Иако апсолутно скидам капу СПЦ за њен ангажман на очувању српског присуства у окупираном Косову и Метохији, ово што се у последња два-три дана дешава око Меморандума о обнови тамошњих цркава и манастира је напросто катастрофа. Прво и СЦП и УНМИК објаве на сва звона да је меморандум потписан. Онда се огласи Патријарх Павле и каже да повлачи потпис, јер му је „подваљен“ погрешан текст који даје легитимитет албанским окупационим властима. Затим се Његова Светост предомисли, па каже да је меморандум ипак у реду. Потом епископ рашко-призренски, владика Артемије, вели да њега нико ништа није ни питао поводом свега овога, и да он никакав меморандум не признаје. А сад митрополит црногорско-приморски Амфилохије каже да Артемије нема право да не поштује одлуке Синода.
Па добро људи моји, шта се овде дешава? Овакав хаос и апсолутно одсуство интерне комуникације тешко да је било виђено ни за владавине Досманлија!
Питање обнове порушених светиња је свакако осетљиво; апсурдно ми је да о томе на било који начин одлучују албанске квислиншке и квазидржавне структуре, које су и изнедриле оне што су цркве, капеле и манастире порушили, опљачкали и спалили. Логика и право налажу да СПЦ инсистира на финансијској надокнади штете од УНМИК-а и КФОР-а, чија је обавеза као de facto власти у окупираној покрајини била да заштите објекте од разарања. Албанске „провизорне институције самоуправе“ (PISG) немају ама баш ништа с тим, пошто су створене под окупацијом коју Србија ваљда не признаје. Или можда признаје - ко ће знати?
Међутим, бар по мом мишљењу је много већи проблем што СПЦ наизглед није у стању да заузме кохерентан став по овом питању, и долази у ситуацију да издаје контрадикторна саопштења и да се високи свештеници препуцавају по медијима. За политичаре у Србији је то (нажалост) норма, али за Цркву?
Јасно, постоји политички елемент у питању обнове храмова, као што је и њихово рушење било више политички него верски чин; али то треба да се препусти политичарима, ма колико неспособни они били. Црква има јасан својински аргумент. Уништена је њена имовина, коју су УНМИК и КФОР били дужни да заштите. Сад имају обавезу да ту штету надокнаде, и да створе безбедносне услове за њихову обнову. Самим тим би морали да створе услове за нормалан живот Срба и других не-Албанаца на КосМету, што или не могу или неће, али тако би се бар то питање истерало на чистац.
Овако, Албанци могу да се похвале својом „толеранцијом“ што ће ето да поправљају српске цркве које су порушили. То је довољно да их вицекраљ Јесен-Петерсен (иначе осведочени обожавалац лика и дела Рамуша Харадинаја и УЧК) потапше по глави и објави свету још једном како су „Косовари“ дивни, демократски, човекољубиви и апсолутно заслужују независност. Са њихове стране, Меморандум је битан фактор у политичкој пропаганди, питање имиџа и перцепције. Не морају - нити ће - да помакну ама ни један камен са рушевина српских цркава, сад кад имају написмено и потписано да су то обећали. Обећање, лудом радовање.
Свакоме би требало да буде јасно да је косовско питање политичка јама пуна змија отровница, и да само искусне змије типа лидера УЧК и Империјалиста ту успевају да се снађу. Дакле, они који знају да експлоатишу пропаганду и манипулишу перцепцијама, као што су радили како би изазвали, покренули и оджали агресију НАТО пре 6 година. На том пропагандном пољу ни српска држава (којој би то требало да буде посао) ни црква (којој не би) немају већ дуго никаквог успеха - делимично зато што терен већ контролише друга страна, али да се не лажемо, и зато што немају потребно знање и вештине. Црква не би ни требало да има; велики део PR подразумева лажи и обмане, а њима нема места у вери која држи да је Бог истина.
Али умети рећи шта треба на прави начин није грех. Кад је јесенас владика Артемије иступио из споразума са УНМИК-ом о обнови цркава порушених у мартовском погрому, то је учињено без икакве медијске презентације. УНМИК је, са друге стране, одмах сазвао конференцију за штампу и напао и владику и Цркву. Тек је из тог напада светска јавност сазнала да је Црква иступила из договора, а није сазнала да је узрок томе била албанска опструкција и УНМИК-ова равнодушност. Дакле, уместо да се види да је у питању протест угрожене заједнице против бахатог и силеџијског понашања окупатора, у свет је отишла окупаторова порука: Срби врше опструкцију, а сироти УНМИК и Албанци само хоће да им помогну. И онда се у Србији питају зашто нико не реагује на катастрофу која је задесила Србе на КосМету.
