„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

среда, 30. децембар 2015.

Сокологија 2005: повратак у будућност

Пошто сам, што силом прилика што својевољно, већи део године запоставио Сокола, мислим да није поштено да сад правим годишњи преглед. Уосталом, тешко је надмашити прошлогодишњи.

Нађох, међутим, ову збирку цитата из 2005, прве године рада Сокола, па рекох да се бар тиме мало искупим, пошто сам десети рођендан блога обележио таман као што је Србија стогодишњицу Великог рата...

Да ли су ове оцене ишта мање или више актуелне данас него што су биле тада, просудите сами.


Срби су већ толико сатанизовани на Западу, да се све што кажу аутоматски проглашава за лаж, а све што се против њих говори a priori узима као истина...
(24. март)

Највеће изненађење, и разочарење, је што су мете бомби, ракета, мржње и лажи на крају прихватиле да су све то заслужиле, и својим понашањем данас дају за право агресорима и пропагандистима да их и даље нападају и киње.
(24. март)

Цели свет је интересна сфера Америке, и у њему постоје само два „блока“: њене слуге и њене жртве, садашње или будуће.
(15. април)

Титова Југославија је била заснована у не малој мјери на константном страху од „великосрпског хегемонизма“.
(7. мај)

Прагматична али перверзна коалиција је увек лоша идеја.
(12. мај)

Истина нема чега да се боји; само лаж захтијева апсолутни консензус.
(20. мај)

...постоји различита логика за Хрвате, Србе, Муслимане, Албанце и, дакако, Империју; кад Срби траже заједничку логику за све, то је „нереално“... Колико је „независно Косово“ само параван за Велику Албанију, [толико] је „реалност“ Империје само параван за владавину јачег.
(20. мај)

Политичко пијанство је много опасније од алкохолног. Србија може слободно да удари по шљивовици, али стварно мора да се што пре политички отрезни од тираније ... џепних фашиста.
(10. јун)

...то што Атлантска империја сад осјећа посљедице својих играрија са исламским екстремизмом... није Србима никаква утјеха. Штавише, може се десити да Империја постане још ватреније антисрпска, а све по старој (и небројено пута доказано пропалој, али ником ништа) стратегији фиктивног скупљања поена у исламском свијету.
(7. јул))

Задатак КФОР-а никад није био да штити Србе на Косову, већ да штити Косово (албанско, дабоме) од Србије. (19. јул)

Неподношљиво арогантан, пун предрасуда и фикс-идеја, нетолерантан до бола, Холбрук... „дипломата“ који верује у „бомбе за мир“, силује истину малтене сваком својом реченицом.
(20. јул)

Политичка настраност сpпског естаблишмента је изгледа систематске природе.
(27. јул)

И међу лоповима постоји нека врста части. Међу политичарима, никаква.
(1. септембар)

...на политичкој сцени Србије влада потпуни хаос. Класична подела на левицу, десницу и центар не само да више не постоји, него је и бесмислена, таман колико и псеудо-категорије омиљене у империјалним медијима: „умерени“ против „ултранационалиста“ (пошто „нормалних“ националиста, је ли, нема).
(6. октобар)

... не би требало да буде икакве сумње какав ће статус Ахтисари - односно, његови налогодавци – да предложи када „преговори“ о Косову почну следеће године. После Рамбујеа, бомбардовања и окупације (са све етничким чишћењем и отимачином свега српског), зар ико још може да верује да Империја... не намерава да Косово буде албанско?
(21. децембар)

понедељак, 28. децембар 2015.

Ко то каже, ко то лаже - или Трамп, ДеНиро и Том Хенкс

Једном је било превише. Два пута, намерно. Три пута, то је већ увреда за здрав разум.

Јесте ли чули да је Доналд Трамп бранио Србе? Веле медији у Србији (пример) како је лично водећи кандидат за републиканску председничку номинацију рекао Ларију Кингу да су Клинтонови направили велику грешку што су бомбардовали традиционалне америчке савезнике 1999.

Стварно? Није баш да виђам Ларија Кинга сваки дан, али радимо за исту медијску кућу... Знам поуздано да му Трамп није био гост у последњих 6 месеци. А ако је гостовао код њега када је Кинг још био на Сиенену, то је онда било пре неколико година. Кад? Где? Нико не зна. Нема ни тачног цитата, већ само парафразе. 

Одмах потом, ето и Холивуда: наводно је Роберт Де Ниро изјавио како се осећа као Србин и како је Србија претрпела велику неправду. Опет исто - нема датума, нема емисије, нема сведока, нема цитата. Само „рек'о де Ниро“. 

Сећате ли се можда чувене подршке Тома Хенкса Србима поводом отимачине Косова? Како се не сећате, јављали сви пре две године, па онда опет пар месеци касније, и тако редовно? Иста методологија: нема датума, нема цитата, само се понегде спомене телевизијски канал где је наводно Хенкс дао изјаву. Једна моја колегиница је лепо позвала Хенксовог агента и питала о чему се ради, а он запањено одговорио да нема појма, и да та изјава просто не постоји. Никада је није било. Измишљена у потпуности. 

У сва три случаја приметна је идентична методологија: нема датума, нема цитата, нема конкретног повода - само неке небулозне одреднице попут Ларија Кинга, британске штампе, телевизије Е! и томе слично, које су у пракси непроверљиве. Па ти, Соколе, сад копај по архивама ако можеш, па докажи да ли су или нису... 

(Александар Лазић је медијски детектив par exellence, међутим, и лепо је документовао одакле су стигле обе лажне вести. Обратите пажњу ко све кога преноси, а ко кога у том вилином колу финансира... да човеку памет стане.)

Неће моћи. Ако су Де Ниро, Трамп, Хенкс или било ко други рекли нешто о Србима, онда има да се документује шта, када, где, коме, како и зашто. Да се тачно зна - а не овако, као пијачни трач, да се прича шта је баби мило. А кад се сутра неко озбиљан позове на те измишљотине, мислећи ваљда да не би толико новина и телевизија углас слагало, ти исти медији ће да га прозивају што не може да докаже свој (у ствари, њихов) навод. 

Раније сам се чудио како серијски лажови и преваранти могу Србију да држе под чизмом већ годинама. Сад ми је јасно.

недеља, 27. децембар 2015.

Како до слободе

Постоји разлог што се већ месецима не бавим ликом и делом Olyksandrа Vuchychа.

Такозвани премијер такозване државе - која се службено зове Србија, иако би квислиншки култ који њом управља у име Атлантске Империје највише волео да то једнога дана више не буде случај - по сопственом признању је потрчко и послушник Империје. Понаша се као ситни пијачар који оно мало државе коју је зајахао распродаје у бесцење. Апсолутно не верујем да се у њему крије неки архистратег или макијавелијански мајстор, који ће некаквим премудрим махинацијама иза сцене да надмудри белосветске барабе, господаре рата и пљачке који нам свима раде о глави (а да све буде још горе, и о души).

