Питање писмености и пристојности

Рачунам да многи Срби прате шта се дешава у Украјини. Мало кога ће изненадити што бандеровци у Кијеву свако мало предлажу да се „украјински“ језик - франкенштајн из аустроугарских лабораторија XIX века - полатиничи, како би се што брже ратосиљали мрских им „Москаља“. Као одговор на такве испаде „демократске, напредне, људскоправашке толеранције“, Донбас је већ месецима под оружјем.

Ово није нова појава. Пре скоро сто година, у хаосу после Лењинове револуције, за Кијев су се отимали Немци, бољшевици и следбеници Симона Петљуре, претече данашњих Бандероваца. По роману Михаила Булгакова о догађајима из тог времена, „Бела гарда“, пре пар година у Русији је снимљена мини-серија. У четвртом делу има једна сцена, негде од 47. до 49. минуте, где протагонисту - доктора Турбина - присилно мобилишу Петљуровци. Од Турбинове гимназије направили су болницу, којом управља његов некадашњи колега, Курицки. Он се Турбину обраћа на „украјинском“, али добија антологијски одговор:

„Извините, али ја вас ништа нисам разумео.“

Какве везе то има са Србима и ћирилицом? Велике. Није први пут да се бавим овом темом, и нажалост сумњам да ће бити последњи, али шта да се ради кад људи једноставно не обраћају пажњу?

О плодовима подаништва

Само два пута се Сиви Соко дотакао Радоша Љушића: пре скоро седам година, када је колега Вронски писао о фијаску са штампањем уџбеника за српске школе, и пре четири године, када сам га похвалио у Оку због одговора комесару квислиншког култа С. Басари.

Љушић је још колико прошлог пролећа пружао отпор квислиншком силовању српске историје, када је гостовао у документарном серијалу РТРС „Рат за цивилизацију“ (видео-снимак, март 2014). Додуше, тада ми се учинило да мало превише инсистира на српском и националном карактеру неких ствари које су биле много шире...

Замислите онда моје изненађење када сам читао интервју са тим истим Радошем Љушићем у децембру, у Новостима - где је грмео о неопходности подаништва Немцима и кривици Срба, Гаврила Принципа и Младе Босне за све што нас је снашло у ХХ веку!

Ко је је имао прилике да чита и слуша србождерске небулозе Холма Зундхаузена, препознаће ову „мисаону матрицу“ без тешкоћа. На то је указао Александар Павић, у одговору неколико дана касније. Љушић је међутим остао веран својој новоусвојеној Зундхаузеновшчини, бранећи је од критика личним увредама. Лично сматрам да је Боривоје Милошевић остао победник у тој размени.

И сад тог таквог, преумљеног и глајхшалтованог, ЕУропског и квислиншком култу уподобљеног Љушића Државно Дно лепо смени - и на његово место постави Јелену Триван (иначе др-мр-фр за ЕУропске интеграције и демократска људска права Жутократске странке).

Пошто је Врховни Жутник признао да је лакеј и послушник Запада, својим речима, онда таква кадровска политика не би требало никога да изненади. Али Љушићева судбина је најбоље наравоученије да се „преумљавање“ не исплати. Јер издајнику нико не верује - а најмање они који су га на издају навели.

То добро знао и сам Vuchych, зато је толико и нервозан.

Смертоносные плоды Империи

(в оригинале: Empire's Murderous Fruits, Antiwar.com, август 23, 2014; перевод Е.Г.)

Хаос, война и смерть

Ранее, на этой неделе, джихадисты принадлежащие к Исламскому государству - самопровозглашенному халифату в восточной Сирии и северном Ираке - ритуально обезглавили американского журналиста Джеймса Фоли, взятого ими в плен в прошлом году. Конечно же, они выставили ужасные кадры казни в интернете. ИГ с большими энтузиазмом использует социальные сети для проповеди джихада, не находя в этом никакой иронии.

