„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

среда, 30. април 2008.

Ни дана више у ропству

Глумас Тихомир Арсић, члан ДСС, у интервјуу за Глас Јавности, 28. април 2008:

ДСС-у није проблем да један мандат проведе у опозицији... али Србији би био велики проблем да проведе и један-једини дан у ропству. Ови избори су последњи воз за очување не само територијалног интегритета и идентитета, него последњи воз за очување државе и нације. У супротном, кад би неким хипотетичким чудом дошли у позицију да нам власт сачињавају они којима су милији визе, девизе и лажне самоизолационе кризе од Оца, Сина и Светога духа, лоше би нам се писало. Довели би нас у ситуацију да постављамо камен темељац за „Бондстил 2“ у „независној републици Војводини“ чији се главни град не зове Нови Сад него „нови ‘Ес-А-Де’“.

уторак, 29. април 2008.

ВРАТИЛА СЕ ЛЕПОСАВА!

Нисам ни знао за адолфхитлеровски испад Биљане Србљановић о "џиберима и џиберским бебама". изговорен пре читавих три године. Срећом, ауторка ове гнусности је, током актуелне изборне кампање за градоначелника/цу престонице нам, у медијима поново упитана о томе што је изговорила.
Али, на томе се завршило. - Јесте ли СТВАРНО то рекли?
- Јесам, па?


Нажалост, нисам чуо да се било ко од њених противкандидата, као ни медија, посебно забринуо око те изјаве због које се Србљановићева није ни извинила џиберима чија градоначелница жели да постане. Да о моралној монструозности свега овога не дужимо, као ни о забрињавајућем менталном стању друштва које, на овакве испаде виђених Невладника (у паузама Морализаторских Кампања у њиховој режији), реагује већ павловљевски истренирано, тј. робовски дисциплиновано. Него, брига на весеље. Добра вест је та да се Павле Ћосић осврнуо на Биљанин мајнкампфовски хаику. Препоручујемо, у ишчекивању Лепосаве II. With the vengeance :).

недеља, 27. април 2008.

Христос васкрсе!



Христос васкрсе!
Ваистину васкрсе!


Косово и Метохија није само питање српске територије. Пре и изнад свега, то је питање нашег духовног бића, јер смо се са Косовом и Метохијом рађали, расли, живели и сазревали као личности и као народ, живели и умирали са косовским заветом: „Земаљско је замалена царство, а небеско увек и довека!” Зато је питање Косова и Метохије толико животно, психолошки и духовно-мистички везано за сваког од нас. Добро то знају силници овога света и управо желе колективно да повреде и казне православни српски народ; желе да га сломе и сатру, да од њега направе безобличну масу, да му одузму срце из недара... Покоравајући се Христовој вољи и науци, ми обелодањујемо њихово безакоње, њихово лицемерство, по много чему слично оном Пилатовом прању руку у крви Праведника.


- из Васкршње посланице патријарха Павла, Београд, 2008.

среда, 23. април 2008.

ЛЕЊОСТ ИЛИ АМНЕЗИЈА... This land is your land.

Читам и не могу да верујем. Не чуди ме толико ни ужас чињенице да у данашњој Србији уџбенике издају Туђманови тискари, нити пословична тромост припадника вајне српске интелектуалне елите (у чије редове,својим делом, годинама и биографијом, свакако спада и актуелни директор државног Завода за издавање уџбеника, проф. др Радош Љушић, јунак линкованог текста), колико бизарност хронологије ове приче, достојна неке сцене из Линча. Дакле, директор Љушић износи (заиста запањујуће) податке о срамотној пракси српских школа, да овдашњој деци увале прекопиране и ћирилизоване верзије хрватских школских уџбеника. Али, јесам ли ја једини који увиђа малу контроверзу Љушићевог згражавања? Данас је 23 април 2008. Љушић, очигледно, говори о пракси која је већ одомаћена. Уџбеници су, дакле, ушли у ЗВАНИЧНУ употребу НАЈКАСНИЈЕ првог септембра прошле године. Љушић се и тада налазио на функцији на којој је данас. Зашто је ћутао? И зашто, аман, као алиби призива (на срећу готово заборављеног) Гашу Кнежевића? Последњи сам на свету који ће о Гаши рећи ишта лепо, али Љушић овде звучи као голман који прими СТОТИНУ голова у једном полувремену, и то "оправда" чињеницом да је пре два месеца пао снег, па је, је ли, терен још увек мокар. А и Земља се, брате, окреће много вртоглаво. Можда и није у питању ЛИЧНИ Љушићев превид, него лењост или нека друга агенда његових сарадника у Заводу, људи који примају плате управо зато да се овакве ствари не би догодиле. Нико не тражи оставке, било би лицемерно и садистички... јер има у овој земљи и већих пропуста и проблема због којих се оставке поднеле нису. Али зашто, коначно, Љушић и друштво то нису решили иза затворених врата и спасили макар следећу школску годину, него излазе са овим недореченим ставом овако комично касно? Боље да су ћутали, кад већ нису реаговали на време.

