„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

субота, 31. децембар 2016.

2016.

Уф.

Мислим, шта рећи?

Прво бих да се извинем читаоцима Сокола што је ово била гладна година, са најмање објављених текстова. Свашта се нешто дешавало вредно спомена, али да се не лажемо, о назадно-жутној власти све је већ речено у претходним годинама. На Vuchycha није вредело трошити речи.

Најважнији догађај године сигурно је победа Доналда Трампа на америчким изборима, који су имали и те каквог значаја за нас. Из прве руке сам посматрао тај процес као новинар, од почетка марта наовамо. А стигао сам и да се позабавим пресеком "лажних вести" са покушајима Трампових непријатеља да га дискредитују. Нажалост, преко Срба.

Утиске о Трамповој победи и вратима која она отвара сам поделио са Фондом стратешке културе и Србистом, а планирам да то архивирам овде почетком јануара.

Други најважнији догађај године је ослобађање Алепа, чиме је преломљен рат у Сирији и поражена империјална политика "промене режима." Е сад, што тога у Вашингтону многи још нису свесни, то је све више њихов проблем, а сваким даном све мање наш.

У овој 2016. смо се подсетили ко смо и шта смо и то потврдили референдумом - на којем нам је Империја, дабоме, замерила - и у потпуности схватили сву неправду Хашке инквизиције. Чак су нас подсећали и Руси, који су кудикамо освешћенији ових дана. Ко нам је крив кад они имају Путина а ми жутине, инсталиране на годишњицу аустроугарске инвазије...

Још се не зна разлог зашто се авион са 64 члана хора Александрова срушио 25. децембра над Црним морем... али знамо да сад певају на небу. Тек да знате, Руси су били ганути омажом Звездиних навијача, па им ни пораз ЦСКА није тешко пао.

Ну. Све ове године на Соколу вам дрвим о томе да је Империја константа и да можемо да променимо једино како се постављамо и односимо према њој. Испаде да сам погрешио и да Империја није константа, већ је и она подложна законима физике, политике и реалности које је толико дуго порицала. Сад је ред да се и њени послушници суоче с тим.

Честитајући вам наступајућу 2017, без пардона крадем и адаптирам Трампов победнички слоган: Учинимо српство поново великим! Данас у сопственим срцима, сутра у Београду, а прекосутра у Призрену.

понедељак, 26. децембар 2016.

Вечна вам слава, Александровци

Памтим то као да је било данас: отварање Андрићграда на Видовдан 2014. Док у Сарајеву бечка филхармонија свира аустроугарску химну Gott erhalte Franz den Kaiser, у каменом граду покрај дринске ћуприје, после представе о сарајевском атентату и мучеништву Гаврила Принципа, гости излазе пред цркву. Пред њом, Хор имена Александрова почиње да пева Священная война. И шаље непогрешиву поруку свима.

Цео дан се сећам тог тренутка, и питам се шта се десило да авион са скоро преко 60 чланова хора и оркестра падне код Сочија, без преживелих, на путу за Сирију. 

Вечна вам слава, Александровци.

(Концерт почиње негде у 52. минути, али све вреди погледати од почетка)

четвртак, 24. новембар 2016.

Аутошовинистичка фарса

MОНОДРАМА ИЗ ЈЕДНОГ ЧИНА

Сцена: Аеродром Никола Тесла, пасошка контрола, шалтерски службеник.

Štovani gosti! Dobro došli u Nazadno-Žutniju, zemlju naprijetka i ljudskih prava - neka nam živi dovijeka velikodušni gospodar Olyksandr Vuchych! - u kojoj je ideja-vodilja bezuslovno potčinjavanje u svakom nam pogledu superiornom Zapadu.

Budući da je Hilari Klinton velikom većinom svih glasova izabrana za Vrhovnu Imperatricu čovečanstva, naša je sveta dužnost da se preventivno pokorimo našim gospodarima u Briselu i Vašingtonu i učinimo sve što bi oni mogli makar i pomisliti da od nas zatraže. Evo, već smo se odrekli svoje istorije, jezika, vere, kulture, tradicije, države i svih ostalih stvari koje prosto više nisu trendi, čak i engleski natucamo gde god stignemo, jer omajgod, ko još ne zna da je nastupio kraj istorije i večiti trijumf liberalnog kapitalizma?

Za jeretike koji se iz čiste zlobe ili Putinizma ne slažu da živimo u najboljem mogućem od svih svetova, pod najboljim predsednikom vlade i najboljom vladom i najnaprednijom Skupštinom, imamo samo prezir i zakonske kazne propisane EUropskim propisima.

Neće ovom zemljom slobodno da korača neko ko ne deli naše progresivne, EUropske vrednosti! Zamislite, ima ljudi koji neće da govore engleski, nego pišu ćirilicom! Ili šire lažne vesti kako je na američkim izborima pobedio nekakav Tramp! Pazite molim vas, pa zar nije Njujork Tajms napisao da ona ima 90% šansi da pobedi - a nije Njujork Tajms bilo kakva novina, ne bi oni slagali o takvim stvarima, ili bilo čemu inače. Sve što su napisali o "Srbiji" - kako se Nazadno-Žutnija ranije zvala, u vreme zlog tiranina, ratnog zloćinca i crnog đavola Milousevika, DOK NISU DOŠLI NAPREDAK I DEMOKRATIJA - ma sve je od reči do reči bilo tačno.

