”Срби су уморни од борбе.”
То сам чуо већ небројено пута, како у пропаганди на Западу тако и од људи из Србије.
Уморни? Од борбе за опстанак, земљу, животе, част? Може ли се бити уморан од живота?!
Ево, већ скоро десет година се држава Србија уби од покушаја да се преда Империји, да је ова остави на миру, па макар и у блату ропства. И ништа. Не зато што се Србија недовољно труди (што је аргумент не толико империјалиста колико невладника који им служе) већ зато што је то немогуће.
Империји је потребан негативац како би се представила - како свету тако и самој себи - као витез на белом коњу. Улога тог негативца је додељена Србима још почетком деведесетих, и на Западу и међу исламским џихадистима, који су управо завршили рат у Авганистану и нису знали где и шта даље. Да сад не препричавам одличну анализу Брендана О’Нила (види овде).
Међутим, колико год Срби били потребни Империји као ”фантомска опасност,” толико је Империји у интересу било и остало да не буду стварна претња. Од увођења санкција до медијске сатанизације, октобарске револуције, финансирања разних невладника и ”боркиња за људска права,” све се ради како би се српско друштво и држава поткопали, ослабили, сморили. Тај умор није само природна појава, већ је пажљиво и систематски култивисан, у класичној примени принципа ратовања да се уништењем морала непријатеља остварује победа и без борбе.
Не спорим да се многи с правом осећају уморно. Двадесет и кусур година је дуго време да се живи у кризи, под притиском. Иако људска психа може да издржи свашта, то је ипак превелик временски оквир. Ево, ја већ десет година пишем без икаквог видљивог ефекта, без скоро икакве финансијске користи, без признања. Има дана кад сам уморан од тога - али ми је незамисливо да одустанем!
Уосталом, погледајте ствари из мало другачије перспективе. Како ли се чине санкције и неимаштина, па чак и 78 дана бомбардовања 1999. са становишта крајишких и славонских Срба који су протерани са своје прадедовине; или Срба у БиХ који су скоро четири године ратовали за опстанак против џихадистичког режима; или косовских Срба који су или протерани или опстају и данас у лављој јами шиптарске терористичке ”државе”?
А шта би тек рекли они који су пешке прешли Албанију 1915? С правом су могли да кажу да су уморни док су на Крфу умирали од глади и болести. Али су у јесен 1918. ослобађајући своју земљу трчали брже од француске коњице.
Пре две недеље су ”уморни” Срби - односно, властодршци који свим силама гурају ”уморну” причу и сатраше државу и народ трудећи се да буду ”нормални” - славили годишњицу Првог српског устанка. Јесу ли можда патње и понижења тих Срба биле лакше од ових данас? Је ли ико од њих размишљао како је ”уморан” од своје вере и традиције, уморан од вековног ропства, уморан од слободе? Јесте. И онда су се такви ”интегрисали” и престали да буду Срби. Да цитирам Ђорћа Вукадиновића, ”нису нарочито процветали. И нису далеко одмакли.”
Ко не би био уморан од свега што нам се издешавало! Али морамо да схватимо да је великим делом тај умор који осећамо створен са циљем да нас натера да се одрекнемо себе, да престанемо са отпором, да не напустимо само принципе већ и чисти нагона за опстанком. Да од људи постанемо ствари, објекти за иживљавање.
Исто тако треба да спознамо да, без обзира шта Србија и Срби чинили, Империја неће променити своју политику, неће престати са расрбљавањем и србождерством у свако време и на сваком месту. Спознајом те истине ослобађамо се терета немогућег. Можемо да престанемо да узалуд трошимо време и труд доказујући да смо ето демократе, цивилизовани, нормални, послушни, добри.
Можемо да будемо то што јесмо, а што хоће да нам одузму.
Видећете, кад вам то постане јасно нећете бити толико уморни. Напротив.
„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)
субота, 28. фебруар 2009.
петак, 27. фебруар 2009.
Наручене самоубице
Реакција у Србији поводом јучерашње хашке пресуде државном, војном и полицијском руководству, наспрам онога што би требало да се деси у свакој држави чији народ иоле држи до себе, могла би да се опише као громогласна тишина.
Читам реакције страначких и државних првака у јучерашјој Политици. Шта рећи него: "јао нама с њима"?
Премијер Цветковић, на пример, или не разуме или неће да разуме суштину пресуде. Приговара да су казне "непримерено високе." Значи, слаже се да је пресуда исправна, да су се наводни злочини стварно десили и да су наводно били организовани, систематски, планирани, итд., али ето, претераше са казном? Какав мамлаз.
И још вели: "сматрамо да сваки појединац и злочинац има своје име и презиме." Да ли то није свестан да су ова петорица осуђена за "заједнички злочиначки подухват," односно заверу државног врха, а не као појединци? Је ли Цветковић онда стварно ментално ретардиран или се само претвара? Оно, да аплаудирамо Тадићевом настојању да промовише људска и грађанска права дебила, али да није мало много?
Мислим, није тешко да се види прави значај пресуде. Врло је јасан, рецимо, портпаролу ДСС-а:
Проблем је, међутим, у томе што ДСС не зна (не може, не сме, шта ли?) да речи преведе у дела. Ни кад је на власти, а поготово кад је опозиција. Рентијери околности, што рече Слободан Антонић ономад.
Пошто од опозиције нема неке вајде, хајде да се вратимо садашњим властодршцима. Александар Павић данас износи тезу да је ова пресуда у ствари круна политике ДОС-а, који већ девет година у континуитету води политику упропаштавања Србије:
Јер, цитирам даље:
Дакле, сада Међународни суд правде може комотно да се позове на одлуку Трибунала да је на Косову почињен систематски злочин против Шиптара (као што су урадили када су 2007. ослободили Србију оптужбе за "геноцид" у Сребреници - али узели здраво за готово да се он и десио, на основу пресуде Трибунала генералу Крстићу), и тако избегне да се замери још увек моћним спонзорима "независне државе Косово."
Маестрални тријумф дипломатије и политике, нема шта.
Питам вас још једном, јер ми заиста није јасно како људи то не виде: шта је Србија добила од "октобарске револуције" наовамо? Ништа од пустих обећања ДОС-а, али ништа, није испуњено. Чак и да прихватимо, аргумента ради, да је Милошевићева власт одговорна што је "завадила Србе са целим светом" (а што није тачно), је ли се то можда третман Срба и Србије поправио од тада? Или је постао још гори? Одговор је, надам се, сам по себи јасан.
Тражили сте демократију, лупали у шерпе и дували у пиштаљке, палили скупштину и багерима насртали на телевизију. Сада имате демократуру, ако се ко усуди да демонстрира може да буде на смрт испендречен, скупштину и да запалите ником ништа (нико је ни о чему не пита, све одлучују страни гаулајтери и тајкуни) а Бастиљу сте заменили Бомбардером, који вас исто тако засипа лажима али сад за рачун другог господара. Створена је "независна" Црна Гора и дукљанска нација, окупација Косова је пре годину дана крунисана и формалним отцепљењем, оно мало привреде што је преживело деведесете је раскрчмљено, уништено или хендикепирано једностраном применом мртворођеног Споразума са ЕУ. Данашња Србија језиво подсећа на Русију из деведесетих - осим што се, је ли, нико није усудио да Русију прогласи злочиначком или геноцидном државом.
Заиста се чини, као што то Павић аргументује, да ДОСманлије раде како за свој рачун (пљачка) тако и за туђи, односно да или служе страним господарима, или да њихово виђење будућности Србије сматрају својим. Суштинске разлике у последицама нема - води се "стара аустроугарска, новија коминтерновска и најновија англо-америчка балканска политика", Serbien muss sterbien!
За оне који слабо диване немачки, послужиће израз који воле да користе наша донедавна "браћа" на западу: "Србе на врбе!"
Мене нешто жуља око врата. А вас?
Читам реакције страначких и државних првака у јучерашјој Политици. Шта рећи него: "јао нама с њима"?
Премијер Цветковић, на пример, или не разуме или неће да разуме суштину пресуде. Приговара да су казне "непримерено високе." Значи, слаже се да је пресуда исправна, да су се наводни злочини стварно десили и да су наводно били организовани, систематски, планирани, итд., али ето, претераше са казном? Какав мамлаз.
И још вели: "сматрамо да сваки појединац и злочинац има своје име и презиме." Да ли то није свестан да су ова петорица осуђена за "заједнички злочиначки подухват," односно заверу државног врха, а не као појединци? Је ли Цветковић онда стварно ментално ретардиран или се само претвара? Оно, да аплаудирамо Тадићевом настојању да промовише људска и грађанска права дебила, али да није мало много?
Мислим, није тешко да се види прави значај пресуде. Врло је јасан, рецимо, портпаролу ДСС-а:
Андреја Младеновић оценио је да пресуда Хашког суда има за циљ да се оправда агресија НАТО-а на Србију и оправдају злочини које су Алијанса и албански терористи починили.
„Осуђени су људи који су бранили земљу од агресије да би се прикрило да је прави циљ напада НАТО-а на Србију било отимање Косова”, изјавио је Младеновић.
Проблем је, међутим, у томе што ДСС не зна (не може, не сме, шта ли?) да речи преведе у дела. Ни кад је на власти, а поготово кад је опозиција. Рентијери околности, што рече Слободан Антонић ономад.
Пошто од опозиције нема неке вајде, хајде да се вратимо садашњим властодршцима. Александар Павић данас износи тезу да је ова пресуда у ствари круна политике ДОС-а, који већ девет година у континуитету води политику упропаштавања Србије:
За сву „сарадњу“ са Хашким трибуналом током ДОС-овске деценије, Србија не да није добила ништа, већ је на себе натоварила још и одијум криминалне државне творевине. „Прагматични реформатори“ (заједно са реторичким националистима) нису успели да издејствују баш никакав контра-уступак... за изручивање целокупног војно-политичког врха трибуналу у Хагу.
Јер, цитирам даље:
Само је 1) пуки, а притом неинтелигентни аматер или 2) свесни издајник могао да се, у светлу процеса који су се тада водили у Хагу по косовској оптужници, упути у авантуру звану „тражење саветодавног мишљења“ Међународног суда правде. Јер, није било никакве сумње да ће се „косовски процес“ у Хагу завршити управо како се завршио и дати Међународном суду правде преседан који, у најмању руку, тешко може да игнорише. И да то никакав другостепени поступак неће суштински променити. Јер, онда то не би било у складу са мисијом Хашког трибунала – криминализација Србије као државе и њена трајна делегитимизација.
Дакле, сада Међународни суд правде може комотно да се позове на одлуку Трибунала да је на Косову почињен систематски злочин против Шиптара (као што су урадили када су 2007. ослободили Србију оптужбе за "геноцид" у Сребреници - али узели здраво за готово да се он и десио, на основу пресуде Трибунала генералу Крстићу), и тако избегне да се замери још увек моћним спонзорима "независне државе Косово."
Маестрални тријумф дипломатије и политике, нема шта.
Питам вас још једном, јер ми заиста није јасно како људи то не виде: шта је Србија добила од "октобарске револуције" наовамо? Ништа од пустих обећања ДОС-а, али ништа, није испуњено. Чак и да прихватимо, аргумента ради, да је Милошевићева власт одговорна што је "завадила Србе са целим светом" (а што није тачно), је ли се то можда третман Срба и Србије поправио од тада? Или је постао још гори? Одговор је, надам се, сам по себи јасан.
Тражили сте демократију, лупали у шерпе и дували у пиштаљке, палили скупштину и багерима насртали на телевизију. Сада имате демократуру, ако се ко усуди да демонстрира може да буде на смрт испендречен, скупштину и да запалите ником ништа (нико је ни о чему не пита, све одлучују страни гаулајтери и тајкуни) а Бастиљу сте заменили Бомбардером, који вас исто тако засипа лажима али сад за рачун другог господара. Створена је "независна" Црна Гора и дукљанска нација, окупација Косова је пре годину дана крунисана и формалним отцепљењем, оно мало привреде што је преживело деведесете је раскрчмљено, уништено или хендикепирано једностраном применом мртворођеног Споразума са ЕУ. Данашња Србија језиво подсећа на Русију из деведесетих - осим што се, је ли, нико није усудио да Русију прогласи злочиначком или геноцидном државом.
Заиста се чини, као што то Павић аргументује, да ДОСманлије раде како за свој рачун (пљачка) тако и за туђи, односно да или служе страним господарима, или да њихово виђење будућности Србије сматрају својим. Суштинске разлике у последицама нема - води се "стара аустроугарска, новија коминтерновска и најновија англо-америчка балканска политика", Serbien muss sterbien!
За оне који слабо диване немачки, послужиће израз који воле да користе наша донедавна "браћа" на западу: "Србе на врбе!"
Мене нешто жуља око врата. А вас?
четвртак, 26. фебруар 2009.
Судимо народу
Није вест кад пас уједе човека, кажу новинари, већ кад човек уједе пса. Односно, није вест када Хашка инквизиција осуди Србина, већ кад га ослободи.
Тако се већина агенција и листова на Западу који су јавили о данашњој хашкој пресуди усресредила на чињеницу да је бивши председник Србије Милан Милутиновић ослобођен свих оптужби, а тек успут су јавили да су Шаиновић, Лазаревић, Павковић, Лукић и Ђорђевић проглашени кривим и добили 15-22 године затвора за "капмању насиља усмерену против цивилног албанског становништва Косова."