Одичавшие друзья Империи

По некоторым данным, палач Фоли - "британец", точнее, гражданин Великобритании уехавший в Сирии поучаствовать в джихаде. А почему бы и нет? Ведь британское правительство вместе с США поддерживало сирийских "повстанцев", которые в конце концов стали ИГИЛом (Исламским государством Ирака и Леванта) и даже присылали им оружие. Все это должно было быть предлогом для еще одной "маленькой, зловредной войнушки", но все сорвалось в прошлом сентябре. Теперь, эти джихадисты, которых однажды рекламировали как "бойцов за свободу, демократию и права человека" обезглавливают журналистов, вырезают христианских детей и нанизывают головы своих на колы.

Это уже не первый раз когда Империя* находится в сговоре с убийцами и террористами. Главные политики Вашингтона прославляли Армию освобождения Косова (АОК) в ее борьбе "за права человека и американские ценности". А один политик, сенатор Джон Маккейн хвалил АОК и ИГИЛ. Так называемая "Республика Косово", находящаяся под контролем АОК даже помогала Империи "обучать" сирийских джихадистов в 2012 году. Может быть это и является объяснением, почему столько албанцев из Косово в наши дни убивают и погибают в Сирии и Ираке.

Конечно, имперские СМИ доказывают, что албанцы "возмущены" тем, что один из их соплеменников рубит людям головы. Но почему им этим возмущаться, ведь АОК не стеснялось рубить головы сербам и совершать другие зверства в 1998-1999 годах. Во время Боснийского конфликта, джихадисты часто обезглавливали своих противников, но сценарий СМИ по которому "добрые мусульмане" воевали со "злыми сербами" скрывал этот неудобный факт. Даже сейчас, Империя покрывает АОК.

Теперь, Имперские чиновники говорят, что ИГИЛ представляет большую опасность чем Аль-каида и требуют не просто нового вторжения в Ирак, но и вторжения в Сирию! Это "гамбит рыцаря на белом коне": сначала создается проблема, потом, "рыцарь" прискакивает и "решает" ее, срывая аплодисменты и восхищение. На самом деле, этот гамбит никогда не срабатывает, а его неудача оставляет за собой бесчисленные трупы.

О „лењим“ Грцима и ЕУропском благостању

Победа странке „Сириза“ на јучерашњим грчким изборима међу Србима је дочекана са мешавином наде - да ће се Алексис Ципрас можда усудити да пркоси Бриселу и Берлину - и опреза, јер би се врло лако могло десити да и ова странка буде само још један тројански коњ Атлантске Империје. Повод за потоњи осећај сигурно је и непријатељски став Сиризе према Цркви. С друге стране, Ципрасову победу су поздравили суверенисти широм Европе - међу којима су и „десничари“ попут Марин ле Пен.

Не бих овде и сада да расправљам о добрано излизаној али још увек неапсолвираној теми „левице и деснице“ (осим да препоручим један текст који подсећа да су Срби заборавили своје друштвене вредности), већ бих да се осврнем на нешто што сам јутрос чуо на друштвеним мрежама. Неко ко се потписује српским именом и презименом, наиме, рече да су Грци сами криви, да су варали на порезима, примали 14 плата, позајмљивали превише, итд. Није први пут да чујем ту причу. Али њен извор су они исти западни медији по којима су Срби геноцидни, украјински нацисти најдемократскије демократе, а Руси агресори на „неовисну и демократску суверену Украјину, с Кримом“.

Ту ми падне за око овај текст (оригинал), америчког економског аналитичара Тада Беверсдорфа (Thad Beversdorf). Како је могуће, пита се он, да нација која је измислила демократију и поноси се својом историјом малтене преко ноћи постане ордија лезилебовића, пореских варалица, нерадника и социјалних случајева? Неће бити, вели Беверсдорф.

„Шарли“, лицемери и топуз

Прошло је ево седам дана од масакра француских карикатуриста, наводно због „вређања ислама“. У складу са оном народном „не пада снег да покрије брег“, хајде да видимо каква нам сазнања о Западу (и о себи) нуде реакције на терористичко убиство редакције Шарли Ебдо.

