„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

петак, 31. децембар 2010.

Жута Година

Крај децембра је некако време за свођење рачуна и паковање године на измаку како би је после новогодишњег славља лакше одложили на таван (или у подрум) успомена.

По мени је 2010. била година сазнања. Ако не пада снег да покрије брег, већ да свака зверка покаже свој траг, онда смо у години иза нас постали стручни трагачи за свакојаким зверињем, поготово оним жутога крзна и оштрих ЕУропских зуба. По делима њиховим познали смо их, а када нам ни то није било доста, дошле су депеше „Викиликса" и извештај Дика Мартија. Мада је пожутела штампа највише пажње у том случају обратила на терористичког премијера такозване „Независне државе Косово" (НДК), много се ћутало о чињеници итекако наглашеној у извештају: да су за све то годинама знале обавештајне службе, полиције и владе такозване „међународне заједнице." И изабрале да гледају на другу страну, јер су им Змијуга Хашим и НДК били до те мере важни.

Мислим да је 2010 ван сваке сумње показала ко су и какви су жутократе и невладници који себе сматрају за политичку, културну, медијску и пословну „елиту" Србије. Никаквих сумњи више не треба да буде, нити било какве маске више могу да сакрију о коме и чему се заиста ради.

Али ако некоме још није јасно, да нацртам.

У фебруару се преко немачких медија појавио текст нимало дипломатског демарша тзв. "квинте" (пет земаља спонзора НДК) у којем се изражава фрустрација што њихови "партнери у Београду" не испуњавају обећање да ће одбрана Косова бити искључиво представа за домаћу употребу. Упиру прстом у захтев упућен МСП.

И Жути и странци су одбили да коментаришу демарш - као, то су фантазије - али зар није било тачно како је у њему написано? И онда Викиликс крајем године потврди да је демарш итекако постојао.

То што је МСП урадио у јулу је њима на срамоту, али упркос неким критикама на рачун жутократа и невладника, мислим да је толика доза софизма и лицемерја ипак изнад њиховог нивоа памети и вештине. Свакако да су намерно ишли на варијанту да изгубе, али сумњам да су баш знали како ће то све да се заврши.

Међутим, апсолутни скандал са резолуцијом понуђеном Генералној скупштини се може стопроцентно ставити на терет Врховном Жутнику. И првобитни текст је био слаб, туњав и метиљав, бедно помирљив и непринципијелан - али завршна верзија, која је написана у Бриселу а да је није парафирала ни влада ни Скупштина, била је чиста срамота, капитулација и (још једна) издаја.

Кад смо већ код резолуција које су написане негде другде, хајде да споменемо и лажљиву декларацију о Сребреници, коју су као своје чедо својатали и Јелко Кацин и Ахмет Даутолу, али и Истанбулску декларацију, коју је очито срочио овај потоњи. Кацин се још дичио и да је одговоран за октобарску „Параду поноса", а остаће упамћен и по шовинистичкој фарси од коментара на српску победу у Дејвис купу. Али, о Кацину нема шта даље да се прича, док нам фасцинантних открића о Врховном Жутнику још преостаје!

Када је за време светског фудбалског првенства Србија победила Немачку (што је била отприлике једина светла тачка мундијалског наступа), у шали сам рекао да треба очекивати Ботино извињење Ангели Меркел, да Немци случајно не замере и отежају ЕУропске интеграције. Нисам једини коме је то пало на памет - неко је тај дан пустио лажну вест о Тадићевом извињењу Немцима. Најцрње од свега је што је маса света у ту вест поверовала. Баш као и у ону, једнако фиктивну, о извињењу Французима...

Када је у марту у Лондону ухапшен ратни лидер Б-Х муслимана Ејуп Ганић, на тренутак се чинило да ће истина о масакру у Добровољачкој ипак избити на светло дана. На крају је енглески судија ослободио Ганића и од речи до речи прихватио аргумент његових сарајевских бранилаца да је све то била политичка ујдурма Београда, потерница in mala fide. Жутоград не само да није демантовао тај скандалозан навод, већ га је потврдио одустајањем од жалбе. Скупо им, рекоше.

Сву дубину своје моралне беде показали су 10. октобра, када је пар стотина професионалних активиста, политичара и дипломата Империје (да се зна за чији рачун је то организовано, је ли) тријумфално промарширало испражњеним улицама Београда, док је пет хиљада полицајаца држало кордон. Оне са друге стране кордона, њих шест и кусур хиљада, жутократе су назвале „хулиганима". Али када вас глаш држава не само да не слуша, већ сваким даном намерно и са садистичким уживањем гази, не може да очекује да се против тога побуните писмима редакцији Жутитике, Ж92 или Жутаника. Али и та „парада," као и резолуција о Сребреници, као и резолуција у УН, као и декларација у Истанбулу и фарса од процеса Ганићу, опет је била наређење извана, које су жутократе беспоговорно и са садистичким задовољством извршиле.

Последња кап у чаши дошла је по објављивању Мартијевог извештаја о врховном крволоку такозване независне државе Косов. Уместо да каже да нема никакву намеру да преговара са мафијашем, терористом, убицом и „монструмом" (како га је назвао један британски лист), Врховни Жутник просто трчи да изјави како је Хашим Тачи „легитимни представник албанског народа" и како ће с њим врло радо сести за сто. Не дај Боже да му том приликом Змија понуди хладне нареске... овај ће још да их похвали, да не увреди домаћина!

Просто је невероватно да неко може бити до те мере глуп, до те мере зао, до те мере послушан, до те мере штеточина као што је то Борис Тадић. Ако он ради то што ради својевољно, онда се ради о феномену медицине. Ако не ради, онда остаје питање како га контролишу? Да ли то има чип у глави, па је заиста теледиригован, или су у питању враџбине из света Харија Потера?

Било како било, са тако жутим председником, жутом владом и жутим медијима, Србија је данас једна велика Жута Кућа, где се целом једном народу наживо ваде срце, душа, јетра, бубрези... Знате, стигло као последњи услов за ЕУропу, а ЕУропство нема алтернативу. Рек'о Тадић.

уторак, 28. децембар 2010.

ЕУропска правда

У белешкама са путовања по Босни и Крајини, давне године 1839, Матија Мажуранић овако описује османску правду. Муслиман прељубник бива кажњен тек трећи пут када га ухвате (набију га на колац). Хришћанина којег ухвате са неудатом муслиманком натерају да прими Ислам и да је жени, а ако неће - колац. Ако је муслиманка удата - колац. Хришћанин којег ухвате са удатом хришћанком буде обешен. „А Турчин, кад год му се благоизволи, може ићи к Крстјанки, јер му неима суда.”

Цели један век, почев од 1804 па до 1912, балкански хришћани су се борили - по огромној цени - да се ослободе такве „правде” и заведу ону европску, у којој је закон био једнак и за краља и за сељака и за просјака. Данас, међутим, уместо те правде имамо ЕУропску правду. Мажуранић би је без много труда препознао.

Фебруар је 2001, трећа година откад је НАТО умарширао на Косово да би „заштитио људска права” и од те окупиране српске покрајине почео да ствара албанску државу. Аутобус „Ниш Експреса” који превози избегле косметске Србе да упале свећу својим мртвима на Задушнице код Подујева налеће на мину. Дванест људи гине, 40 је повређено. Полиција УНМИК-а, цивилна окупациона власт, хапси Фљорима Ејупија, који бива заточен у америчкој војној бази „Бондстил”. Ејупи, међутим, успева да „побегне” (!?) из Бондстила и губи му се сваки траг! Тек у лето 2008, хвата га УНМИК и осуђује на 40 година затвора. У пролеће 2009, мисија „реда и закона” Европске уније, која је од УНМИК-а сасвим противзаконито преузела врховну судску власт у тада већ самопроглашеној независној држави Косово, ослобађа Ејупија „због недостатка доказа” и укида пресуду!

Август 2003, река Бистрица код Гораждевца. На српску децу која спас од летње врућине траже у реци пуца „непозната особа”. Гину Пантелија Дакић (12) и Иван Јововић (19), а још четири дечака су рањена. За овај злочин никада нико није оптужен, а камоли осуђен. Истрагу су обећавали и УНМИК и ЕУЛЕКС, али она је званично затворена пошто „ниједна осумњичена особа није идентификована”.

Иначе, мисијом ЕУЛЕКС од октобра ове године руководи француски генерал Ксавије деМарњак, иначе некадашњи заповедник окупационих снага НАТО (КФОР). У том капацитету он је у новембру 2007 изјавио да ће косовски конфликт имати „биолошко решење”, пошто ће преостали Срби у року од једне генерације да изумру. Пожутела београдска штампа се тога није сетила када је писала о деМарњаковом именовању...

