„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

уторак, 24. јун 2008.

Осма седница, са алтернативним крајем

Шест недеља повлачења народа за нос (или шта већ) је ето готово. Две фракције комуниста су се помириле, при чему је поражена фракција са Осме седнице добила признање своје коначне победе. Борис Тадић је тако постао реинкарнација Ивана Стамболића, а Латинка Перовић дочекала да буде Тито уместо Тита.

А Србија? Ма то је тако примитивна, затуцана, одвратна реч... још колико сутра, декретом нове владе, након што се изврши еманципација угњетених националности, укинуће се то одвратно име све скупа са генетски геноцидним, клерофашистоидним народом који ту узурпира свету илирско-трачанско-пелагијску земљу. Ући ће се у 21. век у ”ЕУропској регији Поморавље-Панонија,” а становници ће се звати ”равноправни грађани” и свако супротстављање тој рајској будућности биће кажњиво моторном тестером и напалмом.

Трошак свега тога? Ситница! Па зар није толерантни и просвећени досмански режим за само седам година набио двадесет милијарди дуга како би се ”живело боље” - таман као што је радио некад Ј.Б.Т.? Кога брига ко ће то да плаћа, ови што кркају данас ће одавно да буду мртви кад стигне рачун. То да се после овог живота иде Богу на истину причају само клерофашисти - рај се ствара овде, на земљи. Ко отме, има. Ко не отме, ради за онога ко отме. То се зове демократија. Све ће то народ позлатити.

Дистопија ”Лепосаве” постаде данашња утопија ЕУробова.

Знали сте ко вас је бомбардовао, држао под санкцијама, украо вам земљу и име, историју и културу. Знали сте ко вас је купио и уценио. И опет сте одлучили да им љубите скут (или нешто друго, је ли). Е па ето вам сад. Уживајте у ”благостању” и ”ЕУ-ропској будућности.”

Док не стигне рачун.

уторак, 17. јун 2008.

Ирци и ми

Не знам како су домаћи ЕУфоричари примили вест да су Ирци рекли не Лисабонском споразуму на референдуму у четвртрак, али знам да је то требало да обрадује сваког искреног родољуба.

Опет се враћам на данас доминантну тезу да је демократија само и једино оно што самопроглашене демократе кажу да је, односно ако произведе резултате које они прижељкују. Значи, када француски и холандски гласачи одбију предложени Устав ЕУ (као што су урадили 2005.), није страшно - ето истог устава, повампиреног у облику Лисабонског споразума, само пар година касније. Овај пут, да би избегли неугодну могућност да неко од демократских европских народа недемократски гласа против демократског споразума, ЕУрократе су хтеле да Споразум прогурају кроз скупштинске процедуре, без референдума. Само су им Ирци помрсили рачуне.

Већ сам споменуо притисак и пропаганду којој су "незахвални" Ирци били изложени. Тек сам неки дан видео и плакате којима су присталице ЕУ позивале Ирце да "увећају своје прилике," било мушке или женске. Ето поруке коју "Европа" шаље земљи која је њен члан већ 25 година! И то је онда прогрес, култура, цивилизација, и шта ја знам... Надам се да је бар један Ирац гласао "не" само због увреде здравом разуму коју овакви плакати представљају.

Е сад, само наивни би могли да помисле да ће се ЕУ истопити попут водом посуте вештице због ирског референдума. Нисмо ми те среће. Превише је власти и пара у питању да би ЕУрократе тек тако одустале. Већ се тражи начин да се ирска одлука заобиђе. Можда неким новим референдумом, као ономад када су Ирци двапут гласали о споразуму из Нице (2001, па онда 2002, када су направили "исправан" избор). Можда ће ЕУССР да суспендује ирско чланство, па ће устав моћи да несметано ступи на снагу по распореду, 1. јануара 2009. Или ће измислити опет неки sui generis не-преседан да једноставно кажу "ма кога брига" и свеједно спроведу устав, а да и даље тврде да је све по закону и у савршеном реду. Баш као што су то урадили са Косовом. И све у име демократије, дабоме. Ево већ гунђају како "није фер" да три милиона Ираца гласа о судбини 450 милиона поданика ЕУ. Али јесте "фер" да о томе одлучи 27 председника влада, а да ти силни милиони никад о томе не гласају? Демократија, бре.

Ирско одбијање даље ЕУнтеграције би могло да охрабри друге земље у овој модерној тамници народа да "редефинишу" свој однос са Бриселом. Није вероватно, али ето, човек може да се нада. Ако ништа друго, оно ће неке ЕУрократе од помисли на то лоше да спавају. У овом суморном свету где владају насиље и лажи, свака победа, ма колико мала, вредна је славља.

