„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

субота, 30. новембар 2013.

...а нас једне само сунце грије

Око Соколово, бр. 96
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Свакодневно сведочимо свеж суноврат сендвичократије... Мада је то некако превише доброћудан термин за зло које столује Жутоградом. Али ове протекле недеље однекуд је почео да дува неки чудан ветар, који прети да сруши култистичку кулу од карата.

Почетак рушења Генералштаба, споменика „пријатељској и партнерској интервенцији за наше добро“ НАТО, чинио се исхитрен, као да је намера била да се контрира првој цеви. А можда су култисти, још до јуче убеђени да ће владати довека, наједаред схватили да им понестаје времена за „промену кода“ Србима, па журе да ураде што више, што брже. Дабоме, нема те гумицекојом се непочинства Империје могу обрисати - али то не значи да култ неће покушати.

Сличну ноту очаја примећујемо и у нападима на директора КЦНС Андреја Фајгеља; у свом одговору „другосрбијанцима“ он подвлачи управо тај њихов лицемерни, саморушилачки нихилизам. Додатни доказ очаја квислинга је вађење из нафталина Вука Драшковића, о чему пише Драган Милашиновић.

За то време, култисти у врху СПЦ се труде да што више загаде врело вере, одликујући амбасадоре НАТО у „Косовији“ и режимске организаторе издаје. Владимир Димитријевић објашњава шта значи орден за Вулина, док Александар Лазић нуди једноставан лакмус-тест: шта о некоме говори кад га хвале и бране е-novine и америчка амбасада?

Са друге стране Дрине, где је у току почетак нове офанзиве на српску самосвест, стиже размишљање Ненада Кецмановића о метафизици празника у Босни и Херцеговини. Разбија мит о некадашњој идили, али и пусте жеље о будућем унитаризму. Пошто се офанзива делимично одвија кроз ревизију историје, вреди прочитати демистификацију Аустро-Угарске, БиХ и сарајевског атентата, коју нуди Милорад Екмечић. А да је значаја борбе против наметнутог самопрезира итекако свестан Емир Кустурица, потврђује у разговору поводом откривања споменика Његошу у Андрићграду.

Милан Миленковић нуди занимљиву и углавном тачну дијагностику садашњег стања у друштву и држави, мада не бих подржао идеју о „касарнском“ уређењу. Она не само да не иде уз слободарство, које нам је од искона у карактеру, већ је мелем за уши малим диктаторима који би да буду велики.

Ако се протекле седмице у Србији мало лакше дисало - метафорички - онда то није толико због Руса, колико због наде коју њихово присуство нуди у култивисаном безнађу. Оно што и пословично опрезни Ђорђе Вукадиновић назива „руским данима“, међутим, није никакав изоловани феномен.

Погледајте шта би у Сирији пре месец-два. Ништа? Управо тако. А гледајте шта се сад дешава у Украјини, која је управо одбила непристојну понуду Брисела. Не зато што су је на то „натерали“ зли руски империјалисти, како њаче западна штампа, већ зато што су простом рачуницом схватили да их ЕУропство пљачка. Дабоме, њихов невладнички апарат одмах је реаговао „демократски“, насиљем - доказујући тако да ЕУропство почива на сили. За то време, подсећа Александар Павић, економски и политички споразуми са евроазијским блоком (који предводи Русија) имају више „дискретан шарм“ (синтагма амбасадора Чепурина).

Проста рачуница иде у прилог сарадњи са истоком: Запад више нема пара. Али, упозорава Бранко Жујовић, то не значи да ће признати пораз: „Београд је крајњи домет ЕУ. Баш због тога ће фрустрирани Брисел постати још арогантнији и бестиднији према њему“.

После толико година тепих-бомбардовања безнађем и преумљавања за које су Империја и култ стално говорили да је већ одавно готово (а да је стварно тако, не би се толико трудили), сада је почела истинска битка за препород, или коначни суноврат, Србије. Што она буде неприметнија, вели Жељко Цвијановић, то ће више изгледа у њој имати српски душмани.

Време за спавање је прошло. Судбина није унапред написана. Очај је грех.

петак, 29. новембар 2013.

Дан Револуције

На данашњи дан, пре тачно седамдесет година, скуп револуционара у Јајцу прогласио се једином легитимном владом Југославије.
Само по себи то није морало да значи ништа. Свако може да се прогласи за власт, али му је то узалуд ако не може да је обезбеди силом. Али револуционарима је ишло у прилог неколико ствари. Иако су Југославију, распарчану 1941, тада још увек држали Немци, Мађари, Бугари, Албанци и НДХ, већ крајем лета 1943. било је извесно како ће се рат завршити. Црвена армија сломила је зубе Немцима прво код Стаљинграда, а потом код Курска. Није било питање хоће ли стићи Толбухинови тенкови, већ када.

За то време, западни савезници су обезбедили капитулацију Италије. Тај чин је на територији Југославије имао вишеструке последице. Талијани су до тада у својим окупационим зонама штитили цивилно српско становништво од зулума НДХ и „Природне Албаније.“ Немци су и једне и друге пустили с ланца, па још и организовали добровољачке СС-дивизије (Ханџар, Кама, Скендербег).

Комунистички револуционари нису ништа чинили да те злочине спрече. У складу са њиховом догмом, Срби су били искључиво „угњетачи“, док су Хрвати и Арбанаси били „потлачени“ - па иако су Павелић и Бали Комбетар сматрали „реакционарним“, њихово истребљивање Срба само по себи није сметало револуционарима.

Кажем „револуционари“, јер у Јајцу се нису окупили само комунисти. У редовима „делегата“ било је и предратних политичара - следбеника Радића, Мачека, Мехмеда Спахе - углавном оних незадовољних предратним уређењем, који су видели свој интерес у комунистичком предлогу федерализације. Тако увек бива: најгласнијима помажу „корисни идиоти“.

