

Е сад, слобода мишљења је људско право, па и кад се испољава кроз мржњу према Србима. Али када се неко тиме бави професионално, у новинама и часописима? Да сам ја на универзитету у Едмонтону, питао бих се шта то слушају моји студенти који мисле да студирају славистику...

четвртак, 24. јул 2008.

Како нас заиста виде: Тријумф "добре" политике

Денис Мекшејн, некадашњи Блеров министар за Европу а сада посланих у британском парламенту, пише у Јоркшајр Посту, 23. јула:

Хапшење Радована Караџића доказ је да добра политика може да победи. Долазак принципијелног проевропејца Бориса Тадића за председника Србије са већином у скушштини изгледа да је отворила пут новом деловању српске полиције и служби безбедности.

О значају хапшења Караџића не може бити сумње. Скупа са Ратком Младићем – који је представљао војне мишиће наспрам Караџићевог извитопереног политичког мозга – оптужен је за најгоре злочине против човечности у послератној европској историји.

У лето 1995, више од осам хиљада ненаоружаних мушкараца је одведено и стрељано после неуспеха УН, потпомогнутог попустљивом политиком британске владе, да заузда српску војску која је упала у безопасни муслимански градић Сребреницу.

Да би тај масакр имао праву перспективу, сетимо се грозоморних нацистичких убистава у Лидицама или злочина СС-дивизије Дас Рајх у Орадуру. Али укупан број жртава та два нацистичка злочина је мање од четвртине жртава убилачке машинерије Караџића и Младића у Сребреници.

За четири године мог мандата министра задуженог за Балкан, путовао сам у Београд и тражио од власти које су дошле после Милошевића да ухвате Караџића и Младића. Рекли су ми да не будем опсесиван и да је немогуће наћи Караџића, који се крије негде ван домашаја власти у Београду, у српском делу БиХ. Младић је наводно виђен у Београду, а његова породица је и даље примала војну пензију. Сад када је Караџић ухваћен без борбе, време је да се ухапси и Младић. Обојицу треба послати у Хаг.

Међународна правда може да функционише, и ако Барак Обама постане председник САД, један од његових првих симболичних чинова би требало да буде најава потчињавања Америке Међународном кривичном суду.

Јасан политички победник у овој ситуацији је председник Тадић, који је заузео принципијелан став и тражи од грађана Србије да признају да су догађаји из Милошевићевог доба стравична мрља на српској части и историји. Њега су дивљачки нападали националисти у Србији и њихови трабанти на Западу, укључујучћи и новинаре и интелектуалце у Лондону који интервенцију да се уништи Милошевићева убилачка машинерија представљају као неприхватљив пример либералног интервенционизма.

Са Тадићем сам последњи пут разговарао на конгресу Социјалистичке Интернационале у Београду почетком овог месеца. Присутни црногорски и бошњачки политичари су критиковали Тадића што је ушао у коалицију са преосталим Социјалистима, некада Милошевићевом странком. Али Тадићем суд је изгледа био исправан. Ако и Младић буде ухапшен, Србија под Тадићем има добре шансе да изађе из Милошевићевог доба.

Остаје још једна препрека. Косово. Срби неће да прихвате да Косово више није њихово. Као Немци који инсистирају да је "Шлезија још увек наша," Србија инсистира да је Косово још увек њен део. Ова заблуда, упркос чињеници да су десетине земаља од Европе до Јапана признале Косово као независну државу, остаје брана пуном српском прогресу према Европској унији и чланству у НАТО.

Русија чини све што може да блокира решење косовског проблема, и у томе има подршку Шпаније. Шпанска политика је упитна, јер се у суштини сврстава уз најгоре ултранационалисте у Београду, људе који су политички сличнији фалангама него савременој европској социјалдемократији.

Караџић и Младић су ближи стилом, речима и делима фашистичком терору ЕТЕ, па би Шпанија требало да искористи ову прилику да се врати главном току политике ЕУ и призна Косово.

Мало по мало, европска политика на западном Балкану даје плодове. Хрватски ратни злочинац Анте Готивина (sic) је такође у Хагу, иако су власти у Загребу годинама тврдиле да не могу да га пронађу и изруче. Када им је јасно речено да је Готовина у Хагу услов за покретање преговора о чланству у ЕУ, нашли су га и то брзо.

Постао сам непопуларан у Загребу наступима на радију и телевизији где сам захтевао хапшење Готовине. Хрватски председник је чак допутовао у посету Тонију Блеру да се жали како Британија држи претврду линију. Из Даунинг Стрита су ми слали поруке да попустим мало, али сам инсистирао да Британија предводи захтеве ЕУ да се Готовина нађе у Хагу.