Када је почетком децембра специјални истраживач Савета Европе Дик Марти објавио извештај да је режим Хашима „Змије” Тачија и УЧК терористичко-мафијашки, да се бави трговином дрогом, људима и присилно одстрањеним људским органима, није остао затечен само „премијер Републике Косово”. У шоку су били и многи његови пријатељи и помагачи. Стејт департмент је званично саопштио како „неће бити промена” у односу Империје и НДК. Бивши вицекраљ окупиране покрајине и донедавни француски министар иностраних дела, Бернар Кушнер, питао је „Ко је тај Марти?” и тражио је доказе. Да, да, углас су повикали апаратчици и пискарала ЕУ: Марти, Марти, где су ти докази!?

Молим? Људи којима за осуду Срба за најгнуснија непочинства не треба ни основана сумња, већ гласине и произвољне приче - ти људи сада траже доказе? Па да, како се неки тамо Дик Марти усуђује да оптужи њиховог миљеника Тачија, или да уопште доведе у питање за њих неприкосновену „чињеницу” (која, дабоме, не почива ни на каквим доказима) да су косметски Албанци невине жртве геноцидног великосрпско-империјалистичког агресора а да је НАТО инвазија 1999 била „илегална али легитимна” самоодбрана, шта ли...

Кушнеровом позиву за доказима одазвао се канадски полицајац Сту Келок, који је почетком ове деценије био шеф одељења полиције УНМИК-а. У разговору за РТС, Келок је потврдио Мартијев навод да је Тачи био шеф организованог криминала на Космету, а за Кушнера је рекао следеће: „Не могу да потврдим да је Кушнер знао за трговину органима, али апсолутно нема никакве шансе да није имао информације о организованом криминалу на Косову.”

Кушнерова фрустрација је јасно видљива на овом снимку од пролетос, када је напао српског новинара који му је поставио незгодно питање баш о трговини органима. Да не заборавимо, овај „хуманитарац” се прославио деведесетих активизмом у Хрватској и БиХ, а посебно подршком режиму Алије Изетбеговића у Сарајеву. Притом је његова организација одбијала да пружи било какву помоћ Србима. Био је гаулајтер НАТО на Косову баш у време случаја „Жута кућа”, да би после постао министар иностраних послова. Смењен је у новембру, пар недеља пре обелодањивања Мартијевог извештаја...

Сада се отреса прашинма са фасцикли о злоделима и других миљеника Империје, од Загреба до Сарајева; судећи по тим подацима, вађење органа косовски терористи научили су у Туђмановој војсци... Али нешто сумњам да ће ишта да буде од тога. Нити ће Кушнеру да зафали длака са главе, бар ако се питају бирократе из Брисела. Сувише много је уложено у стварање континенталног Левијатана да би се дозволило политички незгодним чињеницама да то доведу у питање.

И тако се Србима суди за „командну одговорност у заједничком злочиначком подухвату”, непостојеће геноциде, фиктивна силовања и митолошке планове, док починиоци стварних злочина уживају заштиту и подршку Империје и ЕУропе.

Дик Марти је Швајцарац. Његова земља није чланица ЕУ, јер још увек цени своју слободу и неутралност. Савет Европе није пипак Брисела, па још увек може да држи до права и правде. Када жутократе кажу да „Европа нема алтернативу”, они не мисле на Европу Дика Мартија, већ на ЕУропу - оно што представљају Кушнер и Кацин, Хавијер Солана и Џејми Шеј, Дорис Пак и нобеловац Марти Ахтисари, којима су сви Срби вечно и увек за све криви.

ЕУропа је УНМИК, који толерише Тачијеву мафијашку државу. ЕУропа је и КФОР, који пушта да се догоди мартовски погром 2004, али и свакодневни погром против свих који не мисле као Тачи, а који траје већ 11 година. ЕУропа је ЕУЛЕКС, мисија створена да подржи „независну државу Косово” али коју жутократе сматрају „статусно неутралном”.

Косово је најбоље огледало ЕУропе. Од самог рата 1999, који је започет и вођен мимо сваког закона, преко окупације која наводно није нарушавала суверенитет Србије а у ствари јесте сваким својим указом, чином и нечињењем, до спознаје да су све ове године ЕУропске обавештајне службе, полиције ио водећи политичари врло добро знали шта се дешава на Космету, па су изабрали да широм затворених очију подрже стварање Тачијеве „независне државе”. Данас ЕУропа тражи од Београда, као приступни услов, да призна „Републику Косово”. Проваљене америчке депеше јасно сведоче да је режим бедних квислинга у Београду прихватио да то и учини, чим осмисли маркетиншку фору којом би то продао народу Србије. Зато тај народ беспоштедно пљачка, мучи и понижава, како би се бавио свим и свачим осим судбином своје земље и издајством своје самопроглашене „елите”.

Добро дошли у ЕУропу, где су Срби криви што постоје (ал' што вели шеф ЕУЛЕКС-а, неће дуго), док за повлаштене - звали се они Бернар Кушнер, Хашим Тачи, Рамуш Харадинај, Насер Орић или Весли Кларк - „неима суда”.

четвртак, 23. децембар 2010.

Бота и Змија

Има десет дана да је Дик Марти, специјални истраживач Савета Европе, објавио свој извештај о мафијашком деловању врхушке такозване републике Косово. Две године је Марти сакупљао грађу, причао са сведоцима (онима који су се усудили да проговоре) и претурао по обавештајним и полицијским архивама, како би пред овим парламентарним телом изнео дуго затомљену истину о правој природи тзв. Ослободилачке војске Косова и њеног вође, Хашима „Змије” Тачија. Све се ту нашло, од хероина до трговине робовима и оружјем, па до убијања људи како би се њихови органи за скупе паре продали на црно богатим светским купцима.

И шта је Србија урадила? Прво је идиот Векарић, Тадићев Вишински, пролупетао како је ово велика победа Боте Председника и васцеле жутократије, јер су ето баш они у ствари сакупљали сву ту грађу и борили се за ту истину о Тачију. Клинац! Нико није рекао ни реч о страдању заточених Срба као присилних донатора, док то није 2008. објавила Карла дел Понте, тада већ бивши инквизитор квазитрибунала у Хагу. Жутократе су онда направиле од тога медијски циркус, а онда заћутале - баш као и што је био случај са целом њиховом „борбом за Косово”. А сад се Векарић кити туђим перјем. Научио од шефа, шта ли.

А тај шеф, беда најбеднија, вели да ће он упркос извештају - из којег је јасно да је Хашим Тачи монструм а не човек - ипак с њим да седне и „преговара”. О чему, када окупаторски режим у Приштини пристаје једино на безусловну капитулацију Србије? Вели Бота да је Тачи „легитимно изабрани представник Албанаца”. Бива, то значи да је он, Бота легитимни представник Срба. Е да не би! А у ствари чини се да Врховни Жутник у ствари завиди Тачију, који је добио преко 90% гласова у свом атару - сигуран знак изборне крађе због које би се постидео и Хамид-паша од Кабула. А како је Бота намакао већину на оним ономад изборима, то нити ко зна, нити се спомиње. Рекла „међународна заједница” да су били демократски - баш као и ови Тачијеви сада.

До јуче сам мислио да је Ботино лајање да ће хапсити Џулијана Асанжа (власника Викиликса) само већ уобичајено поданичко удвориштво Империји. Међутим, са објављивањем империјалних депеша у којима сви председникови људи недвосмислено потврђују да је тзв. одбрана Косова прича за замајавање народа, а да се све ради како би Србију увели у ЕУропство, признали Тачијеву државу, ушли под скуте НАТО и продали Републику Српску. Е да, још и да притом забију нож у леђа Русији. Све оне приче да ће „Русија продати Србе као и сваки пут до сада”? Чиста замена теза, намерно пласирана да замаскира жуту издају Србије, али и Москве.

Сећате се оног меморандума из фебруара, у коме разне „дипломате” пишу Боти да су незадовољне што није испунио обећање да скине Косово са дневног реда? Тачан, до последње запете. Да парафразирам Тацита, Врховни Жутник води велеиздају и то назива државничком политиком.

Али што рекоше људи за Мартијев извештај, све смо то већ знали; сад је само потврђено. Па добро, ако смо знали, што нисмо реаговали? Ако човек несвесно чини зло, или под присилом, онда то још може и да се опрости. Али ако је свестан зла а не чини ништа да га спречи, онда је и он одговоран за то зло, баш као и да га је лично и намерно починио. То важи за тзв. међународну заједницу, која већ више од деценију посматра како Тачи и ОВК - које су и довели на власт 1999 - уништавају све српско на Косову и Метохији, и не само да ништа не предузима да то спречи, већ им и помаже што својим ћутањем, што ућуткивањем оних који би да проговоре.

Али важи и за Србе који знају ко је и за шта се залаже Борис Тадић, такозвани председник такозване државе Србије, а у ствари најбеднији квислинг на лицу планете. Он већ годинама силује истину, коље правду и вади Србији органе наживо, и ником ништа. У томе је највећа трагедија, и још већа срамота.

уторак, 14. децембар 2010.

Симбол Империје

Стари Римљани су веровали да о мртвима треба зборити само добро. Пошто нисам Римљанин, тај ме обичај не обавезује.