Срби у редовима револуционара су до те мере били убеђени у сопствену колективну кривицу за наводни „буржоаски империјализам“, толика је била њихова вера у револуционарну религију - јер комунизам је, да не буде забуне, итекако верски феномен, само што је његово божанство овоземаљско - да не само што су прихватили да ничим не спрече злочине над сопственом родбином, него су прихватили да те злочине после рата припишу појединцима, док су колективе наградили. Отуд Социјалистичка Република Хрватска, са све шаховницом, Истром, Јадраном, Дубровником и западним Сремом. Отуд Аутономна Област Косово и Метохија, касније САП Косово (али и „Војводина“).

Шта је то охрабрило револуционаре да у новембру 1943, када је пропаст Италије за резултат имала само још бруталнију немачку окупацију и злочине, прогласе нову Југославију и себе за њене владаре? Црвена армија је још била далеко; неће стићи до септембра 1944. Одговор је у понашању западних савезника. 

Наиме, влада у избеглиштву и Југословенска Војска у Отаџбини рачунали су на репризу претходног рата, у којој би западни савезници - Енглези и Американци - искрцавањем на Јадрану омогућили општи устанак и кампању ослобођења сличну оној из 1918. Ако су планови за искрцавање на Јадрану икада и постојали, од њих се у јесен 1943. одустало.

Дан пре скупа у Јајцу, Стаљин је на самиту у Техерану тражио од Черчила и Рузвелта да дотадашњу подршку Михаиловићу и ЈВуО обуставе и пренесу на Тита и револуционаре. Пошто је СССР још увек водио 90% борбе против Трећег Рајха, западним лидерима то није тешко пало. Чињеница да је декларација у Јајцу темпирана за термин техеранске конференције указује да се ради о планираном садејству Тита и Стаљина.

Енглеска вероломност је неупитна. Теорија које би је објасниле има више, од тајних комунистичких симпатизера у обавештајној служби (којих је било) до наводног инцидента из Черчилових младалачких дана, када је у Београду због клеветања Срба добио батине од Воје Танкосића. Највероватнији одговор је можда и најједноставнији: Лондон је увек гледао на Србе као продужетак омражене им Русије, тако да је влади Уједињеног Краљевства итекако одговарала Југославија коју би предводили Хрвати (отуд „споразум“ Тито-Шубашић, на пример) а у којој би српски фактор био максимално неутралисан. Гле чуда, исто је мислио и Хитлер.

Додатно образложење налази се у тачкама 3 и 4 одлуке да се краљу Петру II и влади у егзилу забрани повратак у земљу: председништву АВНОЈ-а налаже се да „у сврху поништења и поновног склапања, односно одобрења, прегледа све међународне уговоре и обавезе“ које је потписала краљевска влада, и да не признаје никакве будуће обавезе које би потписао било ко осим њих. (извор)

Ово је омогућило Британцима и Американцима да југословенско злато конфискују као „наплату“ за ратну помоћ коју су пружали како Титу, тако Михајловићу. По ценама које су они одредили, дабоме. Део који је остао у земљи пронашли су Талијани, али је само осам (од 60) тона испоручено Мусолинију. Половину од остатка „проналазач“ је 1944. поклонио Титу преко Палмира Тољатија, а остатак је „поштено“ задржао за себе (извор). Али зато од 1943. наовамо слушамо како су „издајнички“ краљ и влада покрали југословенско злато и побегли из земље. Ваљда је зато Петар II умро без пребијене паре, а „највећи син народа и народности“ у луксузу.

Западни савезници имали су вишеструки интерес да подрже Тита. Постоје тврдње да је барем Лондону било итекако познато да Тито није никакав стаљиниста (што се показало 1948, његовим иступањем из Коминтерне и приклањањем Западу). Подршка Титу омогућила је да се избегне неугодан проблем НДХ. Гнусни злочини усташке Хрватске, уз благослов Римокатоличке цркве, отежавали су реконструкцију Југославије у којој би српски „реметилачки фактор“ био под контролом. Тито је то решио тако што је федерализацијом узурпиране земље рехабилитовао Хрвате као нацију, сваливши кривицу за злодела НДХ на „два камиона усташа“. И док су Срби морали да се извињавају што су живи, Стево Крајачић је могао сред Јасеновца да каже „мало смо вас побили“.

Поштено говорећи, ни влада у избеглиштву није била ништа боља што се тиче односа према жртвама НДХ; ајде што су хрватски министри једногласно порицали све оптужбе, али су им се у томе придружили и многи српски. У сваком случају, та завера ћутања итекако је олакшала послератну употребу Римокатоличке цркве за рушење комунизма у источној Европи, нпр. у Пољској. Не мислите ваљда да Черчил, Рузвелт и Стаљин нису размишљали о томе шта после Хитлеровог пораза?

Тако су у Јајцу ударени темељи пројекту који је зацртан петнаест година раније у Дрездену, а изведен је по шаблону који је већ (нехотице) обезбедио Хитлер. Одобрење је стигло са конференције у Техерану. Годину и по касније, ратно комадање Југославије озваничено је као „федерализација“, металостругар из Кумровца (ако је то уопште био он) постао је Маршал и фараон, а Срби који су чинили већину и легитимног и револуционарног покрета отпора постали су другоразредни поданици у сопственој држави. И онда је тај кошмар проглашен за остварени сан, из којег се ни данас, седамдесет година после, нисмо сасвим пробудили

среда, 27. новембар 2013.

„Ми смо злато“

Закључак есеја Ен Барнхарт (Anne Barnhardt) из фебруара 2012 (оригинал).

Иако госпођици Барнхарт није познато стање у Колонији Квислиншког Култа (алијас Србији), очигледне сличности нису нимало случајне.