Тадићу је сада потребна подршка, честитке и приватни подстицај да нађе начина да промени безизлазну политику Београда према Косову. Ако Гордону Брауну досати одмор у Саутволду, брза посета Балкану, где је британски војни и политички престиж висок, могла би да покаже како утицајни европски лидер подржава демократију у региону.

Браунова посета би била отклон растућем руском мешању и напорима да омету стабилизацију и прогрес земаља између Грчке и Аустрије, Црног и Јадранског мора.

У Британији би сад могло да буде време да се отвори истрага у понашање британских министара и функционера због срамотне политике на Балкану током Милошевићеве владавине.

Неки од њих су блиски (конзервативном лидеру) Давиду Камерону и утицајни у спољнополитичким круговима Торијеваца. Тадић и други балкански лидери не заборављају оне у Вајтхолу и Вестминстеру који су се договарали са Милошевићем. Тек је долазак Тонија Блера донео јасан суд шта треба да се ради како би се поразио фашизам на Балкану...


Просто је невероватно колико лажи, полуистина и глупости је садржано у овој филипици против "ултранационалистичких србонациста." Каква британска "попустљивост"? Каква "безопасна" Сребреница (седиште 28. Дивизије АРБиХ)? И ево га, као наручено, поређење Срба са не Немцима, не нацистима, већ СС-ом! И онда прича о "убилачкој машинерији", очигледно покушај да се Караџић искористи као оправдање за агресију из 1999 и окупацију Косова, што постаје јасно кад почне са причом о Шпанији и фалангистима... Још само није упоредио Србе са Ал-Каидом, али то је зато што у Британији званично не смеју да критију исламски тероризам, јер је то кршење људских права муслимана. Срби права немају, па зато ништа што се о њима каже или слаже није забрањено...

Ово као да су писале Наташа Кандић, Соња Бисерко и Чеда Јовановић. Додуше, то и није далеко од памети, будући да је МекШејн припадник те исте "социјалдемократске левице" која види "прогрес" једино у апсолутној власти и свакога ко се с њима не слаже проглашава за манијака и фашисту. МекШејнова партија и даље је на власти у Лондону, и немојте мислити ни за тренутак да његов став о Србима, Косову и БиХ не деле чланови блеристичког естаблипшмента. А и они и Тадић - а сада и Дачић - седе у Социјалистичкој Интернационали.

Како нас заиста виде: Потребан даљи притисак

Лондонски Институт за извештавање о рату и миру (IWPR), који између осталих финансирају Стејте Департмент, Форин Офис и Сорош, већ годинама има програм посвећен хашкој Инквизицији. Њихова реакција на хапшење Радована Караџића била је предвидива: „Даљи притисак потребан да дође до Младићевог хапшења“.

Сајмон Џенингс у Хагу и Александар Рокнић у Београду пишу:
Београд инсистира да ће хапшење ратног лидера босанских Срба Радована Караџића убрзо бити попраћено и хапшењем његовог војног команданта, Ратка Младића. Посматрачи међутим упозоравају да међународна заједница мора да настави са притиском на Србију ако жели да то тога и дође....
Извор IWPR близак истрази каже да власти нису објавиле детаље о Караџићевом хапшењу како не би угрозили планове за хапшење Младића. Један извор додаје да је Караџићево хапшење увод у Младићево...

„Мислим да је потрага у току и не мислим да власти желе да открију на који су начин ушле у траг Караџићу,“ каже Иван Вејвода, директор Балканског фонда за демократију у Београду.
Као одлучујући фактор се такође види и одлазак Радета Булатовића са чела БИА, после формирања проевропске владе. „Јасно је да је хапшење преосталих ратних злочинаца постало могуће када је Коштуница сишао са власти а Булатовић напустио БИА,“ каже дејан Анастасијевић, београдски новинар и аналитичар. „Караџић никад не би био ухапшен да је Булатовић остао шеф БИА“.

„Закључак који се не може избећи је да је БИА је увек знала где се Караџић налази“, каже Џејмс Лајон из Међународне кризне групе. „У Србији све време знају где су ти људи“.

...Страхује се да војска Србије, за коју се зна да је помогла у хватању Караџића, не би била вољна да има исту улогу у Младићевом хапшењу, с обзиром на његову официрску прошлост.

„За Младића се говори да има много боље обезбеђење, много јачу заштиту, укључујући бивше припаднике оружаних снага који су му лично лојални,“ каже Лајон...