Ричард Холбрук је јуче умро од последица пуцања аорте. Имао је 69 година. Био је нека врста симбола свог времена: дипломата који се дичио одсуством такта. Посао му је био да "лаже за своју земљу", што је и радио, али је исто тако убијао, варао и крао. У јесен 1995 молио је НАТО да засипа БиХ "бомбама за мир"; у својим мемоарима је признао како је покушао да превари председника Милошевића око расподеле територије у Дејтону; а у паузама између дипломатских послова био је инвестициони банкар (у фирмама Credit Suisse и Lehman Brothers). Само је због тога икада упао у неприлике, када је морао да плати новчану казну за малверзације пре него што је могао да постане амбасадор Империје у УН.

Он јесте био архитекта мировног споразума у БиХ - али под америчким условима, и тек пошто је Вашингтон осујетио сваки покушај да се тај рат оконча на други начин, па чак и спречи. Потом је годинама рушио тај исти споразум.

У јесен 1998. је сео за сто - метафорички говорећи - са тзв ОВК, коју је његов колега Роберт Гелбард раније назвао "без сумње терористичком организацијом." На чувеној фотографији која је обишла свет, изувени Холбрук седи на патосу поред брадатог терористе ОВК (који је, приметићете, у чизмама).



Холбрук је после рекао да је био бесан што су га тако искористили. То, међутим, никада није показао. У октобру 1998. је "договором" са Милошевићем изнудио три месеца да се ОВК припреми за наступајућу НАТО агресију, и организује фарсу са "масакром" у Рачку. Али када је дошло време да репризира своју дејтонску улогу, на такозваним преговорима у Рамбујеу, позорницу је приграбила Мадлен Олбрајт.

Холбрук је после своју каријеру везао за Џона Керија (2004) и Хилари Клинтон (2008). Зато никад није постао шеф америчке дипломатије. Последњи задатак му је био у Авганистану, као специјални изасланик императора Обаме. Пре тога, међутим, дуже времена је писао месечне колумне за Вашинтгон Пост, новине које се иначе истичу мржњом према Србима и Русима.

Не једном је на тим страницама силовао истину. Када сам га прозвао због четири гнусне лажи у тексту из јула 2008, назвао сам га "лажним моралистом, простаком, сујетним и поквареним ђубретом" и те се оцене не одричем. Али увек сам имао једну дозу поштовања према њему због само једне ствари. Због све своје силне сујете, увек је отворено говорио шта мисли. За њега су Вијет Конг били идеолошки мотивисани борци, а Срби само "шупци и убице" - и то никада није крио. Зато су његови мемоари из 1998 право богатство, јер сведоче шта се стварно дешавало у Дејтону.

На пример, цитирао је шта му је на цедуљи написао Фрејжер током једног састанка у Загребу:

"Дик, ово су наше џукеле, које смо ангажовали јер смо били очајни. Морамо да покушамо да их контролишемо, али сада није време да се буде гадљив."


Холбрук није био нимало гадљив. Ако је цена америчке хегемоније на Балкану и у Европи била васкрсење усташтва и исламског фундаментализма и протеривање пола милиона људи, онда је то било то. Ароганција моћи, или моћ ароганције? Да ли је битно? У сваком случају, Холбрук је поживео довољно дуго да види почетак краја те хегемоније.

Као један од стваралаца Америчке Империје, Ричард Чарлс Алберт Холбрук је био отеловљење многих порока који се у њој сматрају за врлину. Његова силеџијска "дипломатија" је на крају донела Америци и Американцима далеко више штете него користи. Филозофија Oderint dum metuant ("Нека ме мрзе, све док од мене страхују") није усрећила ни њеног аутора, римског императора Калигулу. Земљу која се пред светом гласно залагала за вредности и принципе, да би их онда пред тим истим светом кршила и газила, потпуно је срозала. Холбрук то или није разумео, или није дозволио да му засмета.

петак, 10. децембар 2010.

Нобел и невладници

Данас је у Ослу додељена Нобелова награда за мир празној столици. Добитник, кинески дисидент Лиу Хсиаобо, издржава дугогодишњу затворску казну због позивања на увођење демократије у Кини. Можда је реч о вербалном деликту, а можда кинеска комунистичка партија разуме шта ”увођење демократије” заиста значи - из примера, рецимо, Србије.

Министар иностраних послова у Србији (ово намерно) Вук Јеремић одлучио је да не пошаље изаслника у Осло. Образложио је то чињеницом да је ова награда прст у око Пекингу и да је глуп и штетан потез замерати се Кини за рачун оних који је на тај начин провоцирају (САД и ЕУ). Одлука је повукла праву лавину осуда Невладе. Сви до једног, корисници империјалног буџета (како је то одлично документовао Слободан Антонић) усташе против Јеремићеве одлуке, и хистерично - како то обично и раде - урликнуше како је овај потез ништа друго него увреда за ”пријатеље” Србије какви су по њима Вашингтон и Брисел. Влада се брзо повиновала захтевима Невладе и послала изасланика у Осло, а Јеремића је оставио на цедилу и ментор, Врховни Жутник лично.

Тако је још једном недвосмислено показано ко, у ствари, управља Србијом. Не народ - како би то, теоретски, требало да буде у нечему што се назива демократија - нити влада (тј. министри надлежни да воде политику по законима и прописима), па чак ни званични жутократски апарат, оличен у Боти Председнику. Стварни владар Србијом је Империја, а инструмент те власти је невладничко-медијски сектор. Данас Србијом владају Вашингтон и Брисел (како ко, како кад), а преко Соње Бисерко, Наташе Кандић, Б92, Пешчаника и е-новина. Ово није никаква теорија завере, већ чињеница, доказана и показана овим скандалом око Нобела.

Уосталом, шта ће који клинац изасланик Србије на церемонији у Ослу? Је ли то нека обавеза? Невладници тврде да јесте, да је присуствовање политичкој демонстрацији усмереној против Кине мерило припадности ЕУропству и оданости Империји. Слажем се.

Нобелова награда за мир већ годинама нема везе са миром; још од 2007, да будем прецизнији, када је додељена шарлатану и пропагандисти Алберту Гору (иначе заменику Императора за време агресије на СРЈ). Следеће године добитник је био Марти Ахтисари, за заслуге у стварању ”Независне државе Косова”, а после њега Барак Обама, и то само зато што био изабран за Императора.

Присуство изасланика Србије у Ослу није, значи, имало никакве везе са светским миром и унапређивању међународних односа, већ је захтевано као доказ покорности Србије Империји - прихватање да Обама заслужује награду само зато што постоји, да је Ахтисари светски миротворац а не бедни србомрзац, и да је ”увођење демократије у Кини” (по империјалном рецепту) важније од макар и фиктивне демократије у Србији. Зато је невладницима толико стало да се то деси.

Овом демонстрацијом подаништва Србија неће добити ништа. Не верујем ни да ће много да изгуби; достојанства већ одавно нема, а Пекинг зна боље од нас ко и како управља Србијом. Замерити жутократама и невладницима на издаји је као замерати шкорпијама што боду; то им је природа. Невладници ће да профитирају, јер су својим деловањем зарадили бар још једну плату. Само, то може да траје док год Империја има чиме да их плати. А у једној од многих иронија судбине, кључ за судбину долара држе управо Кинези.

недеља, 5. децембар 2010.

Дејвис куп

Доводили су своје специјалце, да их бране од „дивљих” Срба. Вређали су домаћина, Николу Пилића, као „симбол” који је „прегазило време”. Мислили су да је све готово после преокрета у дубловима у суботу. А данас Французи, заслужено, иду кући без титуле. Никола Пилић је добио пети Дејвис куп, а Србија први.

Србија се с правом радује. Тенисери су хероји дана, опет, сасвим заслужено. Да Виктор Троицки не одигра више нити један меч у каријери, остаће запамћен по овом (што није сасвим фер према, рецимо, Ђоковићу, Типсаревићу и Зимоњићу, али и њима је гарантован незаборав).

Једино што ми је покварило ужитак је упорно враћање камера на бедну сподобу која се заогрнула шалом земље коју годинама систематски уништава, е да би мало тениске славе и победничког сунца огрејало и њега.

Џон Кенеди је једном мудро приметио да „Победа има хиљаду очева, а пораз је увек сироче”. Фудбалери, кошаркаши, ватерполисти, тенисери, увек су „наши” кад побеђују, а „они тамо” кад изгубе. Власт, која је најмање одговорна за успехе спортиста (а итекако крива за неуспехе, и не само спортиста) никад не прича о поразима, а увек се кити победама.

Невладници неће лако прећи преко чињенице да је данас њихов пројект распамећивања Срба понижавањем знатно уназађен. Очекујте зато још колико сутра неку нову државну, хелсиншку или невладничку (инако то све дође исто) пасјарију. И тражите на „Викиликсу” Ботину депешу извињења Саркозију што су се зли, дивљи Срби усудили да победе Французе и тако још једном покажу свој антиевропски, назадни, клерофашистичко-геноцидно-агресорски карактер...

четвртак, 25. новембар 2010.