Samo bi primitivni i zli "Srbi" mogli da poveruju u laž da je u velikoj, demokratskoj, naprednoj i nepogrešivoj Americi mogao na izborima da pobedi neki biznismen, a ne žena koja je celog života radila kao Vuchych da ostvari svoje predsedničke ambicije, kako bi pomogla celom svetu - a pogotovo najposlušnijim i najnaprednijim građanima Nazadno-Žutnije - iz svoje čiste i neograničene ljubavi i dobre volje. Znate li koliko ju je bolela duša što je morala da bombarduje zle "Srbe," koji su jedino i isključivo odgovorni za sve zlo koje je ikada zadesilo Zapadni Balkan?

Ček' malo, vi to ozbiljno? Ma kako nije pobedila? Pa kako onda... zašto onda...

Шалтерски службеник седа на под и почиње кататонично да цвили.

ЗАВЕСА

петак, 11. новембар 2016.

Зашто је победио Трамп и шта то значи

У раним јутарњим сатима првог дана након америчких избора, Србист ми је послао девет питања о томе шта се десило и зашто.
Трампова побједа није толико плод неке тајне стратегије или тактике, већ самоспознаје о којој је прије више од 2.000 година писао Сун Цу: „Ако познајеш себе и познајеш противника, сваку ћеш битку да добијеш.“ 
Трамп је знао себе – није му био потребан кабинет од 20 људи да мисли, пише и говори за њега – а захваљујући дугогодишњем познанству са Клинтоновима и обје политичке партије, знао је и с ким има посла, прво на партијским изборима а онда и општим. Дочим су га његови противници, како међу Републиканцима тако и у табору Клинтонове, константно потцјењивали и ниподаштавали, до самог краја.
Остатак прочитајте тамо.

уторак, 8. новембар 2016.

Момент одлуке

„Проблем је што све ово толико дуго траје,“ вели ми често један уман човек. Југославија је мучки убијена пре 25 година, Дејтонски договор зауставио је (али не и окончао) рат пред мојим вратима пре више од две деценије, прошлог месеца навршило се 16 година од Жутог Октобра... Ко каже да историја тече брже него негда? Код нас је, изгледа, стала као у Фукујаминим маштањима.

Годинама говорим да се наш усуд одлучује у нашим главама и срцима, па тек онда на биралиштима или ратиштима, зависно од тога како ствари крену. И остајем при томе. Док ту човек не победи, може само да броји поразе. Пошто све ово толико дуго траје, многи су престали да се надају, видевши шта нам је све одузето и шта би све морали да ослобађамо до коначне победе. Само, алтернатива није садашње стање ствари, већ нестанак. Натенане, да не приметимо. 

Можда зато што се ради о истој болести, коју су прво ширили светом онда је „просули“ и раширили по својој кући, али и Американци се сад налазе пред истим избором. Њихов је нешто лакши, јер могу за њега да гласају - барем још овај пут. Ако то не успе, мислим да су многи од њих спремни да се боре и физички, буквално „пушку па у шуму.“ Оружја бар имају напретек, као и ми деведесетих.

Да све буде трагикомично, међу Србима који овде живе има и превише оних којима не смета Императрица којој дижу споменике у Албанији и „независној држави Косови,“ која убиство југославије и успостављање америчког хаоса (не поретка, никад) на њених рушевинама сматра личним постигнућем - баш као и у Либији - и обећава да ће „усрећити“ свет на исти начин. Да се иронично послужим перфидном паролом плаћеника Империје, срачунатом да под јармом држи Србију: „Ако вам је добро, онда ништа.“

Бог је, дакле, погледао ову несретну земљу и дао јој избор: хоће ли мирно да се одрекне своје ђавоље Империје и врати се својим коренима, или ће цену за своја злодела морати крваво да плаћа као и „сва царства овога свијета“ којима влада Господар Лажи. Притом не мислим да је гарантовано да ће отпадник од олигархије који се усудио да заступа интересе обичног народа - и због тога га блате, проклињу и олајавају сви медији и целокупна империјална машинерија - успети у својој намери да спасе брод који тоне. Али мислим да искрено намерава да покуша. 

У музичкој адаптацији Игоових Јадника истиче се „песма срдитих људи, што робови више неће да буду.“ Ја данас чујем бубњеве у даљини, и слутим слободу. Па шта нам Бог да.

четвртак, 13. октобар 2016.

Трамп у 'Недељнику': Аутентични интервју или клинтонистичка подметачина

Републикански председнички кандидат Доналд Трамп је наводно дао ексклузивни интервју магазину Недељник, где се наводно извињава за бомбардовање Срба деведесетих.

Кажем наводно, јер цитати које је Недељник поставио на своју интернет-страницу звуче као лажни цитати који већ месецима циркулишу по српском контранету (по обрасцу „Том Хенкс брани Косово“). Волео бих да проверим веродостојност интервјуа, али је он објављен у штампаном издању, које ми није доступно.

Проблем је што је амерички часопис Њузвик - који већ дуго води прави крсташки поход против Трампа - узео овај наводни интервју на зуб да из пропагандном подрума извуче најцрње клевете и лажи против Срба.

Њузвик притом цитира Ерика Гордија (Eric Gordy), лондонског професора који за све криви Русију, дабоме.

