„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

уторак, 29. март 2005.

Муке око Меморандума

Иако апсолутно скидам капу СПЦ за њен ангажман на очувању српског присуства у окупираном Косову и Метохији, ово што се у последња два-три дана дешава око Меморандума о обнови тамошњих цркава и манастира је напросто катастрофа. Прво и СЦП и УНМИК објаве на сва звона да је меморандум потписан. Онда се огласи Патријарх Павле и каже да повлачи потпис, јер му је „подваљен“ погрешан текст који даје легитимитет албанским окупационим властима. Затим се Његова Светост предомисли, па каже да је меморандум ипак у реду. Потом епископ рашко-призренски, владика Артемије, вели да њега нико ништа није ни питао поводом свега овога, и да он никакав меморандум не признаје. А сад митрополит црногорско-приморски Амфилохије каже да Артемије нема право да не поштује одлуке Синода.

Па добро људи моји, шта се овде дешава? Овакав хаос и апсолутно одсуство интерне комуникације тешко да је било виђено ни за владавине Досманлија!

Питање обнове порушених светиња је свакако осетљиво; апсурдно ми је да о томе на било који начин одлучују албанске квислиншке и квазидржавне структуре, које су и изнедриле оне што су цркве, капеле и манастире порушили, опљачкали и спалили. Логика и право налажу да СПЦ инсистира на финансијској надокнади штете од УНМИК-а и КФОР-а, чија је обавеза као de facto власти у окупираној покрајини била да заштите објекте од разарања. Албанске „провизорне институције самоуправе“ (PISG) немају ама баш ништа с тим, пошто су створене под окупацијом коју Србија ваљда не признаје. Или можда признаје - ко ће знати?

Међутим, бар по мом мишљењу је много већи проблем што СПЦ наизглед није у стању да заузме кохерентан став по овом питању, и долази у ситуацију да издаје контрадикторна саопштења и да се високи свештеници препуцавају по медијима. За политичаре у Србији је то (нажалост) норма, али за Цркву?

Јасно, постоји политички елемент у питању обнове храмова, као што је и њихово рушење било више политички него верски чин; али то треба да се препусти политичарима, ма колико неспособни они били. Црква има јасан својински аргумент. Уништена је њена имовина, коју су УНМИК и КФОР били дужни да заштите. Сад имају обавезу да ту штету надокнаде, и да створе безбедносне услове за њихову обнову. Самим тим би морали да створе услове за нормалан живот Срба и других не-Албанаца на КосМету, што или не могу или неће, али тако би се бар то питање истерало на чистац.

Овако, Албанци могу да се похвале својом „толеранцијом“ што ће ето да поправљају српске цркве које су порушили. То је довољно да их вицекраљ Јесен-Петерсен (иначе осведочени обожавалац лика и дела Рамуша Харадинаја и УЧК) потапше по глави и објави свету још једном како су „Косовари“ дивни, демократски, човекољубиви и апсолутно заслужују независност. Са њихове стране, Меморандум је битан фактор у политичкој пропаганди, питање имиџа и перцепције. Не морају - нити ће - да помакну ама ни један камен са рушевина српских цркава, сад кад имају написмено и потписано да су то обећали. Обећање, лудом радовање.

Свакоме би требало да буде јасно да је косовско питање политичка јама пуна змија отровница, и да само искусне змије типа лидера УЧК и Империјалиста ту успевају да се снађу. Дакле, они који знају да експлоатишу пропаганду и манипулишу перцепцијама, као што су радили како би изазвали, покренули и оджали агресију НАТО пре 6 година. На том пропагандном пољу ни српска држава (којој би то требало да буде посао) ни црква (којој не би) немају већ дуго никаквог успеха - делимично зато што терен већ контролише друга страна, али да се не лажемо, и зато што немају потребно знање и вештине. Црква не би ни требало да има; велики део PR подразумева лажи и обмане, а њима нема места у вери која држи да је Бог истина.