Неки то зову мир

Сећам се као да је било јуче. Уторак, 21. новембар, 1995. Дан раније, сарајевски медији су јавили да су преговори поново пропали. Наставак рата је био неминован. А онда више није.

22. новембар је освануо прилично нестварно. Све је било исто као и претходног дана. Војске су још биле на положајима, и даље није било хране, струје, воде, и гаса, путеви су још били затворени. Када сам одлазио из Босне, два месеца касније, ситуација се тек незнатно променила. Осетило се мало боље расположење међу људима, али и то некако са резервом, као да смо се сви плашили да се то ипак некако не поквари. Чини ми се да су сви држали дах до средине децембра, када је у Паризу и службено потписан мир.

Људима међу којима тренутно живим рат је апстрактан појам, нешто што се дешава негде далеко, и чиме се баве професионални војници (и њихове породице). А мени и мојој породици је рат био на кућном прагу три и по године.

Тачније, 1.326 дана, од барикада на сарајевским улицама у недељу, 5. априла 1992, до уторка у новембру 1995. и вести из Дејтона. Дуг је то био рат, крвав и оркутан. Није био ни најдужи, ни најкрвавији, ни најокрутнији - али кад га човек проживи и преживи, статистике су слаба утеха.

Дан после објаве дејтонског споразума, објављен је мој први ауторски текст, на енглеском, у британском Индешенденту. Написан је као сладуњава прослава мира, али је представљен као да сам разочарана жртва рата која је хтела више. Било је и превише оних који су маштали о „коначној побједи“ и Босни по сопственим жељама, и њих је Дејтон заиста разочарао. Мене није. И нисам се осећао као изневерена жртва. Она резерва која се осећа у тексту је више бојазан да све то скупа неће потрајати.

„Барем неће више бити убијања“ је наслов који су уредници Индепендента дали мом тексту. Петнаест година касније, то звучи готово пророчански. Али тек ми је после постало јасно да је рат престао само на бојном пољу, а да ће се сигурно наставити политичким средствима.

Када сам овог пролећа посетио Сарајево написао сам:
„Етнички рат у БиХ је био директна последица потпуног губитка поверења између народа, које је настало када је режим Алије Изетбеговића инсистирао на независности на рачун свега и свију осталих. Дејтонски споразум није повратио то поверење, али је понудио оквир у коме би оно могло поново да настане, ако би народи Босне на то пристали. Када су САД и ЕУ убрзо затим направиле од БиХ протекторат и почеле да намећу своје - често супротстављене али увек несувисле - визије каква би БиХ требало да буде, створили су тиме снажну мотивацију да до тог међусобног дијалога никада не дође.

Када је премијер РС Милорад Додик недавно споменуо да би могло бити време за разговор о споразумном разлазу, члан председништва Силајџић је љутито одговорио да је то незамисливо. "Они који не воле ову државу слободни су да оду, али не могу са собом понијети ни педља земље", рекао је Силајџић.

Баш та теза - да БиХ "сто посто" припада Силајџићу и Муслиманима, док су сви остали уљези и треба да оду - је узрок рата 1992-95 и 100.000 у њему погинулих. После 15 година мира и западног "грађења нације", БиХ се вратила на почетак. И то онда Стејт департмент описује као "велики успех".

На шта ли тек неуспеси личе?“
Шта год да је била намера Империје у Дејтону - или лидера Срба, Хрвата и Муслимана који су споразум потписали - оружје је ипак утихнуло. Шта год Дејтону недостајало, он и даље представља прилику, колико год малу, да народи који силом прилика живе у БиХ могу некако да се договоре да у миру живе заједно, или се мирно разиђу.

Што се мене тиче, увек ћу памтити тај тренутак чисте радости када сам чуо да је рат готов, и схватио да смо га преживели.

Нисам од оних који живот узимају здраво за готово. Сада знате и зашто.

петак, 19. новембар 2010.

Укинута Србија

Велике ствари у историји често почињу релативно малим. У Бастиљи су стотинама година тамничили непријатељи француских краљева, а на крају је освојена јуришем Парижана које нису занимали затвореници, већ складиште муниције за које се шушкало да се налази у тврђави. У напетој атмосфери врућег француског лета 1789, то је било довољно да отпочне револуција која ће и краљу и револуционарним вођама напослетку доћи главе.

Шта ће у случају Србије бити та кап која ће прелити итекако препуну чашу жучи (а коју нам већ дуго представљају као мед)? У мутним и напетим временима, никада се не зна шта само јесте, а шта би могло да буде повод за нешто веће. Сасвим је могуће да ће неки будући историчари 10. октобар сматрати почетком буне на Жутахије. А можда ће то бити и вест да у Београд стижу елитни француски специјалци, као обезбеђење француским тенисерима на предстојећем финалу Дејвис купа.

Французи овај скандалозан потез правдају наводним страхом од наводног дивљаштва српских навијача, упирући прстом у контроверзне догађаје у Ђенови. Тандара-броћ! Као прво, изгреди у Ђенови били су комбинација неспособности италијанске полиције да адекватно контролише уношење забрањених средстава на стадион, али и присуства „навијача” којима очигледно неко веома моћан и утицајан држи леђа. Неко коме би, рецимо, одговарало да се деси међународни инцидент како би имао оправдање за „језиву“ реакцију против појединаца и група које се још одупиру (на какав год начин) преумљењу и глајхшалтовању Србије у ЕУропистан.

Али, какве везе ишта од тога има са тенисом? Апсолутно никакве.

Када је у јулу репрезентација Србије играла у Сплиту против Хрватске, дочекао их је транспарент „Србе на врбе“. Ни Бота Председник ни Вук Министар нису дигли хајку на овај испад „толеранције“. Нити је ико из Београда тражио да репрезентативце чувају специјалци Војске Србије, или да они путују у блиндираним аутобусима - упркос небројеним документованим случајевима каменовања, пребијања, и свакојаког другог малтретирања Срба у Лијепој Њиховој. Али шта ћемо, Бота се буди са Северином а његова жута власт позива Србе да и даље летују у Хрватској. Па ако их неко тамо пребије, опљачка, избоде или каменује, онда ће Београд лепо да се извине Загребу, јер мора да су то нечим заслужили...

Ако су Срби могли да играју тенис (и победе, успут буди речено) у земљи где се „Олуја” слави као државни празник а геноцид из 1941-45 се одбацује као „великосрпска пропаганда”, онда је инсинуација да Французи треба да страхују за сопствену безбедност у Србији чиста увреда.

Држава није ништа друго него организација која на јасно дефинисаној територији има монопол на употребу силе. Заузврат, она својим поданицима обећава заштиту живота и имовине, уколико се повинују одређеним правилима. По тим критеријима, Србија није држава. Односно, ако то и јесте, онда представља један од њених најнижих облика - државоид са ограниченим суверенитетом.

Ставимо на страну сада окупирано Косово и Метохију, за које Бота каже да ће се борити само мирним средствима. Да се не бавимо сада тиме што Бота мисли да су сви српски ослободилачки и одбрамбени ратови били илегални и бесмислени. Хајде и да не расправљамо о идиотској тези министра Жутановца да ће Србија (можда) до Газиместана доћи преко Авганистана. Оног дана када у главни град једне државе стигне оружана формација друге државе да својим држављанима гарантује безбедност, онда држава домаћин није суверена. Овако се не третирају ни бивше афричке колоније (можда зато што би реакција на такву увреду била повик „расизам“! на који су ЕУробови и Американци толико осетљиви). Само је у Србији могуће да државно руководство одобри долазак стране војне формације како би обезбеђивала гостујуће спортисте. Да су пожељни француски „разбијачи” како би се стало у крај Србима, све до једног ратним злочинцима и клерофашистима, шта ли.

После тираноубиства надвојводе Франца Фердинанда у Сарајеву, јуна 1914, историја бележи да је Аустро-Угарска упутила Краљевини Србији незапамћено дрзак ултиматум, који Србија није могла да прихвати а да сачува независност. Један од захтева ултиматума је био и да аустријска полиција без ограничења спроводи истрагу о Фердинандовом убиству на територији Србије. Влада Николе Пашића је тај захтев пристојно одбила. Аустро-Угарској је понуђено да Србија спроведе истрагу против лица осумњичених за умешаност у атентату и „анти-аустријско деловање“ али је оценила захтев да у тој истрази учествују аустријски агенти као „неприхватљив, јер представља кршење Устава и кривичног законика“.

Чак и суочена са извесним нападом острашћене хапсбуршке монархије, Србија није прихватила губитак суверенитета. А ова данашња Жутија се поноси тиме што њеном територијом већ годинама вршљају страни агенти тражећи генерала Младића, и што сада у Београд долазе француски специјалци. Скоро да можете замислити жутократе како слежу раменима: „Па шта смета? И ми смо, на крају крајева, страни агенти...“

Жутократија већ годинама укида Србију. Одриче се окупираних територија. Српску привреду обара на колена порезима и прописима, а пљачкашима са стране (уз добру провизију) продаје државна предузећа у бесцење. На сваком месту и сваком приликом понижава, затире, клевеће и кињи српски идентитет, веру, традицију, породицу, друштво и културу. Прво је подржала стварање одвојеног и антисрпског „црногорског“ идентитета, а сада то исто ради у „Војводини“, док истовремено охрабрује џихад муфтије Зукорлића у „Санџаку“. Неће стати, неће престати, док од Србије не остане апсолутно ништа.