„Ово је само Трампова реторика, јер је америчка политика на Балкану да подржава Србију још од бомбардовања деведесетих,“ вели Горди. „Америчка политика је тренутно просрпска да не може више да буде.“

Тек да видите како се ово спинује у Америци.

Па ако имате икакве информације о овом тобожњем разговору са Недељником, јавите. Истине ради.

среда, 5. октобар 2016.

Заборављени 5. октобар

Знате ли шта је данас?

Ако сте одговорили „годишњица народне револуције којом је срушен мрски диктаторски режим злог Слободана Милошевића који је крив за деведесете“ онда честитам, успешно сте се квалификовали за квислиншког култисту. Још ће од вас постати невладник, кад завршите програм преумљавања. Само ми није јасно како ово читате на мрској вам ћирилици...

О Жутом октобру рекао сам све што ми је било на души пре пет година; ако вас занима, подсетите се. Игром случаја, прошле године у ова доба био сам заузет и нисам стигао да се позабавим једним другим петим октобром, од пре тачно сто година.

Мајор Драгутин Гавриловић (лево) и одбрана Београда
Тог дана су аустроугарска и немачка војска напале Краљевину Србију са севеза и запада. Мајор Гавриловић предводи остатке свог пука у одбрани Београда. Већ 14. октобра Србију напада и Бугарска. Уз помоћ Шиптара, Бугари су до краја октобра заузели Качаничку клисуру и пресекли пут према Грчкој. Од Србије се очекивала капитулација.

Гаврилу Принципу, утамниченом у Терезину, рекли су да је Србија мртва.

Уместо тога, целокупна војска се са народом повлачи преко Албаније, уз стравична страдања, и већ средином 1916. враћа се на тзв. Солунски фронт. Две године касније, пробој тог фронта избацује Бугарску из рата и покреће распад Аустро-Угарске, доприносећи коначном краху Централних сила и ратној победи.

Мислите ли још увек да је датум „народне револуције“ - осмишљене када су се НАТО бомбе показале једнако неспособне да покоре Србију као ономад фелдцајгмајстер Оскар Поћорек - одређен случајно?

понедељак, 3. октобар 2016.

Октобарско пророчанство

Није да нисмо знали, него нисмо хтели да верујемо...

„А грађани су дужни да знају да учешћем у субверзији којој је циљ спољна доминација над њиховом земљом, односно окупација њихове земље, сносе историјску одговорност за укидање права својој земљи да постоји, али сносе одговорност и за губљење контроле над сопственим животом.“

„Грађани могу да ми верују и не морају да ми верују. Моја је жеља да се у моја упозорења не увере касно, да се не увере тек онда када буде тешко да се исправе грешке које су грађани у својој наивности, површности или заблуди сами учинили. Па ће се те грешке тешко отклањати, а неке можда неће никада...“

„Ваљда би сваком после ових десет година требало да буде јасно да они не нападају Србију због Милошевића, него Милошевића због Србије. Моја савест је у том погледу савршено мирна. Моја савест, међутим, не би била ни најмање мирна ако свом народу не бих, после свих ових година на његовом челу, рекао шта мислим о његовој судбини ако би му ту судбину наметнуо неко други, макар и тако што би народу објашњавао како је такву судбину изабрао сам.“
 
Лепо вели наш народ, ко неће брата за брата, имаће туђина за господара. 

недеља, 25. септембар 2016.

Свети Стефан и Срби

Ако је тачно да је слава Немањића Свети Стефан - а не Аранђеловдан, како многи сматрају - онда је симболично што су Срби народ који кроз историју прати пут Првомученика, пише данас Никола Танасић. Имајући то у виду, ако је оснивање Републике Српске баш на тај празник било непланирано, сигурно није било сасвим случајно.

И ту долазимо, вели Танасић, до парадокса да Империја и њени балкански чауши покушавају да укидањем Светог Стефана натерају Србе да се одрекну себе:
Политичко Сарајево се превише навикло да ће страно присуство у БиХ увек испуњавати њихове политичке хирове, и умислили су да Србима могу да нареде да укину саме себе. Колонијални господари Србије су кудикамо паметнији од тога, што доказује чињеница да Брисел, тај суверени господар Србије и даље одбија да нареди да се одрекнемо Косова. Свесни су да је моћ моћ само дотле, док потчињене "може" да натера да раде оно шта хоће. Оног тренутка када нареди оно што "није могуће", она се дезавуише и раскринкава као лажни центар моћи, и бива свргнута. То се на наше очи догађа у Сарајеву. А ако је босанским муслиманима заиста стало да очувају БиХ, требало би да почну тако што ће престати да наређују Србима да чине нешто што није могуће да учине. А затим им не би шкодило ни да се са мало више поштовања и интересовања поставе према Светом Стефану. Јер ако успеју да схвате њега, успеће да схвате и Србе. И да схвате зашто у Босни никада неће њима владати.
Наравоученије, за оне који со вољни и способни да уче.

субота, 24. септембар 2016.

Референдум

Моћници овога света највише мрзе када се они које сматрају поданицима позову на законе и правду. Зар не знају, мисле „елите“ о народу, да су закони ту са служе сили, а не правди? Да је закон за вола, а не за Јупитера?

Тако ми се чини реакције тзв. „међународне заједнице“ - у пракси, Атлантске Империје и њених вазала - на објаву референдума о Дану Републике Српске.

