„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

понедељак, 20. фебруар 2012.

Квалитет милосрђа

Зашто сам убеђен да ћемо ускоро да будемо сведоци (или учесници) пада жутократије? Зато што се већ расправља о томе шта после.

Избори су на Ђурђевдан. Ако их квислинзи и Империја и тада покраду и обесмисле, као што се десило 2008, на власт ће доћи далеко веће зло. У том случају неће бити ни времена и простора за расправу, већ само за борбу на живот и смрт. Али ако се деси нешто попут резултата са краја 2003 - када је ДОС доживео потпуни крах упркос деветомесечној апсолутној страховлади (или баш због ње) - онда ће то бити пораз и за квислиншки култ и за њихове спонзоре, Империју и ЕУ. Како год било, биће то крај жутократије каква је данас.

Прва могућност не оставља много простора за размишљање. Сун Цу је пре два и по миленијума писао: „Кад си на тешком терену, напредуј. Кад немаш одступницу, користи трикове. На брисаном простору, бори се.“ Жутократија је показала да може горе и од ДОС-а, и од година рата и санкција. Замислите како ће се понашати следбеници квислиншког култа, убеђени да имају апсолутни мандат не само за „промену кода“ већ и „преокретање“ државе, друштва и народа. Ако до тога дође, пушку па у шуму.

Друга могућност носи са собом нешто компликованији избор. Рецимо да квислиншки култ пред олтаром лажног бога демократије доживи заслужени слом. Шта онда?

Још јесенас је колега Вештац, реагујући на призоре черечења пуковника Гадафија од стране „демократских“ џихадиста Империје, писао баш о потреби за чојством приликом ослобађања Србије. И данас сматрам да су Милошевић и Коштуница ономад спречили да „октобарска револуција“ прерасте у крвопролиће; оружје је већ било спремљено, а самозвани шампиони демократије и људских права нису имали ништа против убиства, ако би их то довело на власт. Милошевић је после, издан и утамничен, бранио не само свој образ већ и земљу и народ који су га издали. Можда је Гадафи онако зверски убијен баш зато да би се избегла реприза тог фијаска Империје.

Много зла је почињено, не само за последње четири године, или дванаест, или педесет и кусур година пре тога. То не може и не сме да се заборави, да се не би поновило. Виновници морају да одговарају. Али природа тоталитарних режима је таква да мрежу свог непочинства шире на све чега се дотакну. Господ ономад рече да само безгрешни имају право да баце камен. Зато мислим да каменовања неће ни бити.

Момчило Селић добро запажа да се српске револуције разликују од осталих по томе што траже повратак на старе идеале, док остали теже - немогућем - успостављању раја на земљи. Али баш зато упозорава да истински прекид са узурпацијом српске државности и идентитета мора да садржи и прекид са осветничко-егзекуторском праксом, како из периода брозовштине тако и из прве деценије 21. века:
„Освету за безмало столетно гажење српске части мораће да ограниче на масовно одузимање напљачканог и несојлуком и подлошћу стеченог. У то спадају титуле, награде, почасти, положаји чак и више од банковних рачуна и некретнина. Недоличне ваља јавно срамотити у сразмери са њиховим непочинствима спрам овога народа.“

У поганим устима родомрзаца, невладника и жутократа „лустрација“ је постала ружна реч. Али нас ради, морамо да јој вратимо прави смисао и значење. Хоће ли тај процес бити овакав или онакав није тривијално питање; од њега ће зависити да ли ће антижутократска револуција заиста да нас врати на прави пут, или ће бити још једна странпутица, са које ћемо још теже да се враћамо.

Освета је један од основних људских порива. Али правда је једна од најсветијих тековина цивилизације: освета подигнута на конструктиван ниво. Циљ правде није само да казни злодело, већ да надокнади штету почињену тим злоделом. Често заборављамо на правду, иако химну почињемо баш њом.

Јесу ли следбеници квислиншког култа више него заслужили да висе са бандера, да осете „толеранцију и цивилизираност“ набијања на колац, да им главе красе шиљке на огради пред Скупштином, или чак (у поређењу са свим тиме, милосрдни) стрељачки вод? Па јесу. Само, шта би тиме добила Србија? Огорчену децу и родбину, ореол мученика који би само допринео да квислиншки култ опстане и можда поново ојача. Краткорочно задовољство и дугорочни проблем.

Имам бољу идеју. Одузимање незаслужених титула, положаја и почасти је добар почетак. Без поврата опљачканог - тј. заплене злочином стечене имовине - тешко да може да буде правде. Али како да срамотимо људе који се ничега не стиде?

Предлажем да се сваком функционеру садашње владајуће коалиције изрекне мера губитка активног и пасивног бирачког права, у трајању од 8 до 20 година (како је ко заслужио). У том распону, губе право не само да бирају, већ и да буду бирани, или да буду именовани на било коју функцију у државној служби. Значи, ни као шинтери или градска чистоћа. Губе и право на државну пензију, али могу да затраже социјалну помоћ.

