„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

понедељак, 30. август 2010.

„ Анализа“ и „почаст“, квислиншка верзија

The old men ’round here, sometimes they get
On bad terms with the younger men
But old, young, age don’t carry weight
It doesn’t matter in the end

One of the boss’ hangers-on
Sometimes he comes to call, at times you least expect
Try to bully ya, strong-arm ya', inspire you with fear
It has the opposite effect
Када се једног дана буде писала историја српског увлакачког, окупационог и квислиншког новинарства, не сумњам да ће се локална верзија дневника Der Blitz (уз још неке, што штампане, што електронске медије) наћи у истом поглављу бешчашћа у којем већ више од пола века стоје Радио-Београд, Политика и Време, из доба нацистичке окупације. Циници (?!) би рекли: „па и газде су им са истог говорног подручја, а према Србима воде политику налик баш оној из 1941“.

На први поглед, оваква компарација звучи драстично и префорсирано, приметиће читаоци (не без основа), јер, коначно, живимо у Србији а не на Марсу: уз изузетке, традиција овдашњег дневнополитичког новинарства дубоко је оптерећена партијском (тајкунском, финансијерском...) острашћеношћу и превиђањем незгодних чињеница по актуелну уређивачку политику, презира вредном лојалношћу према политичком диктату, трагикомичним потцењивањем елементарног здравог разума читалаца... Дакле, није Блиц ЗАПОЧЕО ништа што, у овом или оном облику, нисмо видели од почетака модерне српске штампе у Србији и хабзбуршкој Аустрији. А ни историја штампе на било којем познатом језику није ништа друго до историја мање-или више огољеног заступња ове или оне агенде. И то је све легитимно.

Међутим, легитимитет престаје оног часа када се нађе (како је недавно приметио Жељко Цвијановић) МАЊЕ разумевања за читаоце којима се обраћаш него за странце који тим читаоцима директно раде о глави, прекрајајући њихову земљу према својим замислима и износећи листе захтева. То се зове окупација, и можемо се гађати еуфемизмима до прекосутра. Или ствари звати како заслужују. И тада је поређење са окупационим гласилима из четрдесетих не само могуће, него и једино адекватно.

Ђавољи адвокати

Током протекле седмице развила се жучна препирка између једног броја родољубивих коментатора и аналитичара из НСПМ, Видовдана и Печата. Летеле су тешке речи и оптужбе за свашта нешто, од глупости до продаје душе, зато што су се Слободан Антонић и Ђорђе Вукадиновић усудили да (колико год суздржано и квалификовано) похвале држање Врховног Жутника и Министра империјалних послова поводом „одбране” Косова и Метохије.

Мислим да су Антонић и Вукадиновић исправно констатовали чињеницу да, из ко зна којег разлога, Тадић и Јеремић оклевају у испуњењу повереног им задатка потпуног уништења Србије. Убеђен сам да је закључак који су из тога извели - да у председнику и министру можда има нека клица доброте коју би можда неко могао да пробуди, шта ли - био погрешан. Али мислим да је било претерано да им се због тога сумња у патриотизам.

Углавном, колико год да је спор био жучан, сада можемо да се сложимо да га више нема. Јер како Антонић рече неки дан:

„Ако, наиме, Тадић и Јеремић повуку резолуцију и ако са „нашим ЕУ пријатељима“ саставе другу, „разумнију“, јавно ћу признати да је све ово са УН и МСП, од 2008. па све до данас, била најобичнија глума, вешто фингирање, представа за народ, а да су Тадић и Јеремић најобичнији квислинзи, лажне патриоте и преваранти.”


Кад ево, Тадић је у недељу најавио „консултације са Бриселом и Вашингтоном о резолуцији о Косову”. Како наводи Политика, „Тадић је рекао да ће се у Бриселу и Вашингтону ових дана разговарати о могућности компромиса о резолуцији, „који ће остати на линији националних интереса државе Србије, али и задовољити велике силе”.”

Аман, како? Те „велике силе” од Србије захтевају безусловну капитулацију. То је Ворен Кристофер рекао Слободану Милошевићу још у Дејтону: „Потребно је да увек, на сваком месту и сваким поводом урадите оно што се од вас очекује.”

Разноразни поклисари Брисела и Вашингтона који су долазили у Београд, од Бајдена до Вестервелеа, рекли су тачно шта очекују у овом тренутку и овим поводом: одрицање од Косова. И то не само у пракси; у оној не-дипломатској поруци почетком фебруара су нам недвосмислено дали до знања да им и речи отпора сметају.

Империја не признаје компромисе. Захтева искључиво слепу и безусловну покорност. У очима владара Империје, Милошевићев највећи грех је био што се усудио да се понаша имало другачије. За Империју је свака прича о суверенитету, међународном праву и правима држава неподношљива у ери „краја историје”, која је наводно наступила крајем Хладног рата. Империја нема ни пријатеље ни савезнике - само слуге и жртве.

