„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

среда, 21. новембар 2012.

Неподношљива исплативост издајништва

"Treason doth never prosper: what’s the reason?
Why, if it prosper, none dare call it treason."

Елизабетански дворски песник, Џон Харингтон (1561-1612) оставио је за собом овај политички епиграм. Разлог, вели, што се мислило да издаја не успева је што успешни издајници постају владари, па се онда нико не усуђује да их оптужи за издају.

Четири века касније, у ментално окупираној земљи Србији, Харингтонов епиграм и даље важи. Иако је режим Друга Боте наизглед давна прошлост, власт која га је наследила не само да се не усуђује да деловање жутократа назове издајничким, већ и сама наставља исту политику!
Дан Вештица 2012.

Годинама су колале разне теорије о Тадићевом издајништву, од тајног порекла до сексуалних склоности, међу којима моја полу-шаљива теза с краја 2010. године - да „просрпски председник“ или има чип у глави, или imperius клетва из фантастичног света Харија Потера заиста постоји - још звучи и реалистично. Врховни Жутник је у пуном смислу те речи био теледириговани аутомат за извршавање жеља и хирова Империје и Брисела.

На крају се испоставило да Друг Бота није морао да буде чипован, нити омађијан, да би се понашао као слепи послушник Империје. Једноставно је имао комплекс југословенства, па је хтео да „промени код“ Срба и претвори их у нешто друго, како би тако постао прихватљивији господарима на Западу. Радило се о тешком случају стокхолмског синдрома, појачаног духом самопорицања; објашњиво, дакле, без призивања било какве фантастике.

Слично објашњење примењиво је и на Ивицу Дачића, који је сам признао да је баштиник  титоизма. Све постаје јасније ако се на линију Слободана Милошевића са Осме седнице гледа као на јерес, тј. отпадништво од титоистичке догме, којој су  невладници и жути „грађанисти“ (па тако и ДС, коју су на крјау преузели) остали верни. Уласком у жуту коалицију лета 2008, Дачић се одрекао „јереси“ - тј. става да би Срби требало да имају иста права као и остали „народи региона“, а не да су криви што су живи. Па пошто је тако прихватио догму по којој су Срби нижа бића, сасвим је логично да се и он понаша поданички.

Али шта би Томи Николићу, самозваном домаћину из Бајчетине? Некадашњи намесник Радикала, који је тек после посипања напредњачким пепелом дошао до фотеље, ових дана вели како је „нормализација односа Београда и Приштине у интересу свих грађана Србије, пре свега, Срба који живе на Косову и Метохији, али и целе Југоисточне Европе“, И додаје да нема везе што расте број евроскептика и што је ЕУ у кризу (финансија, идентитета, политике), њему је то и даље једино одредиште!

Како неко здраве памети може да заступа улазак - и то тек теоретски, обећани, неодређени и у далекој будућности - у поредак где би њега самог хапсили јер сам пече ракију, без 10,000 потребних дозвола, потврда, атеста, акциза, итд.? Где држави и народу којима он председникује поричу право на постојање? И то зарад интереса некакве „Југоисточне Европе“! Најлакше би било рећи да је Торис омађијан, или су и њему неком приликом уградили чип марке „Борат“ у главу. Али истина је много једноставнија, и тужнија.

Наиме, издаја се у Србији данас исплати.

Од када су на власт зајахали сентандрејски курсисти, нити један политичар није сносио последице за издајничко понашање, док су многи, да не кажем сви, на њему добро зарадили. И ту добит не мере само парама, већ и утицајем, некретнинама, и другим привилегијама положаја.

Неко ће упитати, а где је ту Ђинђић? Па није ваљда да верујете да је иза његовог убиства заиста стајао неки фантомски „антихашки лоби“, или одједаред измишљени криминални клан? То се од почетка чинило као класична балканска замена теза. Зар је случајно што је смакнут баш када је почео да изражава незадовољство што Империја није одржала своја обећања од пре 5. октобра, или што је његовим смакнућем апсолутну власт - колико год кратко - добио најгори олош из грађанистичког табора?

Ма колико кварни и имуни на част и поштење били данашњи политичари у Србији, не морају да буду посебно паметни да виде што би и слепцу требало да буде јасно. Ако се усуде да пркосе Империји, прети им лично страдање - било пад у политичку немилост (видети Коштуница, В.) било прилика да се придруже Ђинђићу у Хаду. С друге стране, ако у служби Империје злостављају сопствени народ, од тога ће они лично имати само користи. Народ ће да ћути и трпи, као и досад - или чак, медијски слуђен, да тражи још.

И Империја и њени послушници, дакле, верују да је народ потпуно сломљен, покорен и пасиван. А ако је то тако, онда издајничко понашање које се нама чини потпуно апсурдним за њих у ствари представља потпуно логичан избор.

Империја се променити неће, док не пропадне. (А хоће, само ка' ће, не знамо.) Исто важи и за ЕУ. Политичари су такви какви су, неће им одједаред израсти морал. Једино што у овој једначини може да се промени је понашање народа.

И онда, простом математиком, долазимо до неминовног закључка: подаништво политичара ће престати када престане подаништво у довољно великом делу народа који ће бити вољан да нешто предузме - притом не мислим на масовне протесте, лупање у шерпе и дување у пиштаљке - како би подигао цену издаје до неисплативости. Тиме од њих нећемо направити родољубиве политичаре, али ће то бити добар почетак.

Јер како ономад рече Његош, кроз Владику Данила у Горском вијенцу:

„Вук на овцу своје право има,
ка тирјанин на слаба човјека.
Ал' тирјанству стати ногом за врат,
довести га к познанију права,
то је људска дужност најсветија!“

2 коментара:

Srbo је рекао...

Издају је најлакше оправдати увјеравањем самог себе да је народ стока, да боље није ни заслужио и да би сваки припадник народа исто радио на њиховом мјесту. Онда нема моралних препрека.
Е, сад је питање да ли народ може да их разувјери...

Gray Falcon је рекао...

Да, заборављају људи да није Његош рекао "пучина је стока једна грдна", већ то пише "Селим везир... посланик све земље цара."

А то данас и пишу и говоре не само квислиншки култисти, већ и разни посланици нових царстава: Клинтонове, Ештонове, Филеи, Кацини, свеједно.