Претпоставку да је на причу о референдуму Државно Дно пристало како би пребацило кривицу за своју издају на народ потврдио је јутрос нико други него Друг Дачи. По
њему, „референдум сада нема смисла, јер је очигледно да Срби са Косова
не би прихватили његов већински резултат.“
Како Дачи зна
какав ће бити „већински резултат“? Или зна шта мисли већина грађана Србије - у шта чисто сумњам - или му је апсолутно свеједно, јер ће он, тј. Државно Дно, да им каже шта треба да мисле. Па и лажирањем резултата референдума, ако треба. Не би било први пут.
Али и ово им одговара, јер сад могу да кажу
„ето, народ није хтео референдум, што значи да подржавају нас и нашу
политику“. Нема то везе са логиком и здравим разумом, дабоме; али има са
континуитетом издаје коју Државно Дно спроводи за рачун својих
господара.
Слична је прича и са Уставним судом. Месецима легитимна удружења грађана траже да се испита уставност IBM „споразума“, а УС ћути. Али је зато пресудио да су забраном „параде поноса“ прекршена уставна права - парадера, ваљда. Сад им смета жути закон о окупљању, а не када jе њиме требало спречити демонстрације против издаје или крађе избора. Доказ више да у Србији више не постоји правни поредак.
Да је референдум већ одржан,
и да се Државно Дно не придржава ни његових резултата, ни Устава, ни
закона, већ искључиво инструкција Вашингтона и Брисела, о томе дабоме
нема ни речи. А требало би.
„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)
уторак, 30. април 2013.
недеља, 28. април 2013.
Ватрено коло
Из данашњег есеја блогера Данијела Гринфилда, поводом једног јеврејског празника:
Или можда није.
Коло је захтевно, не зато што је компликовано, већ зато што умара. Неки испадну, али други се придруже. Погрешно је бројати колико их је. Бројати губитке, а не марити за принове. Нама никада није била судбина да будемо бројан народ, да наквасамо у империју, иструлимо од покварености и удавимо се у сопственом отпаду. Од ватре лакше беже мали и брзоноги. Неки, уморни од трке, напусте коло, падну у ватру или у помрчину, и нестану. Али ми настављамо. Увек.Свака сличност са Србима је случајна.
Или можда није.
петак, 26. април 2013.
Референдум је већ одржан
Одговор Државног Дна на критике које су им упућене поводом „договора“ из Брисела не оставља много места за недоумице о њиховом карактеру.
Господар Vuchich каже да неће да буде „ратни поглавица“ Срба (је ли то нешто као Warchief of the Horde? Шта су то њему Срби, орци?), тврди да влада може да падне али је „договор“ неприкосновен, и каже да ће мишљење владике Амфилохија вредети кад овај добије изборе. Али Herr Wolfgang, па ни фи нисте допили исборе, фећ сте дошли на фласт крос пост-исборну математику, nein? О крађи гласова коју сте обећали да истражите, па на то заборавили чим сте дошли на власт, да се и не говори.
За то време Дачи(ћ) се у свом већ познатом стилу бреца да неће тамо неко из дијаспоре да му каже како је подаништво ЕУ лоше. Па ко боље зна како је у ЕУ од људи који тамо живе, Соња Лихт? Да су му они који су отишли за парама послали поруку подршке, певао би оде дијаспори - али пошто они махом не маре за Србију па самим тим ни њега, узалуд се нада. Ваљда мисли да је страшно паметан кад позива: „Вратите се у Србију, делите судбину свих, па онда делите лекције.“ Да је на оним молитвеним доручцима у Америци уместо на крофне обраћао пажњу на саговорнике, можда би научио ону америчку пословицу: „Пази шта желиш, могло би да ти се оствари“.
За то време приједсиједник Торис клечи због Сребренице и проглашава прекодринске Србе „Босанцима“, све по сценарију Herr Шокенхофа. И одмах добија позив у Загреб, да присуствује реинтеграцији (не)овисне државе Хрватске у обновљену хабсбуршку империјЕУ. Има ли већег признања!
И онда, после све ове моралне, политичке и сваке друге беде, скупштинској опозицији једино је пало на памет да предложи референдум. Типично, премало и прекасно.
Прво и пре свега, ко је још чуо да се о поштивању Устава одлучује плебисцитарно? Или се Устав поштује, или се не поштује. Нема средине. А Устав је усвојен референдумом.
Друго, или влада има мандат да „договара“ капитулацију, или нема. Највећи проблем у свету данас, не само наш, је што свако хоће да избегне одговорност за своје поступке. Ако су потписали то што су потписали под притиском ЕУ и Империје, онда нека то лепо кажу, јер је такав „договор“ ништаван. А ако нису, онда не могу и не смеју да се сакривају иза народа некаквим смоквиним листом од референдума. Поготово зато што тим народом свакодневно најциничније манипулишу.
Зашто да им поверујемо да уопште маре за вољу народа, када ту вољу апсолутно игноришу на сваким изборима. Или смо можда заборавили да се 2008. гласало за Ивицу Дачића, родољубивог социјалисту, а не Жутократу Дачија? Исто као што се 2012. гласало за Томислава Николића и Александра Вучића као пресвучене радикале, а не Ториса и Wolfganga, пресвучене квислинге. Где још има на свету да политичари овако безочно лажу народ, а за то не сносе ама баш никакве последице?
Треће, чак и да је веровати оваквој власти, није веровати њиховим господарима. Међу адвокатима, политичарима и новинарима у Империји важи правило да се никада не поставља питање на које се унапред не зна одговор. Сећате ли се референдума за „неовисност“ Миловог Монтенегра? Расписан је тек онда када је резултат био унапред загарантован, а ЕУ је одредила магични праг који је, гле чуда и изненађења, погођен у промил. Зашто би са овим референдумом бити иоле другачије?
У демократској Америци се редовно на референдумима доносе закони, које онда судови прогласе неважећим јер се не свиђају Вашингтону. „Воља народа“ мало сутра. У цивилизираној Француској се толико света изјаснило против тзв. геј бракова, па их је власт свеједно прогласила важећим. Опет, ко од њих мари за вољу народа! Сигурно не ЕУропску унију, која је својевремено натерала Ирце да гласају поново, пошто су на првом референдуму одбили Лисабонски уговор. Дакле, гласајте док се не постигне жељени резултат, а онда има да ћутите, вечним муком гробнице.
Ако се сећате, Север је већ одржао референдум. На Сретење 2012, рекли су „не“ Тачијевој абортираној НДК, огромном већином гласова. Потом је Дачи на њих послао жандармерију. Ето колико је њему стало до демократије, воље народа, референдумских резултата. Паметном доста.
Из понашања Државног Дна ових дана, Стефан Каргановић извлачи закључак да је Србија у огромној опасности: „Људи који администрирају њеном судбином (они ничим не владају, то се подразумева) недоступни су позивима савести или моралним утицајима било какве врсте. Они су зомбифицирани инструменти туђе воље и слепи спроводници туђег интереса.“
Понудите им прилику да се покају и искупе, јер то заслужује свако, чак и они (посебно они!) који су направили пакт са ђаволом. Али ако Бога знате, немојте им нудити прилику да вас „легитимно“ поведу са собом у пакао, било парафима, потписима, обећаним датумима, или неким монтираним плебисцитом.
Господар Vuchich каже да неће да буде „ратни поглавица“ Срба (је ли то нешто као Warchief of the Horde? Шта су то њему Срби, орци?), тврди да влада може да падне али је „договор“ неприкосновен, и каже да ће мишљење владике Амфилохија вредети кад овај добије изборе. Али Herr Wolfgang, па ни фи нисте допили исборе, фећ сте дошли на фласт крос пост-исборну математику, nein? О крађи гласова коју сте обећали да истражите, па на то заборавили чим сте дошли на власт, да се и не говори.
За то време Дачи(ћ) се у свом већ познатом стилу бреца да неће тамо неко из дијаспоре да му каже како је подаништво ЕУ лоше. Па ко боље зна како је у ЕУ од људи који тамо живе, Соња Лихт? Да су му они који су отишли за парама послали поруку подршке, певао би оде дијаспори - али пошто они махом не маре за Србију па самим тим ни њега, узалуд се нада. Ваљда мисли да је страшно паметан кад позива: „Вратите се у Србију, делите судбину свих, па онда делите лекције.“ Да је на оним молитвеним доручцима у Америци уместо на крофне обраћао пажњу на саговорнике, можда би научио ону америчку пословицу: „Пази шта желиш, могло би да ти се оствари“.
За то време приједсиједник Торис клечи због Сребренице и проглашава прекодринске Србе „Босанцима“, све по сценарију Herr Шокенхофа. И одмах добија позив у Загреб, да присуствује реинтеграцији (не)овисне државе Хрватске у обновљену хабсбуршку империјЕУ. Има ли већег признања!
И онда, после све ове моралне, политичке и сваке друге беде, скупштинској опозицији једино је пало на памет да предложи референдум. Типично, премало и прекасно.
Прво и пре свега, ко је још чуо да се о поштивању Устава одлучује плебисцитарно? Или се Устав поштује, или се не поштује. Нема средине. А Устав је усвојен референдумом.
Друго, или влада има мандат да „договара“ капитулацију, или нема. Највећи проблем у свету данас, не само наш, је што свако хоће да избегне одговорност за своје поступке. Ако су потписали то што су потписали под притиском ЕУ и Империје, онда нека то лепо кажу, јер је такав „договор“ ништаван. А ако нису, онда не могу и не смеју да се сакривају иза народа некаквим смоквиним листом од референдума. Поготово зато што тим народом свакодневно најциничније манипулишу.
Зашто да им поверујемо да уопште маре за вољу народа, када ту вољу апсолутно игноришу на сваким изборима. Или смо можда заборавили да се 2008. гласало за Ивицу Дачића, родољубивог социјалисту, а не Жутократу Дачија? Исто као што се 2012. гласало за Томислава Николића и Александра Вучића као пресвучене радикале, а не Ториса и Wolfganga, пресвучене квислинге. Где још има на свету да политичари овако безочно лажу народ, а за то не сносе ама баш никакве последице?
Треће, чак и да је веровати оваквој власти, није веровати њиховим господарима. Међу адвокатима, политичарима и новинарима у Империји важи правило да се никада не поставља питање на које се унапред не зна одговор. Сећате ли се референдума за „неовисност“ Миловог Монтенегра? Расписан је тек онда када је резултат био унапред загарантован, а ЕУ је одредила магични праг који је, гле чуда и изненађења, погођен у промил. Зашто би са овим референдумом бити иоле другачије?
У демократској Америци се редовно на референдумима доносе закони, које онда судови прогласе неважећим јер се не свиђају Вашингтону. „Воља народа“ мало сутра. У цивилизираној Француској се толико света изјаснило против тзв. геј бракова, па их је власт свеједно прогласила важећим. Опет, ко од њих мари за вољу народа! Сигурно не ЕУропску унију, која је својевремено натерала Ирце да гласају поново, пошто су на првом референдуму одбили Лисабонски уговор. Дакле, гласајте док се не постигне жељени резултат, а онда има да ћутите, вечним муком гробнице.
Ако се сећате, Север је већ одржао референдум. На Сретење 2012, рекли су „не“ Тачијевој абортираној НДК, огромном већином гласова. Потом је Дачи на њих послао жандармерију. Ето колико је њему стало до демократије, воље народа, референдумских резултата. Паметном доста.
Из понашања Државног Дна ових дана, Стефан Каргановић извлачи закључак да је Србија у огромној опасности: „Људи који администрирају њеном судбином (они ничим не владају, то се подразумева) недоступни су позивима савести или моралним утицајима било какве врсте. Они су зомбифицирани инструменти туђе воље и слепи спроводници туђег интереса.“
Понудите им прилику да се покају и искупе, јер то заслужује свако, чак и они (посебно они!) који су направили пакт са ђаволом. Али ако Бога знате, немојте им нудити прилику да вас „легитимно“ поведу са собом у пакао, било парафима, потписима, обећаним датумима, или неким монтираним плебисцитом.