Врховни Жутник сада прича о неким црвеним линијама и националном интересу. Причао је и пре о много чему, па се ништа од те приче није обистинило. Нити једно обећање свом народу није испунио - за разлику од сваког налога својих иностраних господара, за које увек и на сваком месту „чини све што може”. Он је, дакле, изабрао да буде слуга. И слепцу би сада требало да буде јасно да у њему нема ни мрвице части ни родољубља, и да је било каква прича о неком његовом искупљењу чиста фантазија.

Иззуетно је важно, међутим, да се овај закључак темељи на чињеницама, а не на претпоставци да, пошто су Тадић и Јеремић квислинзи, све што они раде је а priori зло. Ово се можда чини као академско цепидлачење, али је у питању суштински принцип који одваја родољубе од родомрзаца. И зато сматрам да су Антонић и Вукадиновић одиграли корисну улогу као advocati diaboli у овом случају. Пружили су прилику Врховном Жутнику да покаже своје право лице, што је он онда и урадио. Не само да тиме нису компромитовали или отупили отпор жутократији, већ су га ојачали.

И пре него што је Тадић најавио ревизију резолуције, Вукадиновић је рекао да „такав поступак не би представљао компромис, већ капитулацију након које Србија неће имати образа да од других држава тражи да не признају независност Косова.” Очекујем да Антонић испуни обећање и недвосмислено потврди да је Врховни Жутник заиста незлечиви квислинг. Било би и културно и корисно када би им они који су их најоштрије критиковали сада одали заслужено признање на способности да признају грешку. И да од тога и сами науче лекцију, за убудуће.

четвртак, 26. август 2010.

У служби непријатеља

Негде 10. августа, Жељко Цвијановић је у Новом Стандарду објавио још један занимљив текст, насловљен "Како би изгледао Борис који је одлучио да Србија преживи, макар на његов рачун." У њему је описао шта би све Врховни Жутник могао да уради како би допринео спасењу земље којом председава - иако би га то сигурно коштало фотеље а можда чак и главе, јер би тиме изазвао гнев својих господара са Запада.

Била је то, дакако, фантазија - што Цвијановић и признаје. Али не зато што је описани сценарио неизводљив сам по себи, већ зато што Борис Тадић није особа која може да га изведе. Односно, могао би, онако теоретски, али је далеко вероватније да ће, рецимо, саудијски краљ ручати свињетину усред Меке током Рамазана.

Наиме, Цвијановић свој сценарио условљава Тадићевом спознајом да су:

"...пријатељи они са којима делимо љубав, да су савезници они са којима делимо циљеве, да су противници они који, када нас победе, отворе врата и пусте нас да часно са мачем изађемо кроз њих, и да су непријатељи они који, када нас победе, не остављају нам ни мач ни излаз. Непријатељи су они чији је циљ да заувек сломе наш дух."


Можда би овде "душмани" био бољи израз од "непријатељи". А нема никакве сумње да су Империја, њени вазали у ЕУ, и њихове домаће експозитуре (невладници, жутократе) управо душмани.

Немачки изасланик за Балкан од 1941-45, Херман Нојбахер, сведочио је у својим мемоарима о Хитлеровом убеђењу да се "не сме никада допустити да на Балкану постане један народ сувише моћан, који је свестан своје политичке мисије и историјске улоге." При томе је мислио на Србе.

Свакако да је иронија то што су се данашњи Срби одавно одрекли и политичке мисије и историјске улоге. Нису ни издалека онолико слободољубиви и независни какви су били они које су због тога на зуб узеле аустроугарска царевина и Хитлерова Немачка - али је данашњој Империји, која је просто преписала њихову балканску политику, то сасвим свеједно. Чак и потенцијал за ремећење хегемоније мора бити уклоњен, јер никад се не зна када ће анестезија престати да делује, а незгодни Срби да се пробуде из учмалости.

Ако жутократе сматрају Империју, ЕУ и НАТО својим пријатељима и савезницима, то значи да са њима деле и љубав и циљеве. А пошто смо већ установили шта су им циљеви, произилази да жутократе себе не сматрају Србима (што су већ много пута показали) и да им до Србије апсолутно није стало.

И то је онда одговор на питање зашто Тадић, који заиста контролише све системске полуге моћи и власти, није досад отворено издао Србију и "учинио све што може" да би задовољио своје господаре. Наиме, њима отимачина Косова није циљ сама по себи, већ је средство у функцији остварења далеко важније циља: "коначног решења" тзв. српског питања на Балкану, односно затирања Срба као слободољубивог и независног народа.

Сасвим је могуће да Империја сматра да је њен пројект колективне лоботомије Срба малтене завршен. Захваљујући свом историјском искуству, империјалисти су опседнути контролом над институцијама система, па не схватају да је друштвени отпор итекако могућ ван њих. Пошто су жутократе покорно јавиле да су све институције у Србији у њиховим рукама, Империја сада очекује потпуно извршење постављених задатака.