Саме новине су трагедију искористиле за самопромоцију - док су донедавно кубурили са тиражом од највише триста хиљада, најновији број (са карикатуром Мухамеда на насловници, дабоме) штампан је у три милиона примерака и брзо распродат. Али преживели новинари запањили би свет дубином своје незахвалности - када би свет уопше могао да се било чиме изненади ових дана. Наиме, редакција Шарли Ебдо е на подршку милиона Европљана реаговала презиром и увредама. Шта ће им, веле, саучешће десничара, „смрдљивих клерикалиста“ или чега већ. Тако су се понели и према учесницима марша солидарности у Паризу у недељу - њих између милион и три милиона, зависно од процене.

(via The Independent)

Иначе, требало је да поверујемо како су на челу тог марша били председници и премијери ЕУропских, НАТО и њима наклоњених држава - али онда су се појавиле фотографије (нпр. овде) на којима се види да је то била пажљиво организована фото-операција, далеко од „стоке једне грдне“ (речима везира Селима из Горског вијенца) којом владају.

Занимљиво је колико се људи - и то не само на Истоку, већ и на самом Западу - присетило напада на РТС у априлу 1999. Нажалост, као део програма преумљавања који је претходио Жутом Октобру, али се наставља од тада, сама Србија је углавном прихватила гнусну лаж да су за покољ у Абердаревој криви српска власт и директор РТС, а не НАТО.

Упркос томе, политичко-медијски естаблишмент је успео да усмери емоције (мисли одавно више и нема) становништва кроз кампању на Твитеру. То је иначе сурогат за активизам ових дана: врхунац посвећености неком циљу је да се о њему „цвркуће“ како званичко правоверје прописује. Елем, западна јавност је хорски зацвркутала „Ја сам Шарли“ (#JeSuisCharlie), тобоже у знак подршке „слободи говора“. Чак и када је тај исти Шарли с презиром одбацио њихову солидарност. И када је француска држава почела да штити „слободу говора“ тако што је похапсила више од 50 људи за вербални деликт...

За причу о неком тобожњем рату Запада и ислама немам стрпљења. То нека причају народу који није преживео Босну или Косово, који на сопственој кожи није осетио тридесет-петогодишњу спрегу Збигњева и џихада. Који није и превише упознао што стварни ислам, што стварни Запад.

Слобода говора у ЕУропској Србији већ одавно не постоји. Постоји само тиранија активиста за „људска права“ и „независних новинара“ - који мисле да слобода говора значи да они могу да раде шта хоће, а нико други не сме ништа. За њих је идеја одговорности за изречено и написано (а камоли учињено) мислена именица, застарела флоскула превазиђеног моралног поретка. У врлом новом свету њихових империјалних господара важе нека другачија правила, нама познатија као закон топуза.

Но добро. Немам илузија да ће се сетити како је прошао „тешки топуз азијатски“, који се некада исто сматрао неприкосновеним господаром Србаља. Али нико не може побећи од судбине. Ни ми, ни они, ни Запад.

Vuchych: потрчко и послушник

За мене није вест да је BIRN пропагандни орган. То ми је било јасно пре 15 година, када су се још звали IWPR. Пратио сам - и критиковао - њихов рад 1999, када им је један од уредника био апологета шиптарског терора пригодног имена Фрон Наци. И када су цензурисали, а потом отпустили, једног енглеског новинара који се усудио да замери Хашкој инквизицији што користи лажљиве сведоке-сараднике (афера Момир Николић). Само, њих не плаћа ЕУ, него министарства спољних послова САД и Велике Британије, плус стандардни сумњивци из фондова за „отворено друштво“, демократију, људска права и остале методе „усрећивања“.

Vuchych је мало нервозан...

Оно што јесте вест, међутим, је што је Olyksandr Vuchych, у својој патетичној „критици“ ове пропагандне организације - која само ради свој посао утеривања топузом Србије у ЕУропску лудницу - признао ко је и шта је он сам.