(превод и адаптација, Сиви Соко)

„Ми смо злато“  

Кад се све одузме и сабере, покриће за било коју валуту није ни физичка материја, ни колективна апстракција коју зовемо „држава“. Не. Покриће за валуту је карактер и интегритет људи који стоје иза ње. Просто речено, ми смо златни стандард. Ми смо носиоци „пуног поверења“ у данашње новчанице Федералне Резерве [САД]. И тбог тога, драги читаоци, ова земља неће скоро оздравити, а на краће стазе јој прети скоро сигурна пропаст.

Све што сам протеклих дана читала на ову тему [банкарство и валута - прим. прев.] увек садржи кратку напомену да се описана теорија заснива на моралном друштву са владавином права, поштеним прописима и народом који је по правилу честит и поштен. То упозорење било је написано на различите начине, али је било присутно у сваком случају, лебдећи изнад свега осталог као измаглица. У случају морално посрнуле нације, сва теорија пада у воду. Ако су људи покварени а не поштени, ако се власт понаша као мафија, онда сви економски системи и постулати престају да важе. Ако не постоји владавина закона, а привреда се састоји од мита, крађе и пљачке, онда нема везе какве су вам банке, или да ли вам се валута заснива на поверењу или злату - пре или касније, тај систем и привреда ће без икакве сумње пропасти.

Нажалост, то је фаза у којој се налази ова земља [САД - прим. прев.]. Има још добрих људи, дабоме, али ни издалека довољно да понесе терет моралног посрнућа масе осталих. Чак ни они који никада сами не би украли или отели, немају храбрости да се одупру пљачкашима и силеџијама. Случај МФ Глобала је доказ. Жртве ове отимачине су углавном слегле раменима и прихватиле да су опљачкане, прихватиле да ништа не могу да учине - и вратиле се по још, тргујући на истој берзи која је омогућила превару и похару. Колико је мени познату, само један трговац је из чисто моралних разлога напустио професију, како би заштитио поштене клијенте и изразио протест против неправедног система.

Наша влада огрезла је у корупцији, пљачки, отвореном злочину и издаји, али већина народа не жели да зна за то, а камоли да се томе супротстави. Тиме су постали саучесници.  Штавише, нимало занемарљив део становништва свесно делује како би се окористио суштинским непоштењем система. Други, пак, желе да се придруже олигархији кроз избор на политичку функцију. Да не буде забуне, ово се односи и на такозвану левицу и на такозвану десницу. Посрнуће је свуда.

Друштва могу да пропадну веома брзо. Нама је требало 50 година. Ако узмемо Русију за пример, биће нам потребно много више од 50 година да ту штету поправимо, и то само ако је пропаст стигла до самог краја и ствари почињу да иду набоље. А мислим да дотле још нисмо стигли. Морал се не може завести уредбом. Културу је немогуће очистити од зла, себичности и лењости преко ноћи, чак ни ратом. Кад бих вам рекла да ће до расплета доћи за наших живота, без директне интервенције Бога, била бих неискрена.

Имали смо то нешто, и проћердали га. Сада га више нема, и неће га вратити никаква државна, економска, или монетарна политика. То може да дође само од Бога, али Бог помаже само онима који то отворено од Њега затраже.

Ми, народ, увек ћемо бити суштинска подлога наше валуте, јер је у принципу новац само мерило људске способности да ствара и производи. Непоштени људи нити стварају, нити производе, већ краду. Тако да је валута морално посрнулог друштва по дефиницији кварна. У дегенерисаном друштву, новац није мера способности за рад и размишљање, већ способности за крађу и избегавање рада.

Некада смо били попут злата, сјајни и лепи. Сада смо шљака: хладни, тврди и ни од какве користи. И од ТОГА се данас састоји „пуно поверење“ у амерички долар. Све док наша култура не престане да посрће, наша валута остаће бзевредно ђубре.

понедељак, 25. новембар 2013.

ТАНЈУГовање

Ево два мала примера велике медијске контаминације. У рубрици „На данашњи дан“, Танјуг доноси следећу „вест“:
Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и других Словена Баната, Бачке и Барање донела је тада одлуку да се неизоставно Војводина присаједињује Краљевини Србији. Претходног дана исту одлуку је донела Скупштина Срема у Руми.
Каква црна „Војводина“? Одакле? Лепо се каже народна скупштина Баната, Бачке и Барање. „Војводина“ настаје тек 1945, када комунистички револуционари од територије под окупацијом Немачке, Мађарске и НДХ праве некакву „аутономну област“ (касније покрајину). Између „Војводине“ и сличне конструкције са „Косовом“, остварен је континуитет са границама Србије које је нацртао Хитлер - случајно или намерно, просудите сами.

Дакле, о „Војводини“ не може бити речи пре 1945, исто као што не постоји Ирак пре 1920, или Белгија пре 1830, или Аустро-Угарска после 1918. А већ раније сам писао о апсурду бављења Хрватском у доба кад она напросто није постојала:
о каквој „Хрватској“ може да се пише у периоду од 1919. до 1929, када такво нешто уопште не постоји!? У том временском распону постоји само и једино Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, која је тек 1929 (дакле, на крају периода обухваћеног књигом) преименована у Краљевину Југославију. У том периоду не постоје ни „Хрватска“ ни „Босна и Херцеговина“, ни Словенија, ни Македонија, ни Црна Гора - али ни Србија. Држава створена 1918. не познаје такве политичке поделе; оне су настале тек 1941. и после.
Односно, да будем прецизан,о било каквој хрватској државности може бити речи само од 1939, када је унутар Краљевине Југославије успостављена Бановина Хрватска споразумом Цветковић-Мачек.

Успут, тај исти Танјуг  данас се бавио и „даном државности БиХ“, који се прославља само у деловима Федерације са муслиманском већином. И то лицемерно, додао бих, јер све муслиманске странке - отворено или посредно - баштине вредности Алије Изетбеговића, а он није био за ЗАВНОБИХ (са све аустроносталгичарским „земаљско“) него за Вафен-СС. Али на страну сад (само)обмане у Федерацији, шта би Танјугу?