За оне који не знају, на референдуму није реч о отцепљењу Републике Српске, иако се Империја понаша као да јесте. Нити је, попут оног отказаног 2011, реч о судским органима противуставно створеним дуго после Дејтонског споразума. Не, на сутрашњем референдуму ће становници РС одговорити на наизглед банално питање да ли су за или потив да 9. јануар буде (тј. остане) Дан Републике.

Питање је само наизглед банално, јер се њиме удара на одлуку тзв. Уставног суда БиХ, који је на кукњаву члана председништва Бакира Изетбеговића одлучио да Свети Стефан не може да буде празник РС јер се тиме вређају муслимани („бошњаци“) и Хрвати, које о томе нико није ништа питао. Дочим је власт РС рекла:  „добро, ево да их питамо.“
Шта је ту спорно? То што се Срби (дакле, поданици) усуђују да се позову на закон и правду, која очигледно у БиХ треба да служи само и искључиво Империји и њеним штићеницима. Већ споменути Уставни суд - чије је само постојање неуставно - редовно се позива на тзв. „дух Дејтона“ како би кршио његово слово и мало по мало укинуо дејтонски поредак у корист централизоване државе. Притом његови инострани чланови суде по наређењу, а не по законима или логици. Волео бих да питам судију из Македоније како би гласала да сутра Албанци у тој земљи оспоре Илинден као државни празник, јер хришћански светац вређа њихове исламске осећаје. Сигурно би се вајкала да је то некако другачије - и јесте, али једино у томе што Албанци (још) нису добили директиву из Вашингтона да се жале.

Вицекраљ тзв. међународне заједнице у Сарајеву, Валентин Инцко, прети санкцијама против власти у РС због „кривичног дела“ референдума. То је нонсенс. Референдум никаквим законом није забрањен. Да јесте, за то би била прописана законска казна, а не некакве „санкције.“

Осведочени обожавалац лика и дела Алије Изетбеговића и сам признаје да за употребу тзв. бонских овлашћења - која, успут речено, не постоје - мора да има сагласност савета за имплементацију мира (ПИК). Што ће рећи да Русија мора да се сложи. Можете ли да замислите такав сценарио, после Додикове посете Москви?

Уосталом, види ко је нашао да Србе учи демократији! У Инцковој родној Аустрији су овогодишњи председнички избори поништени зато што су нађени докази да је режим крао гласове како би спречио избор десничара. Нови избори је требало да се одрже у октобру, али ево их одлажу за децембар јер наводно лепак за гласачке коверте није довољно добар. А био је у априлу?

Сетите се реакција на британски референдум о изласку из ЕУропске уније у јуну, када је коментаријат Империје био у шоку што се „неопрана стока“ усудила да гласа против њихове олигархије. Сличним придевима су „частили“ Ирце када су 2008. одбацили централизацију ЕУ. Империја и данас одбија да прихвати легитимитет референдума на Криму, марта 2014, о враћању у састав Русије - само зато што то не служи њеним интересима.

Референдуми који иду на ползу Империје, дабоме, прихваћени су и када су незаконити. Сетите се само референдума за независност БиХ 1992, који је био потпуно незаконит по прописима БиХ и СФРЈ, али је одржан на „препоруку“ тадашње Европске заједнице.

Не смемо заборавити ни када је Император Барак Обама просто измислио референдум на Косову како би оправдао одвајање те окупиране покрајине Србије. Рече Обама, тог 17. марта 2014, да је Косово одржало референдум са све посматрачима УН и да је све било по закону.

Надам се да су вам сад ствари мало јасније. 

среда, 21. септембар 2016.

Подаништво, нацртано

На последњем великом теферичу контроверзне Фондације Клинтон, један од гостију Била Клинтон је и садашњи гаулајтер окупиране Србије Olyksandr Vuchych.

Слика вреди хиљаду речи. А видео десет хиљада.


четвртак, 30. јун 2016.

Порази, победе и завети

Опште је место савремене српске историје и политике да је на Косову јуна 1389. „изгубљено царство“, и да се малена Србија намерила на велике Турке - уместо да се паметно покори „азијским интеграцијама“, шталивећ - и пропала, да пет векова не устане.

Само, је ли било баш тако?


Знамо шта је опевао народни певач, али шта бележи историја - колико год касније „дотеривана“?

Бележи да су се Турци повукли. Да им је први и једини пут у боју погинуо султан. Вајни европски крсташи су онда напали ослабљене Османлије, али их је код Никопоља 1396. просто збрисао јаничарски јуриш. Када су Тамерланови Татари 1402. разбили Бајазитову ордију под Анкаром, преживели су само оклопници на десном крилу, под командом Стефана Лазаревића. Он је потом оживео српску државу као деспотовину. Тек 1459. Турци освајају Србију - седамдесет година после Косова! - у походу који је почео заузећем Цариграда. А и тада је османска стихија заустављена под Стефановим белим градом...

Дакле, Турцима је био потребан цео један људски век да се опораве од Косова. Можда то није искључиво заслуга Срба, али јесте великим делом. Исто као што, када је Хитлерову хорду победио понајвише Совјетски савез, сигурно није одмогло што су нацисти због Југославије и Грчке померили „Барбаросу“ с 15. маја на 22. јуни.