Жутократе су, по свему судећи свесне да њихова власт није ни издалека толико јака и свемоћна, и да им за остварење задатог треба још времена. То је, по мени, најбоље објашњење за позерски патриотизам Тадића и министра Јеремића. Он јесте искључиво за унутрашњу употребу, и јесте у функцији "меке издаје". Али нисам убеђен да се ова представа игра са пуним знањем и разумевањем Империје. Јер, империјалисти су небројено пута показали да између суптилног и бахатог приступа увек бирају потоњи.

Зло често само себе саплиће. Жутократе се труде да што боље служе Империји, али им ова верује таман колико свим осталим издајницима. Баш захваљујући том непрестаном шиканирању, жутократе нису биле у стању да докусуре српски дух, који упркос свему још опстаје.

Као хришћанин, верујем да свако може да нађе спасење. Али само зато што је нешто теоретски могуће не значи да је изводљиво, или вероватно. Зато протагониста Цвијановићеве фантазије са почетка ове приче сигурно неће бити Борис Тадић; не зато што не разуме разлику између противника и непријатеља, већ зато што непријатеља сматра пријатељем и савезником. Међутим, садржај те фантазије свакако био би добар почетак на путу спаса. На нама је да нађемо некога ко би био у стању да тим путем крене.

четвртак, 19. август 2010.

Фантазија јача од истине

Годинама после је 11. септембар 2001. називан у Америци „дан када се све променило” (The Day Everything Changed). А у ствари се није променило ништа. Бушов чувени „рат против терора” се врло брзо претворио у своју антитезу, терорисањем како Ирачана инвазијом и окупацијом, тако и становника Америке разноразним „безбедносним мерама”. После неког времена се више није ни говорило о „рату против тероризма” већ га је заменила флоскула о „глобалној борби против насилног екстремизма”. Шта год то значило.

Само два дана после, док сам гледао црни дим како куља из Пентагона (уживо) и рушевине Светског трговачког центра (на телевизији), у тексту „Раскршћа судбине”, написао сам: ”Не може се борити против тероризма, а истовремено служити тероризмом.” Мислио сам на однос Америке према исламистима у БиХ, на Космету и у Македонији, који су до тада уживали стопостотну подршку Вашингтона. Још од рата у БиХ су се повремено појављивали докази о муџахединима, новцу сумњивог порекла, тајним ћелијама, логорима за обуку, улози Балкана у континуитету глобалног џихада од Авганистана до Чеченије... Али пошто се нису уклапали у званичну причу о добрим, секуларним европеизованим муслиманима и злим геноцидним Србима, званична Америка на те доказе или није обраћала пажњу, или их је једноставно проглашавала „злонамерном српском пропагандом”. Нисам био једини који се надао да ће тај однос да се промени после стравичне демонстрације истинског џихадизма тог септембарског јутра. Узалуд.

Није требало да прође много времена да постане јасно да Америка неће да види стварни џихад, већ више воли да се бави фиктивним (нпр. наводном везом Садама Хусеина са Ал-Каидом, или судбином Осаме бин Ладена, којег нико жив није видео од краја 2001.). Званични Вашингтон се правио луд и када су поједини следбенци Ислама почели да пуцају по Америци. Сулејман Таловић је проглашен за „жртву српског геноцида,” мајор Хасан је наводно био неурачунљив, Албанци из Њу Џерсија су представљани као „бивши Југословени” а о Абдул Хакиму Муџахиду Мохамеду се после јуна 2009. није чуло ама баш ништа.

У међувремену су аеродроми постали права полицијска држава, где људи скидају ципеле, не смеју да носе пасту за зубе или дезодоранс, и морају да пролазе кроз рендгене који виде сваки детаљ људског тела, само зато што је један број наводних џихадиста покушао да експлозивне направе сакрије у ђону ципеле, текућини, или у доњем вешу.

Овако шизофрен однос Америке према тероризму мотивисаним исламским џихадом већ дуго збуњује велики број аналитичара, како у самој Америци тако и код нас. Власти РС су годинама достављале огроман број података Американцима о присуству терориста и симпатизера радикалног Ислама у БиХ, без икаквог ефекта. Чак је један високи амерички званичник у БиХ, генерал Жак Клајн, изјавио да је одлично што су терористи баш у БиХ, јер Америка тако лакше може да их држи на оку! Одлазећи заменик шефа ОХР, Рафи Грегоријан, је недавно рекао да терориста у БиХ има „више од 10, али мање од 100”. Значи - знамо ко су, знамо где су, и не мислимо да представљају проблем. Сарајевска јавност је дабоме одмах осудила Грегоријана као „четника” - што је синоним за свакога ко се не слаже с њима 100%, па макар се слагао и 99% - али јавности и властима у РС је остало само да се збуњено чешкају по глави и питају да ли су Американци скренули памећу.