Јер Vuchych није суштина нашег проблема, већ само његов симптом.

недеља, 16. август 2015.

Српски тенкисти трећи на свету

Екипа Војске Србије освојила је треће место у тенковском биатлону на управо завршеним Међународним војним играма у Русији. Домаћини су престигли водећи Казахстан да освоје злато, савладавши трасу од 20 километара на полигону Алабино код Москве за 74 минута.

Друго место заузели су тенкисти из Кине, који су се такмичили у сопственим тенковима Тип 96А. Све остале репрезентације користиле су руски T-72B3, које су обезбедили домаћини.

Погледајте једносатни снимак финала:


Прве међународне војне игре трајале су од 1. до 15. августа. Око 2000 војника из 17 земаља такмичили су се у 13 дисциплина осмишљених као тест способности свих родова војске пред око 250.000 гледалаца.

Осим екипе домаћина, на играма су учествовали Азербејџан, Ангола, Белорусија, Венецуеле, Египат, Индија, Јерменија, Казахстан, Киргизија, Кина, Кувајт, Монголија, Никарагва, Пакистан, Србија и Таџикистан.

четвртак, 16. јул 2015.

Најстарија превара на свету

(или, о грчком референдуму и потоњој „реформи“)

Поводом гласања у Атини, Таки Теодоракопулос пише:

„Када би влада једне државе, суочена са претњом великог суседа да ће да их нападне, заказала референдум са избором борбе или предаје, на којем би народ гласао за борбу, а влада потом не само потписала предају већ разоружала војску и пожелела добродошлицу окупаторима, такву власт би с правом звали колаборационистима и на крају судили за велеиздају.

Управо то је Сиризина банда сад урадила Грчкој. Добили су изборе обећањем да мере штедње неће дуго трајати и да имају план како да ослободе земљу окова званих евро. За шест месеци на власти, уништили су привреду и банковни систем док су се замајавали по ТВ екранима, а онда бацили копље у трње и пристали на услове далеко горе од оних којима су се противили да би били изабрани.

То је данашња Грчка, са 11 милиона идиота који су пали на најстарији трик у историји. Свако предизборно обећање и завет бирачима бачено је низ реку у највећој издаји данашњице. А ови злочинци ће остати на власти и смејати се до банака које ће спасавати Немци.

Ако је ово демократија, ја сам банана, ја сам Моника Левински, ја сам Ефијалт, онај што је показао Персијанцима заобилазницу око Термопила где је 300 храбрих Спартанаца држало линију.

Ово је тужан дан за Грчку, али је још тужнији за оно што кретени на левици називају демократијом.“

Сиви Соко: Чек' секунду, ово ми звучи и те како познато. Власт изабрана на обећању да ће се супротставити страним освајачима, а онда у потпуности уништи земљу и преда је непријатељу... где ли смо то већ видели?

петак, 10. јул 2015.

Скупљачи лоптица, манири и енглеско лицемерје

Фрустрирани, ваљда, неуспехом да резолуцију о „геноцидним Србима“ баронесе Арминке Хелић прогура кроз УН, енглески медији су се острвили на Новака Ђоковића. Као, повисио је тон и расплакао девојчицу која на Вимблдону скупља лоптице. Каква грозота!

Како вели Миодраг Зарковић:
Овде се ради о енглеској култури, која налаже да се енглеска девојчица има узети у заштиту, без обзира на то што није била истински угрожена, или на то што је на оптуженичку клупу изведен најбољи тенисер данашњице. Између Ђоковића и девојчице, енглеска јавност бира девојчицу – само зато што је она, оправдано или не, била потресена због нечега што је он урадио. То су Енглези, највећи националисти у историји.
Дочим Србима или Русима - и осталима на које примењују „законе џунгле“ - апсолутно не дозвољавају право на заштиту сопствене деце. Или на постојање.

Притом нико у западним медијима - за српске више и не знам, ако их је уопште више претекло од силне демократије и напретка - не спомиње снимак који апсолутно доказује да се Ђоковић далеко боље понаша према „послузи“ него такозвана господа са Запада, пуна празнословља о толеранцији, једнакости и људским правима.

Са прошлогодишњег Ролан Гароса:

петак, 3. јул 2015.

Како функционише пропаганда

Ово је извод из књиге Пропаганда: обликовање ставова човека, француског философа, правника и социолога Жака Елула (Jacques Ellul), објављене давне 1962. Заснован је на енглеском преводу (Propaganda: The Formation of Men's Attitudes), први пут објављеном 1965. Иако је од тада прошло пола века, Елулова запажања савршено описују данашње стање (не)свести, како на Западу тако и у Србији. Сва задебљања у тексту су моја.

Одговор на питање „шта да се ради“ почиње спознајом
зашто је данас овако. А онда предузимањем корака да даље тако више не буде.

- Сиви Соко

Човек тренутка и моћ заборава

„Пропаганда заснована на вестима не сме да дозволи време за мисао или размишљање. Човек захваћен вестима мора да остане на површини, да буде понесен бујицом, и не сме ни у ком тренутку да застане како би проценио, просудио, или размислио. За човека који живи у тренутку, не постоји свест - ни о себи, ни о друштву, ни о сопственом стању. Такав човек никада не застаје да истражи било шта понаособ, а камоли да повеже низ догађаја у вестима.

Већ смо споменули немогућност људи да разматрају неколико чињеница или догађаја истовремено и да их повежу како би се с њима суочили. Једна мисао замењује другу, нове чињенице протерују старе. У таквим околностима мисао је немогућа. Што значи да савремени човек не размишља о тренутним проблемима, већ их осећа. Он на њих реагује, али нити их разуме, нити за њих преузима одговорност. Још је мање у стању да запази недоследности између чињеница на које наилази; човек има безграничну способност заборава. То је једна од најважнијих и најкориснијих чињеница за пропагандисту, који увек може бити сигуран да ће одређена пропагандна тема, изјава или догађај у року од пар недеља бити заборављени.

Штавише, у појединцу настаје спонтана одбрамбена реакција против вишка информација, и - у обиму у којем се (несвесно) држи сопствености - против недоследности. Најбоља одбрана у овом случају је да се заборави на претходни догађај. Човек тако пориче сопствени континуитет. На исти начин на који живи на површини дешавања и од данашњи вести прави свој живот тако што заборавља јучерашње, он одбија да види противречности у сопственом постојању и осуђује себе на живот као пуки низ тренутака, неповезан и распарчан.

Овакво стање од 'човека тренутка' чини одличну мету за пропаганду. Такав човек је изузетно осетљив на утицај тренутних струјања. Без оријентира, просто прати сваку струју која га понесе. Није стабилан, јер прати само оно што се дешава данас; има однос према том догађају и зато не може да одоли ниједном импулсу који из тог догађаја произилази.

Психолошка слабост човека зароњеног у дневна догађања оставља га на милост пропагандисте. Никада не долази до сукоба догађаја и истине. Не постоји никакав однос између догађаја и личности. Такву особу никада не занима истинита информација.