четвртак, 25. април 2013.
Једно подсећање и једно предвиђање
Крајем фебруара 2006, када су у Бечу почели „преговори“ између шиптарских сепаратиста и власти
Србије, а под патронатом „Контакт групе“ и знаног ICG-миротворца
Мартија Ахтисарија, на међународном француском радију (Radio France Internationale - RFI) емитован је занимљив коментар њиховог дугогодишњег сарадника Станка Церовића.
Транскрипт коментара сам пренео у јуну 2006. Није привукао велику пажњу, јер су тада све очи биле упрте у отцепљење Миловог Монтенегра. Али и Империја и Шиптари су већ планирали следећи корак у остварењу свог коначног циља. Прочитајте Церовићев коментар поново (посебно делове које сам подвукао), па онда погледајте шта предвиђа парафирани „договор“ из Брисела.
А онда се упитајте: ако жртва пристане на силовање, па још каже да у њему ужива, мислите ли да ће силовање потом да престане?
Торисово „Опростите што постојимо“ је само почетак...
Поводом почетка преговора о Косову...
Станко Церовић, RFI, 20.02.2006.
Овакви какви су, преговори између Приштине и Београда, који су данас почели у Бечу, немају никаквог реалног значаја за будућност Косова, али и такви какви су, указују на тежину проблема са којим су суочени не само Срби и Албанци, него и међународна дипломатија.
Проблем је толико тежак, компликован и важан, да се буквално ништа не може препустити самим Србима и Албанцима. Каже се да ће они преговарати само о унутрашњем уређењу Косова, тј. о правима Срба који још остају на Косову – али чак ни ти технички детаљи немају смисла док се званично не донесе одлука о томе какав је статус Косова.
Боде очи да нема смисла разговарати о унутрашњем уређењу државе прије него што се зна да ли је то држава и чија је. Ово наравно зна најбоље међународна дипломатија која организује ово тобожње преговоре, јер потребно је да се Албанци и Срби срећу с времена на време и дају утисак да преговарају, да би онда Контакт група могла да се појави као да пресијеца чвор између њих, јер се ови не могу договорити, па ће Контакт група да објави како је до сада била неутрална, али, ето, пошто Срби и Албанци не могу да се договоре, она ће да им наметне рјешење: а рјешење – после дугог и неутралног размишљања, како ће се објавити – је независност Косова.
Знају се и аргументи који ће пратити ту одлуку. Како то каже Јесен-Петерсен, који управља Косовом, „на крају крајева, морате да водите рачуна о вољи већине“ - то је нека врста демократског аргумента. Додаје се и економски аргумент, и то се понавља у свим репортажама са Косова: да је Косово ужасно заостало, преко 60% незапослених, и да се то не може поправити без независности. Онда и стратешки: док је Косово овако несигурна провинција, оно јача албанске екстремисте који дестабилизују цио регион, и Македонију и Црну Гору и Србију – тако да је рјешење његовог статуса кључ за стабилност цијелог региона – ово сугерира дневник Financial Times данас.
Има ту чак и аргумент безбједности, ако не морала и хуманизма. По овом аргументу, Албанци ће бити насилни према Србима, заправо још насилнији, онако дуго док се не изађе у сусрет њиховим жељама о независности – али кад то добију, онда ће бити отворени за толерантне односе према другим народима. Овај аргумент се појавио после великог антисрпског погрома у марту 2004. године. Погром је међународна заједница осудила, али је закључила да баш зато треба удовољити захтјевима Албанаца...
Оваква логика – у којој се види отприлике сва превртљивост и поквареност за коју је способна политика – није тако покварена као што то изгледа њеним жртвама, у овом случају Србима и Србији. Није међународна дипломатија више посебно склона Албанцима; незванично се признаје да је рат НАТО пакта вјероватно био грешка - али реалност је сад таква да нико у тој дипломатији не види шта би друго могло да се уради. Западне трупе на Косову не могу да уђу у сукоб и са Албанцима, а и чему би то водило? Све и кад би сви то хтјели, није реално замислити Косово у Србији.
Очито је такође да су дипломати свјесни да независност Косова изазива огромне проблеме не само у Србији, него у цијелом региону, као и у међународним односима уопште. Колико год се ломио дипломатски језик, остаје брутална истина: Косово је прастара српска територија, њу су окупирале стране трупе, и ако се тако добија независност онда су од сада могућа сва прекрајања територија, било које државе, јер све зависи од силе која то намеће. Али, опет, кад извагају ове негативне посљедице разних решења за Косово, западним дипломатима изгледа као да је мало лакше прогласити независност и наметнути је Београду, него ући у стални рат са Албанцима на Косову. Процјена није погрешна.
Невоља је што се овако врши право насиље над само једним народом и једном државом – Србијом. У Београду могу да питају: па што баш над нама? Па то је сад најлакше. Западна дипломатија покушава разним понудама да ублажи ову неправду према Србима, чак и недавна посјета предсједника Европске комисија Бартоза Београду је била због тога: док се одузима Косово отварају се врата Европе. Нада се да би ово могло да ублажи огорченост Срба која може да доведе на власт радикалну партију – која тврди да би боље бранила Косово – мада нико не види како.
Поводом ове политике, цитира се у Фигару изјава једног високог функционера Уједињених нација који каже:
Додатни проблем је што разне олакшавајуће околности које су на располагању дипломатима не звуче убједљиво. Отварање европске перспективе Србији – ако прихвати независност – не дјелује увјерљиво. Уније није отворена за даља проширења, а ако их буде, цио регион он Босне до Македоније може у њу ући само истовремено. А кад та цјелина може задовољити и минималне критеријуме за улазак, нико не може ни нагађати. С друге стране, сва тобожња ограничења косовске независности такође нијесу увјерљива, јер никаква условна независност не ограничава албанске екстремисте. Јер ако их досад међународна заједница није могла натјерати на умјереност, не види се како би то урадила убудуће. Није увјерљива ни забрана Косову да се споји са Албанијом – ко после извјесног времена може спорити Албанцима право да укину границу која раздваја њихов народ, и зашто би их неко у томе спречавао?
У оваквим условима, тешко да би било каква влада у Србији и кад би хтјела могла да прихвати овај западно сценарио о добровољном силовању, а ако Београд одбије то решење и прогласи окупацију Косова – о чему се говорка – онда су последице тешке и несагледиве. И за Србе као народ, на Косову и другдје, којима би требало велике снаге да се одупиру и свом екстремизму и међународном притиску, политичком и економском – као уосталом и за цио Балкан па и за међународну заједницу, која ће се у Уједињеним нацијама суочити са кршењем основних правила која регулишу међународни живот.
Транскрипт коментара сам пренео у јуну 2006. Није привукао велику пажњу, јер су тада све очи биле упрте у отцепљење Миловог Монтенегра. Али и Империја и Шиптари су већ планирали следећи корак у остварењу свог коначног циља. Прочитајте Церовићев коментар поново (посебно делове које сам подвукао), па онда погледајте шта предвиђа парафирани „договор“ из Брисела.
А онда се упитајте: ако жртва пристане на силовање, па још каже да у њему ужива, мислите ли да ће силовање потом да престане?
Торисово „Опростите што постојимо“ је само почетак...
Поводом почетка преговора о Косову...
Станко Церовић, RFI, 20.02.2006.
Овакви какви су, преговори између Приштине и Београда, који су данас почели у Бечу, немају никаквог реалног значаја за будућност Косова, али и такви какви су, указују на тежину проблема са којим су суочени не само Срби и Албанци, него и међународна дипломатија.
Проблем је толико тежак, компликован и важан, да се буквално ништа не може препустити самим Србима и Албанцима. Каже се да ће они преговарати само о унутрашњем уређењу Косова, тј. о правима Срба који још остају на Косову – али чак ни ти технички детаљи немају смисла док се званично не донесе одлука о томе какав је статус Косова.
Боде очи да нема смисла разговарати о унутрашњем уређењу државе прије него што се зна да ли је то држава и чија је. Ово наравно зна најбоље међународна дипломатија која организује ово тобожње преговоре, јер потребно је да се Албанци и Срби срећу с времена на време и дају утисак да преговарају, да би онда Контакт група могла да се појави као да пресијеца чвор између њих, јер се ови не могу договорити, па ће Контакт група да објави како је до сада била неутрална, али, ето, пошто Срби и Албанци не могу да се договоре, она ће да им наметне рјешење: а рјешење – после дугог и неутралног размишљања, како ће се објавити – је независност Косова.
Знају се и аргументи који ће пратити ту одлуку. Како то каже Јесен-Петерсен, који управља Косовом, „на крају крајева, морате да водите рачуна о вољи већине“ - то је нека врста демократског аргумента. Додаје се и економски аргумент, и то се понавља у свим репортажама са Косова: да је Косово ужасно заостало, преко 60% незапослених, и да се то не може поправити без независности. Онда и стратешки: док је Косово овако несигурна провинција, оно јача албанске екстремисте који дестабилизују цио регион, и Македонију и Црну Гору и Србију – тако да је рјешење његовог статуса кључ за стабилност цијелог региона – ово сугерира дневник Financial Times данас.
Има ту чак и аргумент безбједности, ако не морала и хуманизма. По овом аргументу, Албанци ће бити насилни према Србима, заправо још насилнији, онако дуго док се не изађе у сусрет њиховим жељама о независности – али кад то добију, онда ће бити отворени за толерантне односе према другим народима. Овај аргумент се појавио после великог антисрпског погрома у марту 2004. године. Погром је међународна заједница осудила, али је закључила да баш зато треба удовољити захтјевима Албанаца...
Оваква логика – у којој се види отприлике сва превртљивост и поквареност за коју је способна политика – није тако покварена као што то изгледа њеним жртвама, у овом случају Србима и Србији. Није међународна дипломатија више посебно склона Албанцима; незванично се признаје да је рат НАТО пакта вјероватно био грешка - али реалност је сад таква да нико у тој дипломатији не види шта би друго могло да се уради. Западне трупе на Косову не могу да уђу у сукоб и са Албанцима, а и чему би то водило? Све и кад би сви то хтјели, није реално замислити Косово у Србији.
Очито је такође да су дипломати свјесни да независност Косова изазива огромне проблеме не само у Србији, него у цијелом региону, као и у међународним односима уопште. Колико год се ломио дипломатски језик, остаје брутална истина: Косово је прастара српска територија, њу су окупирале стране трупе, и ако се тако добија независност онда су од сада могућа сва прекрајања територија, било које државе, јер све зависи од силе која то намеће. Али, опет, кад извагају ове негативне посљедице разних решења за Косово, западним дипломатима изгледа као да је мало лакше прогласити независност и наметнути је Београду, него ући у стални рат са Албанцима на Косову. Процјена није погрешна.
Невоља је што се овако врши право насиље над само једним народом и једном државом – Србијом. У Београду могу да питају: па што баш над нама? Па то је сад најлакше. Западна дипломатија покушава разним понудама да ублажи ову неправду према Србима, чак и недавна посјета предсједника Европске комисија Бартоза Београду је била због тога: док се одузима Косово отварају се врата Европе. Нада се да би ово могло да ублажи огорченост Срба која може да доведе на власт радикалну партију – која тврди да би боље бранила Косово – мада нико не види како.
Поводом ове политике, цитира се у Фигару изјава једног високог функционера Уједињених нација који каже:
Над Србијом ће се извршити „добровољно силовање“ – тј, тражиће се од Београда, после силовања, да саопшти да је то и хтео – а онда ће му богато дијете, које је извршило тај чин – у овом случају Европска унија – понудити паре да се утјеши.Јесте непријатно, и сигурно је да ни западна дипломатија не ужива у овако отвореној неправди и бруталности, али нико не види како друкчије да разријеши косовски чвор.