Када се у виду имају одређене чињенице, међутим, ствари постају много јасније. Наиме, у Америци постоји спољнополитички естаблишмент, оличен у Савету за међународне односе (Council on Foreign Relations, CFR) који држи курс без обзира која политичка струја била на власти. Кадрови CFR су већ крајем седамдесетих дошли на идеју да подрже џихадисте као оружје против СССР; Збигњев Бжежински, творац Картерове политике у Авганистану, признао је 1998. француском листу „Нувел обсерватер” да је Америка органзовала муџахедине пре уласка совјетских трупа у ту земљу. Упитан да ли жали због тога, јер је последица те интервенције био Талибан и глобални исламски тероризам, Бжежински је љутито одбрусио:

„Шта је важнији догађај у историји света, Талибани или пад совјетске империје? Неколико надрнданих исламиста, или ослобађање средње Европе и крај Хладног рата? ... Не постоји глобални ислам. Посматрајте га рационално, а не емотивно или демагошки. То је велика светска религија са преко милијарду и по верника. Шта имају заједничко саудијски фундаменталисти, умерени Мароканци, милитантни Пакистанци, прозападни Египат или секуларна централна Азија? Ништа више од онога што уједињује хришћанске земље.”


Овде би се сада могло расправљати да ли Бжежински има право, или нема појма о Исламу већ на ту религију сасвим погрешно пројектује секуларни хуманизам Запада. Оно што је битно је да Бжежински и сличном мишљењу наклоњени творци америчке политике сматрају исламске фанатике корисним оружјем за постизање својих геополитичких циљева. Зато толико и наглашавају да је Ислам „религија мира” и да Америка у ствари воли муслимане, али ето проблеме прави та шачица „екстремиста” окупљених око Бин Ладена. Они у ту причу заиста и верују. Рат који воде није против тероризма као таквог, већ против одметнуте групе терориста која се отела контроли и напала дојучерашње спонзоре. По америчким оправдањима за инвазију и окупацију прво Авганистана а онда Ирака, јасно се види да су џихад и тероризам само један у низу изговора који су се сматрали корисним. Али када сами по себи нису довољни, онда крене прича о демократији, људским правима, угроженим женама и хомосексуалцима... Дакле, није важно шта је истина, већ шта је корисно у датом тренутку.

Било какав морал потпуно је стран овако циничној злоупотреби чињеница. Зато и не треба да изненади што је недавно Стејт департмент оптужио полицију РС да је главни разлог што у БиХ постоје терористи. На први поглед потпуно апсурдно - ем што је баш полиција РС документовала присуство и активности терориста, а амерички званичници нису хтели за то ни да чују, ем што је апсолутно несувисло очекивати да ће се ситуација поправити присилном интеграцијом полиције РС у полицијски апарат муслиманско-хрватске Федерације, који је прожет симпатизерима џихадиста и терориста. Али не заборавите, џихадисти у БиХ су „добри” џихадисти, пријатељи Америке, а Срби су зли, геноцидно-агресорски реметилачки фактор, чије само постојање вређа „Бошњаке” и „Косоваре” и тера их на смртоносно насиље. Сетите се само како је мартовски погром 2004. у Америци на крају представљен као оправдана побуна јадних Албанаца што ето још нису добили „слободу” од злих Срба, и искориштен као малтене главни аргумент за стварање данашње „Независне државе Косова.”

Непорецива је чињеница да долазак Барака Обаме на власт у јануару 2009. није донео обећане „промене”, већ да представља најобичнију рестаурацију Клинтонизма, како у свету (ево на примеру балканске политике), тако и код куће (усвајањем „реформе” здравства која Клинтоновима није пошла за руком почетком деведесетих). Али америчка политика на Балкану не може адекватно да се објасни лажном дихотомијом између демократа и републиканаца. Без обзира да ли је на власт Клинтон, Буш или Обама, политика Стејт департмента остала је потпуно иста.

Један од стубова те политике је у априлу 2007. године артикулисао сада покојни Том Лантош, посланик у америчком Конгресу и дугогодишњи спонзор терористичке УЧК:

„Хтео бих да подсетим већинске муслиманске владе у свету да је ово још један пример водеће улоге САД у стварању већинске муслиманске државе у самом срцу Европе. На ово треба да обрате пажњу одговорни лидери исламских режима, нпр. у Индонезији, али и џихадисти свих боја. Принципи САД су универзални, и у овом случају САД се недвосмислено залажу за стварање већинске муслиманске државе у самом срцу Европе.”


Лантош се обраћао Николасу Бернсу, који је комитету Конгреса представљао став Стејт департмента о стварању „Независне државе Косова.” Спомињање „још једног” примера наводи на закључак да је претходни пример био Босна и Херцеговина. Дакле, за овог водећег парламентарца, Америка је одговорна за стварање БиХ и НДК, и то као доминантно муслиманских држава, а са циљем да импресионира муслимане широм света. Само што они, је ли, никако да схвате то велико доброчинство и заволе Америку. Чак и Шиптари - којима је Америка ето направила „државу” на окупираном Космету, који дижу споменике Клинтону и по Блеру називају децу - певају оде Бин Ладену.