Nomen est omen, што би рекли Римљани: државна новинска агенција Републике Србије још увек се зове „Телеграфска Агенција Нове ЈУГославије“ - име које је добила када су је 5. новембра 1943. основали комунистички револуционари. Какве ли ироније да је у овом времену општег моралног релативизма и суноврата ето бар та институција остала доследна „повијести“ и „вриједностима“ својих оснивача, иако ни њих ни било какве Југославије одавно више нема. И именом и радом, Танјуг је данас отприлике релевантан колико и телеграф.

Додуше, с обзиром да Србијом тренутно владају Државно Дно и Квислиншки Култ,ако би одлучили да „ребрендују“ Танјуг онако како су то урадили са ЈАТ-ом, Бог драги зна какво би име дали агенцији, на мачећем енглеском дабоме. На српском свакако не.

Овакве неопростиве грешке у „новинарству“ толеришу се из истих разлога као и општеприсутно латиничарење: острашћени србождери то раде из злобе, а већина Срба из лењости или незнања. Немојте бити у заблуди: није овде реч ни о каквој непотребној педантерији поводом непрецизног изражавања. Реч је о прихватању злонамерних фалсификата као стварне историје.

И онда се чудите зашто нам је овако.

субота, 23. новембар 2013.

Без стида на Дилана

Својевремено је велики Јован Дучић назвао Хрвате најхрабријим народом на свету, „не зато што се ничега не боје, већ зато што се ничега не стиде.“ Да не буде забуне, то није био комплимент.

Потврде овог Дучићевог запажања стижу свакодневно, од напада на ћирилицу (али само српску; не смета им, рецимо, украјинска), преко „уметности“ о вешању Срба на врбе или брезе, до домољубног скандирања усташких поздрава на Максимиру, које постаје рутина.
фото: ТВ БН
И док се Србима намеће обавеза да се извињавају што се усуђују да постоје - и постојањем ремете цивилизирајуће намере ЕУропске уније, Империје, Арбанаса, „Бошњака“, Хрвата, итд. - Хрватима на пример не пада на памет да се извињавају за свој отворени и поносни нацизам. Таман посла!

Штавише, једна хрватска организација у Француској најавила је тужбу против америчког песника и певача Боба Дилана, због интервјуа који је пре неколико месеци дао магазину Ролинг Стоун. Конкретно, због ове реченице:
„Ако у вашим генима, коренима, постоји неки робовласник или припадник Кју Клукс Клана, црни људи то могу да осете. Баш као што Јевреји могу да нањуше нацисту или Срби неког Хрвата.“
Диланова теза о историјском њуху је климава. Испада да су Срби дебело назебли, пошто им је њух у последње време итекако ослабио. Оно што смета домољубивој удрузи, међутим, је поређење Хрвата са робовласницима и нацистима. Али зашто? Зар они нису поносни што Србе сматрају „пасјим накотом“ (расизам да нема већег) и савезништвом са Хилеровим тисућљетним Reichom?

Ово би можда требало предочити француском суду, скупа са резимеом (јер целокупне историје има напретек) цивилизацијских постигнућа НДХ. Један од поднесака могао би да буде и овај текст Миљенка Јерговића, који илуструје геноцид над Јеврејима путем телефонских („брзогласних“) именика из 1941. О Србима, дабоме, нема ни слова - али не очекујмо превише ни од самокритичних Хрвата; тешко је ићи против суштине.

У сваком случају, реч је о сјајној прилици да Срби престану са умоболним извињавањем што их Хрвати нису довољно побили, и представе доказе у прилог човека који је проговорио о српским жртвама док су Срби мучки ћутали у погрешном убеђењу да ће тако постати „као сав нормалан свет“.

Не толико ради Дилана, који може да сам изађе на крај са овом суманутом тужбом, већ ради нас самих. И оних милион несахрањених жртава državnosti „најхрабријег народа“, чије сени и данас вапе за правдом.

петак, 22. новембар 2013.

Свуд се чује јека и грмљава

Око Соколово, бр. 95

српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Ни поновљени квази-избори у квази-држави Косовији нису успели. Државно Дно је показало до које мере мрзи и презире сопствени народ и државу, „Косовијанци“ су наставили да фантазирају, а Империја и ЕУропска унија имају преча посла од утеривања Брисела на Север.

Да у Србији не треба више говорити о демократији и владавини права сем као мисленим именицама, илуструје Бранко Жујовић фотографијама МУП-а. Александар Лазић пише о учешћу и саучешћу у процесу понављања „избора“ док се не добије жељени резултат: држава Косовистан. Да се изопаченост ту форсира као нормалност, објашњава Александар Павић, док Слободан Антонић вели да је друштвени уговор у сваком облику погажен, и да је ово данас голо насиље. То показује и пост-изборна пропаганда Државног Дна, коју сецира Драган Милашиновић.

Милорад Вучелић се пита докле би Аустријанци догурали да је 1914. Србијом владало Државно Дно. Али ето, на њихову велику несрећу, не би тако. Зато данас аустријски „повијеснићари“ покушавају да кривицу за свој агресорско-истребљивачки рат пребаце на некакве „српске митове“. Митологијом и митоманијом савременог Запада бави се и Дарко Танасковић, поводом смрти пољског политичара и утицајног србофоба Тадеуша Мазовјецког.

Српски митови постоје, дабоме - с тим што су оне аутентичне у великој мери потиснули патворени, скројени за потребе антисрпских владара и политике. Телевизијска историја са оном стварном ретко има везе; тако нову серију „Равна Гора“ критикују са свих страна, из различитих разлога. Мирослав Лазански поставља доста потребних питања о „рату сећања“, док Милослав Самарџић критикује и стил и супстанцу серије.

