Ждерачи лотоса

У свеопштем галиматијасу у којем се данас, десет година после прве империјалне „обојене револуције“ (ако лаже коза, не лаже рог) налази Србија, много је питања. Шта нема алтернативу, Косово или ЕУ? Влада или геј парада? Четници или партизани? Национализам или мондијализам? Али ако погледате мало боље, сва та питања су у ствари лажне дихотомије. На њих нема правог одговора, јер су потпуно бесмислена. Сврха им је једино и искључиво да одрже контекст у којем се постављају: једну квази-дражву, лишену идентитета и територије, у којој живи народ лишен свести и смисла. Намерно и систематски.

Наводни процес рехабилитације генерала Драже Михаиловића је медијски циркус, који открива једино да се „у Србији све жртве комунизма сматрају кривима, док се не докаже супротно“. Али то нипошто није мало откриће. Јер, Србија је данас земља којом још увек влада комунизам - упркос чињеници да је званично пропао 1990, а да је његов, наводно последњи, остатак оборен петооктобарским пучем.

Како сад, комунизам? Па зар ово није либерална демократија, слободно тржиште, најзападнији „неолиберални“ капитализам, гори чак и од америчког? Јок. Економски, Србија је негде између феудализма, клептократије и фашизма (система у којем приватна својина постоји, али свима и свиме управља држава). Политички, међутим, то је земља којом у потпуности влада дух некадашње КПЈ.

То што на српском грбу и застави стоји орао Обреновића са све круном је оптичка варка; монархизам заступају карикатуре попут Вука Драшковића и бедне сенке славних предака попут „старешине краљевског дома“. Србија је суштински и даље авнојевска република, а национално питање се и данас решава по формули „братства и јединства“. Само се то данас зове „толеранција и људска права“. Ова коалициона влада представља помирење завађених фракција са Осме седнице. Управо су тада поражени комунисти Србије први оптужили Слободана Милошевића за „национализам“. То је за комунисте био највећи грех. Отуд и инсистирање некадашњих комесара а данас боркиња за људска права на „денацификацији“ Срба; под тиме они не подразумевају лечење Срба од њиховог наводног национал-социјализма, већ ампутирање националне свести, колективну лоботомију, привођење крају посла који траје не десет, не двадесет, већ преко шездесет година.

Некадашњи демократа а сада ројалиста, историчар Чедомир Антић пре неки дан пише о национализму, наводећи анегдоту о сукобу Срба комуниста и Хрвата комуниста пре неких четрдесет година. Притом хвали Хрвате, који су успели „упорношћу и јединством, али и захваљујући моћним савезницима и историјској судбини да остваре скоро све своје државне и националне циљеве... Без обзира на унутрашње сукобе и разлике у Хрватској никада није постојао нити најмањи део елите који би оспорио хрватску државност“.

То важи данас, важило је пре четрдесет година, а вероватно и пре седамдесет, када је Влатко Мачек признао Павелићеву НДХ као легитимну државу хрватског народа. Али не могу да верујем да Антић пореди овај стварни хрватски национализам са српским, који - баш захваљујући Југославији - малтене уопште и не постоји! Није ваљда да хоће да каже како би Срби требало да се понашају као Хрвати?

То је, наиме, просто неизводљиво. Темељ хрватског идентитета је непријатељство према Србима. То је једино што, осим католичке вере, повезује становнике Загорја (историјске Хрватске), Истре, Далмације и Славоније. Они чак не говоре ни истим језиком, а званични језик им је - српски. Феномен хрватске опседнутости Србима најбоље је илустрован у сада већ легендарном есеју Јурице Павичића „Срби су нама као чаша коњака“.

То што се хрватски идентитет градио на антисрпској матрици није само по себи толико проблематично колико следеће чињенице:
- да су се на истој основи градили одвојени идентитети за Црногорце, Македонце, и „Бошњаке“;
- да је тај процес јачања антисрпског идентитета група које су се (у историјским појмовима) још јуче сматрале Србима био могућ једино захваљујући постојању федеративне, комунистичке Југославије;
- да су истовремено Срби свој идентитет губили; и
- да се тај процес неометано наставља и данас (нпр. стварањем „војвођанског“ идентитета).

