„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

четвртак, 6. септембар 2012.

Српска русофилија и руска србофилија

„Шта је то Русија икад учинила за нас?“ једно је од омиљених питања следбеника квислиншког култа. Најчешће га постављају уз гримасу, потпуно незаинтересовани за било какав одговор. Јер, по њима, Русија за Србију никада није учинила ама баш ништа добро - за разлику од њихових тренутних господара, је ли, који просто не знају шта ће од добронамерних бомби, демократских санкција и миротворачких преврата...

(илустрација: Глас Русије)
Нормалном човеку - што култисти додуше нису - довољно би било само што нас Русија никад није бомбардовала. За разлику од ЕУропско-атлантских „доброчинитеља“. Од Петра Великог наовамо, када је победом над Шведском стекла статус европске силе, Русија се трудила да помогне потлаченим православним хришћанима под османском владавином. Уз Србе су били малтене од самог почетка ослободилачких ратова; Карађорђев устанак је угушен углавном зато што је 1812. Русија била заузета Наполеоновом инвазијом.

Цео 19. век Русија подржава Србију у борби за независност. До захлађења долази када књаз Милан склапа тајни споразум са Бечом (1881) о ступању у вазални однос, али се ствари поправљају после пада Обреновића. Када је Аустро-Угарска анектирала Босну и Херцеговину 1908, Русија није била довољно јака да се томе супротстави, пошто је управо изгубила целокупну флоту и много војске у рату против Јапана и на једвите јаде угушила револуцију. Али већ шест година касније, Цар Николај је одржао реч и стао у заштиту Србије. Ту одлуку је платио главом, а Русија са седам деценија комунизма. Али шта су Руси икада учинили за Србе?

Спомињао сам недавно књигу једног Американца који је 1915. боравио у Србији; у књизи се на више места спомиње како су Руси чинили далеко више од Американаца или Енглеза у организацији болница и санитета. Ни о томе се не прича, пошто Руси никада ништа нису учинили за Србе.

Краљ Александар је после Великог рата подигао споменик захвалности Француској. Споменика Русији нема - иако су Руси поклањали Србији што оружје, што муницију, што људе, док су Французи сваки грам своје помоћи наплатили. Бранко Жујовић наводи податак да је царска Русија у Србију током рата послала 120.000 пушака и 190 милиона метака - који су итекако могли да буду од користи руским војницима против Аустрије и Немачке. Цитира мемоаре ађутанта регента Александра, у којима пише: „Пуни бродови одела, веша, хране, муниције и свих врста намирница, стизали су скоро посведневно у Прахово и тамо истоваривани као поклон...“ Адмирал Михаил Весјолкин, који је командовао операцијом помоћи Србији, нема свој споменик - а мало ко од Срба уопште зна његово име. Јер, шта су то Руси икад учинили за нас?

Сад када је јасно да је дугогодишња владавина квислиншког култа систематски опљачкала Србију - којој прети не само банкрот већ и глад (!) - жути медији дижу галаму на „скупе руске кредите“ и „поклоњена“ предузећа. Класична замена теза, дабоме, јер су управо жутократе узимале робовласничке зајмове од ММФ-а и ЕУропских банкстера, а својим господарима поклањале железаре, шећеране и драги Бог зна шта све још.

На западу се руско-српски односи описују клишеом о „етнорелигијској солидарности“ као основи некаквог традиционалног савезништва. Нема сумње да се многи србофили у Русији и русофили у Србији воде заједничким елементима културе, традиције и наслеђа. С тим да Руси обично своју србофилију изражавају кроз практичну помоћ Србима: слали су добровољце, муницију и лекаре у српске ратове; Србију штитили што ратовима што дипломатијом; а ево сад гасе и пожаре по Србији. Док се српска русофилија најчешће  манифестује кроз чекање да Руси дођу и нешто учине за нас. Пошто, бива, никад нису...

Од османског ропства и аустријског унијаћења, многи Срби су избегли у Русију и тамо живели и радили. Бежећи од бољшевика, многи Руси су нашли уточиште у Србији двадесетих и тридесетих година прошлог века. И једни и други су домаћинима оставили велики допринос.

