Странпутица очаја

Добро, да ли је могуће да су баш сви зли, покварени, неспособни?

Где год се окренем, било на герилским медијима или у ехо-коморама квислинпког култа, видим малтене исто кукумавчење. Никоме ово сад не ваља - чак ни култистима, јер је досад требало већ дванаест пута да наступи Свијетла ЕУропска будућност, али се на том путу увек нешто испречи (нпр. постојање Срба). А неки родољуби, уместо да осмисле стратегију, или барем тактику борбе против квислиншког култа, усмеравају енергију и време на белосветске завере, баве се мистицизмом, не верују ни себи а камоли другима, и све време гунђају како нема ама баш никога, нигде, да покрене ствари набоље.

Стварно? Шта мисле, да ће слобода да дође у инстант-пакетићу, са сличицом Спаситеља на белом коњу? Само додате топлу воду и бум - ето слободе, благостања, части и поштења за све. Кад би барем било тако једноставно. Али није. Никад није било, нити ће икада бити. Ко год нуди инстант-слободу, пречицу, хлеба без мотике и преко погаче, тај зло мисли таман колико и најгрђи жутократа или невладник.

Кад вас науче да постављате погрешна питања, не морају да страхују да ћете пронаћи праве одговоре. Данас хара нека наопака логика, по којој није важно шта се ради, већ ко ради. Тако убијање магично постаје врлина ако убија Американац, а најцрње злодело ако убија, рецимо, Србин. Или обрнуто, нажалост. По тој логици, ако је на власти „наш“ човек, све му је дозвољено и опроштено, а ако влада „њихов“, све што уради аутоматски не ваља.

Читаоцима Сокола је ваљда досад јасно да ја тако не резонујем, и сматрам да је ова „логика“ у потпуности бесмислена. Зашто онда о томе причам? Зато што мислим да је ова логичка замка у срцу очаја који се шири међу онима који би да пречицом дођу до слободе.

Наиме, очајници полазе од апсурдног полазишта да једна грешка по аутоматизму потире све што неки човек, странка или покрет чини. Једно једино одступање од насумично постављеног идеалног стандарда ставља ту особу, странку или покрет у исту раван са квислиншким култом.

Ево само два примера „силогизама“ које сам чуо: функционер те и те странке се незаконито обогатио; значи, исти је као Ђилас; према томе, та странка није ништа боља од Демо(н)крата. Или: Покрет тај и тај нема „србски“ у свом имену и није им свака трећа реч из Светог Писма или од Владике Николаја, па зато нису прави Православци већ сатански култ (!). И тако даље.

Па кад закључите да су сви исти, да нема апсолутно никаквог смисла да се борите против Курте да би вас зајахао Мурта, онда лепо одустанете од борбе, прихватите јарам и улар, и пустите да вас упрежу, јашу и воде около као марву.

Али управо то је и циљ квислиншког култа! Постали сте жртва моралног релативизма: брисања граница добра и зла, померања дефиниција до тачке где се више не зна шта је добро а шта рђаво, сви постану исти, а марва нема алтернативу.

Неки дан сам поставио текст Дучићеве последње песме зато што је она израз не очаја, већ огорчености. Писана је у мрачном времену, мрачнијем од овог данас - али ако је пажљиво прочитате, видећете да Дучић објашњава зашто су сви рђави, тј. набраја какво су све зло урадили.

Зато су ме увек нервирале теорије по којима су непочинства жутократа и невладника разни форумаши објашњавали тиме што је овај Хрват, онај комуниста, онај педер, овај наркоман, итд. Као, ниједан „прави Србин“ не би могао тако да се понаша. А с друге стране - и контра тој тези - набрајају како је вековима међу Србима било издајица, мутивода, превараната, и констатују да се ништа није променило. Па не може и једно и друго!

У сваком времену има рђавих, злих, подмуклих, кварних; разлика је само да ли су у стању да се докопају моћи и власти, па да своју самовољу претворе у закон, или не. Очигледно је током историје било времена када рђави нису били на власти, иначе би нас одавно нестало. А када зајашу, део кривице за то сигурно сноси и народ који им то дозволи, зато што је збуњен, уморан или гладан. „Нису криве звезде, драги Бруте, већ ми, што смо поданици“. (Шекспир, Јулије Цезар, 1. чин, 2. сцена) Једино што се променило је што су светски моћници научили бар ту лекцију из историје (иначе мисле да она за њих не важи), па се труде да народе које узму на зуб избезуме, сморе и изгладне, да би после с њима радили шта им је воља.

Антички песник Симонидис, аутор епиграма Спартанцима код Термопила, је својевремено образложио зашто одустаје од потраге за човеком без мане. Живот је, каже, прекратак да би се траћио у трагању за нечим чега не може бити: „Све док свесно зло не чини, хвалићу и волети сваког човека. Али ни богови не могу против нужде“.

Нема, дакле, ни савршених ни безгрешних. Што не значи да су сви исти. Несвесне да зло чине треба освестити. Свесне који се покају, примити братски и с њима градити земљу. А за свесне који неће да се покају, намерне злотворе, људске помоћи нема. Али судите о добрим и злим на основу њихових дела, а не етикета које им прилепите.

Право питање није коме верујете, јер не постоји нити једна особа на свету с којом ћете се потпуно сложити о свему. Право је питање у шта верујете: који су ваши погледи на добро и зло, врлину и грех, како живети у миру и слози са другима око себе. Ако о тим стварима нађете заједнички језик са неком политичком опцијом, онда гласајте за њих - притом не заборављајући да имате не само право већ и обавезу да им ускратите поверење ако вас обману или изневере.

Слобода не долази из инстант-кесице, већ свакодневним трудом. Сопственим избором, деловањем по том избору, и одговорношћу за изабрано, речено и учињено. Притом не мислим само на квази-верски чин убацивања листића у кутију.

И кад тако постанете јасни сами себи, слободни у сопственој души, нико - ни Империја, ни жутократија, ни невладници, ни лажни пророци, ни проповедници очаја, нико - не може да вам стави јарам и улар.

Јер више нисте марва, него људи.