Када се држава одрекне своје суштинске функције - заштите живота и имовине сопствених грађана - онда јој ти грађани више ништа нису дужни. Када се одрекне и своје форме - гореспоменутог монопола силе - онда престаје да буде држава. А када и форму и суштину препусти иностраним непријатељима, онда постаје највећа претња физичком опстанку свог становништва.

Зато борба против Жутахија није само питање „нормалног живота“ и „бољег сутра“ већ и морални императив свакога ко жели да опстане као Србин. Само потпуним укидањем жутократије постаће могуће да Србија опет буде нормална држава, а не ово... нешто, о чијој апсолутној моралној, физичкој и свакој другој беди сведочи срамно и неприхватљиво присуство француских специјалаца.

среда, 17. новембар 2010.

Инсајдери

Жутило је превршило свако меру. Ево и сама земља се пропиње, тешко јој је да их носи на грбачи. Са неба падају ужарене стене, као упозорење. А ми, као да смо рођени јуче. Не сећамо се више од сат-два уназад. Свако ново злодело жутих невладника отера у заборав оно претходно. Србија битише у непрекидном циклусу оних Ворхолових 15 минута славе (односно срама). Чим се један заврши, други почне. И док се бавимо најновијим „Инсајдером“, невладничка лабораторија ужаса већ спрема ново непочинство.

Слажем се да се речена емисија може најбоље описати као „Ода гадости“. Да представља најмрачнију пропаганду, производ умова потпуно разведених од логике и разума, имуних на чињенице и алергичних на истину. Али побогу, зар је то тек сада јасно? Зар већ годинама није било очигледно да је Б92 у функцији медијског тепих-бомбардовања српског јавног простора - унапређена и времену прилагођена верзија његовог скоро-па-имењака из Вијетнамског рата, „Црног бомбардера“ Б52? То што је неким невладницима и то било мало, па су основали Пешчаник и „е-новине“ као још екстремнија гласила, треба да нас збуни па да поверујемо како је Б92 некакав објективни медиј са професионалним стандардима. Личити на такво нешто у поређењу са наведеним „медијима“ није тешко - али само зато што нешто може да личи на нормалну медијску кућу, не мора да значи да то и јесте. Погледајте Си-ен-ен.

Добро, ако лаже коза, не лаже рог. Б92 је одувек био пропагандна служба Империје, па не треба да изненади то што од 2000. служи и жутократију на исти начин. И једни и други служе истом непријатељу. Али ето, ни десет година скоро па апсолутне власти, потпуне доминације медијским простором и свим аспектима друштва и државе, није било довољно да жутократе „преуме“ тај „неразумни“ народ којим владају у име „разумне“ Империје. То се видело не толико 10. октобра ове године, колико дан раније.

Призор десетина хиљада људи како мирно протестују против државног иживљавања престравио је жутократе таман колико и оне стотине хиљада које су у тишини испратиле Патријарха Павла прошле године. Сад страхују и од песмица на стадионима. Можда им баш није сасвим јасно, онако заслепљеним влашћу и амбасадорским ласкањем, да их једна кап у већ препуној чаши дели од револуционарне правде - али чак и они су у стању да виде да им се клима под ногама. Зато их хвата паника, па праве и пуштају овако хистеричне емисије, подносе лажне кривичне пријаве и причају свакојаке глупости.

„Пропагандиста неће оптужити свог противника за тек било какво недело, већ управо за оно што и сам пропагандиста намерава да почини“.


Тако вели француски филозоф Жак Елул, у својој књизи „Пропаганда“ (Париз 1962, Њујорк 1973). Значи, агресор ће своју жртву да оптужи за агресију, а виновник геноцида ће да своју жртву оптужи за - погодили сте, геноцид. А државно-медијски апарат који оличава Мусолинијеву дефиницију фашизма („Све под државом, ништа изван државе, ништа против државе“), скупа са убеђењем достојним митоманије Луја XIV („Држава, то смо ми“), оптужује народ и Цркву које истовремено мрзи и од њих страхује за „клерофашизам“.

Пре десетак дана је у Широком Бријегу (БиХ) одиграна утакмица на којој су локални навијачи развили заставе нацистичке Немачке и Ватикана:


Широки Бријег, БиХ, новембар 2010 (извор)


Навијачи Широког иначе себе зову „Шкрипари,“ по локалним усташама које су наставиле борбу после априла 1945. сакривајући се у „шкрипама“ тј. пећинама у херцеговачком кршу. Људи који се поносе усташтвом и отворено везују симболе нацизма и Ватикана, шта је то него клерофашизам? Али за Б92, они не постоје. За њих су Хрвати „цивилизирани ЕУропљани“ који немају хулигане и навијаче, и на утакмице иду све у фраковима са халбцилиндрима.

Па ви сад и даље мислите да су то озбиљни медији, а да је жутократија озбиљна власт.

понедељак, 11. октобар 2010.

Сумрак Жутократа

Протекли месец сам провео у путовању и размишљању. Ако су вам недостајали текстови, жао ми је; једини разлог због којег сам остао нормалан после скоро 11 година у медијским рововима је што повремено узмем краћи одмор.

Често кажем да некада треба бити даље од ситуације да би се она боље сагледала. На пример, са са временске дистанце од једног месеца, јасно је да су догађаји од 10. октобра у толикој мери уздрмали жутократе да они сада паниче и на песмице са трибина. Једино што омогућава Ботиној власти да опстане је чињеница да на политичкој сцени тренутно не постоји алтернатива жутилу. Односно, „алтернатива“ која се тренутно промовише то уопште није.

Замислите да је 10. октобра постојала артикулисана и суштинска алтернатива жутократији - политичка, идеолошка, вредносна. Било би педесет хиљада људи на улицама, а не пет, а верујем да би им се придружила и полиција. Нешто нисам видео да се у анализама тог дана спомиње управо стравично понижење полиције, која се борила са сопственим народом како би заштитила стране амбасадоре и педофиле и домаће издајнике, а по налогу власти која апсолутно не заслужује никакво поштовање.


Немој да те педери хране хлебом... Београд, 10.10.2010 (извор)


Елем, ако је пре 10. октобра и било неких илузија да у жутократској држави има макар и грам пристојности, онда после тог дана више не треба да их буде. Ако поново дођете у ситуацију да себи кажете „Ма неће ваљда...? “ знајте да хоће. Да поновим, једини разлог што жутократија није пала 10. октобра је што у Србији још није артикулисана идеја која би је заменила.

Природа не подноси вакуум. Друштво исто тако. Жутократе плански производе празнину, како би је онда испуниле својом визијом „преумљеног “ ЕУропског народа. Да се разумемо, ово нема никакве везе са стварношћу у самој ЕУ. Само неко ко је протеклих месец дана провео у пећини није свестан француских штрајкова, енглеских студентских нереда, планина ђубрета у Италији или масовне грађанске непослушности против забране пушења у Грчкој. А замислите како би се ти људи тек бунили да им је тако „лепо “ као у ЕУропској Србији, где народ нема шта да једе али зато држава има за Параду и за уцену на Младића?

Овако даље не може. И не сме.

недеља, 10. октобар 2010.

Битка за Београд

Дан пре „Параде“ којом је жутократија хтела да изрази свој понос апсолутном контролом политичке, медијске и привредне сфере у Србији, у Београду се окупило десет хиљада људи у породичној шетњи. Жутократски медији су то описали као „неколико стотина грађана“.

Десети октобар се одиграо тачно како је предвиђено. На тријумфалном маршу Београдом појавило се тек хиљаду „парадера“ - домаћих педера, страних педофила и амбасадора - али их је зато штитило скоро шест хиљада полицајаца, у три обруча. Насупрот њима било је шест хиљада „изгредника“ (превод са жутског: „они који не мисле ЕУропски и одбијају наша наређења“).

„Немој да те педери хране хлебом“
И док градоначелни Драган „Сеци Све Платане” Ђилас кука над материјалном штетом - хвала Богу, није било мртвих - занимљиво је шта је све страдало у сукобима жутих пендрека и „хулигана“.

Бачен је молотов пред зграду ДС у Крунској улици; страдао је улаз у РТС у Таковској; аутобус на којем је била реклама за Б92; а према Првом Пендреку, и „џамија и неке стране амбасаде“.

ДС, РТС, Б92, џамија, стране амбасаде - шта им је заједничко? Све су то симболи угњетавања и уништавања Србије, симболи жутократа и њихових страних господара. Једино је бес против џамије потпуно неоправдан, јер у њој клањају следбеници нормалног муфтије Јусуфспахића, а не србофобичног ајатолаха Зукорлића. Народ је толико огорчен, толико заслепљен бесом према држави која их мрзи и систематски угњетава, да неће да прави разлику.