Али умети рећи шта треба на прави начин није грех. Кад је јесенас владика Артемије иступио из споразума са УНМИК-ом о обнови цркава порушених у мартовском погрому, то је учињено без икакве медијске презентације. УНМИК је, са друге стране, одмах сазвао конференцију за штампу и напао и владику и Цркву. Тек је из тог напада светска јавност сазнала да је Црква иступила из договора, а није сазнала да је узрок томе била албанска опструкција и УНМИК-ова равнодушност. Дакле, уместо да се види да је у питању протест угрожене заједнице против бахатог и силеџијског понашања окупатора, у свет је отишла окупаторова порука: Срби врше опструкцију, а сироти УНМИК и Албанци само хоће да им помогну. И онда се у Србији питају зашто нико не реагује на катастрофу која је задесила Србе на КосМету.

Нисам ја никакав ауторитет да говорим Патријарку или Синоду како да своју кућу доведу у ред, али нисам једини који мисли да је ово око Меморандума апсолутни медијски фијаско, који ни Цркви ни Србима на КосМету не може донети ништа добро.

понедељак, 28. март 2005.

Убице у школама

Тек из треће руке и уз много труда успио сам да сазнам за инцидент у Београду прошлог понедељка, кад је један ученик усред дана избоден ножем у Кнез Михајловој. Новине које сам могао да нађем су много пажње посветиле некаквој шетњи министра образовања и повицима против насиља и за реформу школства, али о томе шта се десило, како и коме је речено врло мало. Типично за медије на Балкану, али то је тема за неки други пут.

Искрено речено, не бих о томе ни размишљао да данас нисам прочитао одличан чланак америчког коментатора Чарлија Риса (Charley Reese) о насиљу у америчким школама. Наиме, прошле недеље је у индијанском резервату Ред Лејк у Минесоти један средњошколац побио девет људи, ранио десетак, а затим извршио самоубиство. Неминовно је направљено поређење са досад најгорим школским масакром, који се десио у априлу 1999. у школи Колумбајн у Литлтону, Колорадо. Житељи тадашње СРЈ су у то вријеме имали прече бриге, али у Америци је то било већа вест од агресије НАТО.

Углавном, Рис пореди их са терористичким бомбашима-самоубицама по комбинацији мржње и очаја која мотивише школске убице, и пише о култури која их производи. Ево делимичног превода чланка, а на читаоцима је да виде у којој мјери препознају своју ситуацију у америчкој. Коментари су свакако добродошли.

Енглески оригинал можете наћи на LewRockwell.com.

Убице у школама

Чарли Рис, 28. март 2005.

Школске убице, попут дечака који је прошле недеље убио неколико људи у Ред Лејку, Минесота, су веома слични бомбашима-самоубицама, по комбинацији беса и очаја који их мотивише да убију и себе и друге.

Морали бисмо да обратимо пажњу на омладину у Америци. Свакако, школске убице су реткост у односу на број ученика, али су дефинитивно симптом једног стравичног проблема наше културе.

Из објашњења ове трагедије можемо одмах да избацимо пушке. Пушка је алат, а алат не може да буде узрок људског понашања. Ако су пушке одговорне за криминал, јесу ли оловке одговорне за књижевност? Глупости.

Можемо да заборавимо и сиромаштво. Социјалисти деценијама већ говоре да ће друштвени проблеми типа криминала нестати ако се отарасимо сиромаштва. Као прво, то вређа све сиромашне људе, од којих огромна већина нема никакве везе са криминалом. Друго, исти друштвени проблеми су присутни и међу богатима. Убице из школе Колумбајн су били деца из имућних породица.

Без пушака и сиромаштва, преостаје нам сам убица, и питање његовог размишљања. Већ неко време се питам зашто је данашња омладина толико несрећна.

Сећајући се властитог детињства, јасно ми је да потичем из породице коју би данас сматрали сиромашном, мада ми тада нисмо тако мислили. Прву пушку-каписларку сам добио са пет година, прву малокалибарску пушку са осам, а прву сачмарицу са 11. Никад ми није пало на памет да пуцам на друго људско биће. Живот је био радостан, узбудљив, препун наде.