Постоји ли ишта одлучније, важније или узнемиравајуће од цепања атома, осим атомске бомбе? Али о том великом догађају се просто не размишља, пошто је скривен иза пролазног али спектакуларног исхода неке катастрофе или спортског догађаја, јер је то површна вест која занима просечног човека.

Пропаганда се обраћа таквом човеку. Попут њега, она може да се односи само према најповршнијем аспекту спектакуларног догађаја, јединог који таквог човека може да заинтересује и наведе да донесе одређену одлуку или усвоји одређени став.“

- Жак Елул

уторак, 9. јун 2015.

О договорима са нечастивим

Знате ли шта је данас?

(потписивање ВТС у Куманову, 9. јуна 1999. године;
британски генерал Мајкл Џексон је десно)
Не чуди ме ако не знате. Данашњим напредним, либералним и демократским деформаторима веома је у интересу да се заборави девети јун, годишњица споразума који је скоро истог дана прекршила Атлантска империја. А она је, у њиховим очима, свемоћна, непогрешива и непобедива. Па не би био ред да се њено вероломство памти.

Тешко да има бољег доказа о карактеру Империје од војно-техничког споразума потписаног тог јунског дана у Куманову. Дан после, по НАТО рачунању (а оно се једино и признаје, је ли) званично је престала агресија на тадашњу Савезну Републику Југославију. Трајала је 78 дана и имала је банално зло име „Операција Савезничка сила“ (а не „Милосрдни анђео“, као што неки мисле). Мислим, ако сте заборавили.

Елем, у том споразуму са НАТО обавезао да ће предузети „све неопходне мере да успостави и одржи безбедно стање за све грађане (sic) Косова“ (у енглеском оригиналу: "all necessary action to establish and maintain a secure environment for all citizens of Kosovo").

Масовно протеривање, убиства, отмице, паљевина и пљачка који су непосредно потом уследели (и трајали годинама) ваљда се нису десили? Или су се можда десили особама које командант КФОР-а, британац Мајкл Џексон, није рачунао као „грађане Косова“? Иначе, само његова реч се рачунала као коначно тумачење споразума. Пише у члану пет.

Пишући у Европском журналу међународног права (EJIL) сада већ давне 2003. године, Енрико Милано (Enrico Milano) је уочио да је ВТС прекршај члана 52 Бечке конвенције, јер је изнуђен под претњом или употребом силе супротно принципима међународног права из Повеље УН.

Сећате се, ваљда, да је НАТО агресија била директни прекршај Повеље УН и самим тиме злочин против мира? Мислим, могуће је да сте заборавили.

Милано је тада напоменуо да и члан 10 анекса 2 Резолуције УН 1244 (који се односи на ВТС) крши Бечку конвенцију, и написао да је правни проблем НАТО окупације Косова и Метохије решив потписивањем споразума о статусу снага (тзв. СОФА).

(на истој страни: фотографија из 1999.
Слева на десно: Хашим Тачи, Бернар Кушнер, Мајкл Џексон, Агим Чеку, Весли Кларк)
Режим Vuchych-Дачи је тај споразум потписао јануара 2014. године.

СР Југославије већ одавно није било; укинута је 2003, споразумом који је сред Београда потписао бивши генсек НАТО а тадашњи комесар иностраних дела ЕУропске уније Хавијер Солана.

„Републику Косовију“, проглашену фебруара 2008 а признату од стране стотињак сателита и поданика Империје - фактички је признао исти тај режим, у име силоване, оскрнављене и окупиране Србије, Бриселским „споразумом“ о границама. Мислим, ако сте заборавили.

А да је било ко памтио 9. јун 1999. у Куманову, и шта је било после, било би му јасно да Империја не намерава да се придржава нити једног слова на ма којем папиру којег потпише, и да тумачи све своје споразуме како јој драго. Да познаје само право свог топуза, и да никакву правду од ње нико никад није могао да очекује, а камоли добије. Послушници и поклисари најмање.

Американци слабо познају сопствену историју, а камоли туђу, па сумњам да је за место потписивања ВТС - који су увек намеравали да протумаче као безусловну капитулацију - намерно изабрано Куманово као место велике српске победе у првом Балканском рату. Било би у томе неке шејтанске симетрије, да ето баш на том месту савремени наследници Турака и Шваба утерују Србе у гроб предкумановских граница који су им наменили.

Додуше, превише је невероватна подударност да су амерички политички консултанти за извођача послушничких радова после потрошених Демократа одабрали исто име као за поданичку странку аустрофила са краја XIX века; при чему су и ти Напредњаци били смртни непријатељи Радикала.

Мислим, ако сте заборавили.

петак, 29. мај 2015.

Србија на тезги пијачара Vuchycha

Највећи проблем Olyksandra Vuchycha није народ, који се упркос свему не буни, већ што ствари не функционишу онако како он мисли.

Недавна изјава у Тирани је најбоља илустрација „резоновања“ Vuchycha. Ето он би сад мало са Американцима у гасне мућке, преко Албаније ако икако може. Канда не зна географију па не види да тај фамозни и фантомски „транс-јадрански“ гасовод не иде ни близу Србије, већ повезује (донедавно оданог а сад ко зна) Ујка Семовог вазала Турску преко покорене Грчке и фанатично одане (Велике) Албаније.

Vuchych као да мисли да може да балансира између Москве и Вашингтона, тако што ће данас да угоди једнима а сутра другима, попут језичка на ваги. Али некако све што даје Западу испадне конкретно, а све што наводно даје Русима буду тек симболични гестови.

На пример, неће уводити санкције Русији, али ће зато организовати реизвоз пољских јабука, па ће Москва - с пуним правом - да уведе санкције Србији! Послаће гардисте на параду у Москву, а војску на антируске НАТО маневре у Немачку. Кад Лавров дође у Београд обећава му учешће Србије у „Турском току“, а чим Сергеј Викторович оде, Vuchych трчи у Тирану (!) и подаје се фантомском америчком пројекту.

Vuchych размишља попут ситног лопова на пијаци. Па вели, нешто њима, нешто овима, нешто мени, и сви мирни. Ево, видите, хвале ме све новине и све телевизије и ботови у коментарима. Али сваки симболични гест којим добије поен од Русије кошта га десет поена код Американаца. А сваки конкретни чин издаје којим би добио поен код Американаца, кошта га десет у Москви. Он не одржава никакву равнотежу, чак ни привидну, већ крчми оно мало Србије што је претекло после 15 година жутооктобарске „демократије, либерализма и људских права“.

А народ седи и ћути. Као да је све ово заслужио.

(Обавезна напомена да је све ово моје лично мишљење и нема ама баш никакве везе са мојим послодавцем.)

среда, 6. мај 2015.

Ђурђевдан


Три су Ђурђевдана откако смо се понадали пропасти жутога акрепа, да би се испоставило како наводни витез на белом коњу није никакав светац, већ само други монструм - у служби исте оне аждаје коју се сви упорно претварају да не виде, не спомену, не увреде.