Али да је ревизија октроисане и лажне историје итекако потребна, јесте. Миша Матић нуди прилог о историји антисрпства, од Бујана до Брисела. О годишњици Дејтонског споразума и рату који се од тада води речима, пише Данијел Симић. На готово заборављени - а сигурно скрајнути - јубилеј рођења Његоша подсећа Александар Лазић.

Просто речено, ако се не озбиљно не позабавимо сопственом историјом, писаће нам је ликови попут несувисле Маргарет Мекмилан. Ако су то „историчари“ на Западу, онда није ни чудо што је тамо све отишло дођавола.

Проблем је што се та ђавоља работа форсира код нас, преко полуга квислиншког култа и Државног Дна. Ратко Дмитровић илуструје како су Срби најтолерантнији народ у региону, па и шире, док им се истовремено намеће прича о наводном злочиначком карактеру. О „пеглању“ колективне свести кроз (псеудо) поп-културу пише Марко Радовановић, док о феномену манипулисања утисцима кроз коментаре у медијима слика коју нуди Владимир Недељковић вреди хиљаду речи.

Империја није могла силом да сломи Србе, па се онда прибегло другим методама. Игор Гојковић анализира открића Викиликса о „Отпору“, који је дефинитивно разоткривен као
оружје Империје „вредније од морнаричке ескадре“ када се правилно употреби. Ето Србије као примера. Ментална и економска окупација већ је на снази, а како упозорава Борис Алексић, пузећи се примиче и НАТО.

Међутим, мајсторима манипулација не иде све од руке. Напротив. Непроцењиву штету имиџу Империје нанела су открића Едуарда Сноудена, вели Миша Ђурковић. Сасвим је могуће да се концепција империјализма већ увелико руши, како тврди Миле Милошевић. Отпор на слободном северу окупираних територија показује да се Срби још нису предали, упркос свему. Север брани Србију, тврди Владимир Димитријевић. А не би било први пут да се Срби победоносно врате из мртвих; Драгана Трифковић вели да нам је то у природи, да смо најјачи кад нас отпишу.

А мада нас отписују већ деценијама, борба непрестана ипак траје. Ненад Кецмановић пише о попису у БиХ као најновијој фази недовршеног грађанског рата. Рајко Васић објашњава зашто тренутно србују само Русија и Милорад Додик.

Конкретних предлога отпора не мањка. На вест да ће Соња Бисерко да сведочи у хрватској тужби против Србије за геноцид (!), Зоран Грбић сасвим разумно предлаже ревизију држављанстава таквим ликовима, од С.Б. до разних вехабија који иду у џихаде по свету. А колега Србо пише о потреби узгајања нових, здравих нараштаја који би заменили труло и покварено:
„...вође су нам они међу нама који су се, користећи политичке трендове, системе и тренутке, докопали власти. Кад они падну, а пашће, власти ће се докопати неки други „из народа“ чији лактови буду оштрији, или подаништво сили подобније. Док се томе не стане у крај.“
Иако је прича о „другој Србији“ већ излизана, заиста се може рећи да тренутно постоје две Србије. У оној стварној живи угњетени, опљачкани и оклеветани народ. А она такозвана друга је виртуелна, климава кула саздана од лажи и обмана. У њој живе следбеници квислиншког култа, који се упорно чуде што народ у стварној Србији, кад нема хлеба, не једе колаче.

Култисти су некад себе поносно описивали као нео-јакобинце, али више личе на пред-револуционарне Бурбоне, који одбијају да уче из историје. Украјина је ове седмице одустала од ЕУропских интеграција. Пре неколико месеци то је учинио и Исланд. Будућност коју покушава да испише квислиншки култ не само да није неизбежна, већ ни безалтернативна.

Како вели Жељко Цвијановић, алтернатива се већ указала, и предстоји освешћење:

„Ускоро ће у Србији бити занимљивије него икада. А досадно никад није било.“

среда, 20. новембар 2013.

ЕУсташтво

Ајде што је „Џо“ Шимунић са гомилом на Максимиру скандирао „За дом - спремни!“ Није први пут. Шта сте очекивали? Да држава која се поноси Павелићем, Францетићем и Кватерником, велича Туђмана, заснива свој идентитет на Старчевићу и Франку, а Србе веша - што стварно, што метафорички - на врбе и брезе, своје репрезентативце и становнике подстиче да не мисле усташки? Зато што су постали део ЕУропске уније? Па вук длаку не мења уласком у већи чопор...

ЕУропске vrijednosti
Страшније је што се званична Србија апсолутно неће побунити против тога. Ма дајте молим вас, па да се замере Загребу и Берлину, тим цивилизираним ЕУропским метрополама? Или Вашингтону, који је хрватску војску толико добро „учио демократији“ да је за њима 1995. остала пустиња - и Дан домовинске захвалности? А Србе је „усрећио“ стварањем неовисне Монтенигерије, Независне Државе Косове и „демократском народном револуцијом“ у Београду октобра 2000. Таман посла.

Штавише, предвиђам - што заиста није никакав изазов - да ће се перјанице тзв. Друге Србије (односно квислиншког карго култа) превентивно огласити „аргументом“ да је критика Шимуновићевог „домољубља“ у ствари доказ српског „фашизма“ и нетрпељивости према susjedima с којима се, је ли, морају normalizirati односи пре reintegriranja у ЕУропску породицу народа. Не питајте их за порекло те последње синтагме, оптужиће вас за антинемачку дискриминацију...

Сећате ли се када је почетком године избио „скандал“ око Марша на Дрину, као наводно „геноцидне“ песме? Па су западни медији листом здраво за готово узели малоумне оптужбе србофобичних шовиниста, лагали о томе шта се стварно десило у УН, а у томе су им се придружили медији у Србији (али нипошто српски медији)?

Уосталом, знате ли да „Sieg Heil“ на немачком значи „живела победа“? А зар Немци у овом новом Weltordnung-у нису неприкосновени победници? Мислим, рек'о Друг Волфганг...