Кажем народ, јер ма какве биле методе тих шест хиљада који су изашли да силом протестују против жутократског самозадовољавања у центру Београда, они су представници обичног народа Србије. Тај обични свет живи од јутра до сутра, грца у дуговима, бави се „рециклажном пољопривредом“ (претура по ђубрету не би ли нашли нешто јестиво) и упркос свему томе одбија да мрзи себе као предуслов права на живот. Десет хиљада таквих људи је јуче мирно протестовало. Данас је дошло шест хиљада који би радије да разговарају песницама. Жутократе их сада називају хулиганима и изгредницима, а када су они - у име Империје - нападали полицију и палили Скупштину пре десет година, онда је то била демократија, шта ли.

Не сме да буде забуне: мета шест хиљада „изгедника“ нису били педери, којима су жутократе намениле улогу жртвеног јарца, већ сама жутократија, ненародни режим чије је иживљавање над народом дошло до тачке неподношљивости. Чак је и жутократама, толико глупим и сујетним да су потпуно разведени од стварности, јасно да када им народ дође на врата са песницама и моткама, „то значи да смо много погрешили и треба да се одмах склонимо“.

Само, нису то људи од речи. Неће се склонити, док не буду склоњени. Ко зна, можда је револуција већ почела, а овај 10. октобар је био само прва битка? Онима који су пренеражени насиљем поручио бих да се пробуде. Зар не могу и неће да виде ментално и физичко насиље које над њима спроводи жутократија већ годинама, а „међународна заједница“ још дуже? Србијом влада режим толико екстреман, да сваки покушај промене у правцу нормалности личи на екстремизам. Добро, онда. Како рече један амерички политичар, екстремизам у одбрани врлине није порок. А умереност у одбрани порока није врлина.

уторак, 5. октобар 2010.

Револуције није било

Годишњице су чудна ствар. Дан је као и сваки други, али пошто се календарски поклапа са неким другим даном, добија додатно значење. Деценијама смо у школи учили о Октобарској револуцији која је од Русије направила Совјетски савез (с тим што је било потребно додатно објашњење зашто се зове Октобарска, када се десила у новембру). Социјализам је пропао а велика октобарска револуција - сада писана малим словом - од прекретнице историје постала је фуснота, али се Маркс опет последњи смејао. Иако је у својој анализи политике и привреде готово потпуно погрешио, ипак је написао нешто истинито: да се историја понавља, прво као трагедија а онда као фарса.

Нову „октобарску револуцију“ је у земљи коју сматра сурогатом за Русију организовала Атлантска Империја, десет година после пада комунизма. Јавности је представљена као општенародна побуна против комунистичког диктатора Милошевића; а у ствари се радило о новом облику пуча, који је за ту прилику пројектовала Империја. Не само да 5. октобар није био крај комунизма, већ је његов коначни резултат - данашња жутократија - повратак у најмрачније доба партијског једноумља.

Не треба трошити речи на доказивање да је петооктобарски шаблон осмишљен и објашњавање ко су његови творци и извршиоци. Запаљена Скупштина није честито ни престала да се дими, а америчке новине су већ писале о „коферима готовине“ које је њихова Задужбина за демократију (NED) преко Мађарске слала „нашим људима у Београду“. Према званичном Вашингтону, октобарски преврат је био логична завршница рата из 1999, жељена „промена режима“ у Београду без употребе војске.

Пошто је тако успешно тестирана на „сурогатима“, матрица тзв. обојене револуције убрзо је примењена на простор некадашњег СССР: Грузију, Украјину, Киргизију... Све, дабоме, спонтане, изворне народне револуције - нема везе што се користила иста методологија, иконографија, маркетинг, или што су револуционаре „саветовали" активисти Отпора. Који се, успут буди речено, убрзо утопио у владајућу Жутократску странку.

Многи данас пишу и говоре о 5. октобру. Је ли било изборне крађе. Да ли се пророчанство Слободана Милошевића обистинило (јесте), и да ли то значи да је он био добар (не) или бољи (о томе може да се расправља). Нико да се усуди да састави биланс протекле деценије, од ДОС-а до жутократије.

Револуционари су обећавали куле и градове, ЕУропско млеко и амерички мед. Ништа од тога нису испунили. Уместо обнове, уследило је систематско разарање свега чега су се дотакли, од банкарског система и привреде уопште, до војске, дипломатије, па на крају и Цркве. Целокупно војно и политичко руководство државе предато је Хашкој инквизицији , али то не само да им није било доста, већ је пружило подршку њиховој суманутој теорији да је за све балканске ратове деведесетих био одговоран „великосрпски удружени злочиначки подухват“. Окупирано Косово и Метохија су, после фиктивне борбе у арени међународног права, бесрамно предати освајачима. Они који су се усудили да се томе супротставе су смењени, оклеветани и изопштени из јавног живота.

Од наводног приступања ЕУропској унији није било ништа; једини резултат потписивања фамозног Споразума о сарадњи и придруживању био је додатна пљачка народа Србије. Уместо слободе и демократије, Србија је добила „Сабљу“ и „демократски“ закон о медијима гори је од омраженог Милошевићевог. Досманлије и жутократе су прво све усмерили на Београд - опустошивши провинцију и село - а онда почели да спроводе „децентрализацију“ стварањем партијских феуда и сепаратистичких квазидржава (Статут Војводине, „Санџак“). Иако данашња власт на папиру има више моћи од Милошевића и Тита, стварни владари Србије су амбасадори Империје и њених сателита.

Издани, продани, понижени, распамећени, под немилосрдном чизмом Империје и њених домаћих лизача, неки Срби су носталгични за временом Милошевића. Неки се, опет, чежњиво сећају Тита. Шта је било пре Тита, нико се више не сећа. О слободи не могу да сањају они који је никада нису ни упознали, већ слободом зову лакши вид робовања. А у сваком режиму у живој успомени, константа је била затирање идентитета. Овај данашњи је најтежи само зато што су властодршци отворено у служби непријатеља, и више се и не труде да свој разарачки програм увијају у обланде како би лакше прошао у народу.

По својој дефиницији, револуција је суштинска промена власти или система. На основу тога, јасно је да петооктобарска „револуција“ то у суштини и није била. Када се раскрче козметичке промене и политички маркетинг, остаје чињеница да је систем власти који тренутно постоји у Србији онај исти који је постојао и пре 5. октобра 2000. Чак штавише, има континуитет са оним пре октобра 1989, па све до октобра 1944. Да ли се та власт зове комунистичка, социјалистичка или демократска уопште није важно. Њене последице су исте.

Десет година после лажне револуције, Србији је потребна стварна револуција. Уместо „промене кода“ коју силом врши жутократија, што из личног убеђења што у име својих страних господара, потребан је политички, духовни и национални препород. Он почиње од сваког појединца, малим корацима, вођен здравим разумом и вредностима које се још могу захватити из дубоког али непресушеног бунара традиције. Империја и жутократе нас држе у ропству само захваљујући оковима нашег сопственог ума. Од њих се ослобађамо истином и самоспознајом. А како је половином прошлог века написао Џорџ Орвел, у времену свеопште обмане, казивање истине је револуционарни чин.

недеља, 3. октобар 2010.

Парадирање, опет

Све што сам написао поводом најављене „параде поноса“ пре годину дана, важи и сада. Али пошто жутократе толико инсистирају да пропарадирају центром Београда, онда је нажалост потребно да се неки аргументи понове.

Срђа Трифковић је садашњу ситуацију у Србији назвао „анархотиранијом“. Каже, режим или неће или не може да „стане на пут стварним кршитељима закона“, док истовремено врши репресију и народу намеће Параду. Али није сасвим тако.

Наиме, сви они за које Трифковић наводи да крше законе Републике Србије су или део власти, или њени штићеници. А сама власт предњачи у директном кршењу свих закона, почев од Устава и његове преамбуле до својих свакодневних поступака. Значи, није да власт неће или не може да стане у крај криминалу, већ је управо власт највећа криминална организација.

Какве везе то има са Парадом, рећи ћете? Итекакве.

Сетите се да је сврха ове власти, по сопственом признању, „трансформација“ друштва. „Промена кода“ целог народа, као што је ономад изјавио један режимски култур-комесар. Све што жутократе раде има за циљ да власт - односно, њих - ојача и да јој још више контроле над свим аспектима државе и друштва, а да народ и земљу што више ослаби. Ово је заједнички фактор и систематске пљачке, и сепаратистичке „регионализације“ (од стварања квазидржаве Војводине до „националних савета” муфтије Зукорлића у тзв. Санџаку), и фиктивне одбране Косова и Метохије, и срамне резолуције о Сребреници - и Параде.

Сваки од тих чинова је срачуната увреда свим нормалним Србима. Само постојање жутократије је увреда за здрав разум. Срамота је невиђена да власт спонзорише било чију манифестацију - да ли је у питању једна мала група људи са посебним потребама или осећајима, или већина, уопште није битно - и то још позајмљеним парама од ММФ-а, док преко милион људи гладује а претурање по ђубрету се малтене сматра граном пољопривреде. Већ смо апсолвирали да се жутократе ничега не стиде, али остаје питање, зашто толико инсистирају на Паради?