Додатни проблем је што разне олакшавајуће околности које су на располагању дипломатима не звуче убједљиво. Отварање европске перспективе Србији – ако прихвати независност – не дјелује увјерљиво. Уније није отворена за даља проширења, а ако их буде, цио регион он Босне до Македоније може у њу ући само истовремено. А кад та цјелина може задовољити и минималне критеријуме за улазак, нико не може ни нагађати. С друге стране, сва тобожња ограничења косовске независности такође нијесу увјерљива, јер никаква условна независност не ограничава албанске екстремисте. Јер ако их досад међународна заједница није могла натјерати на умјереност, не види се како би то урадила убудуће. Није увјерљива ни забрана Косову да се споји са Албанијом – ко после извјесног времена може спорити Албанцима право да укину границу која раздваја њихов народ, и зашто би их неко у томе спречавао?
У оваквим условима, тешко да би било каква влада у Србији и кад би хтјела могла да прихвати овај западно сценарио о добровољном силовању, а ако Београд одбије то решење и прогласи окупацију Косова – о чему се говорка – онда су последице тешке и несагледиве. И за Србе као народ, на Косову и другдје, којима би требало велике снаге да се одупиру и свом екстремизму и међународном притиску, политичком и економском – као уосталом и за цио Балкан па и за међународну заједницу, која ће се у Уједињеним нацијама суочити са кршењем основних правила која регулишу међународни живот.
среда, 24. април 2013.
Бог вас клео, погани изроди
Око Соколово, бр. 70
Трачак наде који је запламсао после прошлонедељног „не“ Бриселу угашен је већ у петак. Нећкање Државног Дна је ипак било само представа, како би се обмануо народ и створила илузија да је Србија ипак нешто добила фамозним „уступком“ око тачке девет. А није. Како вели Бранко Жујовић, наводне гаранције НАТО и ЕУ Србима су као да се од Химлера тражи гаранција безбедности у Варшавском гету.
Баронеса Апхоланд (олити Кетрин Ештон) отворено објашњава Бибисију: „потребна нам је велика операција да ово продамо, да народ помисли да се ово ради за њих, а не на њихов рачун.“ У окупираној Жутији, то значи да се Државно Дно најприземнијим језиком бреца на сваку критику, од Цркве до твитера. Они су, забога, пристојни, а ми што се противимо смо „банда“. Баш као ономад, на плакатима немачких „цивилизатора“ који су само хтели да „Србија заузме своје место у европској породици народа“... Свака сличност је сасвим намерна, дабоме.
Шта значи параф у Бриселу? Нека размипљања нуди Жељко Цвијановић док Марко Јакшић објашњава шта мисле жртвовани Срби на Косову, које би парафом да предају Приштини. О правним аспектима „споразума“ пише Зоран Чворовић.
Родољубиви гласови се углавном слажу да је ово пораз (Милош Милојевић) и понижење (Владимир Јевтић). Али очајавањем се само иде на руку непријатељу. Разумем што су Небојша Бакарец и Остоја Симетић пуни једа, али критиком личности а не дела одриче се могућност покајања и искупљења. А тиме се (несвесно, надам се) помаже Непријатељу.
Шта даље, пита се Миле Милошевић. У сличном оквиру размишља и Бранко Радун, који је у праву кад каже да је Косово више идентитетски, него политички проблем (мада јесте и политички). Али баш зато га и отимају, и то на овакав начин.
Милан Дамјанац је мишљења, основаног верујем, да је ово Државно Дно и доведено на власт како би завршило посао издаје употребом свог „патриотског“ имиџа. Да није у питању неспособност, већ злоба, тврди Драган Милашиновић.
И издајници, и они којим им сада кличу, у ствари су један потпуно другачији сој, вели Маја Радонић, са другачијим вредностима, логиком, и начином размишљања. Који би да наметну свима. Владимир Димитријевић из назива „фаустуљцима“, малим Фаустима који би да се договоре са Мефистом. А зна се како се завршавају договори са Господаром Лажи.
Брисел, Берлин и Вашингтон ликују јер мисле да су коначно оборили Србију на колена. Да је све под њиховом контролом, од власти до опозиције, од привреде до медија, па да народ ништа не може да уради све и да хоће. Како подсећа Мирослав Лазански, војска нема са чиме пред Милоша. Ликују и квислиншки култисти, подсећа Вукашин Милеуснић, који са уживањем вуку Србе у ЕУропски концлогор.
Само су се мало прерачунали. Кад већ не може кроз политику и медије, народ се изражава преко твитера, фејсбука и улице. Герилска акција Двери на отварању Београдског маратона доказ је храбрости „премијера“ Дачија. Сабор Срба КиМ одбацио је бриселски „споразум“ и конституисао се као легитимна власт АП Косово и Метохија. У осуди капитулације придружила им се и СПЦ, мада су Империја и квислиншки култ рачунали на њену „кооперативност“. Ни битка ни рат нису готови, вели Бранко Павловић; расплет тек почиње.
Што је можда још важније, Државно Дно је поклоњењем Бриселу отворено погазило договоре са Русијом, на шта подсећа Борис Алексић. Хајде што мисле да Србе могу да преведу жедне преко воде, али да ли стварно мисле да то могу да ураде Владимиру Путину, пита се Ања Филимонова. Русија је свашта нешто чинила за Србе кроз историју, па и кад Срби то нису заслужили, подсећа Александар Ђикић. Али шта је то вУЧКу, Дачију и Торису спрам 30 ЕУропских сребрњака?
Не обраћа пажњу Државно Дно на „истрагу потурица“ коју Путин већ спроводи у Москви, о чему пише Марина Рагуш.
Стефан Каргановић је написао говор који би председник Србије требало да одржи у овим околностима. Али Торис то нити може, нити хоће.
Иако се не слажем с тешким речима које Жарко Јанковић упућује на неке адресе, свеједно подржавам његову тезу:
(фото: Самсон Чернов) |
Баронеса Апхоланд (олити Кетрин Ештон) отворено објашњава Бибисију: „потребна нам је велика операција да ово продамо, да народ помисли да се ово ради за њих, а не на њихов рачун.“ У окупираној Жутији, то значи да се Државно Дно најприземнијим језиком бреца на сваку критику, од Цркве до твитера. Они су, забога, пристојни, а ми што се противимо смо „банда“. Баш као ономад, на плакатима немачких „цивилизатора“ који су само хтели да „Србија заузме своје место у европској породици народа“... Свака сличност је сасвим намерна, дабоме.
Шта значи параф у Бриселу? Нека размипљања нуди Жељко Цвијановић док Марко Јакшић објашњава шта мисле жртвовани Срби на Косову, које би парафом да предају Приштини. О правним аспектима „споразума“ пише Зоран Чворовић.
Родољубиви гласови се углавном слажу да је ово пораз (Милош Милојевић) и понижење (Владимир Јевтић). Али очајавањем се само иде на руку непријатељу. Разумем што су Небојша Бакарец и Остоја Симетић пуни једа, али критиком личности а не дела одриче се могућност покајања и искупљења. А тиме се (несвесно, надам се) помаже Непријатељу.
Шта даље, пита се Миле Милошевић. У сличном оквиру размишља и Бранко Радун, који је у праву кад каже да је Косово више идентитетски, него политички проблем (мада јесте и политички). Али баш зато га и отимају, и то на овакав начин.
Милан Дамјанац је мишљења, основаног верујем, да је ово Државно Дно и доведено на власт како би завршило посао издаје употребом свог „патриотског“ имиџа. Да није у питању неспособност, већ злоба, тврди Драган Милашиновић.
И издајници, и они којим им сада кличу, у ствари су један потпуно другачији сој, вели Маја Радонић, са другачијим вредностима, логиком, и начином размишљања. Који би да наметну свима. Владимир Димитријевић из назива „фаустуљцима“, малим Фаустима који би да се договоре са Мефистом. А зна се како се завршавају договори са Господаром Лажи.
Брисел, Берлин и Вашингтон ликују јер мисле да су коначно оборили Србију на колена. Да је све под њиховом контролом, од власти до опозиције, од привреде до медија, па да народ ништа не може да уради све и да хоће. Како подсећа Мирослав Лазански, војска нема са чиме пред Милоша. Ликују и квислиншки култисти, подсећа Вукашин Милеуснић, који са уживањем вуку Србе у ЕУропски концлогор.
Само су се мало прерачунали. Кад већ не може кроз политику и медије, народ се изражава преко твитера, фејсбука и улице. Герилска акција Двери на отварању Београдског маратона доказ је храбрости „премијера“ Дачија. Сабор Срба КиМ одбацио је бриселски „споразум“ и конституисао се као легитимна власт АП Косово и Метохија. У осуди капитулације придружила им се и СПЦ, мада су Империја и квислиншки култ рачунали на њену „кооперативност“. Ни битка ни рат нису готови, вели Бранко Павловић; расплет тек почиње.
Што је можда још важније, Државно Дно је поклоњењем Бриселу отворено погазило договоре са Русијом, на шта подсећа Борис Алексић. Хајде што мисле да Србе могу да преведу жедне преко воде, али да ли стварно мисле да то могу да ураде Владимиру Путину, пита се Ања Филимонова. Русија је свашта нешто чинила за Србе кроз историју, па и кад Срби то нису заслужили, подсећа Александар Ђикић. Али шта је то вУЧКу, Дачију и Торису спрам 30 ЕУропских сребрњака?
Не обраћа пажњу Државно Дно на „истрагу потурица“ коју Путин већ спроводи у Москви, о чему пише Марина Рагуш.
Стефан Каргановић је написао говор који би председник Србије требало да одржи у овим околностима. Али Торис то нити може, нити хоће.
Иако се не слажем с тешким речима које Жарко Јанковић упућује на неке адресе, свеједно подржавам његову тезу:
„Искушења и постоје да се одвоји жито од кукоља, а време је мајсторско решето кроз које попадају сво блато, муљ и смеће, а остаје само оно највредније. Не спасавамо ми Косово и Метохију, већ Космет спасава нас. Бог и преко страдања спасава душе људи. Толико смо духовно и морално пали, да се другачије нисмо ни могли тргнути без све ове муке која нас је задесила. Они који нису достојни и који издају, сагореће као слама, а они који су вредни ојачаће као гвожђе.“Греши ко мисли да је онај параф у Бриселу обавезујући. Ако га озваничи, власт ће себе ставити ван закона. А онда неће још дуго бити власт. У праву је Душан Пророковић, ништа није решено, ништа није готово. То само душмани желе да тако мислимо, да не бисмо пружаали отпор. Ћераћемо се ми још.
понедељак, 22. април 2013.
Дужност и обавеза
Вести из Србије су по правилу непоуздане. Mедији су једно од главних оруђа квислиншког култа, и већ више од деценије стварају и намећу илузије којима се омогућава уништавање те земље и њеног народа, а да се народ „не досјети“.
Зато не знам шта се тачно дешава као реакција на срамотну, понижавајућу, издајничку одлуку Државног Дна да потпише Тројни пакт - пардон, „споразум“ - са ЕУропском унијом и Тачистанцима. Чујем гласине, приче на фејсбуку, твитеру, герилским медијима. Чујем да се у Митровици окупило преко тридесет хиљада душа - безмало две трећине становника слободарског севера. Колико их је у Београду, Новом Саду, другим градовима окупиране Жутије?
Чујем да малтене свака странка заказује сопствене протесте. Јер им је и сада важније да они буду вође, па макар и ничега.
Неки позивају на „јавну расправу“. О чему да се расправља? Зар се о издаји, опстанку и части расправља?
Други опет хоће референдум. А ја, блесав, мислио да је поштивање Устава обавеза, а не ствар избора о којој се одлучује већином гласова. Уосталом, референдум је већ одржан - онај сретењски, прошле године, када се громогласном већином народ на Косову изјаснио против потчињавања Тачијевом окупаторском режиму. Зар то није довољно?
