„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

петак, 31. октобар 2014.

И рат бољи од тихог умирања

Својевремено сам овде записао да се од хлеба преживљава, али се без достојанства не живи. Човек који нема да једе, где да спава, и чиме да се покрије је фактички озверен - мора да се бави обезбеђивањем тих основних потреба, пре него што може да размишља о било чему другом. Исто као што здрав човек има милион жеља, а болестан само једну. Отуд је омиљена тактика владара данашњице да своје поданике озверавају тако што ће их држати на рубу сиромаштва. Србија под владавином квислиншког култа је више него одличан пример, али и у Америци влада исти принцип. Разлика је у нијансама.

Било како било, тако згаженим људима, доведеним на ивицу људске егзистенције - што физички што психички - није потребно смирено и сталожено научно резоновање, него нада. Потребна им је вера у себе и људе око себе, у смисао живота, у Бога Творца и Судију. Анализе бруто националног дохотка и пореских стопа им не значе ама баш ништа. Таквим људима ћу увек да препоручим дуплу дозу, рецимо, Ненада Благојевића него било шта од Небојше Катића или Душана Пророковића, без обзира што ова двојица често одлично пишу.

Пророковић, на пример, у сасвим солидном тексту за Фонд стратешке културе објашњава Путинову трећу посету Београду. Али притом не каже ништа што већ не знамо, а могућности које посета нуди омеђује шанцем опрезног оптимизма. Можда је то одговор на таблоидизацију свега и свачега, позив на трезвено размишљање и деловање. Ако.

Али шта онда рећи о оваквом упозорењу: „остаје отворено много питања како тај руски наступ може бити реализован и да ли уопште може бити реализован“? (подвукао Н.М.) Значи шта, нећемо да кренемо на пут јер би на њему могла да буде река, а не знамо има ли на њој мост, па како ћемо онда да је пређемо? То је изговор, а не аргумент. Изградићемо проклети мост кад до реке стигнемо, мостоградња није нуклеарна физика (мада народ који је изнедрио Пупина и Теслу не би требало ни од тога да зазире). Није проблем ни могућа река ни мост преко ње, већ неодлучност да уопште кренемо на пут.

Давне 1776, оснивачи САД мудро су констатовали: „искуство показује да је људски род више склон да подноси зло док је оно подношљиво, него да учини себи правду укидањем ствари на које је навикао.“ За њих је неподношљиво зло тада била акциза од 2 одсто на увоз чаја. Данас Американцима много горе ствари не сметају, толико им је померен праг трпљења. А тек Србима?

И ту онда долазим до коментара који је освануо испод Пророковићевог текста, када га је преузео  Нови Стандард, особе потписане са „Дона Д“:
У недоумици су они који се двоуме. Србија је под санкцијама и надзором који траје, ипак, преживела, а у овом часу је у највећој опасности од кад постоји. Запад нас сатире полагано, прорачунато, испланирано. Очигледно је да им је потребан плац без људи. Страх од рата и наше невоље што смо десетковали наоружање и војску читам као ушушканост у безнађе и жељу да неко други нешто уради за нас. Тако је, уистину, најлакше!
Исцрпљени, доведени до парализе свести требало би да се пробудимо и схватимо да је и рат бољи од тихог умирања. Док је још ово мало душе на длану не бисмо смели да просимо. Достојанство за почетак, сабирање најпре са собом, потом са осталима и видећемо брзо да снагу не могу да нам узму.
Само због овога сам био у искушењу да променим свој одраније познати став према коментарима, док ме потоња препирка брижних тролова није убедила у супротно. Али свака је „Дони“ ка' у Његоша: Плац без људи. Ушушканост у безнађе. Рат бољи од тихог умирања. Мало душе на длану. Достојанство за почетак.

Нада дестилована у неколико редака. Крст и бели лук за тролове и култисте.

Потписујем.

петак, 24. октобар 2014.

На пуцањ одавде 4: О настанку тероризма

Четврта епизода изузетног документарног серијала „На пуцањ одавде“ (A un solo disparo), управо се појавила на YouTube каналу шпанског е-магазина Semanario Serbio.
Препоручујем свима ово одлично остварење и још једном молим да подржите снимање наставака. Више информација наћи ћете на страници посвећеној пројекту.

Да поновим и овом приликом оно што сам написао поводом треће епизоде:
Дајте људима који се боре за све нас до знања да у тој борби нису сами. Да имају за кога и за шта да се боре. Да њихово племе „сном мртвијем“ не спава.
У времену свеопштег рушења, стваралаштво је револуционарни чин.

понедељак, 20. октобар 2014.

До истраге турске али наше...