Ето како изгледа тај наводни „нормални“ свет који обећава квислиншки култ а намеће Државно Дно. То је свет у којем је усташтво сасвим нормално. У којем свако слободно може да чини стварне злочине над Србима, а Србе тамниче за измишљене злочине над другима. У којем свако има право на државу, језик, нацију, историју, културу, земљу, живот - осим Срба. У таквом свету за Србе и нема места - морају да нестану, да се одрекну себе, постану нешто друго. Хрвати, рецимо. Како не бисмо били „реметилачки фактор“ за civiliziranije EUropljane.

Сиктер и њима, и њиховој (ЕУ)ропској „цивилизацији“!

И они, и сви подрепаши који су им се кроз векове приклањали, поверовали су обећању Нечастивог о царству земаљском. Прави Срби никад неће. Јер је она граница између наше, стварне победе и њихове, лажне поб(иј)еде крвљу уписана. 

понедељак, 18. новембар 2013.

Блогодишњица, измене и допуне

Данас је својеврсна „блогодишњица“ - иако је Соко покренут марта 2005, његов старији брат на енглеском почео је с радом пре тачно девет година, 18. новембра 2004. Тим поводом, мислим да је добар час за неке „сервисне“ информације.

Соко је неколико пута мењао изглед током година, али садржаји су остали доследни. „Око“ је својевремено ишло четвртком, па средом, али сам експериментално установио да је најбоље да иде петком. Редовни распоред би требало да буде петком предвече (суботом ујутро, по централноевропском времену).

У рубрици „Странице“ налазе се упутства за пренос текстова, као и Соколов Лексикон. Упутства препоручујем колегама, а лексикон новим - али и старим - читаоцима, како би лакше разумели појмове које редовно користим.

Шта се нађе међу „Популарним текстовима“ одређује Гугл, по томе шта се највише чита. Тек да знате, статистике показују да су три најчитанија текста на Соколу: Патриотизам (2005), Стварни Фашисти (2006) и Непобедиви (2013).

Очекујте ревизије и генерално спремање етикета на блогу (ово што и даље стоји као Labels), како би биле сврсисходније и информативније.

Спремам се да ажурирам и списак препоручених страница. Као што сам објаснио концем октобра, трудим се да будем саборан, а не искључив. Требало би да се подразумева, али свеједно вреди напоменути, да препорука странице не значи и препоруку свих садржаја на тој страници.

За оне који више воле да читају елетронску пошту, недавно сам додао и могућност „претплате“ тим путем.

Иако сам свестан да је „квантитет квалитет сам по себи“, стало ми је да текстови на Соколу буду квалитетни. Било моји, било туђи. Што се тиче преноса туђих ауторских текстова, то је пре изузетак него правило. Ово јесте оаза слободе говора - поготово у поробљеној Жутији - али не може и не сме да буде једина. Кроз „Око“ и посебне осврте намеравам да скрећем пажњу на вредне текстове широм Србосфере. Ако мислите да је неки текст вредан помена, слободно ми јавите коментаром на „Око“. Ако имате текст који бисте да објавите, а немате где или не знате како, јавите се, па ћемо се договорити. Само имајте на уму да на Соколу важи прaвило „не лично, већ логично“.

Толико за сада. Очекујте нове текстове, ново „Око“ крајем седмице, измене и допуне етикета и препорука.

Нека буде борба непрестана!

петак, 15. новембар 2013.

Из мртвијех Срба дозва

Око Соколово, бр. 94
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Квислиншки култ је очекивао да трећи новембар буде тријумф. Добили су фијаско. Све претње, уцене и лажи које су потом стигле из њиховог табора доказ су њихове немоћи, и суштинског ништавила њихових вредности. У питању су људи који верују у властите лажи, вели Ђорђе Вукадиновић. Има ли ичега беднијег?

Њихово основно оружје је очај, пише Јања Гаћеша. Преко медија, њиме свакодневно просто тове становнике Србије. Али како недавно рече Миодраг Зарковић (Око 91), на северу Косова то управљање утисцима не пролази; стварност је јача од медија.

Срби који већ 14 година бране своје животе - и државу Србију - свесни су кад им неко вређа здраву памет, вели Александар Ђикић. Можда ће неко у Београду и поверовати да је др. Марко Јакшић мафијаш који се „састаје са Тачијем“ (што ем није тачно, ем поставља питање шта су онда они који се са Тачијем грле и потписују споразуме), али не и Срби који са Јакшићем деле стварност, подсећа Александар Павић. А изгледа ни Руси, судећи по коментару Михаила Леонтјева.

Можда су зато - коначно! - мало притисли Државно Дно, у нади да немају посла са баш потпуно кварним људима. Нажалост, чини се да је то ипак случај, ако је Торисов текст о 1. светском рату од 11. новембра било какав индикатор, вели Бранко Жујовић: Државно Дно Србије је у потпуности прихватило аустроугарску причу од пре 100 година. И то док кличе како жели Србију да „ослободи“ наводног „баласта прошлости“!

Не верујете ми? Зар однос квислиншког култа према, рецимо, ћирилици није идентичан односу А-У и НДХ, како подсећа Василије Клефтакис? Зар прогон Андреја Фајгеља јер се усудио да брани српску културу од њиховог civiliziranja није манифестација управо фашизма, с правом пита Младен Ђорђевић.

Ако желите да видите како изгледа народ који заиста робује демонима прошлости, погледајте шта је иза себе оставио Алија Изетбеговић, подсећа Ненад Кецмановић. А ако сте носталгични за аустроугарском (мада Бог само зна зашто), Миланко Шеклер објашњава зашто би и он убио Франца Фердинанда.

С тим што ми данас имамо лакши задатак од Гаврила. Само Мали Жутник, који је умислио да је Клаузевиц (како одлично запажа Жељко Цвијановић), тражи да пуцамо - али себи у главу. А наш куршум за слободу је далеко лакши и убитачнији: да лажима, издаји и култу смрти просто кажемо „нећу“. Онако како се то ради на северу. 