Разумном човеку би се наметнуо закључак да је политика коју је осмислио CFR а образложио Лантош доживела потпуни фијаско и да је џихад давно измакао америчкој контроли (ако је икада и био под контролом). Али превише је империјалиста од каријере уложило превише финансијског и политичког капитала у „Друштво пријатеља нашег доброг џихада” да би могло ту грешку да призна, чак и када би били у стању да је уопште спознају. А нису.

За амерички естаблишмент је Ислам дивна религија која може и треба да се мобилише у сврху ширења Империје и сузбијања Русије, Индије, Кине, па и Европе ако треба. БиХ и Косово су експерименти у задовољавању џихадиста свих боја, исламске државе у срцу Европе које (наводно) воле Америку и служе као пример остатку света. Срби су у најбољем случају реметилачки фактор, који нема ама баш никакво право на сопствене интересе или чак на постојање. Нема ама баш никакве везе да ли су на власти Милошевић, Ђинђић, Тадић, Додик, Караџић или неко десети. Илустративна је сцена из Дејтона описана у мемоарима Момира Булатовића, када је Милошевић понудио празан лист хартије америчком шефу дипломатије Ворену Кристоферу и тражио да на њему напише услове које Србија треба да испуни да би била у добрим односима са Америком. Кристофер је одгурнуо хартију и одговорио: „Ви изгледа, још увек нисте све схватили. Нема посебних услова које ћемо вам задати и ви их испунити. Потребно је да увек, на сваком месту и сваким поводом урадите оно што се од вас очекује.”

Дакле, никаквим поклоњењем Срби не могу да умилостиве Империју. А џихадисти, са друге стране, ничим не могу да разувере ту исту Империју да је њена визија контролисаног џихада у геополитичке сврхе најобичнија смртоносна глупост. Чак ни када отетим цивилним авионима разнесу куле-близнакиње у Њујорку и нападну Пентагон. Фантазија о добром џихаду и злим Србима је за „елиту” америчке Империје просто јача од истине.

недеља, 8. август 2010.

О карактеру отпора

Када сам пре неки дан писао о отпору против жутократије, одлучио сам да оставим за неки други пут дискусију о карактеру тог отпора. Приметићете да тада нисам износио вредносне судове о томе да ли премлаћивање Теофила Панчића или паљење амбасада представља добру и пожељну ствар или не. То је тема овог текста.

Да опет цитирам Жељка Цвијановића, који је на основу расположивих података направио „фоторобот” двојице младића који су напали Панчића:

„... они се сматрају припадницима десничарских организација; пале се на српство и отаџбину; не воле Роме и педере; булазне о раси; воле да попију; свет деле на навијаче и пичкице и бирају ове прве; свој животни избор разумеју као питање између теретане и дроге, где кажу да слабо тело не пружа отпор; не пале се на скупа одела и лепше им је у треши...”


Хајде да мало анализирамо овај пресек. Рецимо, „воле да попију” важи за омладину и у Америци (где, због идиотски срочених закона, не постоји култура уживања алкохола, већ велика већина људи пије најгори могући алкохол чистог пијанства ради), па рекао бих и свугде у свету - осим у, рецимо, исламским земљама где је то харам. По чему је лоше и што бирају теретану уместо дроге? Колико наркоманија уништава живота по Србији, требало би да плачемо од среће што омладина више воли тегове од шприцева. Што више воле тренерке од скупих одела је, по мени, мање питање укуса (који, уосталом, може да се научи) а више симболично „сиктер” скоројевићима, криминалцима и политичарима (знам, плеоназам) који се облаче у „Армани” као статусни симбол.

Отуд потиче и наклоност навијачима; навијачки феномен је у суштини само манифестација основне људске потребе да припада групи већој од себе. Некада су постојале разне групе којима се исказивала припадност - шира породица, братство, племе, задруга, црква, крај. Сам концепт нације је у ствари једна архи-група, најобухватнији колектив којем појединац може да припада. Али „раса” то већ није, барем у српској традицији. Расизам какав се повремено манифестује по Србији (рецимо мржњом према Ромима или црнцима) увезен је ђутуре из Америке, као и цели концепт „расног национализма” или „расионализма”.

Припремам посебан текст о феномену „расионализма” у Америци и како он са нашим просторима нема ама баш никакве природне везе - али о том потом. Овде је довољно да кажем како за просечног припадника „Аријевске нације” или „Стормфронта” нема никакве разлике између Срба с једне и Хрвата, Шиптара или Муслимана са друге стране. Чак штавише, истински трећерајховски носталгичари мрзе Србе а фаворизују ове друге народе као Фирерове саборце. Просто је незамисливо да неко ко себе сматра Србином може да се бави том причом. А чињеница да их има, колико год мало, доказ је у коликој мери је Србија загађена увезеним флоскулама.

Већ је много тога написано у прилог аргументу да су невладници физички и идеолошки потомци оних који су некада „реформисали” српско друштво по компартијској матрици, а сада то раде за рачун империје и идеологије „наднационалног напретка”. Некада су учили од бољшевика, а данас од Американаца. Отуд се баве Ромима на исти начин као што се професионални антирасисти у Америци баве црнцима. Отуд и цела прича о „правима геј, лезбејских би- и транс-сексуалних особа” и опсесија јавним парадирањем истих. Онај „Заштитник грађана” је у ствари из шведске увезен омбудсмен, а његово фамозно упутство о језику и звучи потпуно накарадно зато што је преписано (и притом лоше преведено) са енглеског.