Пошто се сматрам типичним дететом свог времена и места, поставља се питање, шта се променило? Као прво, данас скоро пола америчке деце живи без једног родитеља. Од шездесетих наовамо, црквени брак је постао све ређи, а развод све лакши и чешћи. Феминизам је све заразио отровнинм незадовољством, аргументом да је мајчинство по нечему мање вредно него посао у канцеларији. Каква глупост! Хиљаду пута је теже бити добра мајка и господарица дома него радити досдадне канцеларијске послове.

Иако сам одрастао током 2. светског рата, данас у медијима има много више насиља него онда. Непрестано насиље на телевизији, у филмовима и видео-играма има лош ефекат на децу, у најмању руку да на њега огуглају. О томе не треба ни расправљати. Надаље, Холивуд и телевизија не нуде дечацима хероје. Млади мушкарац је представљен или као безумни пијаница и женскарош, или као нихилистички убица. Хомосексуалност и дрога се представљају као нормалне ствари.

Данас се деца бомбардују сексом од много мањих ногу. Нема ништа тужније од призора тринаестогодишњака који је уморан од света. Све су видели, све су урадили. Чему човек може да се радује? Кад сам ја био средњошколац, срце ми је треперило од погледа на девојачко колено. Данас средњошколке ходају голих трбуха и са мини-сукњама до препона. Није ни чудо да им учење не иде од руке. О трудноћама и венеричним болестима међу тинејџерима да и не говорим.

Још један медијски грех, посебно у рекламној иднустрији, је што се деца константно бомбардују сликама богатства. То неминовно води до незадовољства, пошто много деце данас види такво богатство као недостижно. Реална очекивања имају огромну улогу у менталном здрављу.

Какве везе све ово има са школским убицама? То је културно тло из кога они расту.

четвртак, 24. март 2005.

6 година касније

Иако се доста тога наизглед променило од 24. марта 1999. године, на шесту годишњицу НАТО агресије на ондашњу СРЈ све битно је још увек исто.

(„уметнички“ приказ алијансе Албанаца, Америке и НАТО - BBC, мај 1999.)
Шта се променило? Клинтон више није Император у Белој кући, нити америчком политиком званично руководи тим Олбрајт-Холбрук. Званичних УН санкција према СРЈ нема. Нема ни СРЈ - заменила ју је фантомска унија Србије и Црне Горе (где су још увек на власти од САД финансирани сепаратисти). Унију је створио нико други до Хавијер Солана Мадаријага, онда генерални секретар НАТО а сада комесар ЕУ за спољне послове.
Слободан Милошевић није више на челу Србије, нити Југославије. Сада у хашком затвору - где је стигао грубим кршењем устава и закона - већ трећу годину излаже руглу фарсу од монтираног процеса у „међународном трибуналу“ за ратне злочине.

Али колико год се пре 5. октобра говорило да ће све да се промени кад „Слоба“ оде, толико се та бајка данас не спомиње. Јер се политика тзв. међународне заједнице није променила ни за јоту.

Буш је другачији од Клинтона, веле и у Србији и у Америци. По карактеру, сигурно; али по привржености идеји америчке Империје, нипошто. Зар под Бушем није настављена политика притисака и уцена према Србији, централизације БиХ, пузећег отцепљења Косова? Зар под Бушем није дошло до провокација у Војводини, увођења „босанског“ језика у Рашкој („Санџаку“), побуне у Прешеву, рата у Македонији? Демократе или Републиканци, амерички владари су пре свега империјалисти. Не мислим то у лењинистичком контексту, већ у смислу успотстављања „добронамерне светске хегемоније“, коју су за Клинтоновог времена заговарали тзв. неоконзервативци што данас стоје иза Буша. Исти они који данас острашћено позивају на инвазију Сирије и Ирана, а пре две године су предводили напад на Ирак (вербално, јер им физички не пада на памет да приђу на пушкомет рату), позивали су у пролеће 1999. на рушење Србије.