Руско-српски односи током друге половине 20. века у ствари и не постоје, јер не постоје ни Србија ни Русија. Совјетски Савез и Брозова Југославија воде се личним интересима својих самодржаца, често на штету већинских народа у обе земље. Али Београд и Москва свеједно остају спојене посуде: када је јануара 1992. Бадентерова комисија донела одлуку да призна југословенске републике као државе, била је вођена руским преседаном: Борис Јелцин је већ прогласио независност Руске Федерације од СССР, у тадашњим границама. Ко зна да ли би историја била нешто другачија да је којим случајем успео пуч против Горбачова, августа 1991. Односно, да и пучисте и Горбачова није надмудрио Јелцин, који ће се убрзо испоставити као „амерички човек“.

Али ако је веровати бројним руским изворима, управо је Јелциново препуштање Србије милосрђу НАТО, у пролеће 1999, довело до његовог пада и руског отрежњења спрам „пријатељства“ Запада. Нажалост, у јесен 2000. власт у Београду преузима ДОС, који се Москви сасвим оправдано чини као реплика Јелцинове квислиншке клептократије.

Тек негде од 2005. Москва наилази на искреног саговорника у Београду; али реизбором Бориса Тадића за председника у јануару 2008, а потом и стварањем жутократије у јулу исте године, Београд опет улази у орбиту Империје и Руси силом прилика постају већи Срби од Срба.

Овој новој, послежутној власти свашта може да се приговори, од састава до изјава. Али урпкос томе, чини се да су свесни како је једини излаз из потпуног колапса до којег је Србију замало довела жутократија - окретање Русији. То само по себи неће бити довољно, али можда је предзнак неког будућег курса, даље од ЕУропства а ближе слободи.

Онај горе споменути споменик Француској тешко да је подигнут из чисте захвалности, али у некој мери сигурно јесте из политичке рачунице: после краха царске Русије, Француска је постала главни ослонац новостворене Краљевине СХС у Европи.

Ко зна, можда ће у неко скорије време - на годишњицу почетка 1. светског рата, рецимо - ипак у Србији да осване споменик адмиралу Весјолкину, или цару Николају II Романову, као макар делић заслуженог признања за све што Русија заиста јесте учинила за Србе. Разлога је прегршт: што из рачунице, што из истинске љубави, али сигурно да би се коначно запушила лажљива уста острашћених култиста, који више воле америчку бомбу од руских бомбона.

5 коментара:

Witch-king of Angmar је рекао...

Добар текст. Имао бих само једну примедбу, минорну можда, али ипак мислим да је у контексту чланка битна. Наиме, написао си да су "Руси чинили далеко више од Американаца или Енглеза у организацији болница и санитета". Мислим да није у реду критиковати САД у овом случају јер су оне те 1915 и даље биле неутрална држава. Вероватно си мислио на Француску али се омакло.

CubuCoko је рекао...

Критику је упутио Фортијер Џонс, аутор споменутог мемоара (With Serbia into Exile); хтео је да објасни да су амерички и енглески новинари - Французе није ни спомињао - писали надуго и нашироко о доприносу сопствених земаља, који је спрам руског био надасве скроман.

Unknown је рекао...

Одличан текст. Пријатељ ми је препоручио овај блог. Иначе сам члан Друштва српско руског пријатељства Братство из Бања Луке и уредник нашег часописа "Газета". Интересује нас да ли можемо да објавимо овај чланак на нашем сајту: http://www.srpbratstvo.org/ и у нашем часопису, јер желимо да људи,а посебно млади у Републици Српској чују и друге ставове осим оних које нам сервирају политичари и ТВ. Поздрав из Бања Луке

Милан Милковић, СРП Братство
srpbratstvo.gazeta@gmail.com

CubuCoko је рекао...

Може, Милане, слободно. Хвала!

Анониман је рекао...

Ово не треба пропустити... не у смислу срдачне препоруке, већ ради грађења дискурса:

http://trzisnoresenje.blogspot.com/2012/10/zasto-mi-rusija-nikada-nece-biti-na.html