недеља, 10. новембар 2013.

Kо умије вама сплести в'јенце?

Око Соколово, бр. 93
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
(због путовања, ово издање „Ока“ мало касни)

Узалуд су нечастиви очај ширили: упркос свему, честити Срби на северу бојкотовали су „косовијанске“ изборе 3. новембра. Одбили су непристојну понуду Државног Дна и тзв. међународне заједнице да изврше самоукидање. Кафанске претње, немоћни бес и фрустрирано урлање само су показали у којој мери је Државно Дно заиста дно квислиншке понизности, а не било каква група визионара боље сутрашњице. Оно што је требало да буде њихов тријумф над Србима, испало је лоше прикривени фијаско (М. Миленковић).

А учинили су све што су могли да отворену издају прогласе за родољубље, пише Милан Дамјанац. Како вели Игор Марковић, њихове подметачине биле су напросто фашистичке. Једини циљ њихове одисеје, каже Ђорђе Вукадиновић, је потпуна и безусловна капитулација. Пошто су то већ сами себи урадили, објашњава Александар Лукић, хоће и васколико Српство да преуме у квислинге. Али, како запажа Александар Павић, да притом сами Срби буду одговорни за издају, док ће култисти испасти храбри државници.

Осујећени, надошли су на „оригиналну“ идеју, право из ЕУропске кухиње: Срби имају да гласају опет (и опет), све док не буду гласали како се од њих очекује. Док не прихвате издају, капитулацију, поробљавање, Независну Државу Косову. Чак и када ово не би било зло, а јесте, Срби од свега тога немају чак ни никакву корист; то је резервисано искључиво за Брисел, вели Бранко Жујовић.

Пишући о зони сумрака створеној деловањем Државног Дна, Никола Танасић вели: „када и закони државе и закони логике нестану, остаје само насиље“. Свакако да то одговара онима који више воле аргумент силе од снаге аргумента - али батина има два краја.

Жељко Цвијановић с правом зазире од (од)српских зуба на српским вратовима, али кад је већ до тога дошло, онај којег гризу нема луксуз да прижељкује да није тако. Мора да се брани од људождера.

Драгослав Павков нуди неке идеје за начине те самоодбране: бојкот, одбијање да се живи лаж, слобода у свакодневној пракси. Не мора све да буде пушка у шуми. Али неки отпор мора да постоји. Како подсећа грчки митрополит Николај, слобода почиње са „нећу.“

Да ли било ко из Државног Дна има снаге да каже „нећу“ Империји, а „хоћу“ Србима и онима који су нам пријатељи? Жељко Цвијановић се нада да је Гробар ипак нешто договорио у Москви. Видећемо већ идућег месеца. 

На неизбежно грактање квислиншког култа да нема никаквог добра од „превазиђене“ Русије, одговор нуди француски геополитичар Александар Лаца:
„Мислим да треба пожелети да Русија буде та земља која ће предложити један другачији друштвени и развојни модел, јер данас, у 2013. години, можемо слободно да кажемо да западњачки систем експлоатисања планете, који се појавио 1991. године, више не функционише.“
Упоредо са напорима да нас натерају на одрицање од сопственог идентитета, земље и културе, култисти нас наговарају да заборавимо сопствену историју. Чега ли се то толико боје у њој? Можда порука Љубомира Мицића, на које подсећа Владимир Димитријевић?

За то време, толерише се и промовише потпуно апсурдна, лажна, квази- и псеудо-историја тзв. Бошњака, на шта указује Ненад Кецмановић. А како се примиче годишњица Првог светског рата, све више западних историчара за ту трагедију криви - Србе. 

Отуд је од непроцењивог значаја откриће Мухарема Баздуља да је сарајевска спомен-плоча Гаврилу Принципу уручена Хитлеру као рођендански поклон априла 1941. Као једини и најважнији трофеј из освојене (али непокорене) Краљевине Југославије. А како вели Рајко Васић: „Ако је Принцип Терорист, онда је Хитлер позитивац. Ако Принцип није позитивац, што ће му име као поклон Хитлеру“?

Помислите на то следећи пут кад од вас буду тражили да се извињавате што постојите, они који на то немају право.

субота, 9. новембар 2013.

Сендвичарска философија

(Facebook)
„Даш човеку сендвич, и нахранио си га тај дан.
Отмеш му сендвич и кажеш му да је срећан што је остао жив, и он ће пронаћи начин да сутрадан набави нови сендвич, који онда можеш да му отмеш.“

- из „Приручника за управљање колонијом Донау-Маргус,“
аутор Торис Вучић-Дачић 

среда, 6. новембар 2013.

Победа

Да се разумемо: ово што се десило на слободном северу Косова, можда једином истински слободном парчету Србије (колико год то надреално звучало) је победа.

Не зато што су (окупирани, очајни, анти-) Срби ударили на (слободне, пркосне, самосвесне) Србе, већ зато што је план квислиншког култа, Државног Дна, Тачистана, Брисела и Вашингтона био да се силом наметне пристанак на бриселску издају. Да се од Срба и Србије направе саучесници у мрачним работама Државног Дна. Захваљујући храбрим људима са севера, то се није десило.


Србе уопште већ деценијама сатанизују како западни медији, тако и њихови локални клонови у служби квислиншког култа. А Србе на северу Косова - који се успешно супротстављају и Шиптарима, и НАТО, а ево и култу већ 14 и кусур година - сатанизују двоструко. Прво што су Срби, а онда и што нису покорни, кукавички, мали и слаби, као они што ћутке трпе непочинства Државног Дна и култа како би једног обећаног дана „живели као сав нормалан свет“.

Неки од њих су посрнули, полакомили се на новац и власт, придружили се Државном Дну и постали већи култисти од Чедовишта, Натовука, и Соње Србождер. Али већина је остала верна, чак и када им је силована и распамећена отаџбина забила нож у леђа.