Империја је и упрегла београдско Државно Дно да потпише издају, јер није могла да сломи отпор народа ни гасом, ни пушкама, ни тенковима, ни лажима.
ЕУропска и империјална штампа бриселску капитулацију назива „историјском“. Зато што се њом Србима историја отима, а Шиптарима поклања.
Издајници веле да ће њихова издаја да се исплати „бољим животом“. Њиховим, не вашим. Јер кад погледате мало „пријатеље и партнере“ Империје у „региону“ и видите да живе бедније од вас - а они нису имали ни санкције, ни бомбе, ни 13 година Динкићеве економије деструкције - постаје јасно да вам и о томе, као о свему осталом, масно лажу.
Преговори? Нису то били никакви преговори, већ ултиматум. Чак и да је било другачије, не разговара се са убицама, терористима и окупаторима. Чиме можете да купите добру вољу оних којима је свака Србија превелика, а једини добар Србин онај бивши? Ту може да ради само Правило 7,62.
Ако од народа и Бога одрођена власт спроводи „дуги низ непочинстава и узурпација“, по речима једног од оснивача САД, онда борба против такве власти није само право, већ дужност и обавеза.
Ко ће, ако нећете ви?
Зашто, ваљда је јасно.
Кад? Још данас, док не буде касно.
Где? Где год стигнете.
Како, то сами најбоље знате.
Зато не знам шта се тачно дешава као реакција на срамотну, понижавајућу, издајничку одлуку Државног Дна да потпише Тројни пакт - пардон, „споразум“ - са ЕУропском унијом и Тачистанцима. Чујем гласине, приче на фејсбуку, твитеру, герилским медијима. Чујем да се у Митровици окупило преко тридесет хиљада душа - безмало две трећине становника слободарског севера. Колико их је у Београду, Новом Саду, другим градовима окупиране Жутије?
Чујем да малтене свака странка заказује сопствене протесте. Јер им је и сада важније да они буду вође, па макар и ничега.
Неки позивају на „јавну расправу“. О чему да се расправља? Зар се о издаји, опстанку и части расправља?
Други опет хоће референдум. А ја, блесав, мислио да је поштивање Устава обавеза, а не ствар избора о којој се одлучује већином гласова. Уосталом, референдум је већ одржан - онај сретењски, прошле године, када се громогласном већином народ на Косову изјаснио против потчињавања Тачијевом окупаторском режиму. Зар то није довољно?
Империја је и упрегла београдско Државно Дно да потпише издају, јер није могла да сломи отпор народа ни гасом, ни пушкама, ни тенковима, ни лажима.
ЕУропска и империјална штампа бриселску капитулацију назива „историјском“. Зато што се њом Србима историја отима, а Шиптарима поклања.
Издајници веле да ће њихова издаја да се исплати „бољим животом“. Њиховим, не вашим. Јер кад погледате мало „пријатеље и партнере“ Империје у „региону“ и видите да живе бедније од вас - а они нису имали ни санкције, ни бомбе, ни 13 година Динкићеве економије деструкције - постаје јасно да вам и о томе, као о свему осталом, масно лажу.
Преговори? Нису то били никакви преговори, већ ултиматум. Чак и да је било другачије, не разговара се са убицама, терористима и окупаторима. Чиме можете да купите добру вољу оних којима је свака Србија превелика, а једини добар Србин онај бивши? Ту може да ради само Правило 7,62.
Ако од народа и Бога одрођена власт спроводи „дуги низ непочинстава и узурпација“, по речима једног од оснивача САД, онда борба против такве власти није само право, већ дужност и обавеза.
Ко ће, ако нећете ви?
Зашто, ваљда је јасно.
Кад? Још данас, док не буде касно.
Где? Где год стигнете.
Како, то сами најбоље знате.
петак, 19. април 2013.
Издаја
Немојте да вас заварају приче о некаквом компромису, о некаквим усвојеним предлозима и ставовима Србије. Када се предају вера, имање, деца и образ за обећање вечере, зар је важно хоће ли уз ту фиктивну вечеру бити соли и бибера?
Основна дужност сваке државе је да штити своју територију и своје становнике. Држава Србија се у потпуности огрешила о ту дужност, да не може више.
Знате шта вам је чинити.
Основна дужност сваке државе је да штити своју територију и своје становнике. Држава Србија се у потпуности огрешила о ту дужност, да не може више.
Знате шта вам је чинити.
среда, 17. април 2013.
Ђе издајник бољи од витеза?
Око Соколово, бр. 69
Чим се Брисел и Вашингтон нису много узбудили око метиљавог „не“ Државног Дна - на шта је указао Радивоје Петровић - било је јасно да ће се (ауто)шовинистичка фарса наставити. И ево њих опет у Бриселу, задовољнијих понудом ЕУропске уније зато што нуди једно празно обећање више него пре. Сва срећа су клип у точкове Кетрин Ештон убацили охоли узурпатори, па испада да част Србије данас чува - Хашим Тачи.
Можда је прошлонедељно „не“ било само покушај да се анестетишу растући народни протести. Чак и ако јесте, имало је неке добре последице. Помогло је да се види колико ЕУропство у ствари није безалтернативно; та прича, вели Ненад Кецмановић, потребнија је ЕУ него нама. Послужило је и да се опет сагледају све лажи о предаји Косова, о којима пише Никола Танасић.
Све претње и уцене показале су се као флоскуле; после „не“ Бриселу, није нам небо пало на главу, подсећа Мирослав Лазански. Упркос свему томе, пише Владимир Недељковић, Државно Дно још увек је у простору између „не“ и „можда“. Обрада Кесића то подсећа на једну несрећну жену, коју је муж после 15 година злостављања на крају убио. А ево ближи се 15 година од завођења НАТО „демократије“...
Док је на јужном фронту највећи проблем амбицијама Империје њен штићеник Тачи, на северном им не иде ништа боље. Осим служења интересима Империје, покушај ескалације сепаратизма у Војводини има за улогу прикривање непочинстава Жутих, вели Душан Ковачев. Али како подсећа Милован Балабан, могло би да се понови „догађање народа“ - стварна, а не патворена, револуција с краја осамдесетих.
Тада је Србија била развлашћена, под управом бескичмењака и улизица, експлоатисана са запада и суочена са тероризмом на југу. И данас је развлашћена, вели Славка Којић, а и све друго се подудара. Нимало случајно.
Како можемо да знамо куда идемо, ако не знамо ко смо, пита се Часлав Копривица. А то незнање није спонтано, већ последица етно-инжињеринга југословенства, о чему пише Владимир Димитријевић. Као последицатог испирања мозга, огрешили смо се о своје мртве, како је прошле године подсетио Драгослав Бокан, а пре неки дан уредник Васељенске ТВ, питањем зашто је Београд трчао за жртве Бостонског маратона, а не за Милицу Ракић. А циљ је да се Срби, од аутентичног народа, претворе у нешто из катакомби Ватикана, како вели Никола Живковић.
Да би опстала, а камоли шта друго, Србији је неопходна промена политике, вели Леон Којен. Пуком променом политичара неће се постићи ништа, све док имамо „елиту“ по мери Соње Лихт, како подсећа Жељко Цвијановић. Не помаже ту ни председников говор пред УН, колико год оштар био, јер је усамљени изузетак у политици капитулације.
Настављањем подаништва према Вашингтону и Бриселу, Србија показује потпуно одсуство самопоштовања. Они Србе оптужују за фашизам, док је једини фашизам данас дозвољен на Западу - антисрпски, тврди Андреј Фајгељ (колико год неспретно, али у праву је). А колико се ЕУ и Вашингтону може веровати, Александар Павић показује на примеру „принципа“ ЕУ који се односе на сукоб на Кавказу - који су потпуно супротни од онога што се ради са Србијом. Заједничко им је једино што су непријатељи Срба и Руса увек у праву.
Можда је Државно Дно схватило бар нешто од тога, па сад покушава да успостави нове односе са Русијом, како вели Жељко Цвијановић. А можда само хоће да од Кремља узму паре, а наставе са лизањем ЕУропске и атлантске чизме. Како опет вели Цвијановић, ово ће им бити последња прилика за заокрет. После тога - ко издајник, ко витез.
Јер у праву је Емир Кустурица: прича о датуму је већ „ретро“, а Косово је заувек.
(фото: Самсон Чернов) |
Можда је прошлонедељно „не“ било само покушај да се анестетишу растући народни протести. Чак и ако јесте, имало је неке добре последице. Помогло је да се види колико ЕУропство у ствари није безалтернативно; та прича, вели Ненад Кецмановић, потребнија је ЕУ него нама. Послужило је и да се опет сагледају све лажи о предаји Косова, о којима пише Никола Танасић.
Све претње и уцене показале су се као флоскуле; после „не“ Бриселу, није нам небо пало на главу, подсећа Мирослав Лазански. Упркос свему томе, пише Владимир Недељковић, Државно Дно још увек је у простору између „не“ и „можда“. Обрада Кесића то подсећа на једну несрећну жену, коју је муж после 15 година злостављања на крају убио. А ево ближи се 15 година од завођења НАТО „демократије“...
Док је на јужном фронту највећи проблем амбицијама Империје њен штићеник Тачи, на северном им не иде ништа боље. Осим служења интересима Империје, покушај ескалације сепаратизма у Војводини има за улогу прикривање непочинстава Жутих, вели Душан Ковачев. Али како подсећа Милован Балабан, могло би да се понови „догађање народа“ - стварна, а не патворена, револуција с краја осамдесетих.
Тада је Србија била развлашћена, под управом бескичмењака и улизица, експлоатисана са запада и суочена са тероризмом на југу. И данас је развлашћена, вели Славка Којић, а и све друго се подудара. Нимало случајно.
Како можемо да знамо куда идемо, ако не знамо ко смо, пита се Часлав Копривица. А то незнање није спонтано, већ последица етно-инжињеринга југословенства, о чему пише Владимир Димитријевић. Као последицатог испирања мозга, огрешили смо се о своје мртве, како је прошле године подсетио Драгослав Бокан, а пре неки дан уредник Васељенске ТВ, питањем зашто је Београд трчао за жртве Бостонског маратона, а не за Милицу Ракић. А циљ је да се Срби, од аутентичног народа, претворе у нешто из катакомби Ватикана, како вели Никола Живковић.
Да би опстала, а камоли шта друго, Србији је неопходна промена политике, вели Леон Којен. Пуком променом политичара неће се постићи ништа, све док имамо „елиту“ по мери Соње Лихт, како подсећа Жељко Цвијановић. Не помаже ту ни председников говор пред УН, колико год оштар био, јер је усамљени изузетак у политици капитулације.
Настављањем подаништва према Вашингтону и Бриселу, Србија показује потпуно одсуство самопоштовања. Они Србе оптужују за фашизам, док је једини фашизам данас дозвољен на Западу - антисрпски, тврди Андреј Фајгељ (колико год неспретно, али у праву је). А колико се ЕУ и Вашингтону може веровати, Александар Павић показује на примеру „принципа“ ЕУ који се односе на сукоб на Кавказу - који су потпуно супротни од онога што се ради са Србијом. Заједничко им је једино што су непријатељи Срба и Руса увек у праву.
Можда је Државно Дно схватило бар нешто од тога, па сад покушава да успостави нове односе са Русијом, како вели Жељко Цвијановић. А можда само хоће да од Кремља узму паре, а наставе са лизањем ЕУропске и атлантске чизме. Како опет вели Цвијановић, ово ће им бити последња прилика за заокрет. После тога - ко издајник, ко витез.
Јер у праву је Емир Кустурица: прича о датуму је већ „ретро“, а Косово је заувек.
среда, 10. април 2013.