Довољно је страшно и жалосно што се невладници свом силом жутократије која их подржава труде да глајхшалтују српско друштво по америчкој матрици. Али чињеница да се реакција на такво ментално силовање одвија по матрицама увезеним из америчке поп-културе је просто поражавајућа.

Нешто легитимнија позајмица, али ипак донекле зачуђујућа, је реп-музика, коју сам споменуо у прошлом тексту као један део вербалног отпора жутократији. Реп је феномен америчког црначког гета, који је крајем деведесетих комерцијализован да би потом постао прихваћен међу осталим „црнцима” по свету, од Арапа из банлијеа у Француској до тамнопутих Јевреја у Израелу. А ево изгледа и Србима. Додуше, изузетно је иронично што баштинике црначког музичко-вербалног израза називају „нацистима” баш невладници - који сами заслужују етикету изворног фашизма!

Ту стижемо и до оне одреднице о „десничарским организацијама”. Шта је то „левица” а шта „десница”, лета овог Господњег две хиљаде и десетог? Од распореда у француској скупштини сталежа пре двеста и кусур година направљена је једна лажна парадигма дозвољеног дијапазона политике. Пљуште етикете - либерали, конзервативци, традиционалисти, реформисти, фашисти, комунисти, демократе, националисти... али може ли ико да сопственим речима објасни шта конкретно било шта од тога значи? Тешко.

Суштинска разлика између оних који се данас зову „либерали” и „конзервативци” у ствари и не постоји. И једни и други би да имају апсолутну власт у свемоћној држави, како би могли да своје идеје, норме и вредности наметну остатку становништва. А тај приступ некако по дефиницији искључује визију државе као чувара слободе и правде - визију која је уткана у сваку нит српске историје. Зато се комунизам само силом калемио на нашим просторима, и у њему је увек постојао основан страх од српске духовне и државне традиције. Фашизам - свеобухватна подређеност држави - се исто тако никада није примио у народу, иако су и неки српски политичари (упоредо са остатком света) кокетирали са том идејом тридесетих година прошлог века.

Опште незнање о свему овоме доводи до ситуације да се људи, који у најбољој намери пружају отпор менталном насиљу које против српског народа врше невладници и жутократија, у ствари понашају идентично као и они против којих се боре.

Враћајући се на цитат са почетка овог текста, треба рећи да „паљење на српство и отаџбину” само по себи није лоша ствар. Камо среће да се више људи „пали” на то, уместо на „бољи живот” из домаћих и страних рекламних кухиња, или „ЕУропске вредности” из невладничких памфлетића! Под условом, дабоме, да се зна шта „српство” и „отаџбина” у ствари значе. Јер из понашања неких организација које себе представљају као патриотске, стиче се утисак да њихови чланови и симпатизери нису сасвим начисто с тиме.

Сам напад на Панчића, као и изјава једног од нападача да „ако је освета грех, ни пакао... неће тешко пасти”, сведоче да су у питању дубоко збуњени људи.

Патриотизам, или родољубље, је осећање љубави и привржености својој земљи, отаџбини. То подразумева и осуду оних који ту земљу нападају и скрнаве - попут жутократа. Ту нема ништа спорно. Национализам је вредновање припадности одређеној нацији. Ни то само по себи није негативна ствар. (Комунисти су били против национализма јер се он косио са класним погледом на свет). Када национализам прерасте из привржености својој нацији у мржњу или агресију према другој, онда постаје шовинизам. Занимљиво је да за ту појаву постоје изворне речи у француском (chauvinisme) и енглеском (jingoism) али не и српском.

Идеја српства је специфична по томе што се ослања на косовски завет и Лазаров избор да се бори за своју светињу и слободу па и по цену сопственог живота. То није никаква опсесија смрћу или поразом, како тврде злонамерни у свом ругању косовском завету, већ највиши израз љубави према животу - спремност да се тај живот положи у одбрану свега што га чини вредним. Како онда неко ко сматра да баштини Лазарев завет може да каже да је освета вредна Пакла?

Да су младићи из аутобуса истински познавали српство, сетили би се шта је давне 1901. писао Марко Миљанов Поповић: да је јунаштво чувати себе од другога, али је чојство чувати другога од себе.

Чак и из летимичног прегледа његових текстова јасно је да Панчић већ годинама врши вербално насиље над Србима као народом. Али то не значи да на то треба да се реагује физичким насиљем. Цивилизација се заснива на пропорционалном одговору; не толико оном хришћанском „ко тебе каменом ти њега хлебом”, већ више „ко тебе каменом, и ти њега каменом”. Потезање мочуге на реч је прибегавање аргументу снаге, а не снази аргумента. Тако се понашају жутократе (од самог петооктобарског пуча, па преко „Сабље”, до убиства Ранка Панића и полицијског млаћења и хапшења оних који различито мисле) и њихови господари. Њима правда лежи у топузу - а зна се чиме им, онда, смрде трагови.