Наиме, у агенцијским извештајима који наводе његову изјаву - обавезно уз категорички деманти из Брисела, да не би било забуне ко је стварно господар - налази се и овај цитат:

„Узгред, ако вам лично представљам сметњу јер нећу да будем ваша лутка на повоцу, већ само слуга грађана Србије, јасно ме и недвосмислено о томе обавестите, и не брините, склонићу вам се са пута, а знам да има много оних који чекају да улогу потрчка и послушника истог секунда преузму.“

Погледајте шта је све ту речено. Прво се користи фраза „лутка на повоцу“; иначе очајно лоше преведена енглеска синтагма puppet on a string, која означава - марионету. Vuchych вели да он, као, неће да буде марионета, већ „само слуга грађана Србије“. Стварно? Било који слуга који би овако бесрамно, систематски, презриво и вулгарно упропаштавао свог господара, одавно би добио отказ. Једини контекст у којем ове речи имају икаквог смисла је ако под „грађанима Србије“ мисли на самозване „грађане“ и грађанисте, тј. квислиншки култ - док су за њега (и њих) нормални Срби тек презрени „народ“, који треба „преумљавати“ у ЕУропство.

Чак и да неким чудом он под тим подразумева народ Србије, погледајте шта тобоже захтева од Брисела: нека му безбрижно „јасно и недвосмислено“ кажу шта хоће, он ће истог часа да им се „склони с пута“! Па да ли је и у једном моменту Vuchych понудио да се „склони с пута“ народу Србије? Јок. Коме онда он заиста служи?

И ту долазимо до последње, и кључне, реченице: „знам да има много оних који чекају да улогу потрчка и послушника истог секунда преузму.“

Овим речима, премијер Србије признао је - случајно или намерно - да је он сам, тренутно, у улози потрчка и послушника. Проста анализа структуре ове реченице показује да се њен објект („улогу потрчка и послушника“) недвосмислено односи управо на положај премијера Србије.

Е сад, то многима од нас није ништа већа новост од чињенице да је BIRN пропагандни мегафон Империје. Али је лепо од Vuchycha што је то коначно и признао. Признање је први корак на путу до покајања. Само, нешто ми говори да му то не пада ни на крај памети. Да парафразирам народну пословицу: Vuchych длаку мења, али ћуд никада.

Post Scriptum: Што не значи да ЕУ нема своје плаћенике међу медијима у Србији. Погледајте кога све и зашто финансирају, по сопственом признању. (дописано 13. јан. 2015)

Дивљаци

„Пролеће у Приштини:
Нестало нам је жена (за силовање)“

Јуче, док су Православни широм света славили рождество Спаситеља, група маскираних нападача упала је у канцеларије сатиричног магазина Шарли Ебдо (Charlie Hebdo) и убила десет чланова редакције - намерно тражећи главног уредника и четворицу карикатуриста. Француска полиција вели да се ради о француским држављанима алжирског порекла. Мотив је наизглед јасан: Шарли Ебдо је годинама на насловној страници објављивао карикатуре које су „вређале ислам и пророка Мухамеда“, а убице су током напада викали „Алаху акбар“. У нападу су убијена и два француска полицајца, од којих се један (наводно) звао Ахмед...

Како то обично бива, овај чин тероризма сви су похитали да уклопе у своју причу. Неки веле да је то „лажна застава“ француских националиста како би се за све француске недаће окривили муслимански имигранти. Други, пак, веле да је тероризам у срцу Париза знак да је ислам превршио меру и да је потребан рат против џихадиста. Званична прича је да су за напад одговорни „заведени“ муслимани које је узнемирио „провокативни“ часопис - јер је ислам „религија мира“ која никоме не би учинила нажао. А сигурно има и оних који сматрају да је масакрирање карикатуриста - као и паљевина Шарли Ебдо 2011. године - сасвим оправдано, пошто су „вређали Пророка“.

„Опроштај Срба од Косова:
 Растанак... је као мало умирање“

Шарли Ебдо је без икакве сумње магазин заснован на вређању које се представља као хумор. Својевремено су једнако пљували Србе (погледајте доле) као што су потом вређали муслимане. Видео сам фотографију на којој се једном њиховом издању (са анти-муслиманском насловницом) слатко смеје гнусни мрзитељ свега пристојног, Бернар Анри-Леви. Али то не значи да су заслужили да их овако побију.