И ово је неко знаменије
Око Соколово, бр. 68
Крајем прошле седмице, чинило се да је капитулација неминовна. Берлинско-бриселски ултиматум „све за ништа“ и Државно Дно и жута штампа представљали су као једину алтернативу пропасти, гладовању, новом рату и чему све не.
О сејачима панике и безнађа, писао је Горан Златић. На феномен дефетизма током „преговора“ осврнуо се Милош Милојевић. Да се Србији намеће болесна психоза тврдио је Александар Павић, док је Драгомир Анђелковић илустровао организовано лудило подрепаша Империје. Србија се налазила пред укидањем, писао је Миле Милошевић.
Док сам читао есеј Бранка Јевтића о Априлском рату 1941, наметало ми се поређење између петоколонаша тада, и данас.
С друге стране, Мирослав Лазански је у режимској Политици (овде већ одавно прекрштеној у Жутитику) лепо написао да ЕУ нуди једно велико ништа. А вече пре последње рунде „преговора“, Режимска Телевизија Србије емитовала је совјетски филм о бици за Лељинград; шта ли је то требало да значи, питао се Александар Павић.
Ултиматум је, дабоме, имао алтернативу - баш као што је писао Зоран Грбић. Једну од њих предложила је Јелена Бркић, у тексту подршке протесту коју су повеле Двери. (Успут, протесте подршке Уставу у Београду, немачко-жути Blic је изједначио са усташким протестима против ћирилице у Загребу. Слобода медија, нема шта.) Миодраг Новаковић је позвао на бунт. На разлику између издаје и државништва подсетила је и Редакција Видовдана. А Жељко Цвијановић је с правом упоредио квислиншки култ са НДХ-егзекуторима из 1941.
Да ли из страха, или због неког рецидива родољубља, тек Државно Дно је ипак рекло „не“ Бриселу. Додуше, одмах потом су се разбежали по западним престоницама да кукумавче како им треба дати још једну шансу да капитулирају; Бранко Жујовић је то исправно проценио као стављање државе на кантар џелата. А Владан Вукосављевић сумња да ће квислиншки култ тако лако одустати од лоботомије.
Иако није било нимало одлучно, београдско „не“ могло би свеједно да буде судбоносно, вели Жељко Цвијановић. На то се осврнуо и Ђорђе Вукадиновић, а ево и још неких реаговања. У сваком случају, није тренутак да се спава на ловорикама. Битка је добијена, али рат ни издалека.
Ових дана се водила још једна битка, за душу некадашње Српске Спарте претворене у Милов Монтенегро. На значај председничких избора у Црној Гори осврнули су се Жељко Цвијановић и Зоран Чворовић. Чак и да режим није украо изборе (било би први пут) и да је опозициони кандидат Лекић заиста изгубио за 2%, чињеница да је трка била толико близу требало би да осоколи противнике монтенегризације.
У намери да застраши Београд, Империја је отворила „северни фронт“: Врховни Жутник Војводиндијанаца предложио је некакву декларацију о правима - потврдивши тако да је Тачијев северни савезник, вели Миленко Јованов. Писац Синиша Ковачевић ову иницијативу отворено назива велеиздајом.
Какве везе с тим има историјски фалсификат надбискупа Хочевара - о чему пише Слободан Вучковић, просудите сами - после читања интервјуа са Ратком Дмитровићем.
Занимљиво је било и што се Државно Дно пре одбијања ултиматума консултовало са лидером РС. Иако се из Бања Луке често могло чути прича о подели или трампи окупираних територија, Данијел Симић (Фронтал) вели да при избору „Косово или ЕУропство“ ипак нема дилеме.
Бивши руски функционер Модест Колеров написа 7. априла у својим путним белешкама да је Москва својом политиком доприносила капитулацији Србије. Радознао сам да ли је од тада променио мишљење.
А од фамозног датума за који је требало предати све, остаде само ругалица Љубише Спасојевића - како и приличи.
(фото: Самсон Чернов) |
О сејачима панике и безнађа, писао је Горан Златић. На феномен дефетизма током „преговора“ осврнуо се Милош Милојевић. Да се Србији намеће болесна психоза тврдио је Александар Павић, док је Драгомир Анђелковић илустровао организовано лудило подрепаша Империје. Србија се налазила пред укидањем, писао је Миле Милошевић.
Док сам читао есеј Бранка Јевтића о Априлском рату 1941, наметало ми се поређење између петоколонаша тада, и данас.
С друге стране, Мирослав Лазански је у режимској Политици (овде већ одавно прекрштеној у Жутитику) лепо написао да ЕУ нуди једно велико ништа. А вече пре последње рунде „преговора“, Режимска Телевизија Србије емитовала је совјетски филм о бици за Лељинград; шта ли је то требало да значи, питао се Александар Павић.
Ултиматум је, дабоме, имао алтернативу - баш као што је писао Зоран Грбић. Једну од њих предложила је Јелена Бркић, у тексту подршке протесту коју су повеле Двери. (Успут, протесте подршке Уставу у Београду, немачко-жути Blic је изједначио са усташким протестима против ћирилице у Загребу. Слобода медија, нема шта.) Миодраг Новаковић је позвао на бунт. На разлику између издаје и државништва подсетила је и Редакција Видовдана. А Жељко Цвијановић је с правом упоредио квислиншки култ са НДХ-егзекуторима из 1941.
Да ли из страха, или због неког рецидива родољубља, тек Државно Дно је ипак рекло „не“ Бриселу. Додуше, одмах потом су се разбежали по западним престоницама да кукумавче како им треба дати још једну шансу да капитулирају; Бранко Жујовић је то исправно проценио као стављање државе на кантар џелата. А Владан Вукосављевић сумња да ће квислиншки култ тако лако одустати од лоботомије.
Иако није било нимало одлучно, београдско „не“ могло би свеједно да буде судбоносно, вели Жељко Цвијановић. На то се осврнуо и Ђорђе Вукадиновић, а ево и још неких реаговања. У сваком случају, није тренутак да се спава на ловорикама. Битка је добијена, али рат ни издалека.
Ових дана се водила још једна битка, за душу некадашње Српске Спарте претворене у Милов Монтенегро. На значај председничких избора у Црној Гори осврнули су се Жељко Цвијановић и Зоран Чворовић. Чак и да режим није украо изборе (било би први пут) и да је опозициони кандидат Лекић заиста изгубио за 2%, чињеница да је трка била толико близу требало би да осоколи противнике монтенегризације.
У намери да застраши Београд, Империја је отворила „северни фронт“: Врховни Жутник Војводиндијанаца предложио је некакву декларацију о правима - потврдивши тако да је Тачијев северни савезник, вели Миленко Јованов. Писац Синиша Ковачевић ову иницијативу отворено назива велеиздајом.
Какве везе с тим има историјски фалсификат надбискупа Хочевара - о чему пише Слободан Вучковић, просудите сами - после читања интервјуа са Ратком Дмитровићем.
Занимљиво је било и што се Државно Дно пре одбијања ултиматума консултовало са лидером РС. Иако се из Бања Луке често могло чути прича о подели или трампи окупираних територија, Данијел Симић (Фронтал) вели да при избору „Косово или ЕУропство“ ипак нема дилеме.
Бивши руски функционер Модест Колеров написа 7. априла у својим путним белешкама да је Москва својом политиком доприносила капитулацији Србије. Радознао сам да ли је од тада променио мишљење.
А од фамозног датума за који је требало предати све, остаде само ругалица Љубише Спасојевића - како и приличи.
уторак, 9. април 2013.
Заборављени хероји Кошара
Деветог априла 1999. почео је напад на караулу ВЈ „Кошаре“ са територије Албаније. У њему су учествовале албанска армија, терористи тзв. ОВК, и НАТО.
Читалац НСПМ Горан Јевтовић оставио је серију коментара на текст који је овај догађај поменуо у пролазу: своје сведочанство о паклу Кошара и јунацима који су тамо дали животе за част, слободу и отаџбину. Преносим да би остало сачувано.
09:43
Био је Велики Петак...
У рану зору је започела снажна и изненадна артиљеријска ватра коју су наводили припадници Француске армије, на рејон карауле Морина. То је била тактичка варка да би се копнене снаге привукле преко рејона албанске карауле Падеж према Кошару. У томе су успели и око 1.500 припадника ОВК, 2.пешадијске дивизије Албанске армије и специјалних јединица НАТО је извршило снажан фронтални напад.
Шири рејон карауле бранило је 107 граничара 53.грб са незнантним ојачањем из састава 125.мтбр. У херојској одбрани успели су да издрже невиђени удар и да нападачу нанесу велике губитке.
Слава браниоцима Отабине!
15:29
Велики дан у историји Србије који данас несме ни да се помене по наредби душмана! Али се никада несме заборавити херојство тих 107 момака који су у току дана ојачани са још 50-так јунака.
Шест је рањено (четворица лакше, двојица теже), ниједан није погинуо. Херојство достојно Лазаревих Косовских јунака, ослободилаца Србија 1912-13, Солунских бораца...
А како је то изгледало из прве руке, ево описа само једног догађаја, а било их је на десетине таквих тога дана.
Око поднева, на гранични камен Ц 4/6 (око 400 м од карауле) који је са 12 војника бранио водник Иван Васојевић (родом из Сјенице), преко пропланка је кренуло у напад око 300 бораца специјалне јединице ОВК (сви у црним униформама).
Наредио сам му да се повуче 100-тинак метара уназад и заузме растреситији распоред. Извршио је наређење.
Наредио сам му затим да се у случају озбиљнијег продора непријатеља повуче на резервни положај, да не отвара ватру без велике потребе и да стрпљиво чека појачање које је већ упућено. Известио је да је разумео наређење.
Уследило је затишје. Васојевић је известио о бројности противника и захтевао артиљеријску подршку у случају да крену дубље на нашу територију. Наређено му је да не предузима ништа осим наређених мера. Известио је да је разумео.
Десетак минута касније, одједном се у радио вези чуо његов глас. Припремао је војнике којима је командовао. Издавао им је последње инструкције за прави јуриш!
У првом тренутку помислио сам да се шали и да покушава да завара непријатељске снаге и посебно стручњаке који су слушали нашу радио везу.
Међутим, убрзо смо схватили да је случајно заглавио микротелефонску комбинацију у опртачу чиме је несвесно омогућио да сви који су имали радио уређаје, а то је стотине учесника а уз њих и око њих још 5-10 бораца, слушају уживо противнапад 12 војника на најмање 300 арнаутских и осталих специјалаца. Чуло се „Урааа“ као у најлуђим филмовима и кренула је невиђена битка!
Битка која је неколико минута ишла уживо у којој је њих 13 јуришало на њих 300. И буквално, прса у прса, очи у очи!
Након 15-так минута је уследило затишје. Затим потпуна тишина. Нико не позива никог. Дуго траје. Ако га позовем, да ли ће се јавити?... Процена је била да су изгинули сви до једног.
И, јавља се Васојевић, рапортира (по сећању износим) „...сви смо живи, имам једног рањеног, непријатељ неутралисан, они који су преживели повукли се дубоко преко границе... нисам извршио наређење о повлачењу, али јесам их неутралисао у противнападу...“
Следи одушевљеље свих бораца на фронту ширине преко 50 км! Паљба из свих оруђа и оружја! Адреналин свима да истрају, да се боре храбро, да остану на положајима. А онај пропланак на коме се одиграла битка, није био више зелен, црнео се... од униформи ОВК.
Два дана након тога, водник Иван Васојевић је погинуо у рејону Маја Глава, спашавајући рањеног војника. Војник је преживео.
Херој! Слава ти и хвала Иване!
19:23
Захваљујем се свим коментаторима који су ме „прозвали“ или ће то учинити, и честитали на причи. Волео бих да не будем погрешно схваћен. Евоцирање ове успомене, које није могло протећи без суза, и увек је тако, није самохвалисање о нама преживелима. То је прича о једној истинској епопеји, о правим херојима ове земље... земље, која је те хероје заборавила, којима није подигла ни споменик, које нико не помиње!... земља у којој су неки други „хероји“ на сцени. Е, то боли.