Нисам ја никакав ауторитет да говорим Патријарку или Синоду како да своју кућу доведу у ред, али нисам једини који мисли да је ово око Меморандума апсолутни медијски фијаско, који ни Цркви ни Србима на КосМету не може донети ништа добро.
Па добро људи моји, шта се овде дешава? Овакав хаос и апсолутно одсуство интерне комуникације тешко да је било виђено ни за владавине Досманлија!
Питање обнове порушених светиња је свакако осетљиво; апсурдно ми је да о томе на било који начин одлучују албанске квислиншке и квазидржавне структуре, које су и изнедриле оне што су цркве, капеле и манастире порушили, опљачкали и спалили. Логика и право налажу да СПЦ инсистира на финансијској надокнади штете од УНМИК-а и КФОР-а, чија је обавеза као de facto власти у окупираној покрајини била да заштите објекте од разарања. Албанске „провизорне институције самоуправе“ (PISG) немају ама баш ништа с тим, пошто су створене под окупацијом коју Србија ваљда не признаје. Или можда признаје - ко ће знати?
Међутим, бар по мом мишљењу је много већи проблем што СПЦ наизглед није у стању да заузме кохерентан став по овом питању, и долази у ситуацију да издаје контрадикторна саопштења и да се високи свештеници препуцавају по медијима. За политичаре у Србији је то (нажалост) норма, али за Цркву?
Јасно, постоји политички елемент у питању обнове храмова, као што је и њихово рушење било више политички него верски чин; али то треба да се препусти политичарима, ма колико неспособни они били. Црква има јасан својински аргумент. Уништена је њена имовина, коју су УНМИК и КФОР били дужни да заштите. Сад имају обавезу да ту штету надокнаде, и да створе безбедносне услове за њихову обнову. Самим тим би морали да створе услове за нормалан живот Срба и других не-Албанаца на КосМету, што или не могу или неће, али тако би се бар то питање истерало на чистац.
Овако, Албанци могу да се похвале својом „толеранцијом“ што ће ето да поправљају српске цркве које су порушили. То је довољно да их вицекраљ Јесен-Петерсен (иначе осведочени обожавалац лика и дела Рамуша Харадинаја и УЧК) потапше по глави и објави свету још једном како су „Косовари“ дивни, демократски, човекољубиви и апсолутно заслужују независност. Са њихове стране, Меморандум је битан фактор у политичкој пропаганди, питање имиџа и перцепције. Не морају - нити ће - да помакну ама ни један камен са рушевина српских цркава, сад кад имају написмено и потписано да су то обећали. Обећање, лудом радовање.
Свакоме би требало да буде јасно да је косовско питање политичка јама пуна змија отровница, и да само искусне змије типа лидера УЧК и Империјалиста ту успевају да се снађу. Дакле, они који знају да експлоатишу пропаганду и манипулишу перцепцијама, као што су радили како би изазвали, покренули и оджали агресију НАТО пре 6 година. На том пропагандном пољу ни српска држава (којој би то требало да буде посао) ни црква (којој не би) немају већ дуго никаквог успеха - делимично зато што терен већ контролише друга страна, али да се не лажемо, и зато што немају потребно знање и вештине. Црква не би ни требало да има; велики део PR подразумева лажи и обмане, а њима нема места у вери која држи да је Бог истина.
Али умети рећи шта треба на прави начин није грех. Кад је јесенас владика Артемије иступио из споразума са УНМИК-ом о обнови цркава порушених у мартовском погрому, то је учињено без икакве медијске презентације. УНМИК је, са друге стране, одмах сазвао конференцију за штампу и напао и владику и Цркву. Тек је из тог напада светска јавност сазнала да је Црква иступила из договора, а није сазнала да је узрок томе била албанска опструкција и УНМИК-ова равнодушност. Дакле, уместо да се види да је у питању протест угрожене заједнице против бахатог и силеџијског понашања окупатора, у свет је отишла окупаторова порука: Срби врше опструкцију, а сироти УНМИК и Албанци само хоће да им помогну. И онда се у Србији питају зашто нико не реагује на катастрофу која је задесила Србе на КосМету.
Нисам ја никакав ауторитет да говорим Патријарку или Синоду како да своју кућу доведу у ред, али нисам једини који мисли да је ово око Меморандума апсолутни медијски фијаско, који ни Цркви ни Србима на КосМету не може донети ништа добро.