Баве се свим и свачим - крљуштима, канџама, комадићима поломљених и оглоданих костију, спрженом земљом - али никад и нипошто аждајом. Страхују. Од чега, не знам. Није прва аждаја која се случајно или намерно намерила на камен земље Србије. Па где су сада све претходне? Прогутао их је прах историје. 

За три дана биће 70. годишњица победе над једном таквом аждајом, којој смо ми и те како допринели. Немамо чега да се стидимо. А имамо чиме да се поносимо.

Ако Бога знате, ставите ленту светог Георгија на ревер тог дана, у инат душманима и повампиреним акрепима. У спомен очевима и дедовима које данашњи гробари српства поричу и понижавају. У нади да ћемо једног дана, врло скоро, устати из овог кошмара и стати у крај аждаји која нас држи под својом смрдљивом шапом.

Будимо витезови. А победа ће онда сигурно доћи.

недеља, 12. април 2015.

Космонаути, Христос воскресе!

Данашњи празник пада и на годишњицу човековог првог пута у космос, који се у Русији прославља као Дан Космонаута. Тим поводом је и Патријарх московски и сверуски Кирил благословио космонауте на Међународној космичкој станици.



Христос воскресе! С нами Бог!

Христос воскресе!

„Ја сам васкрсење и живот; ко верује у мене, ако и умре живеће” (Јн 11, 25).

Христос воскресе! (песма и видео: Ансамбл Ступови)
Најдубља чежња човекова јесте чежња и вапај за слободом и бесмртним животом. Но, истинска слобода човекова је само она слобода која га ослобађа од тираније пролазности и смрти – свака друга и другачија слобода представља чежњу за њом или просто привид слободе.
У животу ћемо доживети многе невоље, неправде и жалости, али знајмо да Господ – уколико смо са Њим – и највећу жалост претвара у радост, и да је Својим ученицима и Апостолима, а преко њих и свима нама рекао: „У свету ћете имати жалост; али не бојте се, Ја сам победио свет“ (Јн 16,33).
(Васкршња посланица СПЦ, 12. април 2015.)

Χριστὸς ἀνέστη ἐκ νεκρῶν,
θανάτῳ θάνατον πατήσας,
καὶ τοῖς ἐν τοῖς μνήμασι,
ζωὴν χαρισάμενος!

Христо́съ воскре́се изъ ме́ртвыхъ,
сме́ртїю сме́рть попра́въ,
и су́щимъ во гробѣ́хъ Живо́тъ дарова́въ!

уторак, 17. март 2015.

недеља, 15. март 2015.

Изопачена реалност

Најстрашније за човека који живи у озвереном стању виртуеле „реалности“ је када постане свестан да ће „управљачи утисцима“ ама баш све што се догоди изокренути и упрегнути у јарам своје изопачене приче.

Можда је боље име за ово данас не виртуелна реалност (ВР), него изопачена реалност (ИР).

Андрић ономад написа да људи избезумљени од ропства и лоше власти не могу више да препознају разлику између добра и зла. То је за многе данас тачно. Они који још знају разлику, а свесни су изопачене реалности у којој живе, пре него што изусте било шта о добру и злу које им је пред очима морају да мисле не хоће ли, већ како, то што кажу бити употребљено против њих.

Отуд многи ћуте. Мисле да ће их тако зло заобићи. Узалуд: њихово ћутање „управљачи утисцима“ протумачиће као сагласност. Пошто, дабоме, настоје баш све да уграде у своја непочинства.

Веле да је Орвел својевремено написао (мада није, али реченица је сасвим у духу његових дела) како је времену свеопште лажи, говорити истину револуционарни чин.

А у времену изопачене реалности, истинољубље постаје питање основне људскости.

субота, 7. март 2015.

Кад порастеш, каз'ће ти се само

или, Три белешке о Србији, Украјини, Емиратима и оружју

Вест прва: Портал „Око на Блиском истоку“ (Middle East Eye), 15. август 2014:
„Престолонаследника Абу Дабија Мухамеда бин Заједа ал-Нахјана оптужују да посредује у Источној Европи у име САД и Израела, док истовремено користи слабо регулисано војно тржиште у Србији да широм Блиског Истока дели оружје.

Иза великих инвестиција крије се тајновити лик изгнаног палестинског политичара Мухамеда Дахлана. За њега тврде да је у центру мреже која обезбеђује комункацију Емирата са америчким и израелским обавештајцима, док помаже корумпиране емиратске инвестиције у Србији помоћу којих се богате локални политичари.“
Ондашњи ППВ Olyksandr Vuyhych и шеик Абдулах бин Зајед ибн Нахјан,
18. фебруар 2013, међународна изложба оружја IDEX-2013, Абу Даби; (извор)
Вест друга: портал InSerbia (на енглеском), 2. фебруар 2015:
„Министарство одбране Србије саопштило је да ће почети са продајом више од 480 тенкова и хаубица, 220 оклопних возила, више од 20.000 пушака и пиштоља, као и веће количине муниције и остале опреме.“
Вест трећа: Агенција Спутњик (на енглеском), 24. фебруар 2014:
„Украјински председник Петро Порошенко објавио је потписивање уговора о војнох и техничкој сарадњи са Уједињеним арапским емиратима у уторак, током посете изложби оружја IDEX-2015 у Абу Дабију.

Преседник је рекао новинарима да је потписао 'веома битан меморандум о војној и техничкој сарадњи' са својим саговорницима из Емирата, али није саопштио детаље споразума. Договор је постигнут између украјинских званичника и шеика Мухамеда бин Заједа ал-Нахјана, престолонаследника и заменика команданта оружаних снага УАЕ.“
Без даљег коментара.

(Напомена: Свака реч овде написана је мој лични став, и апсолутно ничим не представља став RT, Русије, Владимира Путина или кога већ.)

недеља, 1. март 2015.

Одсуство и објашњење

Знам да ме нема већ неко време, иако се дешава штошта вредно спомена. Разлог је врло једноставан: однедавно сам новинар на телевизији РТ, раније познатој као Russia Today.

Није тајна да са њима сарађујем већ годинама - као гост, коментатор и аналитичар. То сам радио без икакве надокнаде, добровољно и без задршке, као део борбе за ослобођење земље, државе и душе од агресије и окупације Атлантске Империје. Из истих мотива сам ушао у пројект Института Рајс, јануара прошле године - да бих почетком новембра изашао из њега, из разлога које сам објаснио на Митровдан.

После тога сам морао да одлучим шта и како даље. Када су ми колеге из РТ крајем јануара саопштиле да се отвара место за новинара, пријавио сам се - и био примљен. Радим у америчкој редакцији вести, тако да не очекујте да сад суфлирам Владимиру Владимировичу шта да ради са Украјином, нити да утичем на руско медијско присуство у Србији. Засад.

