„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

петак, 4. октобар 2019.

„Тежина ланаца 3“ или неопходност наде

Вечерас сам гледао нови документарац Бориса Малагурског, Тежина ланаца 3. Доследан је наставак серијала тог имена. Некима у публици се учинило да је лутао по темама и идејама, другима се нису допали саговорници, а трећима предложена решења. А мени?

Можда зато што већ размишљам у том кључу, али ја сам у ТЛ3 видео још једно отеловљење идеје да се до спасења долази заједничким снагама. Нећу да препричавам филм - препоручујем да га погледате сами, и донесете своје закључке - али тешко је не приметити да до било каквих промена набоље, ма колико малих, долази прво на локалном нивоу. Када људи са Старе Планине бране своје реке од безумног пројекта мини хидроцентрала, или кад школарци протестују против хапшења свог друга из разреда. 

Има ту и неких лекција из света, из земаља које су морале да се сналазе под диктатуром, да се изборе са санкцијама, неимаштином, па и окупацијом. Најбоља решења нису дошла готова са стране, него су прилагођена домаћим потребама. Они срећнији су учили на туђим грешкама. Мање срећни, на сопственим. Они најнесрећнији су учили да су туђе грешке у ствари успеси, па их преузимали без питања и критике. Ако вам то звучи познато, знате зашто.

Када би кукање било олимпијска дисциплина, вели Малагурски, Срби би освојили сребро - да могу да кукају како нису освојили злато. Нема у тој пошалици никакве злобе, већ само фрустрације народом који сам себе држи у ланцима за рачун страних господара и њихових домаћих сатрапа. И свако ма не може то овде само додаје још једну карику. Како је говорио један мудар човек, који ми сваким даном недостаје, лако је рећи не може, али хајде да видимо шта и како може. Па како радили, тако нам и Бог дао.

Та наша сумњичавост нас је вековима штитила од пропасти и асимилације, али се данас претворила у оруђе окупације, јер нас ментално разоружава пре него и почнемо да се боримо. 

Пишем ове редове у сенци годишњице Жутог Октобра, нулте тачке нашег садашњег усуда. Тада је управо она енергија за коју ми се чини да је Малагурски помиње у филму - организација на локалном нивоу, умрежење слично мислећих људи - преотета и претворена у лажну револуцију, семе колонијалне окупације и менталног а не само физичког робовања, чије последице гледамо ево већ скоро генерацију. 

Обојене револуције су лажирана демократија, један одвратни абортус политичког процеса који убија у појам цео тај концепт. Каква је сврха гласања, ако се само Амбасада пита? У чему је поента изаћи на улицу и протестовати, када у најбољем случају контролисани медији о томе неће рећи истину  - а у најгорем, наћи ће се неки нови отпораши" којима НЕД или ЦИА или ко већ дотура куфере кеша из Мађарске да лепим лицима и речима преусмере тај бес у корист својих господара. И све то стоји. Али онда то безнађе постаје нормално, и људи сами себе убеде да не може другачије.

А не само да може, већ мора. Иначе нестајемо, а на нашу земљу - шта од ње остане, што се не претвори у пустињу, каљугу или ђубриште - долази неко други. Да ли подобнији и послушнији или не, то више није битно. Нас нема. И што је још горе, ако овако нестанемо биће то не као хероји одбране до последњег даха, вредни јуначких песама и поштовања чак и непријатеља - већ као најгори бедници, фукара лишена сваке човечности, народ који је пресудио сам себи да би се додворио сопственим џелатима, вредан чак ни сажаљења већ само презира.

Ја то одбијам. Хтедох рећи да за вас не знам, али ако читате ове редове, мислим да сте се већ слично определили. Малагурски такође. Можемо да се не слажемо о чему год хоћемо, али око тога смо сложни. Е, ту је већ неки почетак. И тога се окупатори и џелати боје више него ичега. 

И још нешто. Можда је највећа грешка што су нас скоро сви, веома дуго, учили да подржавамо или критикујемо појединце или групе, а не ставове и идеје. Шта нам је постало неважно, а ко ће кога све. Тако, дабоме, не иде, јер нико од смртника није ни савршен ни безгрешан. И то нас затвара у коло безнађа, где нико није довољно добар да из њега изађе. Негде успут, можда и намерно, заборавили смо могућност кајања, искупљења и праштања. Дајте да их се присетимо. Требаће нам. 

У времену када је све око нас - од ваздуха, земље и воде до принципа и политике - загађено, морамо да почнемо од почетка и видимо шта и где може да се очисти, па кренемо редом.

Знате шта вам је чинити.

четвртак, 3. октобар 2019.

Крхка плава линија: Француска полиција почиње да пуца по шавовима

(Оригинал: Crumbling blue line: Overworked, demoralized French police stretched to breaking point, , 3. октобра 2019)

Године економске кризе и ванредног стања већ су узеле свој данак од француске полиције. Протести „жутих прслука“ су кап која је прелила чашу. Тротоарци су сада и сами изашли на улице, да дигну глас против епидемије самоубистава.