Go raibh maith agat, Eire.

четвртак, 12. јун 2008.

"Руљо незахвална!"

или, Прича о ЕУ и ирском референдуму

(изводи из чланка Брендана О'Нила, Spiked, 10. јун 2008.)

Како Ирци могу да буду тако незахвални? питају се међу собом Функционери ЕУ, а у јавности следбеници Уније, пред ирски референдум о Лисабонској споразуму о проширењу институција ЕУ. Чињеница да струја против споразума има све више подршке - и то у земљи која се обогатила не ЕУ субвенцијама! - довела је до праве оргије жучних оптужби на рачун "заосталих, глупавих и незахвалних" Ираца.

Порука је јасна: Ирци морају да знају своје место у европском поретку и да се с поштовањем клањају својим господарима у Бриселу. Било шта друго би представљало "незапамћену незахвалност," каже Фајненшел Тајмс. Добро дошли у "демократску" Европу, у којој је већина земаља заобишла бираче и ратификовала Лисабонски споразум, док Ирци за инсистирање на референдуму бивају изложени притисцима.

Да би Лисабонски споразум заживео 1. јануара 2009, потребно је да га ратификује свих 27 земаља чланица. До сада је 15 земаља то прогурало кроз парламент, а у осталих 11 је ратификација у процедури. Ирска, са 4,3 милиона становника, је једина чланица ЕУ са уставном обавезом да одржи референдум. Европски функционери се сада плаше и презнојавају да ће "свака будала с оловком" моћи да торпедује споразум...

Европски службеници и медији не могу да верују да се скоро 40% ирских гласача усуђује да буде толико незахвално својим европским спонзорима. "Ирска незахвалност је просто запањујућа," грми Фајненшел Тајмс, истичући да је Република Ирска за својих 35 година у ЕУ "пожњела веће благодети од било које државе чланице". Иако је Ирска добила преко 40 милијарди фунти у субвенцијама од Брисела, њени бирачи би могли да гласају против Лисабона, цмизрди ФТ, вероватно зато што "не разумеју споразум." Значи, не само што су незахвални, већ су и глупи!

Коментар у једном канадском листу вели да је "тешко разумети из историјске преспективе" то што уопште постоји могућност да споразум пропадне. Ирци би требало да буду "презахвални" на свему што им је ЕУ дала, али изгледа да су "колективно пошандрцали.". Ирска радничка партија за то време упозорава да би одбијањем споразума Ирци били виђени као "заостала и незахвална деца Европе".

Све ово подсећа на критику ирских гласача када су на референдуму јуна 2001. одбили споразум из Нице. Тада је против споразума гласало 54 одсто Ираца. Француски дневник Либерасион је тада писао: "Издаја пада утолико теже што се ради о земљи која Европи дугује своје новостечено богатство." Економист је подсећао "незахвалне Ирце" да је њихов доходак био 60% европског просека 1973. када су ушли у ЕЕЗ, а да је до 2001. порастао на 120%.

Под великим притиском ЕУ, ирске власти су заобишле непријатну одбијеницу Нице већ следеће године, бестидно заказавши други референдум и посветивши сву политичку и медијску машинерију захтеву да народ овог пута "изабере како треба." Плакати су подсећали незахвалне Ирце: "Тридесет милијарди евра од 1973!" а ирски министри су злокобно прорицали "повратак у сиромаштво" ако гласачи одбију Ницу и по други пут. У октобру 2002, 62,89 одсто гласача је подржало Ницу.

Напади на "незахвалне" Ирце, како због одбацивања Нице онда, тако и због саме помисли да одбију Лисабон сада, много говоре о "демократији" у самој ЕУ. Еврократе и еврофили су запањени што не могу да купе подршку Ираца; "не могу да замисле" да народ који је добио на милијарде у субвенцијама одбија да се повинује својим владарима. Какав је то покварени, дегенерисани и антидемократски елизитам који верује да се гласачи могу купити...?

Притисак на ирске гласаче исто тако показује шта значи бити "демократски грађанин" ЕУ: особа о којој се брине безлична бриселска бирократија и која треба да буде "препуна захвалности" што се налази у милости европске елите. Ово је сушта супротност традиционалном односу грађана и власти. Уместо отворене расправе, у којој се претпоставља да су грађани одрасле особе са политичким погледима независним од донација које им удељује власт, они који се усуђују да мисле другачије бивају етикетирани као "незапамћени незахвалници" или чак "издајице"...