Тако сада, на пример, Асошијетед прес јадикује како је ослобађање Милутиновића "пораз за тужиоце, који су пре три године изгубили шансу да осуде Слободана Милошевића по сличној оптужници." Још се не спомиње чињеница да је политичко, полицијско и војно руководство Србије управо осуђено за заверу да протера косовске Албанце. Али и на то ће доћи ред.
Ослобађајућа пресуда Милутиновићу је била исто онолико срачуната колико и осуда остале петорице. Амнестирањем Милутиновића, Трибунал је постхумно осудио Милошевића. По речима тзв. судије Бономија - који је ономад заменио тзв. судију Меја током процеса Милошевићу - "У пракси је Милошевић, кога су понекад звали 'Врховни командант', имао стварну командну одговорност над војском током НАТО кампање."
Какве ли охолости. Какве ли глупости. Па и у Америци је председник "Врховни командант" оружаних снага. Бономи открива топлу воду, и у њој још види нешто злочиначко!
Охолост је у том изразу, "НАТО кампања." Једна ствар која се никако не спомиње у било којој хашкој дискусији Косова 1999. је чињеница да су се наводни злочини за које је Србија оптужена наводно десили током тзв. НАТО кампање (тзв. масакр у Рачку је тихо избрисан из оптужница). Али зашто је онда НАТО упоште започињао "кампању"? Ради се о узрочно-последичној рупи величине саме Америке: ако српске снаге нису починиле злочине против Албанаца (као што вели Инквизиција) пре НАТО "кампање," како је онда она наводно изнуђена злочинима против Албанаца кад се они још нису десили?!
И ту постаје јасно да је "кампања" у ствари била чин агресије.
Е сад, сетите се да је Трибунал оптужио Милошевића за геноцид (!) током "кампање," и то некако баш кад су у НАТО схватили да се СРЈ неће предати за два-три дана. Врло згодно, је ли. А касније је, на бројне захтеве да испита понашање НАТО током "кампање" Инквизиција одлучила да за то нема потребе:
Прочитајте то у оригиналу, ако хоћете. У суштини, Трибунал је питао НАТО јесу ли починили икакве злочине. Из НАТО су им одговорили: "Ко, јел' ми? Никад." А на то је Трибунал рекао: "Е, добро онда." И то је то.
Сврха данашње пресуде је трострука: прво, да се створи легитимитет за НАТО агресију из 1999 (јер она је, је ли, била сасвим оправдана због организованог прогона Албанаца); друго, да подупре "Независну државу Косово"; а треће, да Србија буде означена као агресор и злочинац, а не жртва НАТО агресије, окупације Косова и етничког чишћења које траје од 1999.
Не треба ово да нас изненади. Другачија пресуда није могла ни да буде, без обзира на доказе. Трибунал је на територији чланице НАТО. Финансирају га државе чланице НАТО (тј. претежно САД). И у БиХ и на Космету НАТО служи као полиција Трибунала. Сама сврха овог квази-суда је да створи квази-правни оквир за балканске ратове деведесетих тако што ће се за њих једино и искључиво оптужити Срби. Не ради се само о броју оптужених (мада је Срба далеко највише у хашким казаматима), већ и о томе ко је оптужен, и за шта. Ретким Хрватима, Муслиманима или Албанцима које Инквизиција приведе суди се због појединачних злочина, чак и када је оптужница по командној одговорности. Сви оптужени Срби су наводни чланови фантомског "заједничког злочиначког подухвата."
Иако је ова пресуда срамотна, не треба је тако звати. То би, наиме, значило да Инквизиција има неку врсту морала. Али нема. Она је перверзија, створена са сврхом да произведе покриће за интервенцију Империја у југословенске ратове. Нема легитимитет ни ауторитет да суди било коме, шта год он чинио или не чинио током рата.
Ово је само најновије (не и последње) у низу понижења којима је Србија већ годинама изложена, поготово од "октобарске револуције." Садашња квислиншка власт, која је убеђена да лизање освајачке чизме нема алтернативу, учиниће све што може да не оспори овај злочин против правде. Уместо тога, сарађиваће у пуној мери са Империјом у жигосању српског народа као агресора и злочинаца, правдању бомбардовања српских градова и села, убијања деце и отимања земље.
Ако Срби имају још имало достојанства, морали би да се обрачунају са таквим квислинзима на одговарајући начин. У томе се не треба плашити Империје. Шта она још може да уради, а да није већ урадила? Само да преостале Србе и физичи истреби. А све и да за то има воље (што је могуће) то није више у стању.
Могу Империја и њен Хашки минотаур да се иживљавају над Србима колико хоће (али само док им Срби то дозвољавају), ништа од тога им неће помоћи да избегну сопствени усуд. И без овога, Империја има довољно крваве руке. Већ грца под теретом сопствених непочинстава, а судбина јој је већ увелико записана и поприлично неизбежна.
Пошто су се одрекли своје историје, културе и традиције, вредело би владаре Империје подсетити на речи Томаса Џеферсона, који је пре пар векова написао: "Плашим се за своју земљу кад се сетим да је Бог праведан и да Његова правда не може да спава довека."
Толико, дакле, о њима. А шта ћемо ми?
Тако се већина агенција и листова на Западу који су јавили о данашњој хашкој пресуди усресредила на чињеницу да је бивши председник Србије Милан Милутиновић ослобођен свих оптужби, а тек успут су јавили да су Шаиновић, Лазаревић, Павковић, Лукић и Ђорђевић проглашени кривим и добили 15-22 године затвора за "капмању насиља усмерену против цивилног албанског становништва Косова."
Тако сада, на пример, Асошијетед прес јадикује како је ослобађање Милутиновића "пораз за тужиоце, који су пре три године изгубили шансу да осуде Слободана Милошевића по сличној оптужници." Још се не спомиње чињеница да је политичко, полицијско и војно руководство Србије управо осуђено за заверу да протера косовске Албанце. Али и на то ће доћи ред.
Ослобађајућа пресуда Милутиновићу је била исто онолико срачуната колико и осуда остале петорице. Амнестирањем Милутиновића, Трибунал је постхумно осудио Милошевића. По речима тзв. судије Бономија - који је ономад заменио тзв. судију Меја током процеса Милошевићу - "У пракси је Милошевић, кога су понекад звали 'Врховни командант', имао стварну командну одговорност над војском током НАТО кампање."
Какве ли охолости. Какве ли глупости. Па и у Америци је председник "Врховни командант" оружаних снага. Бономи открива топлу воду, и у њој још види нешто злочиначко!
Охолост је у том изразу, "НАТО кампања." Једна ствар која се никако не спомиње у било којој хашкој дискусији Косова 1999. је чињеница да су се наводни злочини за које је Србија оптужена наводно десили током тзв. НАТО кампање (тзв. масакр у Рачку је тихо избрисан из оптужница). Али зашто је онда НАТО упоште започињао "кампању"? Ради се о узрочно-последичној рупи величине саме Америке: ако српске снаге нису починиле злочине против Албанаца (као што вели Инквизиција) пре НАТО "кампање," како је онда она наводно изнуђена злочинима против Албанаца кад се они још нису десили?!
И ту постаје јасно да је "кампања" у ствари била чин агресије.
Е сад, сетите се да је Трибунал оптужио Милошевића за геноцид (!) током "кампање," и то некако баш кад су у НАТО схватили да се СРЈ неће предати за два-три дана. Врло згодно, је ли. А касније је, на бројне захтеве да испита понашање НАТО током "кампање" Инквизиција одлучила да за то нема потребе:
...Тужилац је објавила закључак, после помног разматрања процене њених сарадника, да нема основа за отварање истраге у било коју од оптужби везаних за ваздушну кампању НАТО. Мада је НАТО учинио неке грешке, Тужилац је задовољна објашњењем да НАТО није намерно гађао цивиле или неовлашетене војне циљеве током кампање."
Прочитајте то у оригиналу, ако хоћете. У суштини, Трибунал је питао НАТО јесу ли починили икакве злочине. Из НАТО су им одговорили: "Ко, јел' ми? Никад." А на то је Трибунал рекао: "Е, добро онда." И то је то.
Сврха данашње пресуде је трострука: прво, да се створи легитимитет за НАТО агресију из 1999 (јер она је, је ли, била сасвим оправдана због организованог прогона Албанаца); друго, да подупре "Независну државу Косово"; а треће, да Србија буде означена као агресор и злочинац, а не жртва НАТО агресије, окупације Косова и етничког чишћења које траје од 1999.
Не треба ово да нас изненади. Другачија пресуда није могла ни да буде, без обзира на доказе. Трибунал је на територији чланице НАТО. Финансирају га државе чланице НАТО (тј. претежно САД). И у БиХ и на Космету НАТО служи као полиција Трибунала. Сама сврха овог квази-суда је да створи квази-правни оквир за балканске ратове деведесетих тако што ће се за њих једино и искључиво оптужити Срби. Не ради се само о броју оптужених (мада је Срба далеко највише у хашким казаматима), већ и о томе ко је оптужен, и за шта. Ретким Хрватима, Муслиманима или Албанцима које Инквизиција приведе суди се због појединачних злочина, чак и када је оптужница по командној одговорности. Сви оптужени Срби су наводни чланови фантомског "заједничког злочиначког подухвата."
Иако је ова пресуда срамотна, не треба је тако звати. То би, наиме, значило да Инквизиција има неку врсту морала. Али нема. Она је перверзија, створена са сврхом да произведе покриће за интервенцију Империја у југословенске ратове. Нема легитимитет ни ауторитет да суди било коме, шта год он чинио или не чинио током рата.
Ово је само најновије (не и последње) у низу понижења којима је Србија већ годинама изложена, поготово од "октобарске револуције." Садашња квислиншка власт, која је убеђена да лизање освајачке чизме нема алтернативу, учиниће све што може да не оспори овај злочин против правде. Уместо тога, сарађиваће у пуној мери са Империјом у жигосању српског народа као агресора и злочинаца, правдању бомбардовања српских градова и села, убијања деце и отимања земље.
Ако Срби имају још имало достојанства, морали би да се обрачунају са таквим квислинзима на одговарајући начин. У томе се не треба плашити Империје. Шта она још може да уради, а да није већ урадила? Само да преостале Србе и физичи истреби. А све и да за то има воље (што је могуће) то није више у стању.
Могу Империја и њен Хашки минотаур да се иживљавају над Србима колико хоће (али само док им Срби то дозвољавају), ништа од тога им неће помоћи да избегну сопствени усуд. И без овога, Империја има довољно крваве руке. Већ грца под теретом сопствених непочинстава, а судбина јој је већ увелико записана и поприлично неизбежна.
Пошто су се одрекли своје историје, културе и традиције, вредело би владаре Империје подсетити на речи Томаса Џеферсона, који је пре пар векова написао: "Плашим се за своју земљу кад се сетим да је Бог праведан и да Његова правда не може да спава довека."
Толико, дакле, о њима. А шта ћемо ми?
уторак, 24. фебруар 2009.
Миладинов милион
Чудан је случај Миладина Ковачевића. У америчкој верзији, тај (типични, је ли) српски силеџија из чиста мира и без разлога је брутално напао студента Брајана Штајнхауера у кафани, и толико га пребио да је Штајнхауер остао у коми неко време.
Америчким медијима и политичарима је ова прича дошла као поручена, поготово пред изборе прошле јесени. Пошто су већ имали савршеног негативца (Србина) и савршену жртву (Јеврејина), некако им нису били занимљиви остали учесници туче. На пример, Мелиса Картахена, девојка Ковачевићевог друга Санела Софтића, коју је припити Штајнхауер наводно опипавао отпозада. Или Софтић, који је подвикнуо на Штајнхауера да се ”гони од моје девојке” да би га Штајнхауер на то ударио главом. Изјаве Софтића и Картахене у полицијском извештају наводе на закључак да је Штајнхауер отпочео сукоб - мада и Софтић и још један његов сународник присутан у тучи тврде да они, ето, нису тукли Штајнхауера по глави кад је пао на под.
Значи, није баш све тако јасно и једноставно. Додуше, није ни Ковачевић ту испао цвеће. Шта је имао да се петља у кафанску тучу? Да помогне ”пријатељима” који су се после оградили од свега и кривицу пребацили на њега? Можда си добар кошаркаш, Миладине, али да си нарочито бистар - ниси.
И онда долазимо до дешавања која су од њујоршке кафанске туче у име ”братства и јединства” направиле међународни дипломатски инцидент. Наиме, пошто је Ковачевић ухапшен, положио је кауцију од $100.000. Првобитно сам мислио да је то платила његова породица (занимљиво; одакле им?) али сад чујем да је у питању био конзулат Србије. Што представља много већи ниво ”услуга” него што обичан грађанин заслужује. Али ту није крај; Ковачевићев пасош је конфискован у полицији, да овај не би напустио земљу. Међутим, неко му је издао нови пасош, и Ковачевић се с тим пасошем брже-боље вратио у Србију, одакле по уставу и законима не може бити изручен у САД.
Пре неки дан је лист ”Борба” објавио да је влада Мирка Цветковића договорила са Американцима да Штајнхауеровој породици исплати $900.000, а да не потражује оних $100.000 за кауцију. Амерички амбасадор у Београду Мантер је преговарао са министром правде Хоменом, а све је било иницијатива Хилари Клинтон, тврде амерички извори (Њујорк Пост). Међутим, ни овом исплатом се не уклања проблем да Американци још увек инсистирају да Ковачевићу суде!
