Крв, мед и подвала

У земљи крви и меда

Добро је питање поставио Стефан Каргановић пре неки дан: зашто је Србима толико стало до редитељског првенца Анћелине Жоли?

Јесмо ли стварно толико искомплексирани да нам је стало шта нека тамо надобудна глумица мисли о нама? Зашто нам баш сад то толико смета, после дводеценијске сатанизације и док у Београду на власти седи режим који свакодневно Србе и Србију много горе блати и кињи (а о пљачкању и саучесништву у убијању да сад и не говоримо)?

Мислим, и треба да смета - али исто тако треба да имамо осећаја за меру. Значи, да схватимо где се „У земљи крви и меда“ уклапа у општу структуру сатанизације Срба, и како се томе можемо најефикасније супротставити, тако да ем има учинка, ем да на то не потрошимо превише времена и труда који су потребнији на другим местима.

Хајде прво да сагледамо чињенице. У филму се Срби приказују као злотвори мотивисани расизмом и мржњом, а Муслимани као њихове племените и невине жртве. Сценарио је писан на основу медијске фантазије о рату у БиХ који су ономад пласирали западни медији, док је сценографија преузета из Спилбергових ратних филмова. Коштао је 13 милиона долара, а није зарадио ни 2% од тога; америчку кино-публику просто не занима Анђелинина садо-мазо фантазија о Босни. Критичари га универзално не подносе; чак и они који се слажу са фантазијом нису одушевљени стилом и техником. Изостале су и награде: филма нема ни међу добитницима „Златног глобуса“, ни међу кандидатима за „Оскара“. По свим мерилима Холивуда, „У земљи крви и меда“ није неуспех, већ прави фијаско.

Каргановић у свом тексту прави поређење са одсуством шиптарске реакције на акциони трилер „Отета“ (Taken) од пре три године, иако се у њему сасвим реалистично представља албанска секс-мафија. Да су ишта рекли, оправдано би им се поставило питање: „А шта ту није тачно?“ Још је „Отета“ био хит, који је зарадио близу триста милиона долара, а гледало га је и старо и младо, и мушкарци и жене... Дакле, редак погодак филмске индустрије. И не само да се однос Америке према Шиптарима није променио, већ је баш у време појаве тог филма проглашена „Независна држава Косовија“.

Зато ми је било сумњиво што су медији у Србији - који се иначе просто такмиче у пљувању Срба - одједном почели хајку на Жоли и њен јад од филма. Неће бити да то чине из новооткривеног родољубља. Али нисам повезао све ове нити док се потом није дигла прашина око србомрзачког лупетања о „цивилизацијском искораку“ оног савјетника што је умислио да је писац. Па једни вичу „слобода говора“, други вичу „говор мржње“, а цела представа личи, како вели Жељко Цвијановић, на трку паса у Пекаму.

Данас Жоли преко свог агента поручује да није позивала на укидање РС и да није тачна оптужба да се у њеном филму спомиње број од 300.000 жртава у БиХ. Брзом претрагом може се установити да је извор тих информација таблоид Курир, који је цитирао изјаву функционера Савеза логораша РС Обрада Бубића да се спрема позив на укидање РС (!). На то су се надовезале Вести, које су још навеле да су саветници на сценарију били Ричард Холбрук и Весли Кларк. Ово за Кларка још и верујем (објашњава лош квалитет сценарија), док код Холбрука не можемо да проверимо, осим ако неко нема његов број у паклу. Све у свему, кренула је хистерија, док је упозорење власти РС („Не можемо коментарисати оно што се није десило“) остало непримећено.

Сад посложите коцкице. Месец дана после премијере филма који је доживео фијаско и код публике и код критичара, креће хајка на фиктивну изјаву режисерке. (Дез)информацију из жутих медија спремно преузимају „герилци“, јер се једини и баве борбом против србомржње. Онда Анђа каже: „Али ово није истина, мене су сироту оклеветали“. И тако испадне да је у ствари она жртва злих, хистеричних, параноичних Срба који њен, бива, племенити и добронамерни филм клевећу и пањкају. Што је, дабоме, најбоља могућа реклама за филм у којем се Срби приказују као злотвори мотивисани мржњом и паранојом. Па још према женама: Ајли у филму, Анђи у збиљи. К'о нацртано. Можда зато што јесте?

Људи који воде Империју (међу које спада и Анђин CFR, тј. Савет за иностране послове) живе у једној виртуелној стварности, убеђени да њихове фантазије могу да обликују свет. Проблем је што се то некада заиста и деси, односно што је невероватно једноставно изманипулисати перцепције људи ако су већ склони да у нешто поверују. Ако мислите да то не могу да ураде нама, шта је са 5. октобром? Већу превару тешко да је ико „попио“ у последње време, а ми се од ње чак нисмо ни отрезнили.

Све то скупа дабоме не значи да сад треба да шаљемо децу у биоскопе да гледају „У земљи крви и меда“ о трошку државе, као што жутократе хоће да ураде са „Парадом“ (документи који на то указују стварно изгледају аутентично). Али значи да не треба да реагујемо хистерично, јер тиме изгледа пристајемо да будемо статисти у једном другом, озбиљнијем филму, али са ништа мање србомрзачким сценариом.

Прави одговор на ово „суморно смарање“ од филма (како је Анђино остварење надахнуто описао један критичар) био би: „А ко је то Анђелина Жоли, и зашто да нас је брига шта она о нама прича?“ Тако ће још један наручени филм о злим Србима заслужено да пропадне на биоскопској каси. А енергија потрошена на дреку о њему, уместо да је пропагандисти Империје искористе против нас, може да се усмери на борбу против далеко већих штеточина од холивудских - оних у Жутограду.