Око Соколово, бр. 137
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Није могло да буде већег контраста између „параде“ уприличене 28. септембра по наредби страних господара Квислиншког Култа и параде (фотографије) на којој је руски председник био почасни гост, 16. октобра.

понедељак, 13. октобар 2014.

Тврд је орах воћка чудновата

Око Соколово, бр. 136
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Прошле недеље била је годишњица Жутог Октобра. Његове последице трају и данас, примећује Бранко Жујовић. Оно што се тада десило поновљено је на многим другим местима, за рачун истих господара: од Грузије и Казахстана до Египта и Туниса. А у Кијеву - двапут. Са познатим последицама.

О оном жутом октобру, и покушајима да се понови непокорним „босанцима“, пише Драган Милашиновић. Да је замишљена „обојена револуција“ ипак пропала, без обзира на исход тек протеклих избора, мишљења је Стефан Каргановић. По вестима које пристижу из Српске, већина тамошњих гласача ипак није поверовала у причу о магичном дрвеном коњу који ће им донети благостање чим га уведу кроз разваљену капију. Александар Дугин има разлога да бар тиме буде задовољан. Али имају и Срби.

Томе се надао и Оливер Вуловић, који је битним догађајима овог октобра сматрао и страначке изборе у ДСС, и долазак руског председника у Србију. На чело ДСС дошла је Санда Рашковић-Ивић; видећемо хоће ли и како то да изађе на добро. А Путин тек треба да дође.

Наду да ће његова посета покренути процес ослобађања од Запада изражава и Жељко Цвијановић. Не знам да ли људи које спомиње могу или желе да учине то што он предлаже. Али наћи ће се ко хоће. Тек, против Путинове посете дигли су ларму стандардни сумњивци - медији, култисти и амбасаде. Притом играју на карту деоба из 2. светског рата, на шта елегантно одговара Борис Алексић историјским чињеницама.

Ајде што су многи Срби по том питању збуњени - индукцијом или инерцијом - али изгледа да су и неки Руси. Сергеј Правосудов, на пример, којем је Черчил изгледа и даље ауторитет по питању 2. светског рата у Југославији. Или, у мањој мери, Тимур Блохин и Никита Бондарев. Алексића, изгледа, нису читали.

С друге стране, Владимир Димитријевић разуме да се В. В. Путин руководи филосовијом Ивана Иљина. А Радомир Почуча разуме шта је суштина рата у Новорусији - па је зато и отишао тамо да се бори. Русе разумемо, изгледа, боље него себе.

Андреј Фајгељ упозорава да у сасвим заслуженом слављењу Николе Тесле, запостављамо Михајла Пупина. Ђакон Ненад Илић подсећа на историју Цркве. А Александар Ђикић пише о три српска сужња данашњице, на које не смемо заборавити.

Што вели Ненад Благојевић, чудан су народ ти Срби. Колико се год трудили да нас претворе у звери, ми ипак остајемо човечни. Узалуд им и жути октобар и преумљавање.

недеља, 12. октобар 2014.

О црвеним, жутим, и у црно завијеним

Прошлонедељно подсећање на тековине Жутог Октобра пренели су многи делови Србосфере: Стање Ствари, Нови Стандард, Факти, Фонд Стратешке Културе, ФБ Репортер...

Реакција у коментарима има свакаквих. Од слагања до партијашења, од „брижног троловања“ до личног вређања и спиновања сопствених теорија завере у стилу „није битно о чему је текст, са'ћу ја да вам кажем...“ Нисам изненађен. Према Слободану Милошевићу нико није равнодушан. А они који су пали на причу „само њега“ и омогућили владавину квислиншког култа, спремни су на све осим да признају грешку.
Са параде у част Дана Победе 2013, Москва (фото: Шинхуа)
Посебно, међутим, хоћу да се осврнем на причу о „црвенима“, која је у пракси више „црвена харинга“ - средство којим се дискусија скреће с теме. Наиме, када се покрене дискусија о „комунизму“ онда се улази у са Запада наметнути хладноратовски оквир „Злих Руса“ и „Добрих Англоамериканаца“ - иако су нам ови први једина нада да се колонијалне окупације ових других једног дана ослободимо.

уторак, 7. октобар 2014.

Звијезда је црне судбе над њом

Око Соколово, бр. 135
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Ово ће бити нешто дужа верзија Ока, у којој ће бити речи о текстовима од средине септембра до данас, јер сам у међувремену био на путу.