Поред ових физичких последица, Косово има и духовну димензију, још већу и важнију. Наиме, тај бој је био Распеће, којим су Лазар и његови витезови исписали Завет са Богом као ретко који хришћански народ.

Захваљујући том Завету, Срби су опстали кроз векове турског јарма, поробљени али не покорени. И захваљујући њему су васкрсавали - прво 1804, па 1815, а онда век касније, после још једног распећа због пркоса душманима. Зар стварно мисле неке бедне ништарије, чизмолисци убеђени да историја почиње и завршава с њима, да могу све то да промене само зато што имају моћног господара?

Аустрија је својевремено бирала Видовдан да симболично понижава Србе, од Тајне конвенције 1881. до Фердинандове посете Сарајеву 1914. Туђманова Хрватска је 1990. на Видовдан избацила Србе из устава. Ђинђићев квислиншки режим - који у поређењу са Тадићевим, а камоли овим данашњим, изгледа малтене родољубиво - управо је на Видовдан изручио Милошевића агресорима и окупаторима.

И где је данас Аустрија? Нестала, великим делом због фрустриране опсесије Србима. Ђинђића су ликвидирали његови господари, по свему судећи када је хтео да се иоле осамостали. Узалуд је Хрватима што су испунили Павелићев сан и вратили се под аустро-немачки скут; нема дана а да не живе фрустрацију и опсесију народом којем су направљени као антитеза. Узалуд је и Атлантској Империји што је убила Милошевића - јер је прави циљ био да нас поробе, а у томе још нису успели (мада се тако чини).

Могли бисмо извући нека наравоученија из свега тога, кад бисмо само застали да размислимо. Зато нас свакодневно зомбирају што медији у служби Империје, што њен „потрчко и послушник“. Да се не досетимо.

Они који на Видовдан 1389. гледају као пораз, пристали су на то зомбирање. Примили су се на обећање „свих царстава овога свијета, и славе њихове“ које је Исус одбио на високој гори, а Лазар на Косову. Колико год да нас је мало, и данас има Срба који памте Лазаров завет, и који одбацују то лажно обећање. Није важно да ли та непристојна, богохулна и надасве лажна понуда стиже кроз уста Муратовог чауша или неког поклисара Атлантске Империје; извор јој је увек исти.

(првобитно објављено 27. јуна 2015.)

среда, 22. јун 2016.

Још мало забрањене историје


Пре две године сам овде рекламирао документарну серију „Краљевина Југославија у 2. светском рату“, рекавши да ће приход од првих 6 епизода бити уложен у производњу следећих.

Тих првих шест епизода можете погледати овде.

Будући да су ствари какве јесу, није ишло ни брзо ни лако, али седма и осма епизода су успешно снимљене. Осму епизоду, имена „Краљ Петар, Черчил и Рузвелт,“ можете погледати бесплатно овде.

Јер народ који заборави своју прошлост, тешко да ће имати будућност.

понедељак, 30. мај 2016.

НАТО у Црној Гори: Припреме за 'Барбаросу II'?

(оригинал објављен на RT, 26. маја 2016.)

Стратешки значај Црне Горе обрнуто је сразмеран њеној величини. После њеног преузимања, НАТО ће имати пуну контролу над Јадраном, завршити окружење Србије, и добити вољу да се агресивније понаша према Русији.

Дан-два пред годишњицу неовисности, врхушка Црне Горе потписала је протокол о придруживању НАТО. Ако га овери осталих 28 чланица Алијансе - а овериће - мајушна држава постаће и формално чланица до краја године. НАТО, међутим, не жели Црну Гору због њених 700.000 становника или 1.500 војника већ из стратешких и симболичних разлога.

Географски, Црна Гора је природна тврђава коју је могуће бранити од далеко бројнијих непријатеља на спартански начин. Један од примера је победа црногорске војске на Мојковцу јануара 1916, када је штитила одступницу Срба од далеко јаче аустроугарске армије.

А симболички... ни у најцрња времена турске најезде, када су пред Османлијама пале српске краљевине, кнежевине и деспотовине а Мехмед и Сулејман надирали ка Бечу, Турци нису успели у потпуности да покоре племена у црногорским планинама. А није да се нису трудили. У том планинском уточишту опстајали су Српство, Православље, култура и памћење, чекајући васкрсење државности. Цетињске владике ударили су темеље савезништва са Русијом, тако да је рецимо краљ Никола 1904. објавио рат Јапану из солидарности са руским царем.

Црна Гора се ујединила са Србијом 1918, да би потом постала део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (касније Југославије). Остала је у савезу са Србијом чак и када су ЕУ и НАТО раскомадали Југославију деведесетих. И Црну Гору је 1999. бомбардовао НАТО у „хуманитарном“ походу зарад шиптарских сепаратиста на Космету. Када су НАТО главари хтели да „поштеде“ Црну Гору, да би је приволели на своју страну, у Никшићу је освануо графит: „Гађајте и нас, нијесмо шугави.“

Мило Ђукановић, тада неприкосновени господар Црне Горе већ десет година, мислио је другачије. После рата је променио страну. Некада горљиви поборник братства са Србима, Мило се преумио у највећег србомрсца некадашње Југославије, што није било баш лако.