Водник Иван Васојевић је само један, али веома карактеристичан пример од оне 1.002-јице који су часно и из убеђења погинули за своју земљу.
Такав је, ако не још и већи јунак био и Крунослав Иванковић, капетан, командир чете која је бранила десно крило рејона Кошара. Хрват из Шида! Чудо од човека! Погинуо је као највећи Србин неколико дана од почетка копненог напада!
Погинуо је тако што је више пута, док је имао снаге и свести, отворено и директно преко радио везе више пута одбио наређење команданту 125.моторизоване бригаде, пуковнику
Драгану Живановићу, да се као рањен повуче са положаја ради указивања помоћи! Одбио је да остане жив!!!
А то да би преживео било је сасвим реално зато што је рана могла бити санирана. Преко пола сата је крварио говорећи да не жели да напушта своје војнике! А рану је задобио управо извлачећи једног од рањених војника из рова.
И поново је комплетан Први борбени ешелон Приштинског корпуса (око 50 км фронта) преко радио уређаја уживо присуствовао драми. Правој, правцатој херојској драми. Човек умире добровољно! Било је мучно, било је болно... убеђивања, наређивања, претње...није
вредело. На нишану је држао свог колегу Дамира Крајиновића, капетана (из РС Крајине) и није дозвољавао да се изврши наређење команданта!
У једном тренутку, тишина. Јавио се Крајиновић и известио плачући „Крунослав се више неће јавити...“ Уследили су плотуни из свих хаубица... Тако је отишао херој!
12:35
(одговор провокатору под надимком doda)
Слушај бре ти, ми Срби нисмо самоубице већ ратници. Ко ће кад погинути зависи од много фактора. Прво, Божја воља или одлука, а онда знање, вештина, храброст, сналажљивост у борби, снага непријатеља и још много тога.
Нисам ја бежао од смрти, већ ме није хтела.
Ко зна зашто се тако одиграло. Морао је неко и да преживи, иначе, ко би поново ратовао када будемо ослобађали Косово и Метохију за сва времена!
Чекајте нас „и ми ћемо сигурно доћи... да остаримо заједно...!“
Читалац НСПМ Горан Јевтовић оставио је серију коментара на текст који је овај догађај поменуо у пролазу: своје сведочанство о паклу Кошара и јунацима који су тамо дали животе за част, слободу и отаџбину. Преносим да би остало сачувано.
09:43
Био је Велики Петак...
У рану зору је започела снажна и изненадна артиљеријска ватра коју су наводили припадници Француске армије, на рејон карауле Морина. То је била тактичка варка да би се копнене снаге привукле преко рејона албанске карауле Падеж према Кошару. У томе су успели и око 1.500 припадника ОВК, 2.пешадијске дивизије Албанске армије и специјалних јединица НАТО је извршило снажан фронтални напад.
Шири рејон карауле бранило је 107 граничара 53.грб са незнантним ојачањем из састава 125.мтбр. У херојској одбрани успели су да издрже невиђени удар и да нападачу нанесу велике губитке.
Слава браниоцима Отабине!
15:29
Велики дан у историји Србије који данас несме ни да се помене по наредби душмана! Али се никада несме заборавити херојство тих 107 момака који су у току дана ојачани са још 50-так јунака.
Шест је рањено (четворица лакше, двојица теже), ниједан није погинуо. Херојство достојно Лазаревих Косовских јунака, ослободилаца Србија 1912-13, Солунских бораца...
А како је то изгледало из прве руке, ево описа само једног догађаја, а било их је на десетине таквих тога дана.
Око поднева, на гранични камен Ц 4/6 (око 400 м од карауле) који је са 12 војника бранио водник Иван Васојевић (родом из Сјенице), преко пропланка је кренуло у напад око 300 бораца специјалне јединице ОВК (сви у црним униформама).
Наредио сам му да се повуче 100-тинак метара уназад и заузме растреситији распоред. Извршио је наређење.
Наредио сам му затим да се у случају озбиљнијег продора непријатеља повуче на резервни положај, да не отвара ватру без велике потребе и да стрпљиво чека појачање које је већ упућено. Известио је да је разумео наређење.
Уследило је затишје. Васојевић је известио о бројности противника и захтевао артиљеријску подршку у случају да крену дубље на нашу територију. Наређено му је да не предузима ништа осим наређених мера. Известио је да је разумео.
Десетак минута касније, одједном се у радио вези чуо његов глас. Припремао је војнике којима је командовао. Издавао им је последње инструкције за прави јуриш!
У првом тренутку помислио сам да се шали и да покушава да завара непријатељске снаге и посебно стручњаке који су слушали нашу радио везу.
Међутим, убрзо смо схватили да је случајно заглавио микротелефонску комбинацију у опртачу чиме је несвесно омогућио да сви који су имали радио уређаје, а то је стотине учесника а уз њих и око њих још 5-10 бораца, слушају уживо противнапад 12 војника на најмање 300 арнаутских и осталих специјалаца. Чуло се „Урааа“ као у најлуђим филмовима и кренула је невиђена битка!
Битка која је неколико минута ишла уживо у којој је њих 13 јуришало на њих 300. И буквално, прса у прса, очи у очи!
Након 15-так минута је уследило затишје. Затим потпуна тишина. Нико не позива никог. Дуго траје. Ако га позовем, да ли ће се јавити?... Процена је била да су изгинули сви до једног.
И, јавља се Васојевић, рапортира (по сећању износим) „...сви смо живи, имам једног рањеног, непријатељ неутралисан, они који су преживели повукли се дубоко преко границе... нисам извршио наређење о повлачењу, али јесам их неутралисао у противнападу...“
Следи одушевљеље свих бораца на фронту ширине преко 50 км! Паљба из свих оруђа и оружја! Адреналин свима да истрају, да се боре храбро, да остану на положајима. А онај пропланак на коме се одиграла битка, није био више зелен, црнео се... од униформи ОВК.
Два дана након тога, водник Иван Васојевић је погинуо у рејону Маја Глава, спашавајући рањеног војника. Војник је преживео.
Херој! Слава ти и хвала Иване!
19:23
Захваљујем се свим коментаторима који су ме „прозвали“ или ће то учинити, и честитали на причи. Волео бих да не будем погрешно схваћен. Евоцирање ове успомене, које није могло протећи без суза, и увек је тако, није самохвалисање о нама преживелима. То је прича о једној истинској епопеји, о правим херојима ове земље... земље, која је те хероје заборавила, којима није подигла ни споменик, које нико не помиње!... земља у којој су неки други „хероји“ на сцени. Е, то боли.
Водник Иван Васојевић је само један, али веома карактеристичан пример од оне 1.002-јице који су часно и из убеђења погинули за своју земљу.
Такав је, ако не још и већи јунак био и Крунослав Иванковић, капетан, командир чете која је бранила десно крило рејона Кошара. Хрват из Шида! Чудо од човека! Погинуо је као највећи Србин неколико дана од почетка копненог напада!
Погинуо је тако што је више пута, док је имао снаге и свести, отворено и директно преко радио везе више пута одбио наређење команданту 125.моторизоване бригаде, пуковнику
Драгану Живановићу, да се као рањен повуче са положаја ради указивања помоћи! Одбио је да остане жив!!!
А то да би преживео било је сасвим реално зато што је рана могла бити санирана. Преко пола сата је крварио говорећи да не жели да напушта своје војнике! А рану је задобио управо извлачећи једног од рањених војника из рова.
И поново је комплетан Први борбени ешелон Приштинског корпуса (око 50 км фронта) преко радио уређаја уживо присуствовао драми. Правој, правцатој херојској драми. Човек умире добровољно! Било је мучно, било је болно... убеђивања, наређивања, претње...није
вредело. На нишану је држао свог колегу Дамира Крајиновића, капетана (из РС Крајине) и није дозвољавао да се изврши наређење команданта!
У једном тренутку, тишина. Јавио се Крајиновић и известио плачући „Крунослав се више неће јавити...“ Уследили су плотуни из свих хаубица... Тако је отишао херој!
12:35
(одговор провокатору под надимком doda)
Слушај бре ти, ми Срби нисмо самоубице већ ратници. Ко ће кад погинути зависи од много фактора. Прво, Божја воља или одлука, а онда знање, вештина, храброст, сналажљивост у борби, снага непријатеља и још много тога.
Нисам ја бежао од смрти, већ ме није хтела.
Ко зна зашто се тако одиграло. Морао је неко и да преживи, иначе, ко би поново ратовао када будемо ослобађали Косово и Метохију за сва времена!
Чекајте нас „и ми ћемо сигурно доћи... да остаримо заједно...!“
понедељак, 8. април 2013.
Наравоученије Гвоздене Леди
Уз обавезну напомену да је тешко проверити информације које стижу из Србије преко (још увек) жутих медија, изгледа да је Државно Дно ипак схватило да треба више да страхује од сопственог народа него од Империје, па је Бриселу рекло „не“. Кукавно и немушто пре него одлучно, али и то је боље од очекиване капитулације.
Нереално је очекивати да се на овоме било шта заврши. Родољубива јавност требало би да појача притисак да се квислиншка политика државе у потпуности преокрене, а не само привремено заустави. Непријатељаи сигурно неће одустати, већ могу да се очекују нови притисци, претње, уцене и сатанизација. Али није згорег да поновим, једини начин да они победе је да нас приволе на признање пораза. Па ви просудите ко ту држи адуте, а ко блефира.
С тим у вези, јутрос је стигла вест да је у 87. години преминула Маргарет Тачер. Премијер Уједињеног краљевства од 1979. до 1990, Тачер је између осталог увела своју земљу у ЕУропство. У својим мемоарима записала је следеће:
Нереално је очекивати да се на овоме било шта заврши. Родољубива јавност требало би да појача притисак да се квислиншка политика државе у потпуности преокрене, а не само привремено заустави. Непријатељаи сигурно неће одустати, већ могу да се очекују нови притисци, претње, уцене и сатанизација. Али није згорег да поновим, једини начин да они победе је да нас приволе на признање пораза. Па ви просудите ко ту држи адуте, а ко блефира.
С тим у вези, јутрос је стигла вест да је у 87. години преминула Маргарет Тачер. Премијер Уједињеног краљевства од 1979. до 1990, Тачер је између осталог увела своју земљу у ЕУропство. У својим мемоарима записала је следеће:
Морали смо да се суочимо са спознајом да је наш пристанак на наизглед испразна општа места и неодређена стремљења касније протумачен као неопозива сагласност за наметање политичких структура супротстављених нашим интересима. (извор)Мудри се уче на туђим грешкама, паметни на сопственим, а будале не науче никада. Била би слатка иронија историје ако би Срби на своју корист извукли наравоученије од Енглеза, који нам више од века и по раде о глави...
недеља, 7. април 2013.
Када закон лежи у топузу
Записана историја бележи успон и пад многих империја. Свака је створена силом. Свака је покушала ту силу да озваничи законом, како би поредак који је успоставила кроз привремену војну надмоћ потрајао и када те надмоћи више не буде. Некима је то успевало више, некима мање. Примера ради, иако је Наполеон Бонапарте побеђен пре скоро 200 година, његов грађански законик још увек се поштује широм Европе, па и света.
Атлантска империја, међутим, јединствен је пример хегемона који уништава сопствене законе, жртвујући властити легитимитет и трајање зарад тренутне превласти.
ЕУропска пљачка поверења - Наводне разлике, па чак и ривалитет, ЕУ и Атлантске империје, иду у прилог владајућим круговима с обе стране Атлантика. У стварности, ЕУ је у потпуности подређена САД на војном и спољнополитичком плану, попут вазалне државе или сателита, док економску политику и једних и других одавно диктирају банкарски картели, а не бирачи за које мало ко мари.