Право да човек живи од свог рада, међутим, мора да буде неотуђиво у држави која претендује да буде слободна и праведна. Ако могу и хоће да живе од неког поштеног посла, било да их неко други унајми (али не држава) или да буду сопственици, то нико не може и не сме да им ускрати. Тако ће да буду од користи и себи и другима, и можда излечити своје болесно властољубље до истека забране.

Размислите пре него што одбаците овај предлог као превише благ. Зар није најгора клетва у нашем народу „дабогда им'о па нем'о“? Зар најправеднија казна за лопове и издајице није да их принудимо да раде поштен посао - ако су за то уопште способни - ако желе да једу и имају кров над главом? Притом им држава нит' ломи ногу, нит' обија џепове: слободни су да раде за себе, па ко воли с њима да има посла, нек изволи. Као и свак други у Србији, уосталом.

Овај аранжман је хуманији, праведнији и практичнији од стрељања, затвора, или прогонства. Потпуно је у хришћанском духу пружања свакоме шансе да се искупи за своје грехе и спасе оно мало душе што им је можда остало. А тај квалитет милосрђа могао би да послужи и за пример другима. Јер, иако су Срби понајвише ојађени кугом родомржње и самосатирања, нису у томе једини на свету.

2 коментара:

Bojan је рекао...

Проблем са лустрацијом, или како год то да назовемо, је чињеница тешког доказивања злочина, као прво, и огромни трошкови и ресурси које би тај процес вукао.

Нпр, идеја забране бирачког права је врло добра, али како бисмо је примјенили у пракси? На основу којег закона би се позвали, како би изгледао тај судски поступак, ко би га проводио, како би се доказивало?
Ми ту имамо фундаменталне проблеме правног система.

Ја нисам неки правни стручњак, али овако на прву лопту, идентификујем неколико мјеста.
Прво мјесто је предаја дијела суверенитета наддржавним организацијама. Нпр. имамо чланство у Савјету Европе, и тај познати суд у Стразбуру. Ту наравно постоје ограничене околности и услови за прослеђивање случаја и преузимање надлежности од стране Стразбура, али свеједно, тај као и неки други примјери представљали би велику препреку, јер ако желимо да будемо правна држава која је дио некаквог међународног правног поретка, морамо и да поштујемо нека од тих правила. Пошто има пуно правила, и све је врло компликовано, сам тај процес праћења и поштовања је врло компликван, скуп, и у пракси тежак за извести. Најлакше је узети Динкића, Тадића, Цветковића, и осудити за злочин. Тежи дио је супротставити се гомили правних препрека које нам стоје на том путу, ако не желимо да изгледамо као некаква комунистичка диктатура.

Када смо код овога, ту имамо проблем и ретроактивне примјене закона. Нпр. садашња камарила на власти је у својим непочинствима била врло креативна и учинили су ствари које никада никоме на памет није пало да ограничи законом.. ваљда се очекивало да власт неће покушавати да уништи народ и државу.. тако да ако сада донесемо нови закон по коме ћемо их ретроактивно осудити, нисам сигуран колико ће се то свиђати њиховим менторима који контролишу међународни правни поредак. Наравно, алтернатива је увијек изаћи из тог поретка, али и то има своју цијену.

--

Што се тиче приједлога, надовезао бих се и ја са једним. Требало би имати некакав регистар тих дјела, и онемогућити запошљавање у било којој институцији финансираној од стране државе не само тих ликова, већ и чланова њихових породица. Слично се може односити и на титуле. Нпр. ако је неко лажирао диплому или докторат, ако се бавио фалсификовањем докумената итд, велика вјероватноћа је и да су његови чланови породице саучесници или да имају сличан ментални склоп. Слично би се требало размотрити и за тешке прекршаје са далекосежним последицама. Нпр. за прекршаје из области корупције, или бахатости због које људи могу да страдају. Мито које се плати царинику за увоз 10 тона хране како би се избјегао порез је прекршај другачије тежине од мита које се плати за увоз 10 тона хране којој је истекао рок или ГМО хране или залеђеног меса старог 10 година. Цариници који тако нешто ураде треба да буду евидентирани, и они и њихова покољења.

Gray Falcon је рекао...

Истински преврат би морао да подразумева и чишћење судства, али и великог броја закона који су инерцијом наслеђени од СФРЈ или преписани од ЕУ. Будући да је ова власт (и свака претходна) рутински кршила закон, нема неко посебно морално право да се на њега позива.

Исто важи и за СЕ и Стразбур: нису мрднули прстом да одбране људска права људи погођених проскрипцијама Високог Приједставника у БиХ. Ово је далеко блаже и хуманије него казне прописане постојећим законима, а не само ефикасније.

Уосталом, мера би се прописала lex specialis-ом којим би били обухваћени сви функционери постојеће власти. Крађа и издаја би се судски гониле по постојећим прописима, с тим да би осуђивање за та дела онда узимало у обзир већ изречену мере губитка привилегија (ајде да их зовемо остракизам, у одсуству боље речи).

Можда су породице и биле умешане - поготово кад се нађе у документацији да су фиктивне фирме за прање новца биле регистроване на жене, децу, рођаке, итд. У том случају су и та лица подложна остракизму - али негде мора да се повуче граница, иначе мера постаје контрапродуктивна.