Антић кривицу за губитак српског идентитета тражи у „великодржавној мегаломанији“ и „хегемонским а потом гордим – метрополским погледима на свет српске политичке, економске и културне елите“. Ово као да је преписано из неког памфлета Коминтерне из двадесетих година прошлог века. Великосрпски хегемонизам? Стварно? Док је свако од Југославије узимао шта је стигао, Срби су веровали у „један народ са три имена“ (Краљ Александар је својој деци дао имена Петар, Томислав, Андреј) и „брат је мио, које вере био“, а после у „братство и јединство“. Док сада слушамо да су Срби наводно одбацили своје саплеменике који су прешли на католичанство и ислам, истина је управо супротна: они који су напуштали православље убрзо би постајали већи католици од Папе и већи муслимани од Турака.

Колико Срба данас зна за закључке Другог конгреса КПЈ у Дрездену, 1928? Тада је одлучено да се Југославија уништи као „великосрпска империја“, да се створе независна Хрватска, Црна Гора, Словенија, Македонија, и да се Косово припоји Албанији. Овај програм је (не знајући) испунио лично Адолф Хитлер, средином априла 1941.

Погледајте карту поделе Југославије из тог времена. Упоредите је са картом „република и покрајина“ какве су нацртане после 1945. Неке границе се преклапају, неке не - али је принцип исти. Немци су искасапили прву Југославију. Броз је те делове додатно исекао, а онда од њих сашио нову државу. Уместо муње, оживео ју је духом „братства и јединства“ и „самоуправног социјализма“. Управо у тој држави су систематски одгајане генерације „малих слабих Срба“ у убеђењу да баш они „носе некакву древну кривицу“ (Антић). И не само то, већ су ту исту „истину“ о Србима учили Словенци, Македонци, Црногорци, „Бошњаци“ и Хрвати. Држава у коју су Срби генерацијама веровали, коју су деведесетих узалудно бранили, које се и данас сећају као времена када се „добро живело“ - била је у ствари један монструозни инкубатор, који је деценијама систематски трошио српско национално биће како би од њега створио прегршт нових нација.

Људи који данас владају Србијом нису Срби, већ другови. У некадашњем режиму, који их је и произвео, то се звало номенклатура, или „нова класа“ (М. Ђилас). Они себе сматрају бољим, паметнији, културнијим, супериорнијим од Срба, које сматрају примитивном стоком. Само то објашњава њихову стравичну мржњу према народу којем именом припадају; посвећеност разбијању Србије и подршку сваком национализму који се развија на рачун Срба (од „Војвођана“ до „Санџака“, а сутра Бог драги зна чега већ). То објашњава и зашто се такозвани националиста из Антићеве приче позивао на Јасеновац као аргумент за очување Југославије - иако управо то највеће (али нипошто једино!) место злочина „Независне државе Хрватске“ представља главни аргумент против Брозове мртве државе.

Стварањем Краљевине Југославије, Срби су у име братства и јединства фактички амнестирали поданике некадашње црно-жуте монархије за започињање рата 1914-18 и злодела почињена у њему. Онда је 1945. учињено исто са виновницима геноцида у НДХ. Од логора смрти, места мучеништва и симбола геноцидног страдања једног народа, комунисти су направили политичку полугу контроле, и тако га релативизовали до заборава. Данас се са тим геноцидом идентично коцкају жутократе, још једном показујући чију традицију и вредности заиста баштине.

ЕУропство које толико потенцира жутократија није ништа друго него носталгија за Брозовим временом. За њих је ЕУ реинкарнација СФРЈ, свемоћна мегадржава у којој ће довека живети као владајућа каста. А помоћу бриселске бирократије хоће да заврше посао који траје већ скоро цео један век. После свеопштег физичког затирања Срба, сада се ради на уништењу самог српског идентитета, „промени кода“ и коначном уништењу распамећеног народа, који би једног дана требало, је ли, да престану да буду Срби и постану нешто друго. Баш као што су се Истрани, Далматинци, Загорци, Славонци и Херцеговци утопили у Хрвате; следбеници Мухамеда у „Бошњаке“; од Његошеве „српске Спарте“ постао Монтенегро, а житељи некадашње Душанове престонице сада маштају да су потомци Александра Великог.

Да ли је овакав развој догађаја неминован? Нипошто. Али је известан ако нам визија „боље будућности“ остане повратак у франкенштајновски кошмар из којег у ствари никада нисмо ни изашли. Срби су данас нација ждерача лотоса - распамећени, сморени и у очај утерани. Такви ако остану, немају будућност. Она припада само народима који су за њу спремни да се боре.