Ти исти Западњаци (и њима склони квислиншки култисти) који сада крше руке над судбином Шарли Ебдо сматрају да је сасвим нормално, чак и пожељно, да џихадисти секу главе Србима, Русима, хришћанима по Блиском истоку, „непоћудним“ муслиманима у Сирији, Либији, Египту, Ираку, итд. Али када то ураде њима, онда је грех и злочин. Класична илустрација принципа „ко ће кога“. У њиховој Причи (намерно са великим П, јер је реч о илузији стварности која стварност пориче) Срби и остали „обележени негативци“, „нељуди“ и „подљуди“ (како се изразио њихов демократски демократа, пучистички премијер кијевске хунте Јацењук) немају никаква права, па ни на живот - док су они сами изузети од сваке одговорности, па и за убиство. А према муслиманима се одређују како-кад, односно како кога убију.

Нећу и не могу да пишем „ја сам Шарли“ (оно #JeSuisCharlie, на Твитеру), али не зато што ми није жао француских карикатуриста, него зато што ми смета лицемерје. Јер нисам пљувач, нихилиста и морални релативиста којем убиство смета када страдавају „моји“, а кад страдавају „други“ онда је добро и пожељно. Јер тако размишљају дивљаци - било да се куну у Мухамеда или Ујка Сема - а не цивилизовани људи, који верују у Бога и придржавају се Његових заповести и закона.

Србима се свашта може замерити - између осталог и то што сопствене мртве не поштујемо, а непријатеље величамо - али нико од нас није узео пушку или бомбу и напао Шарли Ебдо поводом гореспоменутих карикатура. И добро је што није. Значи да, колико год се наши непријатељи трудили да нас озвере како би постали сличнији њима, још нисмо подивљали.

Христос се роди!

(„Радујте се праведници“ - остале песме овде)

Темељ свих сукоба, мржње и подела је - грех. Он, по речима преподобног Јустина Ћелијског „свим својим силама чини једно: обезбожује и обешчовечује човека“. И ми видимо у каквом пакленом стању живи човек који је изгубио достојанство које му је подарио Творац...

Свако ко живи у вери зна да га верност Богу чува од злих дела и мисли, и да га вера надахњује на речи и дела у славу Бога и на добробит другима...

Честитам свима велики празник Рождества Христова и нову годину, и од свег срца вам желим добро здравље, мир, благодат и свесрдну помоћ да без греха следите пут нашег Господа и Спаситеља.

- из Божићне посланице Патријарха Московског и Све Русије, Кирила

Бадње Вече

Настављајући традицију Сокола, желимо вам свима срећно Бадње Вече

(OrtPhoto.net)

Бадњи Вече

Владика Данило и Игуман Стефан сједе код огња, а ђаци, весели, играју по кући и налажу бадњаке.

Игуман Стефан
Јесте ли их, ђецо, наложили,
у пријекрст ка треба метнули?

Ђаци
Наложили, ђедо, ка требује,
пресули их бијелом шеницом,
а залили црвенијем вином.

Игуман Стефан
Сад ми дајте једну чашу вина,
ма доброга, и чашу од оке,
да наздравим старац бадњацима.

Дају му чашу вина, он наздрави бадњацима и попи је.

Игуман Стефан (чистећи брке)Бог да прости весела празника!
Донесите, ђецо, оне гусле,
душа ми их ваистину иште,
да пропојем; одавно нијесам.
Не прими ми, Боже, за грехоту,
овако сам старац научио.

(Дају му ђаци гусле)

Игуман Стефан (поје)
Нема дана без очнога вида
нити праве славе без Божића!
Славио сам Божић у Витлејем
славио га у Атонску Гору,
славио га у свето Кијево,
ал' је ова слава одвојила
са простотом и са веселошћу.
Ватра плама боље него игда,
прострта је слама испод огња,
прекршћени на огњу бадњаци;
пушке пучу, врте се пецива,
гусле гуде, а кола пјевају,
с унучађу ђедови играју,
по три паса врте се у коло, -
све би река једногодишници,
све радошћу дивном наравњено.
А што ми се највише допада,
што свачему треба наздравити!

(П. П. Његош, Горски Вијенац)