Замислите неких 20 хиљада људи окупљених у срцу Париза са заставама и бакљама, док певају Марсељезу и дувају у пиштаљке. Вичу „уа“ док жандармерија у оклопима одводи групу демонстраната, вероватно да их ухапсе. Неки у мaси чак и плачу.

Ако сте помислили да је то још један протест „жутих прслука“, грешите. У питању је „марш беса“ француске полиције. Демонстранти не носе жуте прслуке, већ црне полицијске дуксеве, а бакље и заставе су им плаве. Међу њима су полицајци, инспектори, детективи и административци који су сити свега и желе да поруче властима Еманулела Макрона „доста је било“.

Сада већ давне 1964, најпопуларнији филм у Француској био је комедија „Жандар из Сен Тропеа“, о полицајцу који долази у успавано приморско место и бори се са илегалним нудистима на плажи. Без сумње је Лудовик Крушо (насловна улога Луја де Финеа) у том филму и наставцима мотивисао многе Французе да потраже каријеру у полицији.

Данашњи Крушо, међутим, има 36% већу шансу да изврши самоубиство од обичног Француза. Патролира у колима која се често кваре, ради у станицама које се распадају, а користи застареле компјутере да производи све више и више папира које служба захтева.

„Лудовик“ се већ четири године налази у сталној потрази за терористима. Француска је прогласила ванредно стање у новембру 2015, после серије напада у Паризу у којој је погинуло преко 130 људи, већином у концертној дворани Батаклан. Можда је Лудовик био један од полицајаца који је учествовао у операцији неутралисања терориста Исламске државе (ИСИЛ).

Или је можда био у Ници, недалеко од Сен Тропеа, тог 14. јула 2016. када је још један терориста камионом на смрт прегазио 86 људи и повредио скоро 500 других, на прослави Дана Бастиље.

Већ скоро 47. суботу Лудовику наређују да одговара на протесте „жутих прслука,“ Француза незадовољних комбинацијом државних мера штедње и „зелених“ еко-намета Макроновог режима. Сметају им исте ствари као и њему, али наређења су наређења.

За Лудовика и његову породицу, викенд не постоји. Уместо њега је обавезни прековремени рад, за који није плаћен. Француској полицији дугују 23 милиона часова прековременог рада, по последњим прорачунима, али у државној каси пара нема.

Разјарени Лудовик некоме од демонстраната гуменим метком избије око, или палицом разбије нос. То, дабоме, буде снимљено и ускоро постане вирална сензација. Сада више није херој у плавом, него злотвор француском народу.
Сваког дана, Лудовик се враћа кући са службеним наоружањем. Једног дана, слуша како му се кћерка жали да су је у школи другови кињили и псовали што јој је отац полицајац. Гледа бригу на женином лицу и празну боцу на столу. И онда посеже за пиштољем.

Дабоме, наш „Лудовик“ није стварни лик, већ амалгам неких 50 француских полицајаца који су извршили самоубиство само током ове године - један свака четири дана, по подацима полицијског синдиката. Овим темпом, премашиће црни рекорд од 70 самоубистава 1996. године.

Давид Ле Бар (David Le Bars), генерални секретар полицијског синдиката СЦПН-Унса, описује ситуацију као „дубоко осећање очаја“. Стварност је можда кудикамо гора.

„Били смо хероји, сад смо нуле“ један од полицајаца вели листу Ле Паризијен (Le Parisien). И он и жена су у полицији, и не представљају се правим именима. Говоре о дугим и непредвидивим сменама, неплаћеном прековременом раду, и чињеници да њихово троје деце крију да су им родитељи полицајци да не би изгубили пријатеље или били физички нападнути.

Један полицајац са севера Француске изјавио је агенцији Франс-прес током марша у среду да се он и колеге осећају као „талог друштва“. Други, из Оксера (Auxerre) у централној Француској, сведочи да је у протекле две године један његов колега извршио самоубиство, а једна колегиница је покушала. Као преломну тачку наводи протесте „жутих прслука“.

У томе није усамљен. Сви полицајци које су интервјуисали француски медији - углавном под лажним именима - наводе недељне протесте као кап која је препунила чашу полицији већ измореној тероризмом, беспарицом и дугим сменама.

Некада су полицајци могли да разговарају о својим проблемима. Сада свако иде кући без речи, носећи све са собом, један од њих вели Ле Паризијену. „Сваки од нас има пиштољ, па ако више не иде, решење нам је при руци.“

„Само ми се чини да нама управљају апотекари који немају појма за шта служи панадол.“

Очај још није натерао полицију да се придружи „жутим прслуцима“, али штрајк у среду - први у 20 година - би требало да пошаље поруку Макрону и његовим „апотекарима“ да овако даље не иде. За „Лудовика“ и 50 његових колега, већ је касно.