Јер Српство је нешто веће и јаче од круга двојке, парчета власти, најновијег намештаја или аутомобила плаћених туђим новцима. Српство је стање духа. Јунаштво, али и чојство. Пркос и понос. Одбијање да се лаж прихвати као истина.

Отуд и толика мржња квислиншког култа, јер све док човек одбија да прихвати лаж као истину, могу само да га убију. Никако да га победе. За њихову победу је неопходан наш пристанак на лаж.

Схватили су слободарски Срби севера давно, научили из личног искуства, да Брисел и Вашингтон нису свемоћни. Да чак нису ни ни издалека онолико моћни колико се претварају. А колико су онда тек немоћни њихови пиони у квислиншком култу?

Њихова борба је и наша борба. Не против ове или оне државе, ове или оне партије, овог или оног владара, већ против лажи, хаоса и безнађа. Против нељуди и Нечастивог.

У тој борби нема предаха, нема повлачења, и нема предаје.


петак, 1. новембар 2013.

Kа тирјанин на слаба човјека

Око Соколово, бр. 92
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Као неко ко је написао књигу под називом „Демонизација Срба“, када потпредседник РС Емил Влајки каже да се припрема нова, далеко већа демонизација него у протекле две деценије, ваља му веровати.

Пошто ампутацију Косова већ сматрају готовом, Империја и квислиншки култ сада ће се престројити на следећу фазу касапљења Србије; питање је само хоће ли то бити „војводина“ или „санџак“.

Квислиншка ордија већ ровари на северу. Кристијан Обшуст пише о новој, измишљеној историји „војводине“ која нема везе са животом. Али зато има итекакве везе са Хрватском и хапсбуршком носталгијом, подсећа Слободан Бјелица освртом на један сепаратистички трактат из педесетих година прошлог века.

Део тог процеса је без сумње примитивни атак на Културни Центар Новог Сада и његовог директора Андреја Фајгеља, о чему је писао Жељко Цвијановић. Просто је за неверицу да наводни „branitelji“ културе и уметности своју civiliziranost показују - запишавањем.

Некултура у име kunst-a у ствари је симптоматична за квислиншки култ. Њима смисао даје мржња. До беса их доводи свако ко се с њима не слаже (и то у потпуности), јер тиме ремети њихову најсветију догму: да је беспуће њихове zbiljnosti не најбољи од свих светова, него и једини могући. Без алтернативе, такорећи.

Сам Фајгељ је написао квалитетан текст о савременом фашизму према Србима, не само допуштеном већ и службено одобреном. Чуди ме што га је објавио невладнички Danas; можда су се полакомили на Фајгељеву несрећно формулисану синтагму о српским злочинима?

Ако мислите да је овде у питању само војводиндисање, грешите. Отворена је сезона на Србе уопште. Погледајте само злобу која цури из сваке речи НАТО култистикиње Јелене Милић, о којој пише Бранко Жујовић.

Квислиншки култ онолико урла на Фајгеља зато што је КЦНС једна од ретких установа друштва које они не контролишу. Србија је већ на Западу, вели Срђан Воларевић: обесмишљена, опљачкана, понижена, у грчу страха и безнађа.

Проблем је када то безнађе шире људи којима је не само посао, већ и света дужност, да буду источници наде. Владимир Димитријевић се обраћа једном монаху и једном патријарху, да их на то подсети.

Државно Дно свакодневно разбија сваку илузију да је Србија независна и суверена држава. Чак ни оне капитулације Бриселу нису преговори, већ се ту само потписују диктати ЕУропских комесара, појашњава Радомир Кошанин

У империјално-култистичком пројекту уништења Србије, потпуно је неважно да ли су извршиоци жутократе или ови сендвичари данас. Циљ је да нигде не буде места за Србе - осим можда у праведној Русији, вели Александар Павић.

За то време, прави се „Турска у Призрену“, вели Реџеп што мисли да је Сулејман. А Ненад Кецмановић се пита да ли би однос према том питању могао да уједини Србе. У нормалном свету, да. Само што овај свет већ одавно није нормалан, вели Љубиша Спасојевић.

Прекосутра су „избори“ у НДК. Замислите да су усташе дошле у, рецимо, Госпић и траже да тамошњи Срби гласају за „српску листу“ за институције НДХ. Са све У и шаховницом на листићима. Како би онда могли демократски и легитимно да их побију, покрсте и иселе, како рече министар културе Будак. Замислите сада срспке „државнике“ како позивају народ да изађе на те изборе, јер им то гарантује опстанак у НДХ. Онда се упитајте ко је ту луд.

Александар Ђикић већ чује мук четвртог новембра, када ће - без обзира колико људи изашло на Тачијеве изборе или не - Државно Дно кренути да пилатовски пере своје крваве руке. Јер су, ето, демократски и државнички предали Србе НДК. Или оно беше НДХ?

Али како подсећа Драгомир Антонић, историја учи да нечасно никад не постаје часно. Учи нас и „како се бори, како се добија, како се губи. Ко се по добру, а ко по злу памти.“

Косара Гавриловић памти време када су Југославију мучки убили у Лондону. Можда ће ратни дневник њеног оца Милана да допринесе разбијању неких илузија о Енглезима, комунистима и „браћи“ која то нису била.

Стих из „Горског вијенца“ који је дао наслов овонедељном „Оку“ често се тумачи као правдање тираније. А у ствари је позив људима да не буду овце (тј. слаби), јер само тако неће имати ни проблем са вуковима (тј. тиранима).

Отуд је Жељко Цвијановић само допола у праву кад мисли да ће нас подићи Јужни Ток. Гасовод може да буде испружена рука помоћи, али ми сами морамо да одлучимо да се дигнемо из  овог гроба који нам је ископао култ смрти. Без тога, остајемо онакви какве су нас направили култисти: мали, слаби, овце на које сваки вук и тирјанин сматра да има право.