Ђукановић је помогао америчким агентурама и домаћим агентима да октобра 2000. „демократским“ пучем преузму власт у Београду. Правдао се да Црну Гору угњетава зли српски деспот Милошевић и да ће све бити решено завођењем демократије. Кад оно чим се Жути Октобар завршио, Мило постаде још већи сепаратиста. НАТО и ЕУ су са задовољством „посредовали“ у укидању Југославије 2003, а три године касније организовали референдум за неовисну држву Милогорију.

Није им сметало када се појавио видео-снимак Милових поклисара како парама „преламају ум“ гласачима. Није им сметало када су десетине хиљада Црногораца у Србији остали без права гласа, док су аутобуси и авиони довозили Шиптаре, „Бошњаке“ и „Хрвате“ да би пребацили магичну бројку од 55%. Важно је било да дође до жељеног резултата тој 21. маја. Гле чуда, за неких 2000 гласова - 0,5% - Мило је добио већину и неовисност. Власт квислиншког култа у Београду слегла је раменима и прихватила још један пораз.

Данас звучи сасвим нормално што постоји црногорски језик (са латиничним писмом, дабоме) и „Црногорска православна црква,“ што се српски језик и историја забрањују, а српство Његоша и краља Николе брише у корист усташтва Секуле Дрљевића. Чланство у НАТО и ЕУ биће круна расрбљавања Црне Горе.

Режим у Београду, који лавира између конкретних капитулација пред НАТО и празних гестова према Русији, није нимало узнемирен преласком Црне Горе у табор агресорске алијансе. Ни Москву, изгледа, то не додирује превише.

„Ово је њихова лична ствар, њихов лични избор. То је њихова одлула. Ако мисле да ће тиме побољшати своју националну безбедност, онда је тако,“ рекао је прошлог понедељка Евгениј Лукјанов, заменик секретара Савета безбедности Русије, како преноси ТАСС.

Стварно? Можда. Исто као што је „личан“ био и избор кнеза-намесника Павла Карађорђевића да приступањем Тројном пакту марта 1941. осигура положај Југославије у залеђу Осовине. Са крвопролићем првог светског рата у живој успомени, краљевска влада се поклонила Хитлеру и Мусолинију. Непуна два дана касније догодио се пуч. Озлојеђени Хитлер, којем је било потребно балканско залеђе за предстојећи напад на СССР, наредио је да се Југославија „избрише са мапе“ - баш као што је НАТО то урадио пет деценија касније. Због тога је, додуше, морао да помери операцију „Барбароса“ са средине маја на крај јуна. Та прича се завршила 9. мајем - који се данас, опет у занимљивој подударности, не обележава у земљама НАТО.

Данашњи пропагандисти НАТО шепуре се својом „победом“ и чињеницом да - упркос страдању милиона Југословена и скоро 27 милиона Совјета - карта Европе данас неодољиво подсећа на ситуацију из средине 1942. Тадашњи Хитлерови савезници данас се листом куну у НАТО, а немачка војска је опет на пушкомет од тадашњег Лењинграда.

Пошто је раскомадао Југославију, „меко“ окупирао Србију и милогоризовао Монтенегро, НАТО мисли да има обезбеђену балканску позадину. То охрабрује алијансу да се према Русији понаша још агресивније него пре. Мисле да оно што није пошло за руком тевтонским витезовима, Наполеону и Хитлеру - може њима. То је сулудо, дабоме, али у Бриселу и Вашингтону ових дана лудила има напретек.

Баш зато би требало да нас брине Црна Гора.

среда, 11. мај 2016.

Добро одбрана, а лечење?

На конференцији руског министарства одбране, крајем априла, политички аналитичар Ростислав Ишћенко (Ростислав Ищенко) изнео је девет теза о тзв. обојеним револуцијама (од „Жутог октобра“ наовамо). Овде бих издвојио само једну:
„Обојени пуч не може зауставити ни консолидација националне елите (у том случају само се прелази на следећу фазу), ни борбена готовост војске (која ће пре или касније бити исцрпљена), ни делотворни рад националних медија (које ће пре или касније посрнути пред техничким могућностима агресора).
Спремност државе-жртве да пружи отпор је неопходнан, али недовољан предуслов да се спрече механизми обојеног пуча.

Само подршка легитимним властима државе-жртве од стране суперсиле која је способна да се супротстави агресору истом мером, на сваки начин, може да заустави обојену агресију.“
Руски оригинал целог текста можете наћи овде. Превод је мој.

Како сам Ишћенко вели, његове тезе су засноване на искуству Сирије. Из његовог наступа види се да је Москва свесна кључног фактора у одбрани од тзв. обојених револуција.

Сад само остаје питање да ли руски државници имају планове за ослобађање пријатељских земаља окупираних обојеним превратима, што недавно што годинама уназад. И да ли у том процесу одлучујућу улогу треба да игра суперсила - или је сваким даном све тежи задатак опоравка од аутоимуне болести довезене са Запада искључиво препуштен самим жртвама?

недеља, 1. мај 2016.

Христос воскресе!

Χριστὸς ἀνέστη ἐκ νεκρῶν,
θανάτῳ θάνατον πατήσας,
καὶ τοῖς ἐν τοῖς μνήμασι,
ζωὴν χαρισάμενος!

Христо́съ воскре́се изъ ме́ртвыхъ,
сме́ртїю сме́рть попра́въ,
и су́щимъ во гробѣ́хъ Живо́тъ дарова́въ!