Шта то значи за Сокола? Значи да ћу много ређе да пишем него пре, чисто због обавеза. И захтева следеће појашњење:
Свака реч овде написана је мој лични став, и апсолутно ничим не представља став РТ, Русије, Владимира Путина или кога већ. Ко год доведе било шта написано на Соколу у везу са Руском Федерацијом или било којим њеним представником, лаже прво себе, а онда и друге. 
Знам да ће упркос овоме бити злих језика који ће то покушати, као што су и досад. Али то је њихов проблем. 

петак, 13. фебруар 2015.

Минск

Шта је то договорено у Минску, у ситне јутарње сате четвртка, 12. фебруара? Макар и летимичан поглед на садржај „споразума“ открива да између њега и претхнодног примирја, потписаног почетком септембра, нема велике разлике. Отуд се поставља питање, на шта су онда Владимир Путин, Ангела Меркел, Франсоа Оланд и шеф украјинске хунте Порошенко протраћили целу ноћ?
(извор: Colonel Cassad)
Нико од њих - осим Порошенка - није веверица, нити Американац, па да поверује у сопствену реторику. Претпостављам да је свима било јасно да од споразума у пракси неће бити ништа. А то онда наводи на закључак да су га договарали са задњом намером.

уторак, 10. фебруар 2015.

Гаврилов избор

Ових дана, чизмолизац Атлантске империје Olyksandr Vuchych проглашава Србе за будале што су толико ратовали, а под њим (тј. његовим господарима на Западу) су наводно пронашли благодети „мира и стабилности“. Да није одвратно, било би смешно.

И док тобожњи владар Србије љуби скуте британском џелату и понижава се пред Немцима - не ради жртвовања за добробит Србије, већ искључиво зарад сопственог опстанка на власти - руски законодавци се према подлим западним акрепима односе са заслуженим презиром:
Овако вели председник одбора за међународне односе руске Думе: „Суштински мирољубива Алијанса, која је бомбардовала Београд и Триполи а нас би да застраши, сад тражи само ‘поверење, поштовање и сарадњу’!“ Сарказам просто цури између слова.

Ето зато мислим да Пол Крег Робертс греши када мисли да Руси не разумеју опасност са Запада. Јасно је њима, господине Робертс. Јасно је целом свету. Ако су некада имали илузије, оне су почеле да умиру са првом бомбом која је пала на Београд. И свет се већ ево скоро шеснаест година спрема да се никоме од њих не деси оно што је задесило Југославију.

Скоро да је невероватно, али ето - Русија боље памти шта се Србима десило, не од Срба, али сигурно од квази-српских медија и анти-српске власти. За то време, јадна Србија, полудела не толико од бомби колико од петнаест година силовања мозга којим је џелати убеђују да је све заслужила, да је у ствари сама крива, да је безвредна и одвратна и треба да буде срећна што је НАТО гази, черечи и понижава... Та земља, и народ у њој, животари у стању тихе језе и растућег очаја што су им све државне и друштвене стазе да то неслагање изрази злом намером затворене.

И све више им преостаје само Гаврилов избор.

субота, 7. фебруар 2015.

Империја

или неопходност прецизног изражавања

Император Владимир I
Комплимент или увреда? Како коме.
Још су антички философи схватили да је немогуће правилно разумети ствари ако се оне не назову правим именом. Свесни тога, постмодерни идеолози су намерно почели давати стварима погрешна и искривљена имена, како би спречили разумевање. Тако је владавина банкара и финансијских шпекуланата постала „слободно тржиште“, бесмислени политички систем где се народ ништа не пита а у његово име се наводно влада је прозван „демократија“, а агресивни војно-политичко-економски блок на челу са САД крије се иза флоскуле „међународна заједница“.

Будући да сам читао Орвела и схватио шта се крије иза наметања лажних појмова - контрола размишљања, је ли - прецизно изражавање сматрам једним од приоритета још од првог написаног текста. Отуд ћете ретко од мене чути, било да пишем на српском, енглеском или којем већ језику, да кажем „Америка“, „српска власт“ или „грађанско друштво“ ако мислим на Империју, Државно Дно или квислиншки култ. Притом се заиста трудим да не претерам - нпр. да ми је свака трећа реч нека моја синтагма, или да „преводим“ цитате, као што неки раде. Писање је узалудна работа ако вас нико не разуме...

То је разлог и што при врху странице постоји упутница на „Соколов Лексикон“ - чисто да новији читаоци знају на шта мислим кад кажем ово или оно. Сасвим несвесно, Соко је испао нешто као роман у наставцима; текстови се неретко надовезују на раније написано. Тако се зна десити, када их преносе на другим местима, да се читаоци збуне: О чему сад овај? Шта му ово значи? Итд.

Многи „соколизми“ су лако разумљиви: јасно је ваљда да је Државно Дно пародија „државног врха“ који се понаша као „дно“ (у каквом год хоћете контексту). „Невладник“ је довољно описна реч да јој није потребно објашњење. А „квислиншки култ“ прецизно описује људе који су се одродили и са готово верским фанатизмом раде против свог народа и државе, било да сами себе зову „друга Србија“, грађанско друштво, либерал-демократе, космополите или како већ.

Зна се десити, међутим, поготово у комуникацији између различитих култура, да одређени израз има сасвим другачија значења зависно од контекста. Нажалост, најбољи пример за то је један од мојих омиљених соколизама - „Империја“. Мада сам по свему судећи највише одговоран што се он одомаћио у србосфери, нисам га измислио ја, већ амерички критичари империјализма Вашингтона средином ХХ века (нпр. Гарет Гарет). Не сећам се тачно ко је од мојих колега на Antiwar.com почео да га користи, али је испало да га ја једини користим редовно. А онда је из енглеског прешао у српски, путем Сокола. 

четвртак, 5. фебруар 2015.

Рвање са Сауроном

На Стању Ствари јутрос је освануо један одличан текст Пола К. Робертса, некадашњег заменика америчког министра финансија (за време Регана) а у последње време оштрог критичара америчке Империје.

Читајући а потом преводећи текст, стекао сам утисак да Робертс прецењује моћ и утицај Империје, а потцењује обим и снагу отпора који јој се пружа - у конкретном случају, у Русији. Могуће је да грешим, да информације које добијам из Русије и од руских пријатеља нису реална слика тамошњег стања, већ пројекција мојих жеља и надања. Мада би у том случају моје процене руског деловања биле погрешне, а досад нису биле.

Око Сауроново у палантиру (извор)
Што се америчких процена тиче, сам Робертс наводи да је америчка политичка класа одавно изгубила сваки додир са стварношћу, а у горе наведеном тексту цифрама показује да америчка привредна има кризу ликвидности. Дакле, чињенице му говоре да је овакво стање неодрживо на дуже стазе.