Сад влада прогони новинаре и уреднике ”Борбе” због наводног одавања државне тајне, али новинари су само радили свој посао. За разлику од владе. Јер, да је исплата милиона Американцима за резултат имала одустајање од кривичног гоњења Ковачевића, онда би човек још могао и да каже: ”Колико то све скупа било морално гадљиво, ипак је постигнут неки дипломатски успех, кафанска туча више није оружје у рукама америчких србождера.” Овако, Американци добише паре, али хоће и Миладина. Па ко је овде глуп?
Има ту још нешто. Зашто власт у Србији (од неименованог дипломате који му је издао исправе до министара у Цветковићевој влади) оволико штити Миладина Ковачевића? Чиме је он то заслужио? И зашто се одједном власти у Србији држе закона, када их закон уопште не интересује када се ради о хашким оптуженицима? Је ли Слободан Милошевић ономад хапшен због нечега сасвим невезаног за Хаг, да би онда био предат Американцима па се тек онда писао Закон о сарадњи са МКТЈ? Ни данас се не зна ко је прошлог јула ухапсио Радована Караџића, али је и он изручен без саслушања (опет мимо прописа). Полицајцима који су на потоњем митингу на смрт пребили Ранка Панића не фали ни длака с главе. Али зато Урош Мишић, навијач који је бакљом ударио полицајца (у цивилу), добија 10 година. Где је ту право? Где је ту правда?
Да не заборавим, шта је било са тим дипломатом који је издао пасош Ковачевићу? Да ли је због тога одговарао?
На крају, Србија испаде талац Миладина Ковачевића, али још више и сопствених власти. Јер, да службеник у Њујорку није противзаконито издао пасош, не би било проблема са изручењем. Цветковићева влада не би имала прилику да прави идиотске нагодбе са Мантером у којима Американци добијају милион долара а Србија ништа. Или да због откривања те нагодбе прогони новинаре, који су једини у свему овоме заиста само радили свој посао.
А Миладин? И за њега и за нас би било боље да је изашао пред амерички суд. Можда би тако научио цену лажног пријатељства и кафанских обрачуна. Овако, тај цех мора да плаћа народ Србије. Ковачевић је тако постао пример свима онима који би да раде шта им је воља, а да неко други за то сноси последице.
Није онда ни чудо што га власти у Србији штите, кад им је малтене маскота.
Додатак (27. 2. 2009): Одличну анализу "афере Ковачевић" из дипломатско-конзуларног угла можете прочитати на Видовдану.
Америчким медијима и политичарима је ова прича дошла као поручена, поготово пред изборе прошле јесени. Пошто су већ имали савршеног негативца (Србина) и савршену жртву (Јеврејина), некако им нису били занимљиви остали учесници туче. На пример, Мелиса Картахена, девојка Ковачевићевог друга Санела Софтића, коју је припити Штајнхауер наводно опипавао отпозада. Или Софтић, који је подвикнуо на Штајнхауера да се ”гони од моје девојке” да би га Штајнхауер на то ударио главом. Изјаве Софтића и Картахене у полицијском извештају наводе на закључак да је Штајнхауер отпочео сукоб - мада и Софтић и још један његов сународник присутан у тучи тврде да они, ето, нису тукли Штајнхауера по глави кад је пао на под.
Значи, није баш све тако јасно и једноставно. Додуше, није ни Ковачевић ту испао цвеће. Шта је имао да се петља у кафанску тучу? Да помогне ”пријатељима” који су се после оградили од свега и кривицу пребацили на њега? Можда си добар кошаркаш, Миладине, али да си нарочито бистар - ниси.
И онда долазимо до дешавања која су од њујоршке кафанске туче у име ”братства и јединства” направиле међународни дипломатски инцидент. Наиме, пошто је Ковачевић ухапшен, положио је кауцију од $100.000. Првобитно сам мислио да је то платила његова породица (занимљиво; одакле им?) али сад чујем да је у питању био конзулат Србије. Што представља много већи ниво ”услуга” него што обичан грађанин заслужује. Али ту није крај; Ковачевићев пасош је конфискован у полицији, да овај не би напустио земљу. Међутим, неко му је издао нови пасош, и Ковачевић се с тим пасошем брже-боље вратио у Србију, одакле по уставу и законима не може бити изручен у САД.
Пре неки дан је лист ”Борба” објавио да је влада Мирка Цветковића договорила са Американцима да Штајнхауеровој породици исплати $900.000, а да не потражује оних $100.000 за кауцију. Амерички амбасадор у Београду Мантер је преговарао са министром правде Хоменом, а све је било иницијатива Хилари Клинтон, тврде амерички извори (Њујорк Пост). Међутим, ни овом исплатом се не уклања проблем да Американци још увек инсистирају да Ковачевићу суде!
Сад влада прогони новинаре и уреднике ”Борбе” због наводног одавања државне тајне, али новинари су само радили свој посао. За разлику од владе. Јер, да је исплата милиона Американцима за резултат имала одустајање од кривичног гоњења Ковачевића, онда би човек још могао и да каже: ”Колико то све скупа било морално гадљиво, ипак је постигнут неки дипломатски успех, кафанска туча више није оружје у рукама америчких србождера.” Овако, Американци добише паре, али хоће и Миладина. Па ко је овде глуп?
Има ту још нешто. Зашто власт у Србији (од неименованог дипломате који му је издао исправе до министара у Цветковићевој влади) оволико штити Миладина Ковачевића? Чиме је он то заслужио? И зашто се одједном власти у Србији држе закона, када их закон уопште не интересује када се ради о хашким оптуженицима? Је ли Слободан Милошевић ономад хапшен због нечега сасвим невезаног за Хаг, да би онда био предат Американцима па се тек онда писао Закон о сарадњи са МКТЈ? Ни данас се не зна ко је прошлог јула ухапсио Радована Караџића, али је и он изручен без саслушања (опет мимо прописа). Полицајцима који су на потоњем митингу на смрт пребили Ранка Панића не фали ни длака с главе. Али зато Урош Мишић, навијач који је бакљом ударио полицајца (у цивилу), добија 10 година. Где је ту право? Где је ту правда?
Да не заборавим, шта је било са тим дипломатом који је издао пасош Ковачевићу? Да ли је због тога одговарао?
На крају, Србија испаде талац Миладина Ковачевића, али још више и сопствених власти. Јер, да службеник у Њујорку није противзаконито издао пасош, не би било проблема са изручењем. Цветковићева влада не би имала прилику да прави идиотске нагодбе са Мантером у којима Американци добијају милион долара а Србија ништа. Или да због откривања те нагодбе прогони новинаре, који су једини у свему овоме заиста само радили свој посао.
А Миладин? И за њега и за нас би било боље да је изашао пред амерички суд. Можда би тако научио цену лажног пријатељства и кафанских обрачуна. Овако, тај цех мора да плаћа народ Србије. Ковачевић је тако постао пример свима онима који би да раде шта им је воља, а да неко други за то сноси последице.
Није онда ни чудо што га власти у Србији штите, кад им је малтене маскота.
Додатак (27. 2. 2009): Одличну анализу "афере Ковачевић" из дипломатско-конзуларног угла можете прочитати на Видовдану.
недеља, 22. фебруар 2009.
Вацлав Клаус: Не идите путем комунизма!
Уводна напомена
Многи су говори војсковођа, државника, политичара, активиста, филозофа и бунтовника остали уписани у историју. Мислим да недавно обраћање чешког председника Вацлава Клауса Европском парламенту заслужује да буде један од њих. Узео сам себи за право да преведем говор, који се може наћи овде у енглеском оригиналу, како би га прочитали и наши ЕУфоричари и наши евроскептици.
Клаус је својим речима и деловањем у бројним навратима показао како истински верује у слободу и демократију, односно да то за њега нису само флоскуле иза којих се крију власт и моћ. Ја сам циник по питању ЕУ и то не кријем; за мене је ЕУ повампирени Совјетски савез, експеримент из пузећег тоталитаризма који за крајњи циљ има континенталну супердржаву на чијем челу ће бити самоизабрана олигархија. Клаус, међутим, верује да у могућност да ЕУ буде позитивно средство унапређења слободе и просперитета народа који у њој живе. Зато и упозорава европске парламентарце да не иду путем који је Чесима и осталима који су провели деценије у комунизму итекако познат. Зато сам и превео овај текст, како би се једног дана знало да је неко барем покушао да спречи пропаст европске цивилизације али да га, као што то обично бива, нису хтели да чују.
(Сиви Соко)
Вацлав Клаус, Европски парламент, Брисел, 19. фебруара 2009. године:
Господине председавајући, чланови Европског парламента, даме и господо,
Пре свега, хтео бих да вам се захвалим на прилици да вам се обратим у Европском парламенту, једној од кључних установа Европске уније. Овде сам већ био неколико пута, али никада нисам имао прилике да говорим на пленарном заседању. Зато вам се захваљујем на позиву. Изабрани представници 27 земаља из широког дијапазона политичкх опција су јединствена публика, онолико јединствена и револуционарна колико и сам експеримент који је Европска унија. Већ више од пола века, ЕУ покушава да унапреди процес доношења одлука у Европи преношењем значајног дела надлежности са појединачних држава у европске институције.
Дошао сам овде из Прага, престонице Чешке републике и историјског срца чешке државности, једног од места где су настале и развијале се европска мисао, европска култура и европска цивилизација. Долазим као представник чешке државе, која је увек у свим својим облицима била део европске историје, државе која је више пута директно и значајно утицала на ток те историје, и која жели да у том процесу настави да учествује и данас.
Девет година је прошло од последњег обраћања једног чешког председника на овом месту. Мој претходник, Вацлав Хавел, говорио је четири године пре нашег приступања Европској унији. Пре неколико недеља је овде говорио чешки премијер Мирек Тополанек, као председник владе државе која председава Европским саветом. Његов говор је био о приоритетима ЕУ под чешким председавањем и проблемима са којима се данас суочавају земље ЕУ.
То ми даје простор да се осврнем на питања од општег значаја, која су на први поглед можда мање драматична од решавања тренутне економске кризе, украјинско-руског гасоводног спора, или ситуације у Гази. Верујем, међутим, да су то питања од великог значаја за даљи развој пројекта европских интеграција.
За мање од три месеца, Чешка ће обележити пету годишњицу приступања ЕУ. Обележићемо је достојанствено, као земља која – за разлику од неких нових чланова – није разочарана неиспуњеним обећањима повезаним за чланство. Ја тиме нисам изненађен и за то постоји врло рационално објашњење. Наша очекивања су била реална. Знали смо да приступамо заједници коју су створили и којом руководе људи. Знали смо да се не ради о утопији, створеној мимо људских интереса, визија, погледа и идеја. Такви интереси и идеје постоје широм ЕУ и другачије не може ни да буде.
Наше приступање ЕУ смо протумачили, с једне стране, као потврду да смо за врло кратко време - мање од 15 година од пада комунизма - успели да постанемо нормална европска држава. С друге стране, сматрали смо а и даље сматрамо да нам приступање процесу европских интеграција пружа прилику да искористимо већ увелико интегрисану Европу и да истовремено утичемо на даљи ток тог процеса својим погледима. Имамо осећај одговорности за развој Европске уније и са тим осећајем приступамо нашем председавању Саветом Европе. Мислим да је првих шест недеља чешког председавања убедљиво доказало нашу одговорну позицију.
У овом форуму бих волео да поновим, јасно и гласно – за оне међу вама који не знају или неће да знају – моје убеђење да за нас није било и нема алтернативе чланству у ЕУ и да у нашој земљи нема битне политичке снаге која би хтела или могла да оспори тај став. Зато смо повређени све чешћим и гласнијим нападима упереним против нас, заснованим на неоснованој претпоставци да Чеси трагају за неким другим процесом интеграција мимо оног чији су постали члан пре пет година. Ово није истина.
Грађани Чешке сматрају да су европске интеграције важан и потребан задатак, како би се остварили следећи циљеви:
- уклањање непотребних и по слободу и благостање штетних препрека слободном протоку људи, робе, услуга, идеја, политичке мисли, погледа на свет, културе и обичаја, које су током векова настале између разних држава Европе;
- заједничка брига о општим добрима на нивоу континента, тј. пројектима који се не могу реализовати само сарадњом две или више суседних европских држава.
Напори да се остваре ова два циља – уклањање препрека и рационални одабир питања која треба да се решавају на нивоу континента – нису окончани, нити ће икада бити. Разне препреке и даље постоје, а одлуке које се доносе на нивоу Брисела су бројније него што треба да буду. Сигурно су бројније него што то траже државе чланице. Ви, чланови Европског парламента, тога сте итекако свесни. Питање које желим да вам поставим је зато теоретске природе: да ли сте заиста убеђени да сваки пут када овде гласате о нечему доносите одлуку која мора да буде донесена у овој сали, а не на нивоу ближем народу, тј. унутар појединих држава ЕУ?
У политички подобној реторици коју слушамо ових дана често се говори о разним могућим последицама европских интеграција које су од мањег и секундарног значаја. Штавише, ти плановису вођени амбицијама професионалних политичара и људи повезаних с њима, а не интересима обичних грађана држава чланица.