Мећународна кризна група, иако технички паравладина организација са органиченим утицајем, својим гласним лајањем изгледа да је успела да наметне тон дискусије о Косову од прошлогодишњег погрома. Између МКГ и плаћених пропагандиста САД (на пример Гласа Америке, или Института за извештавање о рату и миру - IWPR), дивљање албанске руље је представљено као израз легитимне фрустрације неодређеним статусом окупиране покрајине. Убиства, силовања и пљачке Срба од почетка окупације су од стране истих организација - а потом и медија - описивани као „освета“. Нико се није нашао да укаже на албански концепт „личења“, у коме појединац или заједница губи сва права, па и на живот, по кануну Леке Дукађинија (в. Зоран Ћирјаковић, НСПМ).

А и да се нашао, не би му поверовали. Срби су већ толико сатанизовани на Западу, да се све што кажу аутоматски проглашава за лаж, а све што се против њих говори a priori узима као истина. На пример, хашки суд је годинама трагао за „ратним злочинцем“ Грубаном Малићем, оптуженим за масовна силовања муслиманки у БиХ. Кад оно, Грубан не постоји - он је лик из романа „Херој на магарцу“! Фиктивни оптуженици, фиктивни сведоци, фиктивни злочини, фиктивне оптужнице - а фактичка сатанизација целог једног народа. Ма сјајно...

Не треба, дакле, да изненади што данашњи Вашингтон Пост објављује уводник под насловом „Повратак на Балкан“ (украли ми наслов) у коме бестидно понавља лажи МКГ и других пропагандиста. Пост заговара именовање специјалног изасланика САД за Балкан, како би се решење статуса БиХ (тј. њена коначна централизација) и Косова (тј. независност) донело кроз координацију са ЕУ. Да ли то Пост покушава да нађе посао за свог повременог колумнисту Ричарда Холбрука? Не би ме чудило.

Шест година после, виновници НАТО агресије су махом добили унапређења, синекуре и титуле. УЧК је награђена територијом на Косову и привилегијама у Прешеву и Македонији.

Страдалници су добили колективну кривицу, државни удар, атентате, пљачку и отимачину, јакобински терор, тиранију „људских права“, пропаганду, уцене, притиске, дуговања, увреде и клевете.

Нека каже ко шта хоће о Слободану Милошевићу и његовом режиму, нема никакве сумње да је агресија НАТО била противзаконита, нелегитимна, злочин против мира и човечности. Био је то тријумф лажи над истином, силе над правдом. Зло за које је Милошевић оптужен (а хашки процес је досад открио да је већина оптужнице - а можда и све - чиста измишљотина) је далеко мање од зла које је НАТО агресија нанела Србији и Црној Гори, а поготово Косову. Само зато што Империја тренутно влада светом, што није одговарала за овај злочин од пре 6 година, не значи да то није злочин; не значи да је била у праву.

Садашње власти у Србији се убише понављајући да „нема алтернативе“ уласку у НАТО и ЕУ. На страну сви економски, политички и војни разлози што то апсолутно није тачно, зар таква политика не амнестира људе, државе и институције одговорне за злочин из 1999? Или можда политичка камарила Србије - а и народ, чини се - не мисли више да је то био злочин? Него шта је био, онда?

Наравно да државници НАТО свој чин не сматрају криминалним. Ни став Трибунала (који на крају крајева финансирају превасходно САД и квазидржавне организације које служе Империји) по том питању не треба да чуди. Није неко изненађење ни да Уједињене нације, које су после краја Хладног рата изгубиле сваки кредибилитет (понајвише саучествовањем у процесу касапљења СФРЈ), нису осудиле ову агресију, већ су јој пружиле смоквин лист у виду Резолуције 1244. Која се знамо како спроводи, је ли. Највеће изненађење, и разочарење, је што су мете бомби, ракета, мржње и лажи на крају прихватиле да су све то заслужиле, и својим понашањем данас дају за право агресорима и пропагандистима да их и даље нападају и киње.

понедељак, 21. март 2005.