Међутим, војска је од маја 2007. под контролом председника Бориса Тадића и његове Демократске странке, која је помогла у војној реформи, кажу коментатори у Србији.

„На челу војне обавештајне службе и цивилне службе су људи који немају везе са ратовима из деведесетих и том политиком и Ратком Младићем“, каже Милан Антонијевић из Комитета правника за људска права.
Мала пауза. Обратите пажњу ко су им извори и саговорници: Вејвода, Анастасијевић, један од поклисара Биљане Ковачевић-Вучо - и неизбежни Лајон из МКГ, који по обичају лупета глупости и прави се да нешто зна.

IWPR наводи да су Солана и Рен похвалили Београд, али да ће Холанђани бити задовољни тек када буде ухапшен и Младић. И ту онда опет улази Лајон:
Неки се брину да би похвале могле да ослабе напоре да се ухапси Младић, и да би власти у Србији могле да се успавају на ловорикама. „По понашању Рена и Солане, изгледа да ће притисак на Србију да ослаби,“ каже Лајон.

Шаргарепа чланства у ЕУ је била моћан фактор у хватању оптужених за ратне злочине, посебно у Хрватској али и Србији. „Видели смо у прошлости како би Србија извукла оптуженика из шешира како би задовољила ЕУ,“ каже Жералдин Матиоли из Хјуман рајтс воча за IWPR. Матиоли каже да ЕУ не би смела да ратификује Споразум о сарадњи и придруживању док се не ухапсе и остали оптуженици...

Антонијевић се слаже да међународна заједница има одлучујућу улогу и да мора да настави са притисцима: „Спомињање Ратка Младића у изјавама ЕУ је заиста потребно како би дошло до даљих хапшења“.
Гле чуда, људи који већ годинама живе од србождерства - IWPR и МКГ пре свега, али и остали „центри“ и „комитети“ наведени у овом тексту - тврде да политика притиска једино и функционише и да је неопходно да се с њом настави, док се новонастало послушништво злурадо тумачи као „доказ“ ранијег политикантског калкулисања.

Како нас заиста виде: Диверзија српских окупатора

Неоконзервативни магазин "Викли Стандард" данас доноси коментар из отровног пера Стивена Шварца (који је у БиХ прешао на Ислам и сада се зове Сулејман Ахмад, али се у Америци и даље представља као Шварц):

"Буш је сасвим у праву: Што је јача америчка подршка целовитом и слободном Косову, то је теже за Србију да и даље полаже право на ту своју бишу покрајину. Срби и даље држе под контролом север Косова и неколико енклава на југу, где се још користи србијански динар уместо званичне валуте, евра. У паници што Вашингтон оменогућава њихове планове на Косову, Срби су покушали да направе диверзију и добију похвале у западној штампи жртвовањем једног од злочинаца из крвавог босанског рата.

То им не сме поћи за руком. Иако су САД и главне европске силе признале Косово, Србија наставља да малтретира ту нову државу - а УН јој у томе помажу. УНМИК је и даље службено власт на северу покрајине, али Срби се свим силама труде да успоставе своје паралелне институције...

Ево једног примера српске агресије. У северном косовском насељу Суходољ (у преводу "сува долина") често долази до сукоба. Инострана помоћ је платила за изградњу новог водовода и канализације, али српски милитанти су напали албанске становнике каменицама и ватреним оружјем и радови су престали. Српске власти, дириговане из Београде, тврде да су само оне надлежне за комуналне радове. Мисија УН стоји по страни и допушта ометање радова...


("Шварц" онда описује како је УН полиција бритално премлаћивала ненаоружане, мирољубиве Албанце који су у Митровици протестовали против нове депоније токсичног отпада.)

Све ово је посматрао архетипични стари Албанац; осамдесет-трогодишњи Хаџи-Илми Имери, у елегантном оделу са белом капом омотаном шалом у стилу турбана од пре три генерације. Рекао ми је: "Бојимо се да ће Американци да оду а Срби да се врате. Ми припадамо Америци. Без Америке бисмо још били под окупацијом. Учинићемо све што Америка затражи"...

Зашадни медији су пожурили да протумаче Караџићево хапшење као доказ да је Србија постала демократска, про-западна и вредна поверења...Док Младић не буде иза решетака, не треба да сматрамо Београд вредним поштовања."


Е сад, Шварц није богзнакако утицајан, али је Викли Стандард водећа публикација неоконзервативног естаблишмента. Ово је јединствено извитоперен поглед на Косово, али у стопу прати званичну линију према Београду: лепо је што се ухапсили Караџића, али има још...