Када сам рекао да чланство у ЕУ нема алтернативу, то је било само пола онога што сам хтео да кажем. Други, логичан део те изјаве је да методе и облици европских интеграција итекако имају велики број могућих и легитимних варијација, као што смо у протеклих пола века и видели. Не постоји крај историје. Став да је садашње стање, тренутно установљен облик ЕУ, догма која је занавек изузета од критике је грешка која се нажалост све више прихвата, иако је директно супротна не само рационалном размишљању већ и двомиленијумској историји европске цивилизације. Погрешна је и a priori претпоставка - која се исто тако сматра имуном на критике - да постоји само једна исправна будућност европских интеграција, а то је ”све тешња заједница”, односно све већа политичка интеграција држава чланица.
Ни садашње стање ни претпоставка да је стално проширење политичких интеграција апсолутна благодет не би требало да су догма ни за једног демократског Европљанина. Наметање ових ставова од стране оних који себе сматрају - да посудим синтагму чувеног чешког писца Милана Кундере - ”власницима кључева” европских интеграција је неприхватљиво.
Штавише, један или други организациони аранжман унутар ЕУ није сам себи сврха, већ средство за постизање стварних циљева. Ти циљеви су слобода и економски систем који доноси благостање, а тај систем је тржишна привреда.
Ово су свакако тежње грађана свих држава чланица. Али у двадесет година од пада комунизма, константно сам сведок да су осећања и страхови јачи међу људима који су провели велики део 20. века без слободе, под теретом централно планиране привреде под државном управом. Није чудо да су ти људи осетљивији и снажније реагују на феномене који их удаљавају од слободе и благостања. Међу њима су и грађани Чешке републике.
Садашњи систем одлучивања ЕУ се разликује од класичне парламентарне демократије, која се доказала и издржала тест историје. У нормалном парламентаризму, део посланика подржава власт, а део опозицију. Тај аранжман је у Европском парламенту одсутан. Овде се спроводи само једна алтернатива, а сви који се усуђују да мисле другачије бивају жигосани као непријатељи европских интеграција. Не тако давно, у нашем делу Европе живели смо у политичком систему који није дозвољавао алтернативе и самим тим ни парламентарну опозицију. Кроз то горко искуство научили смо лекцију да без опозиције нема ни слободе. Зато политичке алтернативе морају да постоје.
Не само то. Однос између грађанина државе чланице и предствника Уније није стандардни однос између гласача и политичара који га представља. Између грађана и представника Уније постоји велика дистанца, и то не само географска, много већа него што је то случај у државама чланицама. Овај јаз се често описује као дефицит демократије, одсуство демократске одговорности, одлучивање неизабраних (али одабраних), бирократизација одлучивања, итд. Предлози да се садашње стање промени – између осталог саджани у одбаченом европском уставу и не толико различитом Лисабонском споразуму – би ове дефекте додатно погоршали.
Пошто не постоји европска нација, европски демос, овај проблем се не може решавати ни јачањем улоге Европског парламента. Напротив, то би само погоршало проблем и довело до још већег отуђења између грађана европских држава и установа ЕУ. Решење није у јачању ватре под садашњим ”лонцем за топљење” европских интеграција, нити у спутавању улоге држава чланица у прилог новог мултикултурног и мултинационалног европског грађанског друштва. Овакви покушаји су били без успеха у прошлости, јер нису били одраз спонтаног историјског развоја.
Плашим се да покушаји убрзавања интеграција и преношења одлука о животима грађана са нивоа држава чланица на ниво Европе могу имати последице које би угрозиле све што је Европа постигла за протеклих пола века. Немојте да потценимо страховања грађана многих држава чланица да се о њиховим проблемима опет одлучује негде другде, без њих, и да је њихов утицај на те одлуке веома ограничен. До сада је ЕУ била веома успешна делимично захваљујући и чињеници да глас сваке државе чланице има исту тежину и да се због тога не сме игнорисати. Немојте да допустимо ситуацију да грађани држава чланица престану да сматрају европски пројект својим; да мисле да се он одвија супротно њиховим жељама, али да су присиљени да га прихвате. Врло брзо и врло лако бисмо се могли наћи у времену за које смо се надали да је заувек прошло.
Ово је блиско повезано са питањем благостања. Морамо отворено рећи да је садашњи економски систем унутар ЕУ систем спутаног тржишта, систем у коме константно расте централна контрола над привредом. Мада је историја недвосмислено показала да је то ћорсокак, ето нас опет на познатом путу. Резултат је стални пораст уплитања власти у тржишне процесе и ограничавање њихове спонтане природе. У последње време овај тренд још више погоршавају нетачна тумачења узрока садашње економске и финансијске кризе, тј. уверење да је за њу одговорно слободно тржиште, иако је стварност сасвим супротна – узрок је у политичким манипулацијама тржиштем. Поново морам да вам скренем пажњу на искуство нашег дела Европе и лекције које смо из њега научили.
Многи од вас су сигурно чули име француског економисте Фредерика Бастијата и његов текст ”Петиција свећара,” добро познат и основни економски текст о апсурдима политичког интервенисања у привреду. Европска комисија је 14. новембра 2008. усвиојила стварну свећарску петицију, а не Бастијатов измишљени пример, наметањем царине од 66% на свеће увезене из Кине. Нисам никада веровао да би упозорење старо 160 година могло да постане стварност, али се то ето десило. Неминовна последица широке примене оваквих мера у Европи је успорење привредног раста, па чак и можда потпуни застој. Једино решење је ослобађање европске привреде од окова и прописа.
Ово све кажем зато што осећам велику одговорност за демократску и богату будућност Европе. Покушавам да вас подсетим на основне принципе на којима се европска цивилизација заснива већ вековима, принципе на чију исправност не утиче време, принципе који су универзални и зато треба да се поштују и у садашњој Европској унији. Убеђен сам да грађани земаља чланица желе слободу, демократију и економско благостање.
У овом часу, најважнији задатак је да обезбедимо да слободна расправа о овим питањима не буде онемогућена оптужбама да је супротна самој идеји европских интеграција. Увек смо веровали да је слобода да расправљамо о озбиљним питањима, право да се представи мишљење другачије од ”јединог исправног” – ма колико се не слагали с њим – у самом срцу демократије која нам је више од четири деценије била ускраћена. Пошто смо не својом вољом прошли кроз искуство из којег смо научили да је слободна размена мишљења и идеја неопходни услов за здраву демократију, ми се надамо да ће тај услов бити испуњен и поштован и убудуће. То је једини начин да Европска унија буде слободнија, демократскија и просперитетнија.
Многи су говори војсковођа, државника, политичара, активиста, филозофа и бунтовника остали уписани у историју. Мислим да недавно обраћање чешког председника Вацлава Клауса Европском парламенту заслужује да буде један од њих. Узео сам себи за право да преведем говор, који се може наћи овде у енглеском оригиналу, како би га прочитали и наши ЕУфоричари и наши евроскептици.
Клаус је својим речима и деловањем у бројним навратима показао како истински верује у слободу и демократију, односно да то за њега нису само флоскуле иза којих се крију власт и моћ. Ја сам циник по питању ЕУ и то не кријем; за мене је ЕУ повампирени Совјетски савез, експеримент из пузећег тоталитаризма који за крајњи циљ има континенталну супердржаву на чијем челу ће бити самоизабрана олигархија. Клаус, међутим, верује да у могућност да ЕУ буде позитивно средство унапређења слободе и просперитета народа који у њој живе. Зато и упозорава европске парламентарце да не иду путем који је Чесима и осталима који су провели деценије у комунизму итекако познат. Зато сам и превео овај текст, како би се једног дана знало да је неко барем покушао да спречи пропаст европске цивилизације али да га, као што то обично бива, нису хтели да чују.
(Сиви Соко)
Вацлав Клаус, Европски парламент, Брисел, 19. фебруара 2009. године:
Господине председавајући, чланови Европског парламента, даме и господо,
Пре свега, хтео бих да вам се захвалим на прилици да вам се обратим у Европском парламенту, једној од кључних установа Европске уније. Овде сам већ био неколико пута, али никада нисам имао прилике да говорим на пленарном заседању. Зато вам се захваљујем на позиву. Изабрани представници 27 земаља из широког дијапазона политичкх опција су јединствена публика, онолико јединствена и револуционарна колико и сам експеримент који је Европска унија. Већ више од пола века, ЕУ покушава да унапреди процес доношења одлука у Европи преношењем значајног дела надлежности са појединачних држава у европске институције.
Дошао сам овде из Прага, престонице Чешке републике и историјског срца чешке државности, једног од места где су настале и развијале се европска мисао, европска култура и европска цивилизација. Долазим као представник чешке државе, која је увек у свим својим облицима била део европске историје, државе која је више пута директно и значајно утицала на ток те историје, и која жели да у том процесу настави да учествује и данас.
Девет година је прошло од последњег обраћања једног чешког председника на овом месту. Мој претходник, Вацлав Хавел, говорио је четири године пре нашег приступања Европској унији. Пре неколико недеља је овде говорио чешки премијер Мирек Тополанек, као председник владе државе која председава Европским саветом. Његов говор је био о приоритетима ЕУ под чешким председавањем и проблемима са којима се данас суочавају земље ЕУ.
То ми даје простор да се осврнем на питања од општег значаја, која су на први поглед можда мање драматична од решавања тренутне економске кризе, украјинско-руског гасоводног спора, или ситуације у Гази. Верујем, међутим, да су то питања од великог значаја за даљи развој пројекта европских интеграција.
За мање од три месеца, Чешка ће обележити пету годишњицу приступања ЕУ. Обележићемо је достојанствено, као земља која – за разлику од неких нових чланова – није разочарана неиспуњеним обећањима повезаним за чланство. Ја тиме нисам изненађен и за то постоји врло рационално објашњење. Наша очекивања су била реална. Знали смо да приступамо заједници коју су створили и којом руководе људи. Знали смо да се не ради о утопији, створеној мимо људских интереса, визија, погледа и идеја. Такви интереси и идеје постоје широм ЕУ и другачије не може ни да буде.
Наше приступање ЕУ смо протумачили, с једне стране, као потврду да смо за врло кратко време - мање од 15 година од пада комунизма - успели да постанемо нормална европска држава. С друге стране, сматрали смо а и даље сматрамо да нам приступање процесу европских интеграција пружа прилику да искористимо већ увелико интегрисану Европу и да истовремено утичемо на даљи ток тог процеса својим погледима. Имамо осећај одговорности за развој Европске уније и са тим осећајем приступамо нашем председавању Саветом Европе. Мислим да је првих шест недеља чешког председавања убедљиво доказало нашу одговорну позицију.
У овом форуму бих волео да поновим, јасно и гласно – за оне међу вама који не знају или неће да знају – моје убеђење да за нас није било и нема алтернативе чланству у ЕУ и да у нашој земљи нема битне политичке снаге која би хтела или могла да оспори тај став. Зато смо повређени све чешћим и гласнијим нападима упереним против нас, заснованим на неоснованој претпоставци да Чеси трагају за неким другим процесом интеграција мимо оног чији су постали члан пре пет година. Ово није истина.
Грађани Чешке сматрају да су европске интеграције важан и потребан задатак, како би се остварили следећи циљеви:
- уклањање непотребних и по слободу и благостање штетних препрека слободном протоку људи, робе, услуга, идеја, политичке мисли, погледа на свет, културе и обичаја, које су током векова настале између разних држава Европе;
- заједничка брига о општим добрима на нивоу континента, тј. пројектима који се не могу реализовати само сарадњом две или више суседних европских држава.
Напори да се остваре ова два циља – уклањање препрека и рационални одабир питања која треба да се решавају на нивоу континента – нису окончани, нити ће икада бити. Разне препреке и даље постоје, а одлуке које се доносе на нивоу Брисела су бројније него што треба да буду. Сигурно су бројније него што то траже државе чланице. Ви, чланови Европског парламента, тога сте итекако свесни. Питање које желим да вам поставим је зато теоретске природе: да ли сте заиста убеђени да сваки пут када овде гласате о нечему доносите одлуку која мора да буде донесена у овој сали, а не на нивоу ближем народу, тј. унутар појединих држава ЕУ?
У политички подобној реторици коју слушамо ових дана често се говори о разним могућим последицама европских интеграција које су од мањег и секундарног значаја. Штавише, ти плановису вођени амбицијама професионалних политичара и људи повезаних с њима, а не интересима обичних грађана држава чланица.
Када сам рекао да чланство у ЕУ нема алтернативу, то је било само пола онога што сам хтео да кажем. Други, логичан део те изјаве је да методе и облици европских интеграција итекако имају велики број могућих и легитимних варијација, као што смо у протеклих пола века и видели. Не постоји крај историје. Став да је садашње стање, тренутно установљен облик ЕУ, догма која је занавек изузета од критике је грешка која се нажалост све више прихвата, иако је директно супротна не само рационалном размишљању већ и двомиленијумској историји европске цивилизације. Погрешна је и a priori претпоставка - која се исто тако сматра имуном на критике - да постоји само једна исправна будућност европских интеграција, а то је ”све тешња заједница”, односно све већа политичка интеграција држава чланица.
Ни садашње стање ни претпоставка да је стално проширење политичких интеграција апсолутна благодет не би требало да су догма ни за једног демократског Европљанина. Наметање ових ставова од стране оних који себе сматрају - да посудим синтагму чувеног чешког писца Милана Кундере - ”власницима кључева” европских интеграција је неприхватљиво.
Штавише, један или други организациони аранжман унутар ЕУ није сам себи сврха, већ средство за постизање стварних циљева. Ти циљеви су слобода и економски систем који доноси благостање, а тај систем је тржишна привреда.