Не значи то да треба бити пасиван или трпећи. Напротив. Али ако дође до тога да се на жутократе потегне и оружје - искрено се надам да неће, али никад се не зна - свако ко то уради треба да буде свестан једне ствари. Праведност борбе није само у њеном циљу, већ и у средствима која се у тој борби користе. Зато ме толико и брине, рецимо, што Београдски синдикат у песми „Welcome to Srbija” позива на тероризам. Разумем спомињање „Црне руке”, али Хамас? Бадер-Мајнхоф? (17) Новембар? Ако је и хиберболична метафора, много је.

Уколико се у борби за физички и духовни опстанак спустимо на ниво оних који тај опстанак угрожавају, не можемо победити. Али ако у тој борби будемо људи (као што је говорио покојни Патријарх Павле) и сачувамо своје најсветије вредности, ма шта да се деси - не можемо изгубити.

петак, 6. август 2010.

Отпор постоји

Американци имају израз, „не види шуму од дрвећа”, за некога ко се бави детаљима, па му промиче остатак слике. Посматрање Србије са дистанце је корисно за сагледавање те велике слике. Али има још једна америчка изрека: „Ђаво је у детаљима.” Некада је за разумевање остатка шуме потребно да се гледа и појединачно дрвеће.

У прошлом тексту сам се питао зашто ову и овакву власт народ толерише. Али да ли је баш тако? Или можда у Србији, далеко од очију режимских медија, ипак постоји покрет отпора, за који ћемо сазнати тек када крене у акцију?

Жељко Цвијановић, колумниста Новог Стандарда, сматра да постоји. Али не као завера „Црне руке” ономад, већ као шири друштвени покрет људи које је жутократија отерала на маргину друштва и одузела им будућност. Иако за то жутократе и њихови невладничке скутоноше криве „Милошевића и деведесете,” чињенице су неумољиве. Десет година су имали да нешто направе од Србије - и направили су пакао.

За разумевање стварног стања у друштву не треба гледати у службене и полуслужбене медије, већ у културу маргине - обесправљених, понижених и у страну гурнутих људи. Поготово ако је та маргина у ствари већина друштва, као што је случај у Србији. Послушајте рефрен песме „Реп и град” (YouTube):

Демократе/Хоће да нас преваре
Кажу иду у Европу/Лажу децу Србије.
Лоповчине/Своју земљу покрале,
Све третирају ко робу/И продају за доларе.


А ево шта пева Београдски синдикат у „Welcome to Srbija” (YouTube):

А ја им кажем: Издајници палите од мене,
слушајте добро сада ово саопштење,
оформили смо фракције, екипе су спремне,
као „Бадер Мајнхоф” има све да вас сјебем.
Спреман као „Хамас” репетирам калаш,
к'o „Новембар" ја те вребам док не постанеш мој талац.
Као Апис, „Црна рука”, за преврате сам зналац,
к'o Београдски синдикат држим чврсто правац...

Ово је питање живота и смрти,
и ове реке крви пустили сте први.
Сатеран у ћошак ја немам избор други,
свестан сам да губим, али биће ваших жртви...

Одговор је терор не би ли ме чули,
преживети нећу, али биће ваших жртви.

Песма је са новог албума, „Дискретни хероји”, који Синдикат дели бесплатно преко интернета, а посвећује га „дискретним херојима, свима који воде свакодневне битке, који се не предају без обзира на околности, који никада не стављају себе испред других и који пре свега и даље верују у сутра."

Жутократе су од Србије направиле државу у којој се једе буђав лебац, док власт једе ЕУропске колаче. У којој се за легитимни политички дијапазон проглашава простор између Чанка и Чеде. У којој за Србе нема места док се не одрекну себе - па ни тада.

Теоретски говорећи, народ у једној држави може да изражава своје ставове кроз медије, путем организација, и преко политичких представника. Али у данашњој Србији ништа од тога није могуће. Сва традиционална средства изражаја контролише жутократија. Народу преостаје или предаја, или прелазак у илегалу. Постоји дијапазон илегале, од теорије до праксе. На једном крају су форумашење по интернету, блогови, самиздати, песме. Напад на истакнутог јавног проповедника жутократије, мочугама у градском аутобусу, је негде у средини. А на оном далеком крају је пушка, па у шуму. Што по свему судећи није далеко.

Како упозорава Цвијановић:

„... ово није рђава власт, ово је језовита кулминација једног система устројеног 2000. године. Када видим странце, који нам кидају земљу и који се дефинитивно не понашају као наши пријатељи, када их видим колико су дубоко ушли у контролу српске друштвене сцене, када у својим рукама држе и власт и опозицију, када истовремено производе и денацификаторе и нацисте, када под контролу стављају и меинстрим и алтернативу, када утичу на режимске новине и када покрећу опозиционе сајтове, тада се експлозија мора догодити, и тада та експлозија јесте само питање времена и неумитних друштвених законитости.