О мачкама и голубовима

Прочитах пре неки дан вест, колико бизарну, толико и охрабрујућу (охрабрујућу зато што сведочи о поодмаклом стадијуму делиријума "демократских стандарда" у ЕУССР). Наиме, нови филм Емира Кустурице, "Живот је чудо" , чије је приказивање у британским биоскопима почело једанаестог марта, претходно се нашао на удару надлежних цензора из BBFC (British Board Of Film Classification) због "проблематичног" кадра од неколико секунди, у којем је приказана мачка која се гости - мртвим голубом. У складу са британским законом о третману животиња у медијима (the Animals Act), агилни цензори су уклонили ту насилну сцену, која би, сасвим извесно, изазвала непроцењиве последице код британских голубара и љубитеља мачака.

Елем, све би некако и прошло непримећено, да се тврдоглави филмаџија није умешао у племенити посао британских цензора, тих вечно будних чувара животињских права. Пошто је чуо за одлуку цензора, Кустурица је запретио повлачењем филма из дистрибуције у Британији, уколико се бесмислена одлука BBFC-а не повуче. Чак им је, у свом маниру, одбрусио преко страница Гардијана;
"Стварно не разумем. Голуб је већ био угинуо, кад смо га пронашли на друму. И ни у једној другој земљи цензори нису имали примедбу. Који је проблем вас Енглеза? Побили сте милионе Индијанаца и Африканаца, а овамо сте полудели због околности у којима је угинуо један једини српски голуб. Дирнут сам вашом бригом за српске птице, али, ви сте потпуно луди. Никад нећу схватити начин на који размишљате."
Епилог; Кустурица је победио. Британци ће видети и сцену у којој та сурова балканска мачка вечера незаштићеног голуба. (Преглед целе ствари на француском, доступан је овде.

Ево корисне лекције нашим политичарима, премда ми већина њих изгледа неизлечиво незаинтересована за филм, па се бојим да за "Аферу Голуб" нису ни чули. Лекција гласи; ако, с времена на време, покажеш да имаш КИЧМУ, то НЕ ЗНАЧИ да ћеш бити обележен као "изолациониста" (или како већ гласи нова "но-но" реч у транзиционом вокабулару српске политичке "елите"). Управо супротно; можда, за промену, почну да те третирају као себи равног.

недеља, 20. март 2005.

„Борба“ за Косово?!

Надовезаћу се на Небојшин коментар питањем које, све чешће, упућујем сам себи али и свима са којима разговарам о Косову и Метохији; колико смо се, и као народ и као држава (?!), огрешили о своје сународнике који живе у тренутно једином конц-логору у Европи, Косову и Метохији?

И годину дана након (за сада) последњег арбанашког погрома, косовских Срба се сетимо само у тренуцима "хуманитарне" дволичности; уместо јасне и недвосмислене стратегије за Косово, Србија покушава да спаси сопствену савест повременим добровољним прилозима и тирадама о "недовољној безбедности" преосталих Срба у гету званом Косово - као да је пука "безбедност" алфа и омега српског трајања међу рушевинама Девича и Светих Архангела... Замислите, Албанци, кажу, више неће да нам руше цркве и убијају децу (уморили се, ваљда) а и "међународна заједница" се у међувремену опаметила па ће их, ако само покушају, оштро укорити и тиме бацити сенку на пословичну албанску демократичност и вековима неговану културу суживота...

У међувремену, бавимо се много важнијим стварима; хоће ли се Чеда помирити са остатком ДС-а, која ли ће струја превагнути у СПО-у, пада ли влада и да ли ћемо МАКАР ЈЕДНОМ изаћи на изборе и ове године... Заиста, у егзистенцијалним дилемама ТАКВЕ тежине, тешко је бавити се Косовом...

Ко оно рече да је сваки народ у историји прошао управо онако како је заслужио?

Тужно али истинито

Годину дана после најгорег погрома на Косову од почетка окупације, један виц најбоље сажима ситуацију у јужној српској покрајини, однос Албанаца и Срба, али и што Срби значе за Косово.