Ово су свакако тежње грађана свих држава чланица. Али у двадесет година од пада комунизма, константно сам сведок да су осећања и страхови јачи међу људима који су провели велики део 20. века без слободе, под теретом централно планиране привреде под државном управом. Није чудо да су ти људи осетљивији и снажније реагују на феномене који их удаљавају од слободе и благостања. Међу њима су и грађани Чешке републике.
Садашњи систем одлучивања ЕУ се разликује од класичне парламентарне демократије, која се доказала и издржала тест историје. У нормалном парламентаризму, део посланика подржава власт, а део опозицију. Тај аранжман је у Европском парламенту одсутан. Овде се спроводи само једна алтернатива, а сви који се усуђују да мисле другачије бивају жигосани као непријатељи европских интеграција. Не тако давно, у нашем делу Европе живели смо у политичком систему који није дозвољавао алтернативе и самим тим ни парламентарну опозицију. Кроз то горко искуство научили смо лекцију да без опозиције нема ни слободе. Зато политичке алтернативе морају да постоје.
Не само то. Однос између грађанина државе чланице и предствника Уније није стандардни однос између гласача и политичара који га представља. Између грађана и представника Уније постоји велика дистанца, и то не само географска, много већа него што је то случај у државама чланицама. Овај јаз се често описује као дефицит демократије, одсуство демократске одговорности, одлучивање неизабраних (али одабраних), бирократизација одлучивања, итд. Предлози да се садашње стање промени – између осталог саджани у одбаченом европском уставу и не толико различитом Лисабонском споразуму – би ове дефекте додатно погоршали.
Пошто не постоји европска нација, европски демос, овај проблем се не може решавати ни јачањем улоге Европског парламента. Напротив, то би само погоршало проблем и довело до још већег отуђења између грађана европских држава и установа ЕУ. Решење није у јачању ватре под садашњим ”лонцем за топљење” европских интеграција, нити у спутавању улоге држава чланица у прилог новог мултикултурног и мултинационалног европског грађанског друштва. Овакви покушаји су били без успеха у прошлости, јер нису били одраз спонтаног историјског развоја.
Плашим се да покушаји убрзавања интеграција и преношења одлука о животима грађана са нивоа држава чланица на ниво Европе могу имати последице које би угрозиле све што је Европа постигла за протеклих пола века. Немојте да потценимо страховања грађана многих држава чланица да се о њиховим проблемима опет одлучује негде другде, без њих, и да је њихов утицај на те одлуке веома ограничен. До сада је ЕУ била веома успешна делимично захваљујући и чињеници да глас сваке државе чланице има исту тежину и да се због тога не сме игнорисати. Немојте да допустимо ситуацију да грађани држава чланица престану да сматрају европски пројект својим; да мисле да се он одвија супротно њиховим жељама, али да су присиљени да га прихвате. Врло брзо и врло лако бисмо се могли наћи у времену за које смо се надали да је заувек прошло.
Ово је блиско повезано са питањем благостања. Морамо отворено рећи да је садашњи економски систем унутар ЕУ систем спутаног тржишта, систем у коме константно расте централна контрола над привредом. Мада је историја недвосмислено показала да је то ћорсокак, ето нас опет на познатом путу. Резултат је стални пораст уплитања власти у тржишне процесе и ограничавање њихове спонтане природе. У последње време овај тренд још више погоршавају нетачна тумачења узрока садашње економске и финансијске кризе, тј. уверење да је за њу одговорно слободно тржиште, иако је стварност сасвим супротна – узрок је у политичким манипулацијама тржиштем. Поново морам да вам скренем пажњу на искуство нашег дела Европе и лекције које смо из њега научили.
Многи од вас су сигурно чули име француског економисте Фредерика Бастијата и његов текст ”Петиција свећара,” добро познат и основни економски текст о апсурдима политичког интервенисања у привреду. Европска комисија је 14. новембра 2008. усвиојила стварну свећарску петицију, а не Бастијатов измишљени пример, наметањем царине од 66% на свеће увезене из Кине. Нисам никада веровао да би упозорење старо 160 година могло да постане стварност, али се то ето десило. Неминовна последица широке примене оваквих мера у Европи је успорење привредног раста, па чак и можда потпуни застој. Једино решење је ослобађање европске привреде од окова и прописа.
Ово све кажем зато што осећам велику одговорност за демократску и богату будућност Европе. Покушавам да вас подсетим на основне принципе на којима се европска цивилизација заснива већ вековима, принципе на чију исправност не утиче време, принципе који су универзални и зато треба да се поштују и у садашњој Европској унији. Убеђен сам да грађани земаља чланица желе слободу, демократију и економско благостање.
У овом часу, најважнији задатак је да обезбедимо да слободна расправа о овим питањима не буде онемогућена оптужбама да је супротна самој идеји европских интеграција. Увек смо веровали да је слобода да расправљамо о озбиљним питањима, право да се представи мишљење другачије од ”јединог исправног” – ма колико се не слагали с њим – у самом срцу демократије која нам је више од четири деценије била ускраћена. Пошто смо не својом вољом прошли кроз искуство из којег смо научили да је слободна размена мишљења и идеја неопходни услов за здраву демократију, ми се надамо да ће тај услов бити испуњен и поштован и убудуће. То је једини начин да Европска унија буде слободнија, демократскија и просперитетнија.
понедељак, 16. фебруар 2009.
Шта славите, бре?
Да није тужно, било би смешно. Јуче је уз велику државну помпу обележена годишњица Првог српског устанка као Дан државности и Дан војске Србије. Председник Тадић се шеткао пред гардистима, премијер Цветковић је држао говор у Орашцу; сви су се тапшали по рамену, декламовали флоскуле о ЕУропској будућности и причали нове празне приче народу.
Цветковић је говорио о некаквој фантомској снази Србије у „јасној визији и добро осмишљеној стратегији“. Молим? Пре ће бити да једино они који желе да Србију сведу на границе из 1878 - или можда 1804? - имају и јасну визију и осмишљену стратегију, док они којима је посао да то осујете - што ће рећи, Цветковић и његова влада - немају ни једно ни друго. Ти „пријатељи“ на Западу које Цветковић спомиње и на које се позива виде у Србији не стуб стабилности, већ проблем. А тај проблем има да се реши Стаљиновом методом, дакле: „нема земље - нема проблема“.
Вели Цветковић:
„Бржи развој“ је флоскула. Како нешто може да се развија кад ем уопште не функционише, ем пропада?
Како се само усуђује да прича о решавању проблема сада, а не остављању деци, када су управо разни демократори од 2000. наовамо задужили Србију код Светске банке и ММФ-а до те мере да ће те дугове враћати не деца, већ унуци?!
У међувремену је Борис Тадић имао образа да пред оном истом војском коју је уништавао док је био министар (а посао су наставили његов штићеник Јеремић и партијски кадровик Шутановац) пише у књигу утисака небулозе о „Србији једној и јединственој под европским небом“. За чињеницу да од војске која је пре десет година успешно издржала оргију НАТО агресије са минималним губицима и успут до ногу потукла терористе „ОВК“ није остало ама баш ништа, заслужне су управо „демократе“ (било са малим или са великим „д“).
Само у једном је Цветковић у праву. Ово јесте време када се одлучује будућност Србије, али не само за следећих пар деценија, већ и уопште. Ако на власти остану овакви људи, који без имало стида уништавају сопствену земљу и народ по налогу страних господара, онда Србије за две деценије неће ни бити.
Зар вам није било мука да гледате и слушате ове политичке и моралне пигмеје како „прослављају“ дан државности земље коју баш они већ ево девет година раздржављају, и то само два дана пре прве годишњице стварања „независне државе Косово“? А да се подсетимо, НДК је проглашена - на миг „пријатеља“ и „савезника“ за које се демократори куну да „немају алтернативу“ - баш тада, јер је Борис Тадић управо победио на председничким изборима а потом минирао било какву акцију у коалиционој влади по питању Косова. Зато је та влада и пала. Или смо можда и ту „древну историју“ заборавили, окретањем у обећану светлију ЕУропску будућност која ето само што није?
Да су српски прваци 1804. били попут Тадића, Цветковића и осталих демократа и демократора, устанка не би ни било, већ би се Срби „интегрисали“ у турску царевину и нестали још онда! И ту се сетим речи Ђорђа Вукадиновића од 19. фебруара 2008:
А шта је Србија данас? Република без корена, осакаћене територије, опљачкана и понижена, са нацијом у менталним оковима измишљене и наметнуте кривице, и трулом државом коју изједају квислиншки црви.
Оваква Србија нема шта да слави, а било каква асоцијација њених данашњих вођа са устаницима из 1804. и после је не само непримерена, већ и непристојна.
Цветковић је говорио о некаквој фантомској снази Србије у „јасној визији и добро осмишљеној стратегији“. Молим? Пре ће бити да једино они који желе да Србију сведу на границе из 1878 - или можда 1804? - имају и јасну визију и осмишљену стратегију, док они којима је посао да то осујете - што ће рећи, Цветковић и његова влада - немају ни једно ни друго. Ти „пријатељи“ на Западу које Цветковић спомиње и на које се позива виде у Србији не стуб стабилности, већ проблем. А тај проблем има да се реши Стаљиновом методом, дакле: „нема земље - нема проблема“.
Вели Цветковић:
„Време је да се окренемо будућности, да заједно и предано радимо на бржем развоју, да не остављамо проблеме својој деци, него да их сами решавамо. Немамо времена за политичке размирице. Ово је време када одлучујемо како ће наша земља изгледати да десет-двадесет година“.„Окретање будућности“ је омиљена фраза ЕУфоричара и НАТОкрата, који би да Срби што пре забораве историју пре 2000, односно да из ње памте само оно што им се нареди: да су геноцидни, клерофашистички, империјалистички ултранационалисти које сви мрзе са савршено добрим разлогом и да зато треба да вечито испаштају и окајавају грех сопственог постојања.
„Бржи развој“ је флоскула. Како нешто може да се развија кад ем уопште не функционише, ем пропада?
Како се само усуђује да прича о решавању проблема сада, а не остављању деци, када су управо разни демократори од 2000. наовамо задужили Србију код Светске банке и ММФ-а до те мере да ће те дугове враћати не деца, већ унуци?!
У међувремену је Борис Тадић имао образа да пред оном истом војском коју је уништавао док је био министар (а посао су наставили његов штићеник Јеремић и партијски кадровик Шутановац) пише у књигу утисака небулозе о „Србији једној и јединственој под европским небом“. За чињеницу да од војске која је пре десет година успешно издржала оргију НАТО агресије са минималним губицима и успут до ногу потукла терористе „ОВК“ није остало ама баш ништа, заслужне су управо „демократе“ (било са малим или са великим „д“).
Само у једном је Цветковић у праву. Ово јесте време када се одлучује будућност Србије, али не само за следећих пар деценија, већ и уопште. Ако на власти остану овакви људи, који без имало стида уништавају сопствену земљу и народ по налогу страних господара, онда Србије за две деценије неће ни бити.
Зар вам није било мука да гледате и слушате ове политичке и моралне пигмеје како „прослављају“ дан државности земље коју баш они већ ево девет година раздржављају, и то само два дана пре прве годишњице стварања „независне државе Косово“? А да се подсетимо, НДК је проглашена - на миг „пријатеља“ и „савезника“ за које се демократори куну да „немају алтернативу“ - баш тада, јер је Борис Тадић управо победио на председничким изборима а потом минирао било какву акцију у коалиционој влади по питању Косова. Зато је та влада и пала. Или смо можда и ту „древну историју“ заборавили, окретањем у обећану светлију ЕУропску будућност која ето само што није?
Да су српски прваци 1804. били попут Тадића, Цветковића и осталих демократа и демократора, устанка не би ни било, већ би се Срби „интегрисали“ у турску царевину и нестали још онда! И ту се сетим речи Ђорђа Вукадиновића од 19. фебруара 2008:
„Кажу - сви смо ми потомци дезертера из косовског боја. To добро звучи и за разлику од неких других „мудрости“ којима је претходних месеци и година бомбардовано и слуђивано српско јавно мнење – није сасвим бесмислено. Али није ни тачно. Наиме, сви смо ми, заправо, потомци оних који су својевремено, на негдашњим „неформалним референдумима“, одабрали „изолацију“ – неприступачне гудуре, збегове, катуне и сеобе – уместо („евро-азијских“) интеграција које су се тада нудиле и које такође, наизглед, „нису имале алтернативу“. Многи су одабрали другачије, определили се за „царство земаљско“, „реализам“ и „интеграцију“ – и не треба им замерити. Али кад их овако погледам развејане од Цазина и Велике Кладуше до Анадолије, чини се да ни они нису нарочито процветали. И да нису далеко одмакли.“Пре двеста година Србија је устала против Турака због самовоље и угњетавања дахија. Највиша вредност тадашњих Срба није била „да се боље живи“ већ слобода, јер су знали да без слободе никаквог бољег живота не може да буде.
А шта је Србија данас? Република без корена, осакаћене територије, опљачкана и понижена, са нацијом у менталним оковима измишљене и наметнуте кривице, и трулом државом коју изједају квислиншки црви.
Оваква Србија нема шта да слави, а било каква асоцијација њених данашњих вођа са устаницима из 1804. и после је не само непримерена, већ и непристојна.
петак, 13. фебруар 2009.
”Да, али,” Бориса Тадића
Реакција Бориса Тадића (текст и видео) на изјаве ОВК терористе Хашима Тачија звучи као да ју је неко написао у намери да документарно докаже моју тезу о ”да, али” одбрани.