И када тако бедно купите елиту, имаћете против себе маргину, дакле ову децу која су, колико год насилна и неконтролисана, шпиц једног отпора који ће расти у вери да, ако је освета грех, ни пакао му неће тешко пасти.”

(Нови Стандард, 4. август 2010, подвукао С.С.)

среда, 4. август 2010.

Продавачи моралне беде

Жутократско Тужилаштво за ратне злочине објавило је данас да одустаје од жалбе на одлуку енглеског суда да ослободи Ејупа Ганића. Пошто се Ганић већ тријумфално вратио у БиХ, а жалбовање по Лондону много кошта, одлучили су да се окану ћорава посла. Народ би, је ли, требало да буде неизмерно захвалан на овако пожртвованом раду својих владара, који, ето, гледају како да уштеде у овим кризним временима.

Тандара-броћ.

Никоме од жутократа није ни једне секунде било у интересу да се Ганић изручи Србији. Сам Врховни Жутник је ономад изјавио како му је свеједно хоће ли се Ганићу судити у Сарајеву (где су „државне” судије стале у његову одбрану, по чисто националној основи) или у Београду. На вест да су Енглези ослободили Ганића, реаговао је исто као и на пресуду МСП - одлично, све иде по плану. Или, његовим властитим речима: „Једна увреда мање-више, настављамо даље.” Док не понестане Србије, шта ли.

Образлажући одлуку да ослободи Ганића, енглески судија је навео да је Србија „злоупотребила процес” тако што је покушала да тргује Ганићевим изручењем. Ово се заснива на изјави Дамира Арнаута, човек који је у Лондону био задужен за Ганићеву одбрану у име муслиманског председника БиХ Хариса Силајџића. Према Арнауту, а како преноси британска штампа: „Србија је понудила да одустане од гоњења Ганића уколико босанске власти прихвате извињење за геноцид у Сребреници.”

„Не занимају ме теорије завере”, знао је да каже амерички економиста и политолог Мареј Ротбард, „већ чињенице завере.” Хајде, онда, да размотримо чињенице.

Прво, нико од жутократа није порекао Арнаутов навод. Друго, Ганић је заиста ухапшен почетком марта, баш у време када је Врховни Жутник покушавао да кроз Скупштину провуче теледириговану резолуцију о Сребреници. Из ових чињеница онда произилази теоретско питање: је ли могуће да је цела афера око Ганићевог хапшења био само део плана „општедруштвене трансформације”, како би се лакше убедио народ да су жутократама, ето, важне и српске жртве рата у БиХ?

Још један елемент мора да уђе у ову анализу. Наиме, Република Хрватска тужи Србију пред МСП за „геноцид" наводно почињен деведесетих. Један од аутора те тужбе је и садашњи председник РХ Иво Јосиповић, с којим се Тадић већ неколико пута најљубазније сусреће. Тужба је сама по себи поптуно бесрамна, јер никаквог „геноцида” над Хрватима није било. Напротив - 5. август, дан када је Туђман испунио Павелићев програм прогоном крајишких Срба, већ 15 година се слави као национални празник у Хрватској.

Жутократе су на Јосиповићеву тужбу одговориле противтужбом, у којој се нагласак ставља на усташке злочине из четрдесетих - да би одмах по њеном подношењу почели да причају од нагодби, узајамном повлачењу, вансудском поравнању... Жутократе не занима што Хрватска и данас спречава повратак избеглих Срба оптужницама за фиктивне ратне злочине. Жутократе није брига колико је Срба побијено у Туђмановој демокрацији деведесетих. На крају крајева, жутократе није брига ни за жртве усташког геноцида. Оне су тек кусур за успостављање „добросуседских односа" са Загребом. Уосталом, важно је да се покаже ЕУропсто тако што ће се Срби позвати да путују у Хрватску, иако их тамо злостављају и ментално и физички.

Они који би да „трансформишу” народ; који су спреми да за шаку долара залепе том народу етикету геноцидних злочинаца; који се боре за отету земљу тако што је предају коме год и где год стигну; који жртве усташког геноцида користе тек као средство нагодбе са Загребом; ти и такви су сасвим способни да ратни злочин попут масакра у Добровољачкој искористе за подмазивање резолуције о Сребреници.

А када и у том процесу доживе понижење и пропаст, онда се окрену народу и кажу, предомислили смо се, скупо нам.

Оскар Вајлд је једном описао циника као некога ко свему зна цену, а ничему не зна вредност. Патриотизам, правда и земља, образ и част - све је то жутократама прејефтино. А ништа од тога им не вреди ни зрна грашка. Једино што цене и уважавају је власт, коју купују потпуним одсуством основног људског достојанства и непресушним врелом моралне беде. Зато их презиру чак и њихови господари, колико год им верно служили.

Само није јасно зашто их још увек толерише народ. Онај којем припадају само именом.