Како нас заиста виде: Тријумф материјализма

(Први у серији "Како нас заиста виде")

Откако је ухапшен др. Караџић, западни медији се просто утркују у повампиривању најгнуснијих лажи, измишљотина и злонамерних гласина о Србима. Нема везе што је нешто доказано као лаж (на пример, "триста хиљада мртвих" у БиХ), то се представља као очигледна истина. Проблем је, међутим, у томе што у самој Србији (и РС) малтене нико не зна за ову гнусну пропаганду, јер су домаћи медији скоро сасвим у служби квислиншких власти (или у случају РС, подложни цензури империјалног прокуратора). Рецимо, у Србији се објави да је неки утицајни амерички лист написао како је хапшење Караџића добра вест за интеграцију Србије у ЕУ. Али се не наводи да је то речено у контексту похвале америчкој политици уцена, или да од те интеграције неће бити ништа док се не ухапсе Младић и Хаџић и не преда Косово!

Зато ћу од данас покушати да преведем и објавим што је више могуће "вести" и коментара из англофонске штампе, да се јасно види и чује шта то "Запад" коме се толико клањамо заиста мисли о нама. У првом издању ове медијске "деблокаде" представљам редакцијски уводник "Далас морнинг њуза" из, као што им име каже, Даласа, Тексас:

"Осим што задовољава правду, по чему је ово хапшење значајно? Зато што показује да је Србија уморна од свог статуса као парије, и да Срби хоће да живе у нормалној европској држави. Све док је др. Караџић био на слободи, представљао је препреку бољим односима са Европом.

Ваздушна интервенција НАТО, предвођена Американцима, окончала је 1995. рат у БиХ бомбардовањем српских положаја. А сада је мека моћ ЕУ изгледа успела да убеди тврдокорне Србе да окрену леђа национализму и реваншизму. Економски пропала Србија жели да буде део ЕУ, али европски лидери су јој јасно ставили до знања да о чланству нема говора све док су ратни злочинци на слободи. Београд је закључио да је цена пркоса Европи превелика.

Мада је прерано да се говори о потпуном успеху – Србију од запада још увек одваја осетљиво питање Косова – Караџићево хапшење представља драматичну победу и ЕУ и либералног економског поретка као ефикасног оруђа против рата и нестабилности. (Турска, још један аспирант на чланство у ЕУ, би требала да на ово обрати пажњу - као и они Европљани одлучни да не приме ову исламску земљу.)

Мада ЕУ има превелику бирократију и могло би се рећи да претерано узурпира суверенитет чланица, јасно је да је економска интеграција учинила Европу просперитетном и донела мир континенту који је пречесто ратовао. Материјализам је изгледа јачи од национализма и етнорелигијског шовинизма."


Другим речима, данашње понашање Србије оправдава интервенцију НАТО (Америке и ЕУ) и доказ је да су паре јаче од принципа (овде описаног као "национализам и шовинизам"). Дивљи и примитивни Срби су фактор рата, али су их ето Американци и Европа "цивилизовали" прво бомбама, па онда либералним капитализмом (ха!). Још кад предају Младића и Хаџића и одрекну се Косова, успех Империје ће бити потпун.

среда, 23. јул 2008.

О ратним злочинима

Јучерашње (да ли?) хапшење Радована Караџића послужило је као повод западним политичарима и медијима за право оргију србоможње, у чију сврху су се служили чак и јавно раскринканим лажима (попут, рецимо, цифре од ”четврт милиона мртвих” у БиХ). У недостатку било каквих конкретних информација о др. Караџићу, штампа и телевизија су напросто слагале гласине, измишљотине, клевете и лажи као неку сатанску гибаницу, па к’о бива, ако народ поједе ко му је крив.

Мене лично то све скупа вријеђа. Не само као Србина, већ као некога ко је током тог цијелог рата био у Сарајеву и проживио и преживио све што се тамо дешавало. И зато одбијам да ми неки полуписмени новинарчић сад прича о ”дванаест хиљада мртвих цивила у најгорој опсади у историји.” Сиктер! Одакле им образ, ”ослободиоци” Косова од свега српског? Још ће ми рећи да нисам видио - као што се дан-данас прави да није видио онај исти Дејвид Род који је касније измислио геноцид у Сребреници - батерију минобацача ”Армије БиХ” на Добрињи која је била укопана око дјечијег игралишта. Са све дјецом која су се ту играла! А ја видио. И он био ту. Шта ћемо сад?