С тим на уму, недавни догађаји на Кипру нису тек догађај на периферији ЕУ, већ могуће предсказање даљег империјалног пропадања. После вишедневних притисака, уцена и медијске сатанизације, кипарска власт пристала је да „опорезује“ штедише у банкама на острву, како би добила „спасилачки“ зајам од ЕУ и ММФ-а. Међутим, док су затворене банке и ограничења на банкоматима спречавала Кипране да повуку своје паре, и банке и банкомати у Енглеској и Русији радили су сасвим нормално, па је велики део страних улагача успео да се на време избави са торпедованог кипарског брода.
Мада су медији на западу ово представљали као „спасење“ Кипра, и слепцу је јасно да се десило управо супротно: ЕУ, ММФ и кипарска влада удружили су се у злочиначки подухват да опљачкају јавност како би намирили коцкарске дугове банкара и шпекуланата.
Тиме су, међутим, послали сигнал широм света да на Западу имовина више није светиња, да улог у банци више није сигуран, и да правила више не важе. По речима једног коментатора, „За само неколико недеља, помпезни и глупави идиоти на челу Европе успели су да униште највреднији аспект банкарства на Западу: поверење поверилаца. Оно се више никада неће вратити“.
Како заобићи УН - Оно што је „спасавање“ Кипра урадило банкарском систему, интервенције на Балкану урадиле су међународном праву. Само што у оба случаја јавност још увек није свесна свих последица.
Рат за југословенско наслеђе (1991-95) Империја је употребила да прузме УН. Светска организација прво је добила немогући задатак очувања непостојећег мира, затим је осуђена као „неадекватна“, да би на крају НАТО отворено преузео „наметање“ мира. Непуне четири године касније, НАТО је напао остатак Југославије а да УН није ни питао за дозволу.
Међутим, тај рат од самог почетка није ишао по плану. Примирје закључено у јуну 1999. било је озваничено резолуцијом 1244 Савета безбедности, и само тако је НАТО могао да окупира Косово и Метохију. Иако је алијанса у пракси рутински кршила 1244, само њено постојање (и гаранције територијалног интегритета Србије) кварило је планове НАТО и његових шиптарских штићеника. Зато је Империја чинила све у својој моћи да резолуцију заобиђе.
Прво је употребила мартовски погром 2004. као изговор за укидање услова „стандарди пре статуса“. Онда је организовала фарсу од „преговора“ о статусу на којој је предложен „Ахтисаријев план“. Када је тај предлог наишао на препреке у УН, на миг Империје, привремене шиптарске институције прогласиле су независност и једнострану примену Ахтисарија. На неспретан упит Србије пред Међународним судом правде, судије су - под притиском Империје - мучењем језика и логике донеле пресуду да то проглашење није било противправно.
Власт у Београду, коју је инсталирала Империја, потом је преместила преговоре из УН у ЕУ, за коју су тврдили да је „статусно неутрална“ иако је већина држава чланица признала „независност“ окупиране покрајине. Једна од гласина - а има их много, пошто се о чињеницама ћути - о тренутним „преговорима“ између ЕУ и режима у Београду је да ће Брисел од Србије тражити да предложи нову резолуцију у УН, како би се коначно ратосиљали незгодне 1244.
Тешко је бити квислинг - Није онда нимало изненађујуће што вазали и послушници Империје имитирају њено безакоње. Од петооктобарског пуча 2000. наовамо, сваки пут када би се закони Југославије и Србије нашли на путу послушника Империје, бивали би прегажени. И ова и претходна влада рутински газе Устав и законе у напору да се додворе господарима из Вашингтона и Брисела. То безакоње није нимало сметало Империји, док нису ухапсили погрешног човека.
Недавно се у гласилу америчког Конгреса појавио оштар текст у којем се Србија напада због притвора Мирослава Мишковића. Тајкун близак Демократској странци ухапшен је у децембру 2012 и оптужен за корупцију. Његова кривица или невиност сасвим су небитне: цела прича је организована као димна завеса за издају Косова. Изгледа, међутим, да Мишковић у неком капацитету служи Империји, па се Вашингтон наљутио што он толико дуго чами у притвору.
Ето ни предана служба страним господарима није квислинзима у Београду зарадила наклоност Империје.
Цео свет је Балкан - Овога месеца се навршило десет година од напада на Ирак. Притом се нико није сетио да напомене како је шаблон за инвазију и окупацију успостављен четири године раније. Напад на Либију 2011. био је не само убрзана реприза интервенције у БиХ, већ и отворено ругање УН: резолуција којом је заведена ограничена зона забране летења употребљена је као смоквин лист за „промену режима“. Док је Брежњев своју доктрину интервенције барем ограничавао на совјетску сферу, Клинтон, Буш II и Обама су је усвојили - и проширили на цео свет.
Иако и даље званично поштује форме закона, Империја се нимало не устручава да погази суштину ако јој се нађе на путу, не само у иностранству, већ и у домаћој политици. Тиме не само призива, већ и приближава сопствену пропаст.
Вашингтон у последње време све више делегира прљаве послове сателитима. Али било да се ради о Француској у Малију, Немачкој и Турској на Балкану, или Турској на блиском истоку, проблем је да ти сателити имају сопствене планове, интересе и историју, коју Империја не узима у обзир.
Немачка је искористила балканске интервенције да се ослободи терета историје. Луфтвафе је бомбардовањем Београда 1999. на Западу амнестирана за то исто бомбардовање 1941. Али данашњи Немци само су сенка својих прадедова; јунаци када тенковима тероришу голоруке Србе, а зечеви када беже од шиптарских хорди, као током погрома 2004. Ових дана, немачка штампа кука како је режим Ангеле Меркел превише опрезан са војском, за разлику од „пацифиста“ Шредера и Фишера.
Турска не крије да би опет да постане хегемон на Балкану. У томе изгледа има подршку Империје; пре неки дан се у Вашингтон Посту појавио хвалоспев „нежном“ повратку Османлија у БиХ. Анкара такође тренутно игра кључну улогу у америчком наоружавању сиријских џихадиста.
Али оно што свима промиче је да су и Османлије и Немци - било Хабсбурзи, Хоенцолерни или Хитлер - на крају истерани са Балкана. Можда Атлантска империја мисли да ће овај пут бити другачије, да је отпор сломљен, и да ће народи којима је намењен јарам смерно да га прихвате.
Историја учи другачије. Али само оне вољне да уче.
(верзија овог текста првобитно је објављена 29. марта 2013, на Antiwar.com)
Ко неће у демократију, демократија ће по њему |
ЕУропска пљачка поверења - Наводне разлике, па чак и ривалитет, ЕУ и Атлантске империје, иду у прилог владајућим круговима с обе стране Атлантика. У стварности, ЕУ је у потпуности подређена САД на војном и спољнополитичком плану, попут вазалне државе или сателита, док економску политику и једних и других одавно диктирају банкарски картели, а не бирачи за које мало ко мари.
С тим на уму, недавни догађаји на Кипру нису тек догађај на периферији ЕУ, већ могуће предсказање даљег империјалног пропадања. После вишедневних притисака, уцена и медијске сатанизације, кипарска власт пристала је да „опорезује“ штедише у банкама на острву, како би добила „спасилачки“ зајам од ЕУ и ММФ-а. Међутим, док су затворене банке и ограничења на банкоматима спречавала Кипране да повуку своје паре, и банке и банкомати у Енглеској и Русији радили су сасвим нормално, па је велики део страних улагача успео да се на време избави са торпедованог кипарског брода.
Мада су медији на западу ово представљали као „спасење“ Кипра, и слепцу је јасно да се десило управо супротно: ЕУ, ММФ и кипарска влада удружили су се у злочиначки подухват да опљачкају јавност како би намирили коцкарске дугове банкара и шпекуланата.
Тиме су, међутим, послали сигнал широм света да на Западу имовина више није светиња, да улог у банци више није сигуран, и да правила више не важе. По речима једног коментатора, „За само неколико недеља, помпезни и глупави идиоти на челу Европе успели су да униште највреднији аспект банкарства на Западу: поверење поверилаца. Оно се више никада неће вратити“.
Како заобићи УН - Оно што је „спасавање“ Кипра урадило банкарском систему, интервенције на Балкану урадиле су међународном праву. Само што у оба случаја јавност још увек није свесна свих последица.
Рат за југословенско наслеђе (1991-95) Империја је употребила да прузме УН. Светска организација прво је добила немогући задатак очувања непостојећег мира, затим је осуђена као „неадекватна“, да би на крају НАТО отворено преузео „наметање“ мира. Непуне четири године касније, НАТО је напао остатак Југославије а да УН није ни питао за дозволу.
Међутим, тај рат од самог почетка није ишао по плану. Примирје закључено у јуну 1999. било је озваничено резолуцијом 1244 Савета безбедности, и само тако је НАТО могао да окупира Косово и Метохију. Иако је алијанса у пракси рутински кршила 1244, само њено постојање (и гаранције територијалног интегритета Србије) кварило је планове НАТО и његових шиптарских штићеника. Зато је Империја чинила све у својој моћи да резолуцију заобиђе.
Прво је употребила мартовски погром 2004. као изговор за укидање услова „стандарди пре статуса“. Онда је организовала фарсу од „преговора“ о статусу на којој је предложен „Ахтисаријев план“. Када је тај предлог наишао на препреке у УН, на миг Империје, привремене шиптарске институције прогласиле су независност и једнострану примену Ахтисарија. На неспретан упит Србије пред Међународним судом правде, судије су - под притиском Империје - мучењем језика и логике донеле пресуду да то проглашење није било противправно.
Одлука МСП из 2010. била је на нивоу типичне пресуде МКТЈ, још једног примера изругивања Империје праву и правди. Такозвани трибунал за ратне злочине политички је суд, који служи интересима Империје, доноси сопствене законе и прописе, и одговоран је једино својим донаторима у САД и Европи. |
Власт у Београду, коју је инсталирала Империја, потом је преместила преговоре из УН у ЕУ, за коју су тврдили да је „статусно неутрална“ иако је већина држава чланица признала „независност“ окупиране покрајине. Једна од гласина - а има их много, пошто се о чињеницама ћути - о тренутним „преговорима“ између ЕУ и режима у Београду је да ће Брисел од Србије тражити да предложи нову резолуцију у УН, како би се коначно ратосиљали незгодне 1244.
Тешко је бити квислинг - Није онда нимало изненађујуће што вазали и послушници Империје имитирају њено безакоње. Од петооктобарског пуча 2000. наовамо, сваки пут када би се закони Југославије и Србије нашли на путу послушника Империје, бивали би прегажени. И ова и претходна влада рутински газе Устав и законе у напору да се додворе господарима из Вашингтона и Брисела. То безакоње није нимало сметало Империји, док нису ухапсили погрешног човека.
Недавно се у гласилу америчког Конгреса појавио оштар текст у којем се Србија напада због притвора Мирослава Мишковића. Тајкун близак Демократској странци ухапшен је у децембру 2012 и оптужен за корупцију. Његова кривица или невиност сасвим су небитне: цела прича је организована као димна завеса за издају Косова. Изгледа, међутим, да Мишковић у неком капацитету служи Империји, па се Вашингтон наљутио што он толико дуго чами у притвору.
Ето ни предана служба страним господарима није квислинзима у Београду зарадила наклоност Империје.
Цео свет је Балкан - Овога месеца се навршило десет година од напада на Ирак. Притом се нико није сетио да напомене како је шаблон за инвазију и окупацију успостављен четири године раније. Напад на Либију 2011. био је не само убрзана реприза интервенције у БиХ, већ и отворено ругање УН: резолуција којом је заведена ограничена зона забране летења употребљена је као смоквин лист за „промену режима“. Док је Брежњев своју доктрину интервенције барем ограничавао на совјетску сферу, Клинтон, Буш II и Обама су је усвојили - и проширили на цео свет.