Употреба речи "издајнички" за Ирце који гласају против европских споразума све говори о погледима европске елите на европске масе. По речничкој дефиницији, издаја је побуна против законитог господара, обмана, перфидност, патвореност. ЕУрократе очигледно себе сматрају господарима Европе, а народ својим слугама. Чињеница да се један политички избор може описати као "издајнички" показује до које мере су Лисабон и Ница већ договорени документи на које се само очекује формални печат. Како се само незахвални, превртљиви, кварни Ирци усуђују да угрозе већ договорене планове европске елите!?

Очекивање да ће Ирци да одобре Лисабон илуструје колико је лажна теза о једнакости унутар ЕУ. Брисел и евро-коментаријат очекује да сиромашније земље - Ирска, Шшанија, Португал, нове источне чланице - буду најлојалније управо зато што им господари дају издашне донације. О каквој сувреној једнакости може бити речи, када се од сиромашнијих чланица захтева да буду покорне и захвалне, док богатије - попут Немачке, Француске или Британије - могу да условљавају своје односе са Бриселом?

Још једна последица ирских референдума је убеђење да демократија не ваља. ФТ зове референдум о Лисабону "апсурдом," јер ће многи Ирци гласати против "зато што не разумеју споразум, а неки опет само хоће да се противе властима које споразум подржавају." Енглески парламентарац из реда Либералних демократа, Ендрју Даф, изјавио је да "Кад год народ бира, добијете популизам, национализам, ксенофобију и свакојаке лажи." Сличне увреде су стизале на рачун фанцуских и холандских гласача када су одбили европски Устав 2005. Масама је, дакле, не веровати - то су углавном лажљиви превртњиви ксенофоби, је ли. Боље би било да одлуке доноси образована, космополитска, европска елита...

Ирски референдум је утерао страх у кости ЕУ и еурофила с добрим разлогом. Ни после 35 година издашних субвенција, ЕУ није успела да у Ирској купи подаништво... ЕУ је постала отеловљење отуђености народа од савремених политичких институција. Ирски референдум скида демократску маску ЕУ и разобличава је као недемократску, корумпирану и неједнаку. А ко не жели да таквом нечему каже "не"?

понедељак, 9. јун 2008.

Постмодерна демо(н)кратија

Прошле године у ово доба (мање-више) писао сам о неподношљивој празнини демократије, те флоскуле која може да значи све свакоме, па самим тим у ствари не значи ништа. Тада су "демократе" дизале дреку јер је партија са већином гласова у скупштини изабрала председника скупштине, што је било проглашено за малтене антидржавни акт (за разлику од, рецимо, потписивања споразума са ЕУ и НАТО и приватних састанака посвећених одвајању Космета...). Испаде да је демократија "кад смо ми на власти," а кад у фотељама седи неко други, то је онда диктатура, дабоме!

Ако се тој "логици" на путу испрече чињенице - е па, утолико горе по чињенице. И онда партија "мрског диктатора" може да постане "модерна странке левице" и "снажан фактор модернизације" или шта све не. Али, само ако се сложи да са Демократама демократски демократише... иначе, ништа од демократије!

Ово мучење логике и здравог разума није искључиво феномен политичке сцене Србије. Обрад Кесић, који врло добро познаје Америку, вели данас у Политици да је тај релативизам карактеристика и америчких власти:

Про­сто ре­че­но, њи­хов став је да је де­мо­кра­ти­ја ту да њи­ма слу­жи и да је де­мо­крат­ско све оно што слу­жи њи­хо­вим по­тре­ба­ма. Де­мо­кра­ти­ја је оно што они ка­жу да је де­мо­кра­ти­ја. Исти је слу­чај и кад су пи­та­њу пра­во (до­ма­ће и ме­ђу­на­род­но) и њи­хо­ви и ту­ђи уста­ви.


Вреди прочитати цели Кесићев текст. Јесте да се он односи на тренутне (и претходне) власти у Америци, али је цела прича истовремено и метафора упозорења за саму Србију.

четвртак, 5. јун 2008.

КРВ И ПЕПЕО ЈАСЕНОВЦА

Потресни документарац Лордана Зафрановића о ужасу најмасовнијег стратишта нацистичке "Независне Државе Хрватске", филм Крв и пепео Јасеновца из 1983, остварење је које се више од једне деценије налазило у туђмановском "бункеру", и које је самог Зафрановића довело на својеврсну "црну листу" ХДЗ-овог режима деведесетих, као и у фактичко прогонство из сопствене државе и кинематографије (Зафрановић је деведесете провео у егзилу у Прагу). Филм је, однедавно, СА ЕНГЛЕСКИМ СУБТИТЛОВИМА и одличним уводом, доступан и на Јутјубу, из шест сегмената:

- први део;

- други део;

- трећи део;

- четврти део;

- пети део;

- шести део.

Филм у целини је доступан за (бесплатан) даунлоуд, овде и као (такође бесплатан) торент, овде.