Него, нема потребе да ја сад овде препричавам своје ратне мемоаре. Има за то и мјесто и вријеме. Нити сад треба да измишљам топлу воду, када је о питању ратних злочина већ речено нешто са чиме се у потпуности слажем. Ево вам саопштење које је објавио Српски Сабор Двери, па просудите сами:

Морамо се из више разлога изборити за истину о причама за које смо оптужени да је неко починио злочине у наше име. Први је и најважнији разлог наша хришћанска потреба за спознајом наше кривице у свему што се догодило. Ако је постојало нешто што каља морални лик нашег народа, то више не сме да нам се понови. Оно главно у чему смо се кроз историју разликовали од наших душмана била је управо та морална чистота. Други је разлог да станемо на пут великој манипулацији истином о последњим ратовима. Та манипулација се не врши ради прошлости, већ ради контролисања будућности српског народа. Зато је толико важно неодступно стајати на медијском и дипломатском фронту одбране српских националних интереса.

И напослетку, не смемо никако због свих медијских и политичких притисака које данас трпимо подлећи наопаком закључку да је недостојно бранити своју отаџбину од непријатеља. Овај дефетизам је једна од најопаснијих последица кампање коју данас подносимо... Наспрам исправног инсистирања на рашчишћавању властитих моралних сагрешења у последњим ратовима, потребно је увек изнова истицати праведност борбе за очување вековних српских територија и исправност војничке одбране од непријатеља.

Постоји ту још једна важна ствар. Злочина је, дакле, било и злочинци морају да одговарају за учињена дела. Међутим, ми нећемо отварати питање српских злочина онда када то буде одговарало непријатељској пропаганди и поготово нећемо о тим злочинима викати у глас са домаћим и страним хором који је за то плаћен и који то ради у јасном политичком интересу. Питање српских злочина је питање искреног покајања које је могуће само онда када Срби буду слободни да се сами са тим суоче. Срби су данас окупирани, и ова и слична питања су одложена до ослобођења када ћемо бити међу првима који ће то питање поставити. Али до тада о томе не желимо да говоримо.


(подвукао Сиви Соко)

Паметнима доста.

петак, 18. јул 2008.

Квислинзи то раде боље

Док сам писао о најновијој ујдурми министра-поклисара Јеремића, на памет ми је пала мисао, "квислинзи то раде боље." Односно, да Империја и не мора много да се труди, њен посао ће у Србији да "одраде" разни послушници.

Онда сам мало прекопао по архиви и видео да је то био наслов једне моје колумне из 2005. Поводом (у ретроспективи, релативно безначајног) скандала који је избио у Америци када се сазнало да је Бела Кућа плаћала одређене колумнисте за пропаганду у медијима, Лу Роквел са либертаријанског Мизес Института је прокоментарисао: "Не треба да се бринемо због оних који лажу за паре; истинска опасност су они који лажу а да за то нису плаћени."

Некако баш у то време се чуло и о потешкоћама пропагандног листа "Балкан Тајмс" (који је већ био прекрштен у Тајмс "Југоисточне Европе"), који је финансирао Пентагон. Срђа Трифковић је том приликом рекао да проблем СЕТ-а није у томе што се ради о лошој пропаганди, већ што је сасвим сувишан, јер тај посао у Србији са много више енергије и острашћености већ обављају домаћи медији. "Нико толико лудачки не вређа српски народ и његову историју, религију, уметност и страдање као десетине колумниста српског порекла" запослених у тим медијима. Ту се мислило превасходно на Данас и Б92.

Међу квислинзима који су "одрађивали" послове за Империју сам тада споменуо "Бебу" Поповића и осталу котерију која ће се касније утопити у ЛДП, али и тадашњег српског министра америчких послова, Вука Драшковића, који је био уџбенички пример како не бити шеф дипломатије. Његов наследник Јеремић се спретније изражава, али будући да и он заступа интересе Империје, то у ствари и није добра ствар.

Роквелово тумачење корумпираних колумниста је било да су потпали под утицај "култа личности" (пре бих рекао, култа функције) америчког Императора, који "тражи власт, обожава власт, и изнад свега ставља власт." Тај култ нам је итекако познат.

Зар неко још мисли да је "црвено-жута" коалиција формирана из било ког другог принципа осим власти? И да су њени стварни господари Тадић и Дачић, а не моћници у Бриселу и Вашингтону? Ако заиста верујете у то, онда и даље наставите да читате (слушате, гледате) Б92, и очекујете од власти у Србији да бране земљу и заштите народ. И кад сте већ ту, имам плац са погледом на море ако сте заинтересовани. У Јагодини. Палме урачунате.

четвртак, 17. јул 2008.