Теоретски је могуће да је под ”страшним злочинима чије су жртве биле и Албанци и Срби” Тадић мислио на деловање Тачијеве ОВК; само и једино она је водила терористичку кампању како против српске полиције, војске и цивила (не правећи разлику), тако и против Албанаца који нису били вољни да безрезервно подрже њен ”ослободилачки” поход. Али нешто ми се ипак чини да је Тадић пре мислио на ”злочиначки режим” Слободана Милошевића, без чијег рушења Борис Тадић и његова партија не би били на власти.
Али добро, хајде да великодушно претпоставимо да ова изјава може бити подложна различитим тумачењима. Следећа је, међутим, недвосмислена:
Добро, где је Тадић био све ове године? Да можда деведесетих није био на Марсу, или у пећини, па не зна да је сто и кусур хиљада људи страдало зато што Словенци, Хрвати, ”Бошњаци” и Шиптари нису хтели да живе под истим кровом са Србима? Јесу ли они можда бранили Југославију од злих српских рушилаца, или су је сами рушили?
Само неко глуп или злонамеран би могао да изусти овако идиотску мисао, која као да је написана у неком вашингтонском или бриселском кабинету (са све ”западним Балканом”). Или се можда Борис Тадић већ толико увукао својим газдама да прима њихове мисли осмозом и сам их артикулише, без суфлирања?
Догађајима из деведесетих најбоље одговара дефиниција ”ратови за југословенско наслеђе,” где су се сви о некадашњу земљу ”огребали” што су више могли, а на штету Срба - њених првобитних оснивача и највећих улагача (било својевољно било под присилом).
Прича о Косову које ће бити ”под истим кровом” са Србијом у ЕУ познати је рефрен управо ЕУропских комесара и НАТОкрата. Питање Косова је у ствари врло једноставно. Шиптарски терористи и њихови спонзори из САД и ЕУ се позивају на право јачег, односно освајање као једину мародавну чињеницу. Као ”аргументе” наводе на непостојећи геноцид, такозвану репресију, и етнички састав становништва (после три бруталне окупације и масовног етничког чишћења Срба, а масовног досељавања из Албаније). Насупрот њима су они који кажу да је Косово део Србије - по Уставу, међународном праву и конвенцијама, историји, традицији, катастрима... да су окупација покрајине и њена ”независност” противправни и неважећи. А без закона, ”реалност” је шта год може да се одржи силом; досад је ту силу имала Империја, али будимо искрени, докле то још може да траје? Косово није било српско само онда кад је страна чизма то омогућавала, била она турска, аустријска, немачка или америчка.
Чињеница да се Тадић позива на окупаторску пропаганду доказује да он и не верује озбиљно да је Косово део Србије, већ то говори како би замазао очи Србима које је једва успео да превари причама о бољем животу, благостању које само што није, ЕУропској будућности и бесплатним акцијама вредним хиљаду евра. Обећања која даје својим газдама у Вашингтону и Бриселу лажни цар Борис доследно испуњава. За она дата свом народу га баш заболе нека ствар.
Докле тако?
Теоретски је могуће да је под ”страшним злочинима чије су жртве биле и Албанци и Срби” Тадић мислио на деловање Тачијеве ОВК; само и једино она је водила терористичку кампању како против српске полиције, војске и цивила (не правећи разлику), тако и против Албанаца који нису били вољни да безрезервно подрже њен ”ослободилачки” поход. Али нешто ми се ипак чини да је Тадић пре мислио на ”злочиначки режим” Слободана Милошевића, без чијег рушења Борис Тадић и његова партија не би били на власти.
Али добро, хајде да великодушно претпоставимо да ова изјава може бити подложна различитим тумачењима. Следећа је, међутим, недвосмислена:
”Конструктивност за Србију значи... трагати за решењем које не угрожава процес интеграције читавог западног Балкана у ЕУ, јер тако у ЕУ поново можемо живети као обједињене нације и културе под једним кровом.”
Добро, где је Тадић био све ове године? Да можда деведесетих није био на Марсу, или у пећини, па не зна да је сто и кусур хиљада људи страдало зато што Словенци, Хрвати, ”Бошњаци” и Шиптари нису хтели да живе под истим кровом са Србима? Јесу ли они можда бранили Југославију од злих српских рушилаца, или су је сами рушили?
Само неко глуп или злонамеран би могао да изусти овако идиотску мисао, која као да је написана у неком вашингтонском или бриселском кабинету (са све ”западним Балканом”). Или се можда Борис Тадић већ толико увукао својим газдама да прима њихове мисли осмозом и сам их артикулише, без суфлирања?
Догађајима из деведесетих најбоље одговара дефиниција ”ратови за југословенско наслеђе,” где су се сви о некадашњу земљу ”огребали” што су више могли, а на штету Срба - њених првобитних оснивача и највећих улагача (било својевољно било под присилом).
Прича о Косову које ће бити ”под истим кровом” са Србијом у ЕУ познати је рефрен управо ЕУропских комесара и НАТОкрата. Питање Косова је у ствари врло једноставно. Шиптарски терористи и њихови спонзори из САД и ЕУ се позивају на право јачег, односно освајање као једину мародавну чињеницу. Као ”аргументе” наводе на непостојећи геноцид, такозвану репресију, и етнички састав становништва (после три бруталне окупације и масовног етничког чишћења Срба, а масовног досељавања из Албаније). Насупрот њима су они који кажу да је Косово део Србије - по Уставу, међународном праву и конвенцијама, историји, традицији, катастрима... да су окупација покрајине и њена ”независност” противправни и неважећи. А без закона, ”реалност” је шта год може да се одржи силом; досад је ту силу имала Империја, али будимо искрени, докле то још може да траје? Косово није било српско само онда кад је страна чизма то омогућавала, била она турска, аустријска, немачка или америчка.
Чињеница да се Тадић позива на окупаторску пропаганду доказује да он и не верује озбиљно да је Косово део Србије, већ то говори како би замазао очи Србима које је једва успео да превари причама о бољем животу, благостању које само што није, ЕУропској будућности и бесплатним акцијама вредним хиљаду евра. Обећања која даје својим газдама у Вашингтону и Бриселу лажни цар Борис доследно испуњава. За она дата свом народу га баш заболе нека ствар.
Докле тако?
четвртак, 12. фебруар 2009.
Пензија за Фреда?
Читаоцима овог блога је већ познато име Фред Рид, мудра старина из старе Вирџиније који годинама срећно живи у Мексику и отуд коментарише лудило које се шири Америком.
Пре два дана је Фред објавио да престаје са писањем, барем на следећа 4 месеца. Каже, треба да оперише очи, па неће моћи да пише чак и да хоће. Шездесет и три су му године, хоће да се посвети породици. Али има ту још нешто:
Што јесте, јесте. Али мислим да Фред потцењује утицај коментатора попут њега; можда не можемо да спречимо ово што се дешава, али помислите само колико би можда све то скупа било још страшније да нема људи који примећују шта се дешава и о томе обавештавају друге? Замислите како би свет изгледао да трансисти, екотерористи, глобалисти и империјалисти имају потпуну контролу! Можда ово што је Фред радио и ово што ја радим и јесте једна врста јуришања на ветрењаче, али ово што се дешава нама и око нас не може никога нормалног да остави равнодушним. Сведочанство отпорности људске природе је да се и после вишедеценијског испирања мозга и апсолутне медијске доминације самопроглашених господара универзума, људи и даље буне против врлог новог света који им се намеће.
Уосталом, шта ће се десити када до тог неумољивог цивлизацијског слома дође, када "напредак" коначно растегне споне логике до пуцања? Неко ће морати да чисти рушевине и на њима гради нешто ново (засновано на здравијим темељима). Зато мислим да ће Фред ипак да се врати писању после операције, макар и у мањој мери. Све и да хоће, не може да одустане.
Пре два дана је Фред објавио да престаје са писањем, барем на следећа 4 месеца. Каже, треба да оперише очи, па неће моћи да пише чак и да хоће. Шездесет и три су му године, хоће да се посвети породици. Али има ту још нешто:
Почео сам да пишем прво да бих испробао да ли колумна на интернету може да опстане. Друго, да бих побегао од окова политичке коректности. Трећи разлог, вероватно заједнички свим колумнистима, је била нада да колико год мали мој глас био, у комбинацији са хиљадама других можда може да успори пад наше цивилизације у високотехнолошко мрачно доба.
Сад ми је јасно да је ово донкихотовски подухват. Процес који је захватио цивилизацију се отео контроли и неизлечив је. Примитивизација и лажни сјај друштва, распрострањена мржња према сувислом размишљању, надирућа тиранија и одбојност према пристојном понашању су већ свуда. Не знам куда све то води, али јасно је да ћемо сигурно тамо и стићи. Нема смисла да се човек због тога нервира.
Што јесте, јесте. Али мислим да Фред потцењује утицај коментатора попут њега; можда не можемо да спречимо ово што се дешава, али помислите само колико би можда све то скупа било још страшније да нема људи који примећују шта се дешава и о томе обавештавају друге? Замислите како би свет изгледао да трансисти, екотерористи, глобалисти и империјалисти имају потпуну контролу! Можда ово што је Фред радио и ово што ја радим и јесте једна врста јуришања на ветрењаче, али ово што се дешава нама и око нас не може никога нормалног да остави равнодушним. Сведочанство отпорности људске природе је да се и после вишедеценијског испирања мозга и апсолутне медијске доминације самопроглашених господара универзума, људи и даље буне против врлог новог света који им се намеће.
Уосталом, шта ће се десити када до тог неумољивог цивлизацијског слома дође, када "напредак" коначно растегне споне логике до пуцања? Неко ће морати да чисти рушевине и на њима гради нешто ново (засновано на здравијим темељима). Зато мислим да ће Фред ипак да се врати писању после операције, макар и у мањој мери. Све и да хоће, не може да одустане.
среда, 11. фебруар 2009.
Зараза
Често се залетим па кажем "нигде на свету се не би толерисале ствари које раде" невладници, властодршци и самозвани новинари у Србији. Где то има да влада разбија земљу, да су тзв. борци за људска права у ствари агентура која за циљ има да прогласи свој (условно речено) народ геноцидним, а новинари вређају, пљују и безочно лажу, да би на најмању критику заурлали како су жртве репресије?
Не могу да се одлучим да ли је добро или лоше што овај проблем изгледа није ендемски у Србији. Убеђења и деловање грађанистичких талибана произилази из такозваног транснационалног напредњаштва, идеологије која дели порекло са комунизмом (што објашњава зашто су се некадашњи "другови и другарице" на њу толико лако примили) а данас се представља као западни либерализам.
Из овог есеја британског либертаријанца Шона Геба, јасно се види да су и Енглези у раљама "трансиста." Док британски властодршци предњаче у разбијању Србије, ширењу и одржавању србофобије, финансирању антисрпских установа и медија, то исто раде и код куће, против Енглеза.
Геб наводи неколико случајева из само протеклих месец дана:
- Керол Тачер, кћерка Маргарет Тачер, отпуштена је са Би-би-сија јер је у приватном разговору употребила термин "голивог" (gollywog) за црнопутог тенисера.
- Џереми Кларксон, водитељ Би-би-сија, налази се под истрагом јер је премијера Брауна назвао "једнооким шкотским идиотом." Побунили се Шкоти; за слабовидне се још не зна.
- Млађи син принца Чарлса, Хари (који је тренутно у војсци и недавно је био у Ираку) нашао се на мети контролора вербалног деликта јер је једног од војника из чете назвао "Паки". Иако је овај стварно Пакистанац...
А онда имамо случај Џо Бренд, која отворено подржава Лабуристе; она се недавно обрадовала крађи чланске листе Националне партије (БНП) и на телевизији изјавила: "Ура! Сад знамо коме да шаљемо говна поштом." БНП ју је пријавила полицији због "говора мржње" - али је полиција јасно дала до знања, после обавезног увиђаја, да нема никакве намере да подноси пријаву против Брендове.
То је као она назови-истрага коју је хашка Инквизиција повела против НАТО 1999, да би је завршила за само пар дана закључком да НАТО a priori није способан да чини злочине јер су то рекли званичници Алијансе а Трибунал им верује на реч.
Како оно Орвел рече, "сви су једнаки, али су неки једнакији"?
Ко се још сећа - а требало би - варварског испада посланика ЛДП Весне Пешић на телевизији, у априлу 2007, када је извређала режисера Кустурицу по верској и националној основи? И ено је, седи у скупштини и бибери Србији памет.
За оне којима још није јасно (у Британији, али и у Србији), Геб објашњава:
Да илуструјем: реч "издајник" је постала страховито излизана прекомерном и често непримереном употребом, до те мере да данас ствари које по малтене свим дефиницијама представљају издају нико није у стању да тако обележи. Издаја тако постаје норма, а издајници само још један вид политичара. Последице су више него очигледне.
Други пример је чувена "да, али" одбрана, где се на безочне лажи, измишљотине и обмане о Србима одговара тако што се прво пристане на оквир расправе у ком су Срби геноцидни злочинци, националисти, агресори, клерофашисти и шта већ, али ето, није то баш сасвим тако...
Гебов есеј је индикатор да нису само Срби жртве систематског испирања мозга, већ да се тај процес одвија и у западним земљама које са нескривеном задовољством комадају Србију и сатанизују Србе. Идеолошки вирус трансизма није само погубан по колонизоване, већ и по колонизаторе, јер убија организам-домаћина скоро идентичном брзином.