Да ли је у питању немоћ да се одупру „геј лобију“? Сумњам. Ма колико да су хомосексуалисти (политички хомосексуалци) утицајни у ЕУропи, њихов утицај у Србији је минималан. Самих хомосексуалаца има веома мало. Процена да је 10% човечанства „геј“ је лаж сребреничког калибра; стварне цифре се крећу негде око 2%. Онима који живе у Србији сигурно није лако - али захваљујући чињеници да живе у земљи где нико нема никаква права ни слободе, баш зато што све контролишу жутократе, односно њихови инострани господари.

Овде се, значи, не ради ни о каквој борби за педерска права, већ о срачунатој инструментализацији педера како би се власт иживљавала на народу. Зашто? Неки кажу да би то требало да буде увод у ванредно стање. Иде се на провокацију реакције, како би се елементи који још пркосе апсолутној доминацији жутократских квислинга (тј. Империји која иза њих стоји) извукли на површину и елиминисали, и тиме осујетила даља антирежимска активност.

Сценарио је већ написан. На Паради ће доћи до насиља. Хоће ли то бити припадници Образа или неке друге организације, којима је додељена улога „корисних идиота“, није битно. Иако жутократе рачунају на народно-навијачки и родољубиви бес, чак и ако он изостане, наћи ће се већ маскиране силеџије да измлате некога од парадера. То ће забележити камере Б92 које ће се, онако сасвим случајно, затећи на сцени. План је заиста бриљантан, колико и сотонски: жутократе ће својим иностраним господарима моћи да покажу како они, тобоже, „чине све што могу“ да унапреде „људска права“ попут хомосексуализма, али им смета народ - који је зао, примитиван, глуп, и којег треба још више и јаче тући. Док не постане нови народ, је ли.

Шта да се ради? Најбољи избор би било уклањање жутократије, али то није изводљиво у овако кратком року. Директна акција против Параде је самоубиство, јер се тиме улази у „сачекушу“ жутократама - на њиховом терену, у време по њиховом избору, под њиховим условима. На памет ми пада неколико мудрости древног кинеског стратега Сун Цуа, о уметности ратовања:

Победиће онај ко је мудар и чека противника који то није.
Победиће онај који зна када може да се бори, а када не може.
У нападу побеђује онај чији противник не зна шта да брани, а у одбрани онај чији противник не зна шта да нападне.


Зато мислим да Двери имају добру идеју, за породичну шетњу на дан пре Параде. А тог 10. октобра останите у кућама и снимајте жалосну поворку режимских активиста окружених полицијом. Доћи ће време за јуначење, и то ускоро. Сада је време за чојство.

Биће оних којима „не може под кожу“ што ће педери да парадирају Београдом. Нека се запитају следеће. Шта је већи проблем, што у Србији постоје педери, или што жутократе хоће да свима наметну „геј“ стил живота: краткорочно размишљање, хедонизам, себичност („У се, на се и пода се“.) Народ који тако размишља је идеалан поданички супстрат за жутократију. Уосталом, нису педери криви што се у Србији годишње абортира двеста хиљада деце годишње. Нису педери ти који угрожавају породицу, већ власт.

Хајде, онда, да се боримо против стварног непријатеља, а према његовим инструментима покажемо сажаљење - како једино и приличи.

четвртак, 30. септембар 2010.

Ждерачи лотоса

У свеопштем галиматијасу у којем се данас, десет година после прве империјалне „обојене револуције“ (ако лаже коза, не лаже рог) налази Србија, много је питања. Шта нема алтернативу, Косово или ЕУ? Влада или геј парада? Четници или партизани? Национализам или мондијализам? Али ако погледате мало боље, сва та питања су у ствари лажне дихотомије. На њих нема правог одговора, јер су потпуно бесмислена. Сврха им је једино и искључиво да одрже контекст у којем се постављају: једну квази-дражву, лишену идентитета и територије, у којој живи народ лишен свести и смисла. Намерно и систематски.

Наводни процес рехабилитације генерала Драже Михаиловића је медијски циркус, који открива једино да се „у Србији све жртве комунизма сматрају кривима, док се не докаже супротно“. Али то нипошто није мало откриће. Јер, Србија је данас земља којом још увек влада комунизам - упркос чињеници да је званично пропао 1990, а да је његов, наводно последњи, остатак оборен петооктобарским пучем.

Како сад, комунизам? Па зар ово није либерална демократија, слободно тржиште, најзападнији „неолиберални“ капитализам, гори чак и од америчког? Јок. Економски, Србија је негде између феудализма, клептократије и фашизма (система у којем приватна својина постоји, али свима и свиме управља држава). Политички, међутим, то је земља којом у потпуности влада дух некадашње КПЈ.

То што на српском грбу и застави стоји орао Обреновића са све круном је оптичка варка; монархизам заступају карикатуре попут Вука Драшковића и бедне сенке славних предака попут „старешине краљевског дома“. Србија је суштински и даље авнојевска република, а национално питање се и данас решава по формули „братства и јединства“. Само се то данас зове „толеранција и људска права“. Ова коалициона влада представља помирење завађених фракција са Осме седнице. Управо су тада поражени комунисти Србије први оптужили Слободана Милошевића за „национализам“. То је за комунисте био највећи грех. Отуд и инсистирање некадашњих комесара а данас боркиња за људска права на „денацификацији“ Срба; под тиме они не подразумевају лечење Срба од њиховог наводног национал-социјализма, већ ампутирање националне свести, колективну лоботомију, привођење крају посла који траје не десет, не двадесет, већ преко шездесет година.

Некадашњи демократа а сада ројалиста, историчар Чедомир Антић пре неки дан пише о национализму, наводећи анегдоту о сукобу Срба комуниста и Хрвата комуниста пре неких четрдесет година. Притом хвали Хрвате, који су успели „упорношћу и јединством, али и захваљујући моћним савезницима и историјској судбини да остваре скоро све своје државне и националне циљеве... Без обзира на унутрашње сукобе и разлике у Хрватској никада није постојао нити најмањи део елите који би оспорио хрватску државност“.

То важи данас, важило је пре четрдесет година, а вероватно и пре седамдесет, када је Влатко Мачек признао Павелићеву НДХ као легитимну државу хрватског народа. Али не могу да верујем да Антић пореди овај стварни хрватски национализам са српским, који - баш захваљујући Југославији - малтене уопште и не постоји! Није ваљда да хоће да каже како би Срби требало да се понашају као Хрвати?

То је, наиме, просто неизводљиво. Темељ хрватског идентитета је непријатељство према Србима. То је једино што, осим католичке вере, повезује становнике Загорја (историјске Хрватске), Истре, Далмације и Славоније. Они чак не говоре ни истим језиком, а званични језик им је - српски. Феномен хрватске опседнутости Србима најбоље је илустрован у сада већ легендарном есеју Јурице Павичића „Срби су нама као чаша коњака“.

То што се хрватски идентитет градио на антисрпској матрици није само по себи толико проблематично колико следеће чињенице:
- да су се на истој основи градили одвојени идентитети за Црногорце, Македонце, и „Бошњаке“;
- да је тај процес јачања антисрпског идентитета група које су се (у историјским појмовима) још јуче сматрале Србима био могућ једино захваљујући постојању федеративне, комунистичке Југославије;
- да су истовремено Срби свој идентитет губили; и
- да се тај процес неометано наставља и данас (нпр. стварањем „војвођанског“ идентитета).

Антић кривицу за губитак српског идентитета тражи у „великодржавној мегаломанији“ и „хегемонским а потом гордим – метрополским погледима на свет српске политичке, економске и културне елите“. Ово као да је преписано из неког памфлета Коминтерне из двадесетих година прошлог века. Великосрпски хегемонизам? Стварно? Док је свако од Југославије узимао шта је стигао, Срби су веровали у „један народ са три имена“ (Краљ Александар је својој деци дао имена Петар, Томислав, Андреј) и „брат је мио, које вере био“, а после у „братство и јединство“. Док сада слушамо да су Срби наводно одбацили своје саплеменике који су прешли на католичанство и ислам, истина је управо супротна: они који су напуштали православље убрзо би постајали већи католици од Папе и већи муслимани од Турака.

Колико Срба данас зна за закључке Другог конгреса КПЈ у Дрездену, 1928? Тада је одлучено да се Југославија уништи као „великосрпска империја“, да се створе независна Хрватска, Црна Гора, Словенија, Македонија, и да се Косово припоји Албанији. Овај програм је (не знајући) испунио лично Адолф Хитлер, средином априла 1941.