Већ су почели

Иако је најављивано све и свашта, од некаквог "акционог плана" па надаље, реакције власти Србије на проглашење сецесије Косова у ствари није ни било. Захваљујући понајвише министру "Наш Велики Пријатељ Америка" Јеремићу и председнику "Учинићу Све Што Могу" Тадићу, изостале су макар и симболичне мере протеста. Нити је било тужби против земаља које су на Србију извршиле де факто агресију признавањем "Косова," ни протестних нота, а камоли протеривања амбасадора (ха! Па ко би онда правио нову владу и говорио Србима шта смеју да мисле?). Само је неколицина амбасадора "повучена на консултације," што земљама домаћинима није богзна како тешко пало.

Како извештава данашњи Њујорк Тајмс, сада ће и ти амбасадори да буду враћени, као да се аман баш ништа није десило: "Функционери у Београду кажу да Србија размишља о овој промени политике да би показала своју приврженост Западу."

Новинар Тајмса Ден Билефски цитира министра Јеремића да ће Србија и даље да се противи "независном" Косову (писањем љутитих - али не превише! - писама, ваљда), али додаје следеће:

"Западне дипломате се надају да ће нови проевропски став српске владе омекшати противљење независности Косова. Иако Србијанцима и даље није право због подршке Запада Косову, аналитичари кажу да су им економске бриге важније од емоција, јер већина Срба показује да им је приоритет просперитет.

Србија је једна од најсиромашнијих земаља Европе, где многи становници зарађују тек $500 месечно."


Чек' мало... зар после осам година досманске "демократије" и привредног "препорода" кроз економско јеванђеље Млађана Динкића и финансијско апостоловање Боже Ђелића, да Србија буде "једна од најсиромашнијих у Европи"?! Незамисливо! Да је то случајно рекао неки Пера или Жика, очас би био проглашен за "клерофашистоидног ултра-националисту," али ето, кад већ каже Њујорк Тајмс, онда то само значи да је Србији потребно још више економске политике која је спровођена досад, је ли. Иначе би Запад могао да се наљути, а то никако не би било добро. Не, није ред да провоцирамо наше велике пријатеље који су нас ето бомбардовали и држали нам санкције и комадали земљу, али све за наше сопствено добро, и ко друкчије каже клевеће и лаже...

(Ма и од оваквог сарказма ми позли, кад помислим да неки људи стварно овако резонују. Фуј.)

Елем, Њујорк Тајмс тврди, позивајући се на неименоване "аналитичаре" да су Србима прече паре него земља, "просперитет" од суверенитета, "светла европска будућност" од слободе. Влада Цветковић-Дачек им је доказ.

А сутра ће вероватно у режимској штампи да се јави како "Њујорк Тајмс извештава да је Јеремић изјавио како ће Србија наставити борбу за Косово..."

Ко онда кога овде вуче за нос, или шта већ друго?

субота, 12. јул 2008.

Ствар навике

Има дана кад помислим да би можда било боље да су људи мање сналажљиви, мање прилагодљиви, мање трпећи. Јесте да се овако може више издржати, али испада да се и мора.

Прошлог петка је био 4. јули, који се у Америци прославља као дан независности. То је датум када је 1776. Континентални Конгрес (што би се код нас рекло, сабор) усвојио Декларацију о независности 13 колонија од британске круне.
„Када у току људских догађања постане неопходно да један народ раскине политичке стеге које га с другим везују и заузме у царству земаљском одвојен и једнак положај на који по законима Природе и Бога има право, пристојан обзир према мишљењу човечанства захтева да објаве разлоге који их гурају у раскид...“
Сви су људи рођени са одређеним неотуђивим правима, даље се каже у Декларацији: живот, слобода, и потрага за срећом (теза преузета од филозофа Џона Лока, који је у оригиналу рекао „живот, слобода и имовина“). И да људи створише државу да им та права штити. Али када држава постане највећи непријатељ живота, слободе, и имовине, онда народ има право и обавезу да је руши и на њено место доводи власт која ће да ради свој посао. Иако, како се каже у Декларацији,
...све искуство казује да је су људи више вољни да трпе док је то могуће него да се ослободе рушењем институција на које су навикли.“
У том грму лежи зец, је ли. Све је, на крају, ствар навике. Та једна трећина колониста који су се борили за независност (остали су били или лојални, или им је било свеједно) није могла да се навикне на нове порезе, између осталог. Често се каже да је побуна 1776. била устанак против пореза више него ишта друго. А данас, држава која је успостављена као гарант права и слобода које је Џорџ III газио узима далеко више, контролише далеко више, угњетава далеко више него што је ико од потписника Декларације могао и да замисли - и скоро нико се не буни. Навикли људи. Не само што не прозивају државу због кршења права и слобода, већ је критикују што их не крши још више, у име нових вредности попут једнакости, разноликости и мултикултурализма.