„Христос, Вечна Пасха, отворио нам је двери Царства Божјег. Оно је наша истинска отаџбина, а ми смо у овоме свету само путници који проходе кроз време и простор, сведочећи Христа својим животом. Немојмо, зато, никада заборавити у Кога смо крштени и за Кога живимо, да наша животна трка не би била узалудна и да наша нада не буде нада у празне и сујетне идоле овога света и века (ср. Гал 2,2)!“
 - Патријарх српски Иринеј, васкршња Посланица 2016.


„Ја сам васкрсење и живот; ко верује у мене, ако и умре живеће” (Јн 11, 25).

субота, 2. април 2016.

Караџић и Шешељ: Другачије пресуде, иста ујдурма

Пресуда Хашке Инквизиције Радовану Караџићу није изненадила ама баш никога, па ни мене. Сетимо се, реч је о лажним кадијама у црном, који су план НДХ за Србе којим се хвалио Миле Будак приписали Караџићу. Да не говоримо о томе да је НАТО још 1999. јавно признао да их плаћа и спонзорише, док је жарио и палио по тадашњој СРЈ.

Дабоме, пресуда Караџићу дочекана је сасвим очекивано као доказ српске кривице за ратове деведесетих. Седам дана касније, Инквизиција пресуђује Војиславу Шешељу - и ослобађа га по свим тачкама оптужнице. Оно јесте да је човек изгубио 13 година живота у процесу за вербални деликт, и да (веле) умире од рака јетре, али ето.

Само, и та друга пресуда била је сасвим очекивана. Не зато што је Шешељева оптужница била апсурдна - јер, биле су то и све друге пред лажним судом - него зато што је циљ процеса остварен већ 2012, преумљавањем СРС у СНС и доласком на власт „заменских квислинга“.

Циљ ослобађајуће пресуде био је да се створи утисак како је Трибунал, ето, непристрасан и поштен и праведан, што је ноторна лаж. Како вели колега Никола Танасић,
„...ослобођење Шешеља коинцидира са правдом, али није правда – јер тај суд је до сада недвосмислено доказао да за правду није способан, и ова пресуда је у том смислу једнако ништавна, колико и осуђујуће пресуде другим хашким осуђеницима. Уколико су, дакле, промотери „хашке правде“ хтели да ослобађањем Шешеља натерају српски народ да „лакше прогута“ пресуду Караџићу, и предстојећу (несумњиво осуђујућу) пресуду Младићу, то се свакако неће догодити, јер је Хаг давно изгубио сваки морални и правни ауторитет међу српским грађанима, и о томе у Србији и Републици Српској постоји практично општи консензус.“
С друге стране, примећује Танасић:
Истовремено, хистерија која већ прати ослобађање Шешеља у Загребу и Сарајеву (баш као и саблажњавање над „преблагом“ пресудом Караџићу) показују да ове две политичке средине од Хага не очекују никакву „правду“, већ једнозначну и недвосмислену потврду њихових идеолошких, пропагандних и квазиисторијских флоскула о распаду Југославије као нечему за шта су криви „Милошевић“, „српски националисти“ и „идеологија Велике Србије“.
Танасић закључује да ослобађајуће и осуђујуће пресуде једнако служе основном циљу Хага, да народе некадашње Југославије држи стално завађене и под чизмом Запада.

Или што рече Ненад Кецмановић, коментаришући пресуду Караџићу:
Најгоре је да навикнемо на неправду, да јавним ширењем лажи отупимо на истину, да бавећи се фрагментима заборавимо цјелину, и да сви завршимо као “скуване жабе”.

недеља, 27. март 2016.

Истинско историјско „не“

Има пет година да сам писао о суштини 27. марта у српској историји, као аргумент против апологета подаништва. Медијско програмирање до те мере је моћно да и данас слушам исте одговоре, као да се нико и не труди да прочита текст већ аутоматски посеже за упакованом причом.

Ако већ нећемо логички да сагледавамо ствари, хајде онда да то урадимо емотивно. Имате ли осећај за правду? (Ако немате, шта радите овде?) Ако имате, прочитајте антологијски есеј Николе Танасића, који је лепо објаснио шта је нама 27. март, кроз призму „пузајуће интеграције“ Србије у НАТО:
„нису Срби против НАТО зато што их је он 1999. године бомбардовао, него зато што та организација представља моралног и политичког наследника империјалистичких силеџија, који су 1941. поробили пола Европе. Позивање на тековине 27. марта није нема везе ни са монархијом, ни са комунизмом, ни са русофилијом, ни са англофилијом, већ искључиво са вечним идеалом правде, коме пева српска химна, и који је наш народ у модерној историји непогрешиво наводио да се сврставамо против сваког силеџијства, сваког угњетавања, и сваког изазова слободи – на Балкану, у Европи, и у свету.“
Просто говорећи, они који би да се „приклоне јачем“ (тренутно, земаљски) из наше историје научили су само погрешне лекције.
Или да опет цитирам Танасића:
„Будући историјски склони геополитици и немарни према властитој политичкој култури, наши грађани су доказали да им је лакше помирити се са уништењем сопствене државе и институција, него сагласити са саучествовањем у глобалном злочину.“
Боље мртав, него злотвор. Боље гроб, него роб. Јер Бог Правде све види и све зна, и Његов суд ће доћи.