Зашто, уопште, званична савремена српска историографија (чији је Љушић један од препознатљивијих протагониста), кукавички ћути и на далеко скандалозније чињенице?

Јавна је тајна, рецимо, и то да "старију и бољу" српску историју скоро-па-као-званичну-истину пишу крвожедни и злонамерни дилетанти из НВО-сектора, износећи, између осталог и такве зликовачке ревизионистичке тезе каквих би се и Туђманова наци-апологетска Хрватска застидела. Пре само три месеца, Јаша Алмули је ЈАВНО изнео аргументовану и поткрепљену оптужбу на рачун криминалних активности Соње Бисерко и фаланге, због чињења ствари због којих би поменути (Бисеркова & Ко.) итекако били позвани на кривичну одговорност у било којој западној земљи. Незаменљиви мудраци из фосилизованих државних институција (САНУ, Матица српска, универзитетски одсеци за историју, историјски институти, надлежна министарства... па и Љушићев Завод) су, ценимо, били ПРВИ који су Алмулијева упозорења морали озбиљно да схвате, по природи фукција које обављају. Али ништа. Ни ДС-ови историографски шамани (иначе медијски хиперактивни!) Димитријевић и Марковић, ни ДСС-ов еквивалент Љушић. Да о радикалским рецензентима Курвиног сина судије Орија и сличних капиталних дела, и не говоримо. Док о Ванвременским Власницима Истине из САНУ-а и сличних Стубова Науке И Културе, не вреди трошити тастатуру и монитор, рекох већ.

Да не буде никакве забуне, ИСТОРИЧАРА Радоша Љушића изузетно ценим, и из његових књига и других научних радова сам много научио. Али ДИРЕКТОР Љушић звучи као и већина сопствених колега, људи на било којој фукцији. Млако, тромо и несналажљиво. Уместо да су већ прошлог АПРИЛА, МАЈА или ЈУНА (или када се већ одобрава садржај уџбеника за наредну школску годину) отклоњени сканадалозни садржаји из уџбеника, Љушић нам, ГОДИНУ ДАНА КАСНИЈЕ, открива о чему се ради, и то тоном који подсећа на резигнираног али немоћног посматрача. А не на директора државне институције којој је, ваљда, ДУЖНОСТ да одобри или не одобри садржаје из којих деца уче у државним школама (а за шта новац из пореза издвајају родитељи те деце, као што и купују ИСКЉУЧИВО уџбенике у званичној употреби). Овако, да није тужно, било би идеално за неки скеч Монтија Пајтона. Само што је њихов легендарни надреализам увелико превазиђен најобичнијом српском свакодневицом.

недеља, 13. април 2008.

А, зато звучи познато...

Један од „сувенира” моје посете Београду, лета 2004. године, била је монографија „Немачки ратни плакат у Србији, 1941-1944”, аутора Косте Николића. Чувам је, и представљам посетиоцима као доказ да је идеја „европске Србије која нема алтернативу” управо потекла од Хитлера и његових крвника. Често сам размишљао да скенирам неке од плаката из књиге и поставим их на овом блогу, али никад нисам са мисли прешао на дела; зато јесте неко други, и на томе сам им захвалан.

Најрепрезентативније плакате можете наћи на овој страници. Уверите се сами одакле потиче ЕУтопизам, и зашто ја оне који то заговарају зовем ”демонкрате.”

(хвала колеги из Ангмара за линк)