А шта је тек с нама, који смо навикли на власт која стреља и затвара неистомишљенике, која отима имовину јер људи „имају превише,“ у којој постоји вербални деликт, и где је сасвим нормално да држава поставља управне одборе предузећа, рецимо. Где је општеприхваћено да је политика најпрофитабилнији посао, јер ко је луд да ради 40 година кад може да украде за четири! Уосталом, ко не краде, том украду. И то је, је ли, „нормално.“ Ако је то слобода, онда није ни чудо што је народ не препознаје.

Али људи к’о људи, шта да раде него да трпе? Ако је судити по црним хроникама, има их и који не издрже, али углавном се ето „сналазимо“ из дана у дан, и маштамо о неком бољем сутра. У коме ће све бити исто као и данас, али ће ето однекут доћи неки бољи људи који неће искористити апсолутну власт да отимају и краду, који неће лагати и варати, који неће продати душу за шаку власти... Кад на врби роди грожђе, значи.

Слабо се разумем у пољопривреду, па не знам да ли је могуће да стока која довољно буде под јармом после неког времена и без јарма ради шта јој се каже. Али знам да је то апсолутно тачно за људе. Па и за наводно слободољубиве Американце, који и данас инсистирају да су најслободнији на свету и да ту слободу бране и штите њихове легије по иностранству. А где је некад таксена маркица од један одсто била превише, сада четрдесет и више одсто у порезима и наметима није.

четвртак, 10. јул 2008.

Са оваквим ”пријатељима”...

Чујем да има неких међу Србима који симпатишу Барака Хусеина Обаму. Оно, јесте да је човек нормалнији од Џона Мекејна; али бити нормалнији од човека који је ем у спрези са шиптарским лобистима, ем никад није видео рат који му се није допао, није баш тешко.

Али ако лаже коза, не лаже рог. Ево шта је Обама изјавио поводом формирања нове српске владе, 8. јула, из Чикага (оригинал овде)

"Честитам председнику Борису Тадићу и Премијеру Мирку Цветковићу и желим успех новој влади у Београду у суочавању са проблемима који већ предуго спречавају Србију да оствари свој велики потенцијал.

Срби су прошли кроз неколико болних поглавља у својој дугој и поносној историји. Грађани Србије сада желе напредак, демократски развој и економски раст. У мају су бирачи испољили своје опредељење за европску будућност, а ту визију је потврдило политичко руководство Србије формирање владе која дели те аспирације. Споразум о стабилизацији и придруживању са ЕУ представља темељ на коме нова влада може да гради. Влада Србије која посвети своју енергију овој визији наде може да рачуна на моју потпуну подршку.”


Превод са ”политичарског”: Нова влада је доказ да су се Срби одрекли Косова и да сад хоће евроинтеграције. Темељ за то је ССП - јесте да не важи, али ето - и ја очекујем од сваке владе слепу послушност Бриселу. Коалиција ДС-СПС је најприроднија ствар на свету, и свима даје наду у боље сутра.

”Стварни напредак наравно захтева позитивне и одговорне односе са свим суседима Србије, укључујући и Косово. За ово је неопходно да се запаљива реторика и провокативно деловање оставе у прошлости. Председник Обама и наши европски партнери ће се потрудити да сви у региону испоштују такве стандарде.”


У преводу: Нема вам будућности док не признате независно Косово. А ми ћемо опет да трабуњамо о некаквим стандардима, иако смо већ безброј пута показали да никакве стандарде нити хоћемо нити можемо да поштујемо кад су у питању Срби.

”Сви Срби у региону, без обзира где живе, могу да поправе своје животе учешћем у легитимним политичким институцијама на свим нивоима. Будите уверени да ћу ја, као Председник, радити са свим међународним и локалним актерима на Косову да се оствари пуна заштита Срба тамо, укључивши и веће овласти за српске општине, неометан приступ и рад Српској православној цркви, и право на повратак и имовину свих избеглица и расељених лица.”


Превод: Срби морају да се повинују шиптарским властима на Косову. Опет им обећавам оно што им је обећано већ небројено пута, али нико - па ни ја - нема никакве намере да испуни.

”Изградња боље будућности захтева и испуњавање обавеза из прошлости. Недавно хапшење Стојана Жупљанина је важан корак у том правцу. Позивам нову владу у Београду да се максимално потруди да ухапси и преостале бегунце са потреница за ратне злочине, у које спадају и Ген. Ратко Младић и Радован Караџић.”