четвртак, 24. март 2016.

Порука (са) Крима

На годишњицу НАТО агресије и још једне лажне пресуде лажнога суда.

четвртак, 17. март 2016.

Мартовски погром, 12 година после

Седамнаестога марта 2004, неких 50.000 Арнаута почело је тродневно дивљање окупираним територијама. Палили су српска села, цркве и манастире; демолирали гробља; убијали чак и стоку по оборима. Један службеник УН описао је овај погром као репризу нацистичке „Кристалне ноћи“, а један амерички адмирал је чак изговорио синтагму „етничко чишћење.“

Али Империја је имала друге планове...


2004-2016

Јер исток памти.

уторак, 23. фебруар 2016.

„На пуцањ одавде“ на РТРС

Кад је Иво Андрић добио Нобелову награду за књижевност, по Босни је кружио виц. Питају Мују да ли је читао „На Дрини ћуприју“, а он - будући из Вишеграда - одговара: „Шта чит'о, ход'о!“

За Србе са западне стране Дрине, прича о Гаврилу Принципу и сарајевском атентату иде у рубрику „шта чит'о, ход'о“. Можда се зато мало ко бави догађајима од пре сто година - иако нам се понављају.

Овде сам већ спомињао „На пуцањ одавде“, документарни филм Александра Вуксановића направљен малтене без буџета (а професионално) на стогодишњицу Принциповог подвига. Филм је на шпанском, како би милијарди запостављених житеља планете приближио нашу историју (која је, не случајно, често слична њиховој).

Гледаоци РТРС имаће прилику да га погледају у суботу, 27. фебруара у 14 часова, док ће реприза бити у недељу 28. фебруара у 21:30, на РТРС ПЛУС.

Да не буде „шта гледали, живили“... 

уторак, 9. фебруар 2016.

Кадија и смрт

Данас је у хашком казамату умро генерал Здравко Толимир (1948-2016). Из непознатих разлога, веле.

Западни медији су у извештајима о његовој смрти обавезно истицали да је осуђен за „геноцид“ у Сребреници и Жепи. Неће рећи да је то био закључак лажног суда који је Империја основала да своја злодела на просторима некадашње Југославије заодене плаштом праведности, дабоме.

На спомен Сребренице, сви су потегли фразе о покољу „осам хиљада муслиманских мушкараца и дечака“ (ово обавезно) и како је то био „најгори злочин у Европи од 2. светског рата“. Неки су чак цитирали и Теодора Мерона, америчког председавајућег хашке Инквизиције, који је пресудио да је Толимир „одговоран за геноцид“ и да је „био свестан геноцидне намере руководства босанских Срба“.

То је онај исти Мерон који је у јулу 2013. описао као „доказ“ против Радована Караџића план НДХ за уништење Срба који је 1941. обелоданио усташки министар Миле Будак. Само што је, је ли, намера да се трећина побије, трећина протера а трећина покрсти - уместо Хрватима, припсана Србима, при чему су БХ-муслимани наводно били жртве. Толико о хашким „доказима“ и истинољубивости.

Мерон и његови саучесници у злочину у децембру 2012. су осудили Здравка Толимира. Изузетак је била Приска Нијамбе (Prisca Matimba Nyambe), судија из Замбије, која је у свом изузетом мишљењу одбацила не само све наводе оптужнице, већ се усудила и да доведе у питање „чињенице“ које је наводно установио суд.

Ко разуме енглески може да прочита храбро сведочанство судије Нијамбе на 534. страници званичне пресуде - бар док Инквизиција не нађе начина да тај документ некако не одстрани. Овде бих да цитирам само пар реченица.

„Већина се ослонила на посредне доказе како би дошла до закључка о кривичној намери, а да притом није пронашла нити један писани доказ постојања удруженог злочиначког подухвата да се почини убиство,“ написала је Нијамбе.

Цео случај против Толимира заснивао се на претпоставкама и спекулацијама судија, сведочењима пристрасних или у лажи ухваћених сведока или информацијама из треће руке злонамерно протумаченим на штету окривљеног.

„Имајући у виду све доказе у овом случају, убеђена сам да оптужени није крив ни по једној тачки оптужнице,“ закључила је судија из Замбије.

Пред лажном инквизицијом Атлантске Империје још увек се воде процеси против Радована Караџића и Ратка Младића. С обзиром на досадашња искуства, не сумњам да ће се пре краја свог прљавог посла хашки трибунал још прописно обрукати. До тада, Здравко Толимир остаће најбољи пример стварног лица „истине и правде“ Империје и њених судија - али и храбрости, истинољубивости и интегритета судије Нијамбе.

У неком праведном свету, захвални Срби подигли би јој споменик. 

четвртак, 7. јануар 2016.

Христос се роди!


„Изабравши сиромаштво зарад Тајне нашега спасења, Христ је свесно одбацио вредности које се на земљи сматрају важним: моћ, богатство, славу, племенито порекло и друштвени статус. Он нам нуди други закон живота, закон скромности и љубави, који побеђује гордост и омразу.

Путем тог закона, крхка човечност с милошћу Божијом постаје сила коју не могу победити моћници овога света. Сила Божија отеловљује се не кроз овоземаљску величину и удобност, већ кроз искреност и скромност срца.“

- из посланице Кирила, патријарха московског и све Русије, о Божићу 2015.