Чудна је ствар ова рубрика. Започета као место за кратко коментарисање неколико занимљивих текстова, прерасла је у недељни преглед текстова из Србосфере. Многе споне у старијим текстовима више нису ни доступне, што је последица обарања и поновна подизања страница, али и аљкавог односа према прошлости. Не знам чак ни колико људи чита ове текстове - нису међу најпопуларнијим, нити се лако преносе због силних спона и цитата. Али колико год труда отишло на ажурирање Ока, мислим да вреди: јер да парафразирам једног америчког колегу, тиранија се заснива на непримећивању и забораву. А Око је сведочанство да нисам једини који што примећује, што памти.

У данима пред референдум о отцепљењу у Шкотској,Леон Којен је писао о косовском преседану који се Империји сада враћа као бумеранг, док је Мухарем Баздуљ свој коментар закључио упозорењем да пре или касније, „шејтан дође по своје“. Истина, Шкоти су се (ако је веровати званичним резултатима) из страха определили да остану британски поданици. Али шејтан је стрпљив и није му мрско да чека...

недеља, 5. октобар 2014.

Жути Октобар

У једној верзији српске историје, 5. октобар 2000. године је био тријумф народне револуције против окрутног диктатора, демократије над деспотизмом, изборне воље грађана над самовољом владајуће класе. Нажалост, аутори те верзије историје су исти они медијски манипулатори који стоје иза „просрпског“ Бориса Тадића, „патриотске“ владе Вучић-Дачић, и осталих перјаница „демократије“ и „људскик права“ - од Чеде Јовановића до Соње Бисерко - који Србији већ ево 14 година наживо ваде душу.
'ајде сад сви, мирно и достојанствено, да запалимо Скупштину...
Бајка о 5. октобру као тријумфу демократије равна је илузији кабинета Буша Млађег да они својим делима стварају реалност, а да другима само преостаје да о њој пишу.

Народ је тог октобарског дана изашао на улице у убеђењу да се бори за слободу и правду, боље сутра и поштовање изборне воље. Али то није била револуција, већ преврат. Уместо слободе, народ је добио квислиншки култ, који му товари лажни терет кривице за балканске ратове не само деведесетих већ докле год сеже историја. Заменио је доминацију једне корумпиране партије диктатуром још корумпираније и далеко прождрљивије осамнаестоглаве немани - и њених спонзора у Вашингтону и Бриселу. Чак и после пропасти ДОС-а, све потоње владе је стварала или рушила управо Атлантска Империја, при чему жеље народа Србије нису имале ама баш никакав утицај.

субота, 4. октобар 2014.

Од Рачка до Жутог Октобра

Део под насловом „Србија, године 2000“, из есеја Џона Лохленда (John Laughland) „Техника државног удара“, објављеног (оригинал) 21. јула 2009. 

Вилијам Вокер (извор)
Ово није теорија завере - већ чињенице завере

Свргавање Слободана Милошевића, дабоме, није први пут да је Запад тајним каналима мењао режим. Уклањање са власти Саљија Берише у Албанији 1997. и Владимира Мечијера у Словачкој 1998. десило се под великим утицајем Запада. У случају Берише, један веома насилан устанак представљен је као спонтани и добродошли пример снаге народа. Лично сам сведок како је међународна заједница, а посебно ОЕБС (OSCE) изманипулисала извештаје изборних посматрача како би дошло до промене власти. Међутим, петооктобарска смена Милошевића у Београду је важна зато што је сам Милошевић био толико познат, и зато што је „револуција“ којом је збачен послужила као пример „народне воље“.

Позадину пуча против Милошевића изванредно је описао Тим Маршал (Tim Marshall), репортер телевизије Скај (Sky). Његово сведочанство је вредно управо зато што он о тим догађајима пише са одобравањем; занимљиво је и зато што се овај новинар хвали својим везама са обавештајним службама, посебно оним Велике Британије и САД [...].

среда, 1. октобар 2014.

Интервју за Геополитику: Троја овог доба

Крајем септембра дао сам интервју за магазин Геополитика, који је објављен у штампаном издању за октобар (број 79, стр. 5-7).


Са уредником Геополитике Слободаном Ерићем разговарао сам о садашњости и будућности Србије, Русији, (америчкој) Империји, људским правима, истини о Косову... Из најаве:
Данашња Србија одаје прилично поражавајући утисак неимаштине, очаја и безнађа - а са друге стране је потпуно сумануто претварање медија и државног апарата (онога што зовем „квислиншки култ“) да је ово најбоља могућа власт са најбољом политиком и мада није све баш сјајно, биће боље - само што није - чим се испуни још један захтев Империје. Али захтеви стално пристижу, а обећано боље сутра никако да стигне.
Редовним читаоцима Сокола већи део интервјуа ће звучати познато, али има и неких нових, досад неизречених ствари. Цео текст можете да прочитате у штампаном издању; поставићу електронску верзију када буде доступна.