Сад се само поставља питање да ли је трансизам код нас у довољној мери успостављен да преживи пропаст својих иностраних спонзора, односно да ли је оздрављење нашег друштва могуће када престане да буде изложено сталној зарази. Нас ради, надам се да јесте. Видећемо.
Не могу да се одлучим да ли је добро или лоше што овај проблем изгледа није ендемски у Србији. Убеђења и деловање грађанистичких талибана произилази из такозваног транснационалног напредњаштва, идеологије која дели порекло са комунизмом (што објашњава зашто су се некадашњи "другови и другарице" на њу толико лако примили) а данас се представља као западни либерализам.
Из овог есеја британског либертаријанца Шона Геба, јасно се види да су и Енглези у раљама "трансиста." Док британски властодршци предњаче у разбијању Србије, ширењу и одржавању србофобије, финансирању антисрпских установа и медија, то исто раде и код куће, против Енглеза.
Геб наводи неколико случајева из само протеклих месец дана:
- Керол Тачер, кћерка Маргарет Тачер, отпуштена је са Би-би-сија јер је у приватном разговору употребила термин "голивог" (gollywog) за црнопутог тенисера.
- Џереми Кларксон, водитељ Би-би-сија, налази се под истрагом јер је премијера Брауна назвао "једнооким шкотским идиотом." Побунили се Шкоти; за слабовидне се још не зна.
- Млађи син принца Чарлса, Хари (који је тренутно у војсци и недавно је био у Ираку) нашао се на мети контролора вербалног деликта јер је једног од војника из чете назвао "Паки". Иако је овај стварно Пакистанац...
А онда имамо случај Џо Бренд, која отворено подржава Лабуристе; она се недавно обрадовала крађи чланске листе Националне партије (БНП) и на телевизији изјавила: "Ура! Сад знамо коме да шаљемо говна поштом." БНП ју је пријавила полицији због "говора мржње" - али је полиција јасно дала до знања, после обавезног увиђаја, да нема никакве намере да подноси пријаву против Брендове.
То је као она назови-истрага коју је хашка Инквизиција повела против НАТО 1999, да би је завршила за само пар дана закључком да НАТО a priori није способан да чини злочине јер су то рекли званичници Алијансе а Трибунал им верује на реч.
Како оно Орвел рече, "сви су једнаки, али су неки једнакији"?
Ко се још сећа - а требало би - варварског испада посланика ЛДП Весне Пешић на телевизији, у априлу 2007, када је извређала режисера Кустурицу по верској и националној основи? И ено је, седи у скупштини и бибери Србији памет.
За оне којима још није јасно (у Британији, али и у Србији), Геб објашњава:
Циљ селективне употребе закона о говору мржње није пристојност, већ власт. Британска владајућа класа се позива на толеранцију, али оно што стварно хоће је неограничена власт, како би нас контролисала и пљачкала... Пошто у свакој тиранији има далеко више потлачених него тлачитеља, потлачене је потребно држати под котролом. То се ради тако што се све речи и мисли које омогућавају отпор прогласе за "мржњу".
[...]
Не толерише се ништа што би могло да иде у прилог енглеском идентитету. Кажем енглеском - јер ово правило не важи за Шкоте, Ирце или Велшане. Њих не сматрају опасним по тоталитарни пројект владајуће класе, јер их контролишу кроз субвенције. Уосталом, њихов национализам је анти-енглески. Исто тако се толеришу или охрабрују други национализми и идентитети (нпр. исламски)... Енглески идентитет, међутим, мора бити сузбијен по сваку цену. Енглези су још увек већина на острвима...
То објашњава заштo се речи и мисли готово насумице проглашавају за "мржњу" и зашто се никад не зна шта се тачно сматра увредом, за кога, и кад. Јер сврха није да се мањине заштите од увреде... већ да се ограничи свако испољавање енглеског идентитета. Да се речи и мисли које човеку у први мах падну на памет учине неупотребљивим, или употребљивим само уз објашњење и извињење, одузевши им тако могућност да изразе неслагање. Па чак и да се људи натерају да питају своје политичке противнике које речи смеју да користе - а онај ко контролише оквир расправе најчешће у њој и побеђује.
Да илуструјем: реч "издајник" је постала страховито излизана прекомерном и често непримереном употребом, до те мере да данас ствари које по малтене свим дефиницијама представљају издају нико није у стању да тако обележи. Издаја тако постаје норма, а издајници само још један вид политичара. Последице су више него очигледне.
Други пример је чувена "да, али" одбрана, где се на безочне лажи, измишљотине и обмане о Србима одговара тако што се прво пристане на оквир расправе у ком су Срби геноцидни злочинци, националисти, агресори, клерофашисти и шта већ, али ето, није то баш сасвим тако...
Гебов есеј је индикатор да нису само Срби жртве систематског испирања мозга, већ да се тај процес одвија и у западним земљама које са нескривеном задовољством комадају Србију и сатанизују Србе. Идеолошки вирус трансизма није само погубан по колонизоване, већ и по колонизаторе, јер убија организам-домаћина скоро идентичном брзином.
Сад се само поставља питање да ли је трансизам код нас у довољној мери успостављен да преживи пропаст својих иностраних спонзора, односно да ли је оздрављење нашег друштва могуће када престане да буде изложено сталној зарази. Нас ради, надам се да јесте. Видећемо.
понедељак, 9. фебруар 2009.
Без имало стида
Упитате ли се икада зашто сте гласали онако како сте гласали у мају 2008? Да није можда на ваш избор "ЕУропске" будућности утицало обећање Млађана Динкића да ће сваки становник Србије да добије (акције вредне) хиљаду евра ако на власт дођу "прави" људи? Силне паре, хиљаду евра. Ни изблиза доста да плати стамбене кредите, или картице, или аутомобил, али ето, дели држава, џабе. Ко је луд да одбије, а?
И гласали сте, и добили ЕУропство, од отимачине Косова до пузеће отимачине Војводине. Од фамозног "уговора деценије" са Фијатом не би ништа. Смедеревска железара, ономад продата Американцима у бесцење, због кризе малтене затворена. Једино од Руса стигоше паре, али ем што се Динкић свим силама трудио да тај уговор пропадне, ем што Партија од њих намирује прво вајдасашке сепаратисте, онда себе, а вама шта претекне. Ако претекне, дабоме. Да не спомињем "бриљантну" одлуку да се једнострано примени мртворођени Споразум са ЕУ. Од укидања царина на увоз до примене гомиле беспотребних прописа, све ће то неко да плати, дабоме. А да вам помогнем да однонетнете ко: није Динкић.
Сад каже да никад није обећао тих фамозних хиљаду евра, већ само деонице које су процењене на толико, а сада, је ли, вреде далеко мање. Ето, шта се може, ударила криза, појела маца, дешава се.
Па добро људи, докле? Ајде да сте бар продали веру за вечеру, дешавало се то у историји и раније. Одвратно је, али може бар човек да разуме разлоге, слагао се с њима или не. Али да се дедовина и достојанство продају за обећање вечере, које притом стиже од човека који вас годинама немилосрдно пљачка (све обећавајући бољи живот који ето, само што није)? И онда када се испостави да је обећање било лажно, тај исти човек каже да никада ништа није ни обећао?!
Млађан Динкић очигледно мисли да је народ Србије глупљи од оваца. Да ће наставити да блеји док га он немилице шиша, а повремено и заскаче. Доза лажи, доза страха, и остаје се на власти довека. Или бар док нестане вуне.
Није ваљда у праву?
И гласали сте, и добили ЕУропство, од отимачине Косова до пузеће отимачине Војводине. Од фамозног "уговора деценије" са Фијатом не би ништа. Смедеревска железара, ономад продата Американцима у бесцење, због кризе малтене затворена. Једино од Руса стигоше паре, али ем што се Динкић свим силама трудио да тај уговор пропадне, ем што Партија од њих намирује прво вајдасашке сепаратисте, онда себе, а вама шта претекне. Ако претекне, дабоме. Да не спомињем "бриљантну" одлуку да се једнострано примени мртворођени Споразум са ЕУ. Од укидања царина на увоз до примене гомиле беспотребних прописа, све ће то неко да плати, дабоме. А да вам помогнем да однонетнете ко: није Динкић.
Сад каже да никад није обећао тих фамозних хиљаду евра, већ само деонице које су процењене на толико, а сада, је ли, вреде далеко мање. Ето, шта се може, ударила криза, појела маца, дешава се.
Па добро људи, докле? Ајде да сте бар продали веру за вечеру, дешавало се то у историји и раније. Одвратно је, али може бар човек да разуме разлоге, слагао се с њима или не. Али да се дедовина и достојанство продају за обећање вечере, које притом стиже од човека који вас годинама немилосрдно пљачка (све обећавајући бољи живот који ето, само што није)? И онда када се испостави да је обећање било лажно, тај исти човек каже да никада ништа није ни обећао?!
Млађан Динкић очигледно мисли да је народ Србије глупљи од оваца. Да ће наставити да блеји док га он немилице шиша, а повремено и заскаче. Доза лажи, доза страха, и остаје се на власти довека. Или бар док нестане вуне.
Није ваљда у праву?
среда, 4. фебруар 2009.
Пророчанство Др. Панарина
Српској јавности је већ познато име Игора Панарина, руског академика, декана московске дипломатске академије, некадашњег аналитичара КГБ и саветника Кремља. Он већ неко време тврди да САД иду путем распада попут СССР-а, и да ће 21. век да припада Кини и Русији. Та његова прича је недавно стигла и до Америке, где је попраћена са подсмехом (Волстрит Журнал) и неверицом (Даг Бандау на Antiwar.com). А јуче се у магазину Форбс појавио и љутити, циничан коментар извесног Мeлика Кaјлaна, који је пренет на НСПМ.
Кајлан је иначе њујоршки Турчин који се, између осталог, бави хвалоспевима Грузији под ”Мишом” и одбраном јадних невиних Турака од геноцидних клерофашистоидних Руса, Јермена, Срба и Грка. Што сам више копао по Гуглу, то ми је више личио на неког од првака ”друге Србије” - с тим што они професионално пљују по својој земљи, а Кајлан то, попут истинског америчког империјалисте, ради по туђим.
Ово што прича Панарин, вели Кајлан, је чиста Путинова пропаганда, замена теза која показује да Руси уопште не разумеју Америку. Русија је примитивна, тоталитарна, затуцана држава док је Америка демократија, а за демократије не важе закони историје, оне се увек некако дочекају на ноге. Америка не ствара империју, већ ратује широм света да одбрани и ојача демократију, која је најбољи систем на свету, и то је доказано.
На шта би моја комшиница из Славоније рекла: ”Ајде!”
Кајлан је или Истински Верник (намерно великим словима) у савршеност Америке, или је глуп к’о летва. Свеједно. Али жестина његове реакције на теорије др. Панарина ме подсећа на изјаву једног старог америчког авијатичара из 2. светског рата (не знам сад где сам је прочитао ни којим поводом, није ни битно) да знаш да си пред циљем кад је ПВО најгушћа. Значи, Панарин мора да је негде осетљиво ”убо” чим су се Американци овако узбунили.
Игром судбине, ја сам у Америци већ ево 13 година. Био сам посвуда, од Калифорније до Бостона, Чикага и Вегаса, од Северне Каролине до Мичигена, од Ајове до Њујорка; од кућа до хотела; аутобусом, авионом, аутомобилом и возом. Усуђујем се да кажем да Америку познајем боље од многих Американаца, а камоли становника екс-Југославије. Из оного што сам за све ове године видео, чуо, прочитао и научио, склон сам да закључим како Панарин донекле претерује и поједностављује ствари - али да је у суштини у праву.
Дабоме да у његовој перспективи има пројекције. Сви ми посматрамо свет кроз призму својих искустава. Питање је само у којој мери та искуства обликују нашу перцепцију, а у којој мери нам дозвољавају да уопште видимо ствари које неком другом не би ни пале на памет. Ето рецимо, ја се сећам краја осамдесетих у Југославији, када је море кредита омогућило масовну куповину кућа, кола и иностране потрошачке робе... док нису стигли рачуни. Е, онда се заратило. А сећам се и убеђења да рата ”не може да буде овде”, да је то нешто што се дешава само другима. Док нам рат у свој својој окрутности није разбио ту опасну заблуду.
Америка ће, вели Панарин, почети да пропада већ у априлу ове године, потпуним крахом финансијског система. Уследеће крај хегемоније долара, већ сада безвредног комада папира који се држи једино зато што га остатак света прихвата као резервну валуту на основу политичке и економске хегемоније САД. А кад те хегемоније нестане...?
Нека прича ко шта хоће, али ово није научна фантастика, већ сасвим реална могућност. Амерички долар нема ништа веће покриће од зимбабвеанског. Америка је некада производила више него остатак света заједно, сада производи само маглу и скандале. Излаз из кризе која је настала трошењем непостојећих пара тражи се у штампању додатних, и меницама које ће да купују лаковерни странци. Оно на ”дођем ти”. Па кад дођу на наплату, дају им се наштампани долари. Мисле, ваљда, да је остатак света луд.