Намера постављача (као ни овог блога), свакако није копање по ранама зарад дневнополитичких разлога. Трагедија Јасеновца је превелика за тако нешто. Нити наметање "колективне кривице" и доливање уље на ватру ионако затрованих српско-хрватских односа (затрованих и због дугогодишњег игнорисања ужаса попут Јасеновца). Треба респектовати и чињеницу да је овај филм режирао Хрват, по свој прилици и једини екс-југословенски редитељ који се непосредно и без компромиса ухватио у коштац са најкрвавијим поглављем историје своје земље. Дакле, намера за постављање овог филма је подсећање на наше невине сународнике и све остале жртве Јасеновца и "НДХ". Злочин не сме да се понови. А заборав је такође злочин. Вечна слава жртвама Јасеновца

среда, 4. јун 2008.

Толико о Обами

Бар неке читаоце ових мојих размишљања сигурно занима шта ја мислим о предстојећим изборима за Императора. Пре четири године је пред Американцима српског порекла био мучан али опет једноставан избор: јесте да се Буш показао као неспособни диктатор, али зар би још неко могао да гласа за кандидата коме у изборном штабу седе Кларк и Холбрук а прилоге му скупљају шиптарски дилери дроге и оружја? Многи су Срби зато гласали за Буша, па макар се и не слагали с његовом политиком, или ирачким ратом.

Није помогло, дабоме. Буш већ у пролеће 2005. усвојио у потпуности програм за отимачину Косова, и његова политика се од тада није ни за јоту разликовала од оне коју је спроводио Клинтон. Кад је Џон Мекејн мање-више осигурао номинацију Републиканаца, а изгледало је да ће му на мегдан изаћи Хилари Клинтон, постало је јасно да се та политика апсолутно неће променити. Ако ништа друго, бар знамо на чему смо, је ли.

Е сад, чини се да Хилари ипак неће бити кандидат магареће странке (маскота Демократа је магарац, а Републиканаца слон; не питајте ме зашто) у новембру, већ ће та ”част” припасти Бараку Хусеину Обами. Његов успон у политичкој хијерархији је био толиком вртоглав, да скоро нико не зна шта Обама заиста мисли о неким стварима. Једно од тих питања је досад било и Косово. Теорија је било свакаквих, од чињенице да му је саветник била Саманта Пауер (која је изградила академску каријеру на миту о ”српском геноциду” у БиХ), до гласина да иза њега стоји Сорош или ”геополитички шахиста” Збигњев Бжежински.

Сумње сада више нема. Обамин саветник за вањску политику, нико други до некадашњи изасланик за Косово Роберт Гелбард, рекао је Гласу Америке јасно и гласно шта је став његовог шефа према тој окупираној српској покрајини:

”Косово је сада суверена држава. Нова српска влада зна да ће моради да живи с Косовом, и да је без обзира на све дијалог Београда и Приштине неопходан,” рекао је Гласу Америке Гелбард, изасланик америчке владе током сукоба на Косову 1998-99.

”Ни Русија ни Индија, ни Кина ни Бразил не могу да диктирају развој ситуације по том питању,” рекао је, подсетивши да Београд и Приштина морају почети разговоре, јер ће од тога да зависе њихови односи у будућности....

Упитан какав је Обамин став о Косову, Гелбард је објаснио да је тај став већ познат. ”Обама је јасно изразио свој став приликом проглашења независности Косова. Рекао је да је Косово независна држава која има велику одговорност да заштити мањине, а да Србија мора да ојача демократске институције,” каже Гелбард.


Они са мало бољим памћењем ће се можда сетити да је баш Гелбард изјавио у лето 1998. да је тзв. ОВК ”без икакве сумње терористичка организација”. Недуго затим, Стејт Департмент је из политичке хладњаче извукао Ричарда Холбрука и брже-боље га послао да по дреничким подовима узгаја пријатељске односе са ”храбрим борцима за слободу, људска права и америчке вредности”. Гелбард је добио ”унпаређење” у Индонезији, и ту му се некако изгубио сваки траг. До сада.

Ето, сад знате на чему сте и са Бараком Хусеином Обамом. Пријатељима и познаницима који имају америчко држављанство (за разлику од мене) и могу да гласају обично препоручујем да не губе време. Ко год да им зајаше на грбачу следеће године, неће им бити боље. А ни нама, бар што се тиче става званичног Вашингтона.

Додуше, велико је питање да ли су Американци заиста у стању да ”диктирају ситуацију” колико би Гелбард волео да је то случај, а колико су Русија, Кина, Индија и Бразил заиста небитни у целој тој причи. О Србима да се и не говори.