Када је, при крају текста, Робертс споменуо Господара прстенова - назвавши Америку „Сауроном“ - присетио сам се на шта ме посдећа његов фатализам. Стари Денетор, отац Боромира и Фарамира, намесник („домостројитељ“ у Живковићевом преводу на српски) Гондора, био је обузет сличним црним мислима - што га је навело да сумња у Гандалфа и подухват Дружине прстена.

петак, 30. јануар 2015.

Питање писмености и пристојности

Рачунам да многи Срби прате шта се дешава у Украјини. Мало кога ће изненадити што бандеровци у Кијеву свако мало предлажу да се „украјински“ језик - франкенштајн из аустроугарских лабораторија XIX века - полатиничи, како би се што брже ратосиљали мрских им „Москаља“. Као одговор на такве испаде „демократске, напредне, људскоправашке толеранције“, Донбас је већ месецима под оружјем.

Ово није нова појава. Пре скоро сто година, у хаосу после Лењинове револуције, за Кијев су се отимали Немци, бољшевици и следбеници Симона Петљуре, претече данашњих Бандероваца. По роману Михаила Булгакова о догађајима из тог времена, „Бела гарда“, пре пар година у Русији је снимљена мини-серија. У четвртом делу има једна сцена, негде од 47. до 49. минуте, где протагонисту - доктора Турбина - присилно мобилишу Петљуровци. Од Турбинове гимназије направили су болницу, којом управља његов некадашњи колега, Курицки. Он се Турбину обраћа на „украјинском“, али добија антологијски одговор:

„Извините, али ја вас ништа нисам разумео.“

Какве везе то има са Србима и ћирилицом? Велике. Није први пут да се бавим овом темом, и нажалост сумњам да ће бити последњи, али шта да се ради кад људи једноставно не обраћају пажњу?

четвртак, 29. јануар 2015.

О плодовима подаништва

Само два пута се Сиви Соко дотакао Радоша Љушића: пре скоро седам година, када је колега Вронски писао о фијаску са штампањем уџбеника за српске школе, и пре четири године, када сам га похвалио у Оку због одговора комесару квислиншког култа С. Басари.

Љушић је још колико прошлог пролећа пружао отпор квислиншком силовању српске историје, када је гостовао у документарном серијалу РТРС „Рат за цивилизацију“ (видео-снимак, март 2014). Додуше, тада ми се учинило да мало превише инсистира на српском и националном карактеру неких ствари које су биле много шире...

Замислите онда моје изненађење када сам читао интервју са тим истим Радошем Љушићем у децембру, у Новостима - где је грмео о неопходности подаништва Немцима и кривици Срба, Гаврила Принципа и Младе Босне за све што нас је снашло у ХХ веку!

Ко је је имао прилике да чита и слуша србождерске небулозе Холма Зундхаузена, препознаће ову „мисаону матрицу“ без тешкоћа. На то је указао Александар Павић, у одговору неколико дана касније. Љушић је међутим остао веран својој новоусвојеној Зундхаузеновшчини, бранећи је од критика личним увредама. Лично сматрам да је Боривоје Милошевић остао победник у тој размени.

И сад тог таквог, преумљеног и глајхшалтованог, ЕУропског и квислиншком култу уподобљеног Љушића Државно Дно лепо смени - и на његово место постави Јелену Триван (иначе др-мр-фр за ЕУропске интеграције и демократска људска права Жутократске странке).

Пошто је Врховни Жутник признао да је лакеј и послушник Запада, својим речима, онда таква кадровска политика не би требало никога да изненади. Али Љушићева судбина је најбоље наравоученије да се „преумљавање“ не исплати. Јер издајнику нико не верује - а најмање они који су га на издају навели.

То добро знао и сам Vuchych, зато је толико и нервозан.

среда, 28. јануар 2015.

Смертоносные плоды Империи

(в оригинале: Empire's Murderous Fruits, Antiwar.com, август 23, 2014; перевод Е.Г.)

Хаос, война и смерть

Ранее, на этой неделе, джихадисты принадлежащие к Исламскому государству - самопровозглашенному халифату в восточной Сирии и северном Ираке - ритуально обезглавили американского журналиста Джеймса Фоли, взятого ими в плен в прошлом году. Конечно же, они выставили ужасные кадры казни в интернете. ИГ с большими энтузиазмом использует социальные сети для проповеди джихада, не находя в этом никакой иронии.

Одичавшие друзья Империи

По некоторым данным, палач Фоли - "британец", точнее, гражданин Великобритании уехавший в Сирии поучаствовать в джихаде. А почему бы и нет? Ведь британское правительство вместе с США поддерживало сирийских "повстанцев", которые в конце концов стали ИГИЛом (Исламским государством Ирака и Леванта) и даже присылали им оружие. Все это должно было быть предлогом для еще одной "маленькой, зловредной войнушки", но все сорвалось в прошлом сентябре. Теперь, эти джихадисты, которых однажды рекламировали как "бойцов за свободу, демократию и права человека" обезглавливают журналистов, вырезают христианских детей и нанизывают головы своих на колы.

Это уже не первый раз когда Империя* находится в сговоре с убийцами и террористами. Главные политики Вашингтона прославляли Армию освобождения Косова (АОК) в ее борьбе "за права человека и американские ценности". А один политик, сенатор Джон Маккейн хвалил АОК и ИГИЛ. Так называемая "Республика Косово", находящаяся под контролем АОК даже помогала Империи "обучать" сирийских джихадистов в 2012 году. Может быть это и является объяснением, почему столько албанцев из Косово в наши дни убивают и погибают в Сирии и Ираке.

Конечно, имперские СМИ доказывают, что албанцы "возмущены" тем, что один из их соплеменников рубит людям головы. Но почему им этим возмущаться, ведь АОК не стеснялось рубить головы сербам и совершать другие зверства в 1998-1999 годах. Во время Боснийского конфликта, джихадисты часто обезглавливали своих противников, но сценарий СМИ по которому "добрые мусульмане" воевали со "злыми сербами" скрывал этот неудобный факт. Даже сейчас, Империя покрывает АОК.

Теперь, Имперские чиновники говорят, что ИГИЛ представляет большую опасность чем Аль-каида и требуют не просто нового вторжения в Ирак, но и вторжения в Сирию! Это "гамбит рыцаря на белом коне": сначала создается проблема, потом, "рыцарь" прискакивает и "решает" ее, срывая аплодисменты и восхищение. На самом деле, этот гамбит никогда не срабатывает, а его неудача оставляет за собой бесчисленные трупы.

понедељак, 26. јануар 2015.

О „лењим“ Грцима и ЕУропском благостању

Победа странке „Сириза“ на јучерашњим грчким изборима међу Србима је дочекана са мешавином наде - да ће се Алексис Ципрас можда усудити да пркоси Бриселу и Берлину - и опреза, јер би се врло лако могло десити да и ова странка буде само још један тројански коњ Атлантске Империје. Повод за потоњи осећај сигурно је и непријатељски став Сиризе према Цркви. С друге стране, Ципрасову победу су поздравили суверенисти широм Европе - међу којима су и „десничари“ попут Марин ле Пен.

