Питајте било којег становника САД колико политичких странака делује у овој земљи, и рећи ће вам - две, дабоме: Демократе и Републиканци, левица и десница, либерали и конзервативци, напредни и реакционари. Мада у стварности у Америци постоји више партија, покрета и идеологија, „мејнстрим“ политика се своди на овај манихејски дуализам, у коме су „наши“ анђели а „они други“ сотоне. И нуди вам се избор између ове две стране; треће нема.
Донедавно сам сматрао да је овај ред величина последица америчког изборног система, где победник добија све, па на политичкој сцени нема места за више од два кандидата, чисто математички говорећи. Примећујем, међутим, да и у другим „демократским“ државама преовладава овај страначки дуализам. У земљама са пропорционалним парламентарним системом постоји мало више варијетета у скупштинама, али и ту се намећу две водеће струје, и наставља се космичка борба између „левице“ и „деснице“.
У ствари је све то скупа бесмислено. За шта се залажу и тзв. левичари и тзв. десничари? За јаку државу која би се бринула о својим поданицима кроз контролу привреде, здравства, образовања, науке, културе, спорта... Нема људске радиности у којој држава нема улогу; нема производа људског стваралаштва, од класа пшенице до детета, на које држава не полаже право. Било да су за или против абортуса, узимају за право да о томе одлучује држава. Било да су за „права на рад“ или „права на зараду“, о привреди одлучује држава, а не приватна лица која се њом баве. Бенито Мусолини, који је у младости био социјалиста, дестиловао је у свом фашистичком манифесту тежње и левице и деснице у једноставан слоган:
Tutto nello Stato, niente al di fuori dello Stato, nulla contro lo Stato.
„Све унутар државе, ништа ван државе, ништа против државе“. (1925)
Левица види државу као извор права, обавеза, закона, морала; десница опет сматра (бар декларативно) да је држава чувар богомданих права, у чему има готово неограничен мандат да их крши. Први поглед је изопачен, други апсурдан. Али колико се год разликују у детаљима (и због тога се гложе), слажу се у идолопоклонству држави.
Какве сад то везе има са Србијом или Босном? Има, итекакве. И у БиХ и у Србији се потенцира разлика између „либерализма“ и „национализма“ као манихејским супротностима. Либерали су у тој причи демократски, левичари, напредни социјалисти, поборници људских права, социјалне правде (!) и бољег живота кроз глобализам, док су „националисти“ у улози десничара, реакционарних мрачних сила прошлости који су против мира, просперитета, права и правде, и понајвише „интеграција“, светог грала мондијалиста.
Деценије марксистичко-лењинистичко-кардељевске индоктринације немају ама баш никакву улогу у стварању ове перцепције, уверавају нас дојучерашњи партијски секретари. Они који су још до пре коју годину клањали на олтару Интернационале, сада су перјанице „демократије“; нису пресвукли убеђења, већ само реторику – у правој традицији моралног релативизма добрих Бољшевика, где је све дозвољено зарад тријумфа Револуције, а власт постаје сама себи сврха. Раније сам ове људе звао Јакобинцима и Људскоправашима, али сад мислим да им најбоље пристаје термин „Демобољшевици“. Потогово зато што су њихови наводно „десничарски“ противници сличнији Мењшевицима него руским царистима.
Повод за све ово је „расправа“ коју је пренела НСПМ између два политолога у листу Данас (иначе водећем гласилу демобољшевизма), о национализму. Упрошћено – ко хоће, нека чита целу расправу – Ненад Даковић тврди да нема доброг национализма и да је национална идеја извор злочина, док Слободан Дивјак одговара да то није толерантан став и да патриотизам може да буде позитиван уколико се односи на државу, а не на народ.
Дивјак се све време упиње да успостави кредо међу демобољшевицима, тако што експлицитно подржава улазак у ЕУ (свете „интеграције“), толеранцију, људска права... Узалуд. За Даковића су аргументи, па и само постојање Дивјака и других неистомишљеника, неопростива јерес. Саму НСПМ демобољшевици, иронично несвесни идеолошког преклопа, зову „Нова српска фашистичка мисао“.
Дође ми да кажем „ма пусти Данас, какве новине таква и расправа!“ Али плашим се да политичка и медијска доминација демобољшевика и њихових наивних мењшевичких критичара иде много даље. Срби нема где не могу да чују како је „интеграција“ једина алтернатива, како су улазак у ЕУ и НАТО неприкосновени државни интерес, како је једини начин да се изађе из „мрака“ санкција, блокаде и рата да се премаше стандарди Запада у толеранцији, људским правима и демократији. Мондијалистичка утопија која се продаје народу неминовно ће да постане кошмар.
Они који бране садашњу владу чудом се чуде зашто демобољшевици дижу толико дреку на њих, а поготово на Војислава Коштуницу, кад је овај учинио више да Србију приближи раљама ЕУ од њиховог свеца Зорана Ђинђића-Бонапарте. У томе и јесте трик – што се Чедисти више деру, то је Воја већи мондијалиста. Зашто да престану? Чак је и Томислав Николић, вођа демобољшевицима омражених Радикала, изјавио ономад да је за европске интеграције. Толико о радикалском „фашизму“.
Судећи по овој квази-„расправи“, али и по мноштву других написа по српским новинама и часописима које стижу до Америке, чини ми се да су Срби већ „интегрисани“ у најважнији аспект постмодерног света: усвојили смо лажни политички дуализам, и сада се са остатком света клањамо на олтару свемоћне државе како ју је артикулисао Мусолини. А оне који одбијају Мусолинијев поглед на државу, називају фашистима.
Зар је онда чудо да нам је онако како нам је?
1 коментар:
Лепосава,
Много хвала. Колико знам, моје коментаре у целини преноси Планета Србија, али ћу драге воље да користим још неки блог сервис ако за то постоји могућност. Можеш ли да ми препоручиш неку опцију?
Коментаре сам намерно ограничио како бих спречио спамере и пљуваче, који су у почетку затрпавали блог разним смећем. Пошто увек кубурим са временом, онда не могу свакодневно да прегледавам коментаре...
Постави коментар