Пренесено из чланка који је за Reality Macedonia написао Американац Џејсон Мико:
Скоро је шест година откад су НАТО и УН преузели Косово. Двоје старијих Албанаца седе у мраку у свом стану у Приштини. Струје опет нема; телевизор не ради, нема светла, храна у фрижидеру се квари, нема топле воде, нема шта да се кува. Двоје Албанаца само седе у дневној соби, не знајући шта да раде. Одједном се чује електрично зујање: светла се пале, укључује се ТВ, фрижидер почиње да бруји, у купатилу се пали грејач.
Албанац се окрене жени и каже:
„Драга, додај ми пушку. Ово су се вратили Срби“.

четвртак, 17. март 2005.

Болтон као знак наде?

Срђа Трифковић са Института Рокфорд је недавно на интернет-страници магазина Chronicles изразио наду да је именовање Џона Болтона за новог амбасадора САД у УН знак промјене Бушове политике на Балкану.

„Прави човек на правом месту“, вели Трифковић за Болтона, који је прошле јесени често спомињан у Србији због чувеног интервјуа Вашингтон Тајмсу у коме је осудио Хашки трибунал. Болтон је потом стављен у медијски карантин у Стејт департменту, из којег је очигледно пуштен када је Кондолиза Рајс замијенила Колина Пауела на челу америчке дипломатије. Некако од тада, Америка више и не удара у хашке таламбасе - али је ту улогу сад преузела Европска унија, па је нето резултат исти.

Трифковићев чланак можете да прочитате и на српском, на страници СНП Светозар Милетић.

среда, 16. март 2005.

ПОЗДРАВ!

На почетку, захваљујем се мом пријатељу Небојши који ми је понудио улогу "гостујућег коментатора" на овом блогу. У жељи да допринесем, колико могу, квалитетном дијалогу на "Сивом Соколу", поздрављам све посетиоце и надам се да ће бити прилике да овде читамо оно чега је све мање у медијима на које смо навикли; смислену и утемељену анализу догађаја које сматрамо значајним. Наравно, познајући Небојшин досадашњи рад, мислим да за такве жеље постоје итекако добри аргументи.

MikeVronsky

субота, 12. март 2005.

Карикатура

Јутрос читам анализу Џастина Рејмонда на Antiwar.com о „чаробњаку из Вашингтона“
, и једна његова опаска - о континуитету „демократких револуција“ (тј. пучева) од Србије до Либана - ме подсјети на предратну карикатуру из сарајевског Ослобођења, из доба кад су то још биле нормалне новине.

Два човјека се срећу на улици и један каже, „Код нас је демокраЦИјА“. А други одговара, „А Код нас Грађани Бирају“.

Ах, времена када је КГБ још постојао...

четвртак, 10. март 2005.

Прво о језику

Кад сам почео да се бавим интернет-новинарством, у љето 1999, писао сам и на српском и на енглеском. Али од јесени 2000, моја недељна колумна на antiwar.com, затим и antiwar.com блог, па и „старији брат“ Сивог Сокола, Gray Falcon, су сви на енглеском. Отуд Сиви Соко, начин да представим своје коментаре, анализе и насумичне мисли и на властитом језику.

Ово је можда изненађење неким људима којима су моји текстови познати, али мој матерњи дијалект је сарајевски, дио језика који се некад звао српскохрватски, који и даље течно говорим (упркос чињеници да у Америци живим већ више од 9 година, колико год привремено). Након 15 година скрнављења и силовања, тај језик се сада назива „босански“. Али jа њиме никад нисам говорио, нити намjеравам да почнем.

Знам да је садашња ситуација таква да језик који би требало да служи за комуникацију ту комуникацију често спречава. Пошто намјеравам да често пишем о Србији (проблеми у БиХ су, еуфемистички речено, сувише лични) апсолутно задржавам право да то чиним на „источном српском“, колико и да се служим својим „западним“. И један и други су дио истог језика, колико год се неки трудили да их раставе.

На крају крајева, није толико битно како говорим, већ шта кажем.