Не бих овде и сада да расправљам о добрано излизаној али још увек неапсолвираној теми „левице и деснице“ (осим да препоручим један текст који подсећа да су Срби заборавили своје друштвене вредности), већ бих да се осврнем на нешто што сам јутрос чуо на друштвеним мрежама. Неко ко се потписује српским именом и презименом, наиме, рече да су Грци сами криви, да су варали на порезима, примали 14 плата, позајмљивали превише, итд. Није први пут да чујем ту причу. Али њен извор су они исти западни медији по којима су Срби геноцидни, украјински нацисти најдемократскије демократе, а Руси агресори на „неовисну и демократску суверену Украјину, с Кримом“.

Ту ми падне за око овај текст (оригинал), америчког економског аналитичара Тада Беверсдорфа (Thad Beversdorf). Како је могуће, пита се он, да нација која је измислила демократију и поноси се својом историјом малтене преко ноћи постане ордија лезилебовића, пореских варалица, нерадника и социјалних случајева? Неће бити, вели Беверсдорф.

четвртак, 15. јануар 2015.

„Шарли“, лицемери и топуз

Прошло је ево седам дана од масакра француских карикатуриста, наводно због „вређања ислама“. У складу са оном народном „не пада снег да покрије брег“, хајде да видимо каква нам сазнања о Западу (и о себи) нуде реакције на терористичко убиство редакције Шарли Ебдо.

Саме новине су трагедију искористиле за самопромоцију - док су донедавно кубурили са тиражом од највише триста хиљада, најновији број (са карикатуром Мухамеда на насловници, дабоме) штампан је у три милиона примерака и брзо распродат. Али преживели новинари запањили би свет дубином своје незахвалности - када би свет уопше могао да се било чиме изненади ових дана. Наиме, редакција Шарли Ебдо е на подршку милиона Европљана реаговала презиром и увредама. Шта ће им, веле, саучешће десничара, „смрдљивих клерикалиста“ или чега већ. Тако су се понели и према учесницима марша солидарности у Паризу у недељу - њих између милион и три милиона, зависно од процене.
(via The Independent)
Иначе, требало је да поверујемо како су на челу тог марша били председници и премијери ЕУропских, НАТО и њима наклоњених држава - али онда су се појавиле фотографије (нпр. овде) на којима се види да је то била пажљиво организована фото-операција, далеко од „стоке једне грдне“ (речима везира Селима из Горског вијенца) којом владају.

Занимљиво је колико се људи - и то не само на Истоку, већ и на самом Западу - присетило напада на РТС у априлу 1999. Нажалост, као део програма преумљавања који је претходио Жутом Октобру, али се наставља од тада, сама Србија је углавном прихватила гнусну лаж да су за покољ у Абердаревој криви српска власт и директор РТС, а не НАТО.

Упркос томе, политичко-медијски естаблишмент је успео да усмери емоције (мисли одавно више и нема) становништва кроз кампању на Твитеру. То је иначе сурогат за активизам ових дана: врхунац посвећености неком циљу је да се о њему „цвркуће“ како званичко правоверје прописује. Елем, западна јавност је хорски зацвркутала „Ја сам Шарли“ (#JeSuisCharlie), тобоже у знак подршке „слободи говора“. Чак и када је тај исти Шарли с презиром одбацио њихову солидарност. И када је француска држава почела да штити „слободу говора“ тако што је похапсила више од 50 људи за вербални деликт...

За причу о неком тобожњем рату Запада и ислама немам стрпљења. То нека причају народу који није преживео Босну или Косово, који на сопственој кожи није осетио тридесет-петогодишњу спрегу Збигњева и џихада. Који није и превише упознао што стварни ислам, што стварни Запад.

Слобода говора у ЕУропској Србији већ одавно не постоји. Постоји само тиранија активиста за „људска права“ и „независних новинара“ - који мисле да слобода говора значи да они могу да раде шта хоће, а нико други не сме ништа. За њих је идеја одговорности за изречено и написано (а камоли учињено) мислена именица, застарела флоскула превазиђеног моралног поретка. У врлом новом свету њихових империјалних господара важе нека другачија правила, нама познатија као закон топуза.

Но добро. Немам илузија да ће се сетити како је прошао „тешки топуз азијатски“, који се некада исто сматрао неприкосновеним господаром Србаља. Али нико не може побећи од судбине. Ни ми, ни они, ни Запад.

понедељак, 12. јануар 2015.

Vuchych: потрчко и послушник

За мене није вест да је BIRN пропагандни орган. То ми је било јасно пре 15 година, када су се још звали IWPR. Пратио сам - и критиковао - њихов рад 1999, када им је један од уредника био апологета шиптарског терора пригодног имена Фрон Наци. И када су цензурисали, а потом отпустили, једног енглеског новинара који се усудио да замери Хашкој инквизицији што користи лажљиве сведоке-сараднике (афера Момир Николић). Само, њих не плаћа ЕУ, него министарства спољних послова САД и Велике Британије, плус стандардни сумњивци из фондова за „отворено друштво“, демократију, људска права и остале методе „усрећивања“.

Vuchych је мало нервозан...
Оно што јесте вест, међутим, је што је Olyksandr Vuchych, у својој патетичној „критици“ ове пропагандне организације - која само ради свој посао утеривања топузом Србије у ЕУропску лудницу - признао ко је и шта је он сам.

Наиме, у агенцијским извештајима који наводе његову изјаву - обавезно уз категорички деманти из Брисела, да не би било забуне ко је стварно господар - налази се и овај цитат:
„Узгред, ако вам лично представљам сметњу јер нећу да будем ваша лутка на повоцу, већ само слуга грађана Србије, јасно ме и недвосмислено о томе обавестите, и не брините, склонићу вам се са пута, а знам да има много оних који чекају да улогу потрчка и послушника истог секунда преузму.“
Погледајте шта је све ту речено. Прво се користи фраза „лутка на повоцу“; иначе очајно лоше преведена енглеска синтагма puppet on a string, која означава - марионету. Vuchych вели да он, као, неће да буде марионета, већ „само слуга грађана Србије“. Стварно? Било који слуга који би овако бесрамно, систематски, презриво и вулгарно упропаштавао свог господара, одавно би добио отказ. Једини контекст у којем ове речи имају икаквог смисла је ако под „грађанима Србије“ мисли на самозване „грађане“ и грађанисте, тј. квислиншки култ - док су за њега (и њих) нормални Срби тек презрени „народ“, који треба „преумљавати“ у ЕУропство.

Чак и да неким чудом он под тим подразумева народ Србије, погледајте шта тобоже захтева од Брисела: нека му безбрижно „јасно и недвосмислено“ кажу шта хоће, он ће истог часа да им се „склони с пута“! Па да ли је и у једном моменту Vuchych понудио да се „склони с пута“ народу Србије? Јок. Коме онда он заиста служи?