Иако и даље званично поштује форме закона, Империја се нимало не устручава да погази суштину ако јој се нађе на путу, не само у иностранству, већ и у домаћој политици. Тиме не само призива, већ и приближава сопствену пропаст.
Вашингтон у последње време све више делегира прљаве послове сателитима. Али било да се ради о Француској у Малију, Немачкој и Турској на Балкану, или Турској на блиском истоку, проблем је да ти сателити имају сопствене планове, интересе и историју, коју Империја не узима у обзир.
Немачка је искористила балканске интервенције да се ослободи терета историје. Луфтвафе је бомбардовањем Београда 1999. на Западу амнестирана за то исто бомбардовање 1941. Али данашњи Немци само су сенка својих прадедова; јунаци када тенковима тероришу голоруке Србе, а зечеви када беже од шиптарских хорди, као током погрома 2004. Ових дана, немачка штампа кука како је режим Ангеле Меркел превише опрезан са војском, за разлику од „пацифиста“ Шредера и Фишера.
Турска не крије да би опет да постане хегемон на Балкану. У томе изгледа има подршку Империје; пре неки дан се у Вашингтон Посту појавио хвалоспев „нежном“ повратку Османлија у БиХ. Анкара такође тренутно игра кључну улогу у америчком наоружавању сиријских џихадиста.
Али оно што свима промиче је да су и Османлије и Немци - било Хабсбурзи, Хоенцолерни или Хитлер - на крају истерани са Балкана. Можда Атлантска империја мисли да ће овај пут бити другачије, да је отпор сломљен, и да ће народи којима је намењен јарам смерно да га прихвате.
Историја учи другачије. Али само оне вољне да уче.
(верзија овог текста првобитно је објављена 29. марта 2013, на Antiwar.com)
среда, 3. април 2013.
Нема посла у плаха главара
Око Соколово, бр. 67
Посматрајући циркус у Бриселу ових дана, пада ми на памет теза Мухарема Баздуља (види Око 63) да се кључне ствари у историји у животу дешавају у одређеном тренутку, и да се све пре и после тога мери од човековог деловања у том тренутку. Било да се ради о Младобосанцима јуна 1914, или српским родољубима марта 1941. или 1999. Или ево сад, када се од Србије тражи самоукидање зарад лажног обећања датума.
Шта год одлучили, ништа после тога неће бити исто, говорио је Жељко Цвијановић у данима пред циркус. А дан после је издајницима, који су се ипак нећнули, понудио сламку спаса. Мада сумњам да ће имати храбрости да је прихвате.
Оно у Бриселу нису били преговори, дабоме, већ захтев за безусловном капитулацијом. Ништа мање непристојан, можда чак и више, од аустро-угарског ултиматума ономад. Је ли то можда тројац без кормилара схватио да преговара „о нечему што шеик не може да купи, што странац не може да разуме, што Стратеџик маркетинг не може да објасни, и што народ не може да опрости“, како се изразила Славица Граховац?
Кога се више боје, питао сам својевремено, Империје или Срба? До јуче се чинило да далеко више страхују од Империје, док Србе што мрзе, што презиру. Али ни дуготрајно робовање ни разне технике преумљавања - одлично поређење овога данас са турским временом износи Милан Дамјанац - изгледа нису стали у крај Србима. Нити је уродила плодом политика паликућа, о којој пише Милан Јовановић.
Убише се домаћи и империјални мајстори спина да Србима објасне како је зло у ствари добро, вели Маја Радонић. И опет не могу. Јесу, додуше, убедили неке гњиде да оно 1999. није била агресија већ „ослобођење“ - на шта се осврће Стефан Каргановић - али колико год да су такви гласни, нема их много. Она тиха већина зна да је датум шарена лажа и мехурић од сапунице (Александар Ђикић). Зна да не постоји никакав трећи пут између Лазара и Бранковића (Бранко Павловић). И да никакав спин не може да сакрије дубину и ширину издаје која се тражи од државног дна, на шта подсећа Драган Милашиновић.
Можда је донекле Србима отворио очи империјални третман послушних, преумљених Монтенегријанаца. Они су, вели немачки амбасадор (а ко ће други) превише емотивни, глупи и нестручни да одлуче да ли да се улази у НАТО. Или ће пре бити да Милова мафија није успела ни издалека онолико да их преуми као што је рапортирала газдама? Да се Црногорци још сећају ко их је засипао бомбама, како вели Мирослав Лазански. Да ли им се смучило да буду „сињи“, па би опет да буду сиви соколови, пита се Александар Павић.
Империја није свемоћна - чак је, сваким даном, све мање моћна. Читајући комедију „Крунски Сведок“ Љубише Спасојевића, постаје јасно да Империја више не поседује никакав морални капитал. А ускоро, како је кренуло, неће имати ни оног финансијског. Погледајте само Кипар - или Јанезе, који су се толико „усрећили“ ЕУропством да су изгледа следећи.
Ако бриселска фарса заиста пропадне, то уопште није лоше. Бранко Жујовић објашњава зашто. А ако државно дно мисли да може за следећих неколико дана пронаћи магичну формули да задовољи незаситу Империју, а да Србима не прекорачи границу трпљења, нека причитају шта пише Владимир Димитријевић.
Овако даље више не може.
(фото: Самсон Чернов) |
Шта год одлучили, ништа после тога неће бити исто, говорио је Жељко Цвијановић у данима пред циркус. А дан после је издајницима, који су се ипак нећнули, понудио сламку спаса. Мада сумњам да ће имати храбрости да је прихвате.
Оно у Бриселу нису били преговори, дабоме, већ захтев за безусловном капитулацијом. Ништа мање непристојан, можда чак и више, од аустро-угарског ултиматума ономад. Је ли то можда тројац без кормилара схватио да преговара „о нечему што шеик не може да купи, што странац не може да разуме, што Стратеџик маркетинг не може да објасни, и што народ не може да опрости“, како се изразила Славица Граховац?
Кога се више боје, питао сам својевремено, Империје или Срба? До јуче се чинило да далеко више страхују од Империје, док Србе што мрзе, што презиру. Али ни дуготрајно робовање ни разне технике преумљавања - одлично поређење овога данас са турским временом износи Милан Дамјанац - изгледа нису стали у крај Србима. Нити је уродила плодом политика паликућа, о којој пише Милан Јовановић.
Убише се домаћи и империјални мајстори спина да Србима објасне како је зло у ствари добро, вели Маја Радонић. И опет не могу. Јесу, додуше, убедили неке гњиде да оно 1999. није била агресија већ „ослобођење“ - на шта се осврће Стефан Каргановић - али колико год да су такви гласни, нема их много. Она тиха већина зна да је датум шарена лажа и мехурић од сапунице (Александар Ђикић). Зна да не постоји никакав трећи пут између Лазара и Бранковића (Бранко Павловић). И да никакав спин не може да сакрије дубину и ширину издаје која се тражи од државног дна, на шта подсећа Драган Милашиновић.
Можда је донекле Србима отворио очи империјални третман послушних, преумљених Монтенегријанаца. Они су, вели немачки амбасадор (а ко ће други) превише емотивни, глупи и нестручни да одлуче да ли да се улази у НАТО. Или ће пре бити да Милова мафија није успела ни издалека онолико да их преуми као што је рапортирала газдама? Да се Црногорци још сећају ко их је засипао бомбама, како вели Мирослав Лазански. Да ли им се смучило да буду „сињи“, па би опет да буду сиви соколови, пита се Александар Павић.
Империја није свемоћна - чак је, сваким даном, све мање моћна. Читајући комедију „Крунски Сведок“ Љубише Спасојевића, постаје јасно да Империја више не поседује никакав морални капитал. А ускоро, како је кренуло, неће имати ни оног финансијског. Погледајте само Кипар - или Јанезе, који су се толико „усрећили“ ЕУропством да су изгледа следећи.
Ако бриселска фарса заиста пропадне, то уопште није лоше. Бранко Жујовић објашњава зашто. А ако државно дно мисли да може за следећих неколико дана пронаћи магичну формули да задовољи незаситу Империју, а да Србима не прекорачи границу трпљења, нека причитају шта пише Владимир Димитријевић.
Овако даље више не може.
понедељак, 1. април 2013.
Једини датум који вреди
(порука подршке протесту „Овако више не може“)
Зло је одавно већ превршило сваку меру. За лаж веле да је истина, за пљачку да је привреда, за отров да је храна, за грех да је врлина, а за идају да је државништво. Није, и не може бити.
Срби су онај „тврди орах, воћка чудновата“, па трпе и зло боље и дуже од многих других. Али ово више није добро под злом, већ зло под горим. Овако даље више не може.
Вековима су нас туђини држали под чизмом, али нису могли да нас покоре. Њихов мрак није могао да угаси пламичак Завета којим су се Срби повезали са Богом, док на крају нисмо изборили слободу. Зато се душмани данас толико тог заветног пламена и плаше, па траже од „својих“ Срба да га угасе. Да се одрекну Косова. Да продају земљу, униште индустрију, отрују храну, загаде реке, посеку шуме, а народу одузму душу, веру, и историју. Да од Србије и од Срба ништа не остане, јер само тако они, освајачи - и одроди који им служе - могу мирно да спавају.
Нема те предаје којом могу да се умилостиве душмани којима је свака Србија превелика, а једини добар Србин – бивши Србин.
Избор данас није између лошег и доброг живота, него између живота и смрти. Њихово „царство земаљско“ је морална и свака друга беда, смрт и нестанак. А онај пламичак Завета, оно што нас чини слободним, силним, непобеђеним и непобедивим – то је царство небеско. То је живот вечни. То је Васкрсење, једини датум који заиста треба да нам буде битан.
Зато дигните глас. Нисте сами, нисте у пустињи. Нисте губитници. Нисте жртве. Пред тим вашим гласом устукнуће грдне кукавице, погани изроди, квислиншки култ и његови спонзори. Јер сва тама њихових лажи не вреди ништа спрам вашег пламена. Зато и хоће да га угасе.
Доста је било.
Зло је одавно већ превршило сваку меру. За лаж веле да је истина, за пљачку да је привреда, за отров да је храна, за грех да је врлина, а за идају да је државништво. Није, и не може бити.
Срби су онај „тврди орах, воћка чудновата“, па трпе и зло боље и дуже од многих других. Али ово више није добро под злом, већ зло под горим. Овако даље више не може.
Вековима су нас туђини држали под чизмом, али нису могли да нас покоре. Њихов мрак није могао да угаси пламичак Завета којим су се Срби повезали са Богом, док на крају нисмо изборили слободу. Зато се душмани данас толико тог заветног пламена и плаше, па траже од „својих“ Срба да га угасе. Да се одрекну Косова. Да продају земљу, униште индустрију, отрују храну, загаде реке, посеку шуме, а народу одузму душу, веру, и историју. Да од Србије и од Срба ништа не остане, јер само тако они, освајачи - и одроди који им служе - могу мирно да спавају.
Нема те предаје којом могу да се умилостиве душмани којима је свака Србија превелика, а једини добар Србин – бивши Србин.
Избор данас није између лошег и доброг живота, него између живота и смрти. Њихово „царство земаљско“ је морална и свака друга беда, смрт и нестанак. А онај пламичак Завета, оно што нас чини слободним, силним, непобеђеним и непобедивим – то је царство небеско. То је живот вечни. То је Васкрсење, једини датум који заиста треба да нам буде битан.
Зато дигните глас. Нисте сами, нисте у пустињи. Нисте губитници. Нисте жртве. Пред тим вашим гласом устукнуће грдне кукавице, погани изроди, квислиншки култ и његови спонзори. Јер сва тама њихових лажи не вреди ништа спрам вашег пламена. Зато и хоће да га угасе.
Доста је било.
Пријавите се на:
Постови (Atom)