Превод: Наша обећања дођу и оду, али ваше ”обавезе” остају. Заборавите Косово, али ми Хаг нећемо. Без главе Ратка и Радована, ништа од светле будућности. А после њих ћемо наћи још нешто, ништа се не брините.

”Србија и САД су традиционално уживале пријатељске и савезничке односе. Време је да се наже земње врате заједничким вредностима и узајамном поштовању које нам је толико добра донело у прошлости. Моја власт ће у Београду тражити живахне партнере с којима ћемо да градимо наше односе.”


Превод: Ви сте стварно фантастичан народ; издамо вас, бомбардујемо, окупирамо, сатанизујемо, а ви нам љубите скут! Кад ја будем Император, има да се јасно зна ко је ”горњи” а ко ”доњи,” о чему сведочи и овај речник право из ”интимних огласа.”

”Такође желим да Србима свуда упутум најбоље жеље поводом недавног Видовдана.”


Превод: Успут буди речено, срећна вам годишњица Боја на Косову, сад кад смо вам га једном занавек отели!

Сачекаћу да се вратите из тоалета (Шта, није вам мука? Зашто?!). О, ту сте? Кад пре?

Суочен са овом ”поруком,” човек може или да бесни, или да се смеје, али апсолутно не може да је схвати озбиљно. Ко год да је ово написао Обами (не мислите ваљда да он сам пише своје говоре? Па ниједан амерички политичар то не ради већ деценијама!) врло добро зна о чему говори. Србима се шаљу празна обећања и флоскуле о нади, бољем сутра, прогресу, пријатељству и просперитету, али се заузврат тражи ”само” одрицање од Косова, идентитета и правде. Само.

Америчка политика према Србима и Србији се неће променити, без обзира ко постане следећи Император. Имали смо прилике да гледамо и Демократе и Републиканце у акцији по осам година, и између њих није било ама баш никакве разлике. Они који мисле да ће Обамин евентуални долазак на власт да заустави мучење Срба грдно се варају. Веће шансе је за то било кад је на престо дошао Буш Млађи, па од тога не само да није било ама баш ништа, већ нам је за његове власти и званично отето Косово.

Можда ја ово џабе причам људима који су иазбрали владу Цветковић-Дачек. Можда је Србија (за све Србе баш и не знам, има их и ван те полуделе земље) стварно поверовала у добру вољу њених мучитења и џелата, и види потпуну покорност као спасење. Ако је тако, онда волите и Обаму и Мекејна, Солану, Кларка, Кушнера, Ахтисарија и све остале ”високе представнике” и ”специјалне изасланике”. Али немојте рећи да нисте знали. Тај изговор више не пије воде.

уторак, 8. јул 2008.

Империја своју муку мучи

Нисам нестао са лица земље, нити сам схватио жуто-црвену коалицију као крај света. Оно, јесте можда увреда здравој памети, али шта друго да се очекује кад се уједине тајкуни, Империја и похлепа, а наспрем њих стоје, како рече Слободан Антонић, само рентијери околности? Нисам једном рекао "тражили сте, гледајте" и не једном цитирао да "сваки народ добије власт какву заслужује." Па што да се понављам.

Али ево, видим два одлична приказа америчких политичких прилика Срђе Трифковића: један о Обами и један о Мекејну и његовој спрези са Сорошем. Закључак? "Бог нек' нам је на помоћи." Американцима, дакако.

Некако ми је занимљиво кад се башибозук бије међусобно. Ево недавно је Весли Кларк покушао да опањка свог некадашњег саборца за Свеалбанску Ствар Мекејна, рекавши да "није квалификација за председника то што се неко возикао авионом па био оборен." (Мекејн је био морнарички пилот у Вијетнаму; оборен је и провео је неколико година у заробљеништву). На то су Мекејновци одговорили "А јесте кад се одрже три и по говора у Сенату..." (мислећи на Обамину кратку политичку каријеру у којој није урадио ама баш ништа).

Па онда гледам на ЈуТјубу снимак са Фокс телевизије, где једног од Обаминих људи питају, "Реците нам бар једну ствар коју је Сенатор урадио за време свог мандата." Овај муца, брља, шврља. Каже, "Али он инспирише људе." Ма све је то лепо, али шта је урадио? Па ништа, дабоме.

Нисма значи ми једини који пате од лоших политичара. Нити смо једини који због њих пропадају. Лепо би било да је то нека утеха, али ето, није.