И ту долазимо до последње, и кључне, реченице: „знам да има много оних који чекају да улогу потрчка и послушника истог секунда преузму.“

Овим речима, премијер Србије признао је - случајно или намерно - да је он сам, тренутно, у улози потрчка и послушника. Проста анализа структуре ове реченице показује да се њен објект („улогу потрчка и послушника“) недвосмислено односи управо на положај премијера Србије.

Е сад, то многима од нас није ништа већа новост од чињенице да је BIRN пропагандни мегафон Империје. Али је лепо од Vuchycha што је то коначно и признао. Признање је први корак на путу до покајања. Само, нешто ми говори да му то не пада ни на крај памети. Да парафразирам народну пословицу: Vuchych длаку мења, али ћуд никада.

Post Scriptum: Што не значи да ЕУ нема своје плаћенике међу медијима у Србији. Погледајте кога све и зашто финансирају, по сопственом признању. (дописано 13. јан. 2015)

четвртак, 8. јануар 2015.

Дивљаци

„Пролеће у Приштини:
Нестало нам је жена (за силовање)“
Јуче, док су Православни широм света славили рождество Спаситеља, група маскираних нападача упала је у канцеларије сатиричног магазина Шарли Ебдо (Charlie Hebdo) и убила десет чланова редакције - намерно тражећи главног уредника и четворицу карикатуриста. Француска полиција вели да се ради о француским држављанима алжирског порекла. Мотив је наизглед јасан: Шарли Ебдо је годинама на насловној страници објављивао карикатуре које су „вређале ислам и пророка Мухамеда“, а убице су током напада викали „Алаху акбар“. У нападу су убијена и два француска полицајца, од којих се један (наводно) звао Ахмед...

Како то обично бива, овај чин тероризма сви су похитали да уклопе у своју причу. Неки веле да је то „лажна застава“ француских националиста како би се за све француске недаће окривили муслимански имигранти. Други, пак, веле да је тероризам у срцу Париза знак да је ислам превршио меру и да је потребан рат против џихадиста. Званична прича је да су за напад одговорни „заведени“ муслимани које је узнемирио „провокативни“ часопис - јер је ислам „религија мира“ која никоме не би учинила нажао. А сигурно има и оних који сматрају да је масакрирање карикатуриста - као и паљевина Шарли Ебдо 2011. године - сасвим оправдано, пошто су „вређали Пророка“.

„Опроштај Срба од Косова:
 Растанак... је као мало умирање“
Шарли Ебдо је без икакве сумње магазин заснован на вређању које се представља као хумор. Својевремено су једнако пљували Србе (погледајте доле) као што су потом вређали муслимане. Видео сам фотографију на којој се једном њиховом издању (са анти-муслиманском насловницом) слатко смеје гнусни мрзитељ свега пристојног, Бернар Анри-Леви. Али то не значи да су заслужили да их овако побију.

Ти исти Западњаци (и њима склони квислиншки култисти) који сада крше руке над судбином Шарли Ебдо сматрају да је сасвим нормално, чак и пожељно, да џихадисти секу главе Србима, Русима, хришћанима по Блиском истоку, „непоћудним“ муслиманима у Сирији, Либији, Египту, Ираку, итд. Али када то ураде њима, онда је грех и злочин. Класична илустрација принципако ће кога“. У њиховој Причи (намерно са великим П, јер је реч о илузији стварности која стварност пориче) Срби и остали „обележени негативци“, „нељуди“ и „подљуди“ (како се изразио њихов демократски демократа, пучистички премијер кијевске хунте Јацењук) немају никаква права, па ни на живот - док су они сами изузети од сваке одговорности, па и за убиство. А према муслиманима се одређују како-кад, односно како кога убију.

Нећу и не могу да пишем „ја сам Шарли“ (оно #JeSuisCharlie, на Твитеру), али не зато што ми није жао француских карикатуриста, него зато што ми смета лицемерје. Јер нисам пљувач, нихилиста и морални релативиста којем убиство смета када страдавају „моји“, а кад страдавају „други“ онда је добро и пожељно. Јер тако размишљају дивљаци - било да се куну у Мухамеда или Ујка Сема - а не цивилизовани људи, који верују у Бога и придржавају се Његових заповести и закона.

Србима се свашта може замерити - између осталог и то што сопствене мртве не поштујемо, а непријатеље величамо - али нико од нас није узео пушку или бомбу и напао Шарли Ебдо поводом гореспоменутих карикатура. И добро је што није. Значи да, колико год се наши непријатељи трудили да нас озвере како би постали сличнији њима, још нисмо подивљали.

среда, 7. јануар 2015.

Христос се роди!


(Радујте се праведници - остале песме овде)
Темељ свих сукоба, мржње и подела је - грех. Он, по речима преподобног Јустина Ћелијског „свим својим силама чини једно: обезбожује и обешчовечује човека“. И ми видимо у каквом пакленом стању живи човек који је изгубио достојанство које му је подарио Творац...

Свако ко живи у вери зна да га верност Богу чува од злих дела и мисли, и да га вера надахњује на речи и дела у славу Бога и на добробит другима...

Честитам свима велики празник Рождества Христова и нову годину, и од свег срца вам желим добро здравље, мир, благодат и свесрдну помоћ да без греха следите пут нашег Господа и Спаситеља.
- из Божићне посланице Патријарха Московског и Све Русије, Кирила

уторак, 6. јануар 2015.

Бадње Вече

Настављајући традицију Сокола, желимо вам свима срећно Бадње Вече
(OrtPhoto.net)
Бадњи Вече
Владика Данило и Игуман Стефан сједе код огња, а ђаци, весели, играју по кући и налажу бадњаке.

Игуман Стефан
Јесте ли их, ђецо, наложили,
у пријекрст ка треба метнули?

Ђаци
Наложили, ђедо, ка требује,
пресули их бијелом шеницом,
а залили црвенијем вином.

Игуман Стефан
Сад ми дајте једну чашу вина,
ма доброга, и чашу од оке,
да наздравим старац бадњацима.

Дају му чашу вина, он наздрави бадњацима и попи је.

Игуман Стефан (чистећи брке)Бог да прости весела празника!
Донесите, ђецо, оне гусле,
душа ми их ваистину иште,
да пропојем; одавно нијесам.
Не прими ми, Боже, за грехоту,
овако сам старац научио.

(Дају му ђаци гусле)

Игуман Стефан (поје)
Нема дана без очнога вида
нити праве славе без Божића!
Славио сам Божић у Витлејем
славио га у Атонску Гору,
славио га у свето Кијево,
ал' је ова слава одвојила
са простотом и са веселошћу.
Ватра плама боље него игда,
прострта је слама испод огња,
прекршћени на огњу бадњаци;
пушке пучу, врте се пецива,
гусле гуде, а кола пјевају,
с унучађу ђедови играју,
по три паса врте се у коло, -
све би река једногодишници,
све радошћу дивном наравњено.
А што ми се највише допада,
што свачему треба наздравити!

(П. П. Његош, Горски Вијенац)