Американци нису нација у класичном смислу те речи. Америчка република је створена по смерницама Локовог ”другог трактата о грађанској власти”; док је Лок говорио о ”животу, слободи и имовини,” америчка декларација независности вели да су ”неотуђива права... на живот, слободу и потрагу за срећом.” Та ”потрага за срећом” је више од века значила да је сан сваког Американца био да буде слободни сељак или занатлија, да буде свој на своме. Ако је и морао да ради за неког другог, то је било само како би уштедео довољно да се ослободи - и дуго времена је то било и могуће. Цели систем је замишљен као антитеза Европи, где је постојала строга стратификација између монарха, племића који су поседовали сву земљу, и сељака који нису имали ништа. Данас су, међутим, Американци махом најамни радници. Нема везе да ли неко од тог најма може да приушти гарсоњеру и Мекдоналдс, а неко други кућу на три спрата, Мерцедес и приватног кувара; ако изгубе посао, већ колико сутра немају ништа. Социолог би с правом могао да каже да је Америка земља пролетера - ”друштвене класе која не поседује средства производње и чији је једини капитал сопствени рад у замену за надницу.”
Ова економска трансформација америчког друштва почела је великом депресијом тридесетих година 20. века, а заокружена је, рекао бих, крајем шездесетих. Кључна фигура у том процесу био је амерички Цезар, Франклин Делано Рузвелт (владао 1933-1945), чију су политику наставили Труман, Ајзенхауер, Кенеди и Џонсон. На друштвеном плану, изградња аутопутева и раст предграђа (скупа са колапсом градова као друштвених заједница) разорио је америчку породицу. Американци су стравично отуђени - од својих породица, комшија, суграђана.
Истовремено, миграције су постепено уништиле регионалне идентитете у многим деловима САД. Осамдесетих је новинар Џоел Гаро писао о ”девет нација северне Америке,” поделивши северноамерички континент на девет регија које су се јасно разликовале по приступу животу, традицијама, привреди, па чак и језику. Та подела више не важи. Ситуацију додатно компликује политика расних и лингвистичких идентитета, где се малтене подстиче нетрпељивост између апсурдно дефинисаних група (као да су нпр. сви црнопути становници САД исти, без обзира да ли су јуче стигли из Кеније или су потомци робова доведених пре 400 година из Гане) како би се напредовало у политици.
Ова атомизација друштва је можда пожељна из перспективе властодржаца, јер се најлакше влада завађеним поданицима који се у одсуству било ког другог оквира окрећу држави. Али шта кад држава пропадне?
Кајланов аргумент да је Америка демократија, а демократије наводно никад не пропадају већ се трансформишу, не пије воде. Јер у шта се то демократије трансформишу него у деспотизме? Никада није било већег јаза између америчких властодржаца, који малтене сви долазе из професионалне политичке класе (или су у њу ”усвојени”), и народа. Америка је постала светски лидер у индустрији и финансијама само зато што је Европа, дотадашњи центар, потпуно упропаштена у два светска рата и од тога се никада није опоравила. Али у протеклих седамдесет година и Америка је успела да кроз непрестани раст државе опустоши малтене сав капитал који јој је остављен у наслеђе са краја 19. века. Долар је изгубио 95% своје вредности од оснивања савезне резервне банке (Federal Reserve) 1913. године. Шта ће се десити кад пара нестане, а рачуни дођу на наплату?
Коментаријат који живи од хвалоспева америчкој империји уби се од приче о ”америчким вредностима,” али да их неко конкретно пита шта под тим подразумевају, одговорили би само флоскулама о слободи и демократији и људским правима, не знајући том приликом да ишта од тога конкретно дефинишу. А становништво Америке је већ толико разноврсно, да је тешко рећи шта их повезује. То сигурно нису вера у појединца, личну слободу и самосталност, већ пре опсесија новцем и убеђење да је америчка држава свемогућа и свемоћна. То баш не звучи као јак државотворан темељ. Кад инфлација поједе новац а држава се покаже немоћна да ишта по том питању учини (пошто је у ствари извор проблема), шта онда?
Јасно је, дакле, да се у суштини слажем са прогнозом др. Панарина; не слажем се, међутим, са временским оквиром евентуалног колапса и распада. Заиста не бих да проричем годину и дан, нити мислим да ће та подела да буде баш толико једноставна као што он каже (а ко зна шта мисли?). Али ако се садашњи трендови наставе, онда мислим да је нека врста колапса неминовна. Можда не за годину или две, али пет? Сасвим могуће. Вероватно, чак. Сигурно? Ништа није сигурно.
Нико не би требало да прижељкује рат у Америци. У БиХ је од четири и по милиона људи погинуло скоро сто хиљада, а избегло преко два милиона. Хајде да претпоставимо, оптимистички, да у америчком случају неће бити горе. То је опет, пропорционално, сто педесет милиона избеглица и шест милиона мртвих. Па ко је луд да то прижељкује?
Баш зато схватам Панарина озбиљно, макар и са груменом соли. Јер и он каже да би приоритет Русије, Кине и других земаља које би по њему требало да наследе улогу финансијских и индустријских центара света после Америке, требало да буде напор да амерички распад буде миран, по чешком моделу, а никако да крене трагичним и крвавим примером Југославије.
Једном сам кроз то већ прошао. Не бих опет.
Кајлан је иначе њујоршки Турчин који се, између осталог, бави хвалоспевима Грузији под ”Мишом” и одбраном јадних невиних Турака од геноцидних клерофашистоидних Руса, Јермена, Срба и Грка. Што сам више копао по Гуглу, то ми је више личио на неког од првака ”друге Србије” - с тим што они професионално пљују по својој земљи, а Кајлан то, попут истинског америчког империјалисте, ради по туђим.
Ово што прича Панарин, вели Кајлан, је чиста Путинова пропаганда, замена теза која показује да Руси уопште не разумеју Америку. Русија је примитивна, тоталитарна, затуцана држава док је Америка демократија, а за демократије не важе закони историје, оне се увек некако дочекају на ноге. Америка не ствара империју, већ ратује широм света да одбрани и ојача демократију, која је најбољи систем на свету, и то је доказано.
На шта би моја комшиница из Славоније рекла: ”Ајде!”
Кајлан је или Истински Верник (намерно великим словима) у савршеност Америке, или је глуп к’о летва. Свеједно. Али жестина његове реакције на теорије др. Панарина ме подсећа на изјаву једног старог америчког авијатичара из 2. светског рата (не знам сад где сам је прочитао ни којим поводом, није ни битно) да знаш да си пред циљем кад је ПВО најгушћа. Значи, Панарин мора да је негде осетљиво ”убо” чим су се Американци овако узбунили.
Игром судбине, ја сам у Америци већ ево 13 година. Био сам посвуда, од Калифорније до Бостона, Чикага и Вегаса, од Северне Каролине до Мичигена, од Ајове до Њујорка; од кућа до хотела; аутобусом, авионом, аутомобилом и возом. Усуђујем се да кажем да Америку познајем боље од многих Американаца, а камоли становника екс-Југославије. Из оного што сам за све ове године видео, чуо, прочитао и научио, склон сам да закључим како Панарин донекле претерује и поједностављује ствари - али да је у суштини у праву.
Дабоме да у његовој перспективи има пројекције. Сви ми посматрамо свет кроз призму својих искустава. Питање је само у којој мери та искуства обликују нашу перцепцију, а у којој мери нам дозвољавају да уопште видимо ствари које неком другом не би ни пале на памет. Ето рецимо, ја се сећам краја осамдесетих у Југославији, када је море кредита омогућило масовну куповину кућа, кола и иностране потрошачке робе... док нису стигли рачуни. Е, онда се заратило. А сећам се и убеђења да рата ”не може да буде овде”, да је то нешто што се дешава само другима. Док нам рат у свој својој окрутности није разбио ту опасну заблуду.
Америка ће, вели Панарин, почети да пропада већ у априлу ове године, потпуним крахом финансијског система. Уследеће крај хегемоније долара, већ сада безвредног комада папира који се држи једино зато што га остатак света прихвата као резервну валуту на основу политичке и економске хегемоније САД. А кад те хегемоније нестане...?
Нека прича ко шта хоће, али ово није научна фантастика, већ сасвим реална могућност. Амерички долар нема ништа веће покриће од зимбабвеанског. Америка је некада производила више него остатак света заједно, сада производи само маглу и скандале. Излаз из кризе која је настала трошењем непостојећих пара тражи се у штампању додатних, и меницама које ће да купују лаковерни странци. Оно на ”дођем ти”. Па кад дођу на наплату, дају им се наштампани долари. Мисле, ваљда, да је остатак света луд.
Американци нису нација у класичном смислу те речи. Америчка република је створена по смерницама Локовог ”другог трактата о грађанској власти”; док је Лок говорио о ”животу, слободи и имовини,” америчка декларација независности вели да су ”неотуђива права... на живот, слободу и потрагу за срећом.” Та ”потрага за срећом” је више од века значила да је сан сваког Американца био да буде слободни сељак или занатлија, да буде свој на своме. Ако је и морао да ради за неког другог, то је било само како би уштедео довољно да се ослободи - и дуго времена је то било и могуће. Цели систем је замишљен као антитеза Европи, где је постојала строга стратификација између монарха, племића који су поседовали сву земљу, и сељака који нису имали ништа. Данас су, међутим, Американци махом најамни радници. Нема везе да ли неко од тог најма може да приушти гарсоњеру и Мекдоналдс, а неко други кућу на три спрата, Мерцедес и приватног кувара; ако изгубе посао, већ колико сутра немају ништа. Социолог би с правом могао да каже да је Америка земља пролетера - ”друштвене класе која не поседује средства производње и чији је једини капитал сопствени рад у замену за надницу.”
Ова економска трансформација америчког друштва почела је великом депресијом тридесетих година 20. века, а заокружена је, рекао бих, крајем шездесетих. Кључна фигура у том процесу био је амерички Цезар, Франклин Делано Рузвелт (владао 1933-1945), чију су политику наставили Труман, Ајзенхауер, Кенеди и Џонсон. На друштвеном плану, изградња аутопутева и раст предграђа (скупа са колапсом градова као друштвених заједница) разорио је америчку породицу. Американци су стравично отуђени - од својих породица, комшија, суграђана.
Истовремено, миграције су постепено уништиле регионалне идентитете у многим деловима САД. Осамдесетих је новинар Џоел Гаро писао о ”девет нација северне Америке,” поделивши северноамерички континент на девет регија које су се јасно разликовале по приступу животу, традицијама, привреди, па чак и језику. Та подела више не важи. Ситуацију додатно компликује политика расних и лингвистичких идентитета, где се малтене подстиче нетрпељивост између апсурдно дефинисаних група (као да су нпр. сви црнопути становници САД исти, без обзира да ли су јуче стигли из Кеније или су потомци робова доведених пре 400 година из Гане) како би се напредовало у политици.
Ова атомизација друштва је можда пожељна из перспективе властодржаца, јер се најлакше влада завађеним поданицима који се у одсуству било ког другог оквира окрећу држави. Али шта кад држава пропадне?
Кајланов аргумент да је Америка демократија, а демократије наводно никад не пропадају већ се трансформишу, не пије воде. Јер у шта се то демократије трансформишу него у деспотизме? Никада није било већег јаза између америчких властодржаца, који малтене сви долазе из професионалне политичке класе (или су у њу ”усвојени”), и народа. Америка је постала светски лидер у индустрији и финансијама само зато што је Европа, дотадашњи центар, потпуно упропаштена у два светска рата и од тога се никада није опоравила. Али у протеклих седамдесет година и Америка је успела да кроз непрестани раст државе опустоши малтене сав капитал који јој је остављен у наслеђе са краја 19. века. Долар је изгубио 95% своје вредности од оснивања савезне резервне банке (Federal Reserve) 1913. године. Шта ће се десити кад пара нестане, а рачуни дођу на наплату?
Коментаријат који живи од хвалоспева америчкој империји уби се од приче о ”америчким вредностима,” али да их неко конкретно пита шта под тим подразумевају, одговорили би само флоскулама о слободи и демократији и људским правима, не знајући том приликом да ишта од тога конкретно дефинишу. А становништво Америке је већ толико разноврсно, да је тешко рећи шта их повезује. То сигурно нису вера у појединца, личну слободу и самосталност, већ пре опсесија новцем и убеђење да је америчка држава свемогућа и свемоћна. То баш не звучи као јак државотворан темељ. Кад инфлација поједе новац а држава се покаже немоћна да ишта по том питању учини (пошто је у ствари извор проблема), шта онда?
Јасно је, дакле, да се у суштини слажем са прогнозом др. Панарина; не слажем се, међутим, са временским оквиром евентуалног колапса и распада. Заиста не бих да проричем годину и дан, нити мислим да ће та подела да буде баш толико једноставна као што он каже (а ко зна шта мисли?). Али ако се садашњи трендови наставе, онда мислим да је нека врста колапса неминовна. Можда не за годину или две, али пет? Сасвим могуће. Вероватно, чак. Сигурно? Ништа није сигурно.
Нико не би требало да прижељкује рат у Америци. У БиХ је од четири и по милиона људи погинуло скоро сто хиљада, а избегло преко два милиона. Хајде да претпоставимо, оптимистички, да у америчком случају неће бити горе. То је опет, пропорционално, сто педесет милиона избеглица и шест милиона мртвих. Па ко је луд да то прижељкује?
Баш зато схватам Панарина озбиљно, макар и са груменом соли. Јер и он каже да би приоритет Русије, Кине и других земаља које би по њему требало да наследе улогу финансијских и индустријских центара света после Америке, требало да буде напор да амерички распад буде миран, по чешком моделу, а никако да крене трагичним и крвавим примером Југославије.
Једном сам кроз то већ прошао. Не бих опет.
Пријавите се на:
Постови (Atom)