Погледајте карту поделе Југославије из тог времена. Упоредите је са картом „република и покрајина“ какве су нацртане после 1945. Неке границе се преклапају, неке не - али је принцип исти. Немци су искасапили прву Југославију. Броз је те делове додатно исекао, а онда од њих сашио нову државу. Уместо муње, оживео ју је духом „братства и јединства“ и „самоуправног социјализма“. Управо у тој држави су систематски одгајане генерације „малих слабих Срба“ у убеђењу да баш они „носе некакву древну кривицу“ (Антић). И не само то, већ су ту исту „истину“ о Србима учили Словенци, Македонци, Црногорци, „Бошњаци“ и Хрвати. Држава у коју су Срби генерацијама веровали, коју су деведесетих узалудно бранили, које се и данас сећају као времена када се „добро живело“ - била је у ствари један монструозни инкубатор, који је деценијама систематски трошио српско национално биће како би од њега створио прегршт нових нација.

Људи који данас владају Србијом нису Срби, већ другови. У некадашњем режиму, који их је и произвео, то се звало номенклатура, или „нова класа“ (М. Ђилас). Они себе сматрају бољим, паметнији, културнијим, супериорнијим од Срба, које сматрају примитивном стоком. Само то објашњава њихову стравичну мржњу према народу којем именом припадају; посвећеност разбијању Србије и подршку сваком национализму који се развија на рачун Срба (од „Војвођана“ до „Санџака“, а сутра Бог драги зна чега већ). То објашњава и зашто се такозвани националиста из Антићеве приче позивао на Јасеновац као аргумент за очување Југославије - иако управо то највеће (али нипошто једино!) место злочина „Независне државе Хрватске“ представља главни аргумент против Брозове мртве државе.

Стварањем Краљевине Југославије, Срби су у име братства и јединства фактички амнестирали поданике некадашње црно-жуте монархије за започињање рата 1914-18 и злодела почињена у њему. Онда је 1945. учињено исто са виновницима геноцида у НДХ. Од логора смрти, места мучеништва и симбола геноцидног страдања једног народа, комунисти су направили политичку полугу контроле, и тако га релативизовали до заборава. Данас се са тим геноцидом идентично коцкају жутократе, још једном показујући чију традицију и вредности заиста баштине.

ЕУропство које толико потенцира жутократија није ништа друго него носталгија за Брозовим временом. За њих је ЕУ реинкарнација СФРЈ, свемоћна мегадржава у којој ће довека живети као владајућа каста. А помоћу бриселске бирократије хоће да заврше посао који траје већ скоро цео један век. После свеопштег физичког затирања Срба, сада се ради на уништењу самог српског идентитета, „промени кода“ и коначном уништењу распамећеног народа, који би једног дана требало, је ли, да престану да буду Срби и постану нешто друго. Баш као што су се Истрани, Далматинци, Загорци, Славонци и Херцеговци утопили у Хрвате; следбеници Мухамеда у „Бошњаке“; од Његошеве „српске Спарте“ постао Монтенегро, а житељи некадашње Душанове престонице сада маштају да су потомци Александра Великог.

Да ли је овакав развој догађаја неминован? Нипошто. Али је известан ако нам визија „боље будућности“ остане повратак у франкенштајновски кошмар из којег у ствари никада нисмо ни изашли. Срби су данас нација ждерача лотоса - распамећени, сморени и у очај утерани. Такви ако остану, немају будућност. Она припада само народима који су за њу спремни да се боре.

среда, 8. септембар 2010.

Самоубиство ЕУропским пиштољем

Ако је и било икакве дилеме да ли у жутократама постоје било какви остаци неког основног патриотизма, од данас нема и не треба да је буде. Врховни Жутник је резолуцију која сутра треба да буде представљена Генералној скупштини УН, а која је у првобитном облику већ добила подршку многих земаља, протеклог викенда проследио на „услаглашавање“ својим „пријатељима и савезницима“ у Вашингтону и Бриселу. Резултат је био апсолутно предвидив. Од резолуције која је можда могла „да омогући Уједињеним нацијама да блесну макар на тренутак, огласивши неправду у свету без правде“ и била достојна „наших предака, митова и завета“ (Н. Танасић), није остало апсолутно ништа.

Напротив, уместо да се Србија макар на речима побуни против очигледно софистичке и лицемерне пресуде МСП - у којој се оправдање за нелегитимну декларацију независности проналази вербалном акробатиком - у новом тексту резолуције Генерална скупштина ту пресуду уважава!

Подсећам, МСП у ствари није одговорио на питање које је преко Генералне скупштине Србија упутила у октобру 2008. Јер, то питање је било да ли је проглас Привремених институција самоуправе (ПИСГ, тзв. скупштина и влада Косова) био у складу са међународним правом. По резолуцији СБ1244 и свим признатим конвенцијама и споразумима у оквиру међународног права, одговор на то није могао да буде потврдан. То су знале и судије МСП, па су до потврдног одговора дошле тако што су за Албанце присутне у сали приликом усвајања декларације рекли да они у ствари и нису представљали ПИСГ, већ „народ Косова“!

И сада ту лицемерну подметачину, замену теза, и на крају крајева гнусну лаж сама Србија тражи да Генерална скупштина УН „прима к знању“, и то ни мање ни више него „са уважавањем“!!!

Али чекајте, има још! Поред захвалности МСП на „пажљивом разматрању“ датог питања (!), Србија у новој резолуцији не тражи од ГСУН да осуди отимачину Косова и Метохије и њене спонзоре. Напротив! Она се тим спонзорима захваљује:

„ф) Поздравља спремност Европске Уније да олакша процес дијалога између страна. Процес дијалога би сам по себи био фактор мира, безбедности и стабилности у региону. Овај дијалог би имао за циљ да унапреди сарадњу, оствари напредак на путу ка Европској унији и побољша животе људи“.


(ивор: текст објављен на РТС; подвукао С.С.)

Значи, „дијалог“ којим би руководила ЕУ, чије су 22 чланице већ признале „Независну државу Косово” и која је већ узурпирала улогу УН у окупираној покрајини - уз одобрење жутократа - би сам по себи био позитивна ствар, без обзира шта се њиме постигне или не. Није тешко претпоставити како ЕУ замишља тај „дијалог“: разне ЕУрократе говоре, а Београд извршава налоге. Баш као и са овом резолуцијом! А и ако би дошло до неког разговора са узурпаторима у Приштини, они би се сматрали равноправним са Београдом, и могло би бити речи само о „сарадњи“, уласку у ЕУ и неком фантомском бољем животу. А статус Косова? О њему у резолуцији заиста не пише ништа - осим што наведена тачка Ф имплицитно признаје да се ради о независној држави!

Штавише, та импликација је суштина целе резолуције! Јер, пошто је МСП рекао да проглашење НДК није против међународног права, а ту одлуку баш Србија тражи да ГСУН прими к знању са све уважавањем, те да се у последњој тачки спомињу само преговори о сарадњи и бољем животу - који би сами по себи били дивна ствар све и да не донесу апсолутно никакве резултате - из свега тога произилази да Србија у ствари признаје Независну Државу Косово.

Толико о тврдњи Бориса Тадића да резолуција „не садржи признање независности Косова ни на који начин“.

Ако овај нацрт резолуције уопште буде предложен на Генералној скупштини, а камоли усвојен, биће то трагедија са несагледивим последицама, највећа капитулација у нашој савременој историји (гора од, рецимо, Милошевићевог пристанка на кумановско примирје) и круна успеха Империје у напору да на очиглед целог света почини злочин а да јој се жртва злочина на томе још и захвали.

Предлогом овакве резолуције, власт у Србији се не одриче само дела територије, већ суверенитета уопште, било каквих претензија на правду, па чак и самог права на даље постојање. Ово је чисто самоубиство - у којем саучествују ЕУропски и амерички „пријатељи и савезници“.

Када се једнога дана - у скоријој будућности, акобогда - буде судило Борису Тадићу, Вуку Јеремићу, и свим осталим учесницима њиховог заједничког злочиначког подухвата, овај предлог резолуције биће крунски доказ да су ти људи издајници, преваранти, лажови и хуље. Нека им се Бог смилује.

уторак, 7. септембар 2010.

Да, али није битно

Мој покушај да деминирам жучну расправу родољубивих аналитичара изгледа није успео; судећи по најновијим текстовима у Печату, Видовдану и на НСПМ, сви још инсистирају на своме. Слажу се да су жутократе квислинзи, али се разилазе око ове нове резолуције која за пар дана треба да се представи у Генералној скупштини. Једни веле да је то све обмана и да жутократе ништа добро не мисле Србији, а други да је у питању добра резолуција, којом жутократе упркос свему могу нешто корисно да ураде.

Никола Танасић је у петак на НСПМ дао одлично образложење зашто је предложена резолуција добра. Вели да је суштина приче у избору који је достојан Лазара:

„или је Србија тражила своје право, упркос претњама и уценама, бранећи сопственим примером суверенитет и међународно-правни субјективитет, како себе, тако малих и обесправљених народа уопште; или је послала земљу и воду у Вашингтон и Брисел, и тако јавно, на властиту срамоту, признала да је једино право на које се вреди позивати – право јачега, и на тај начин пружила легитимацију свима који признају и подржавају независност Републике Косово“.


Сасвим се слажем. Али предмет спора није толико садржај резолуције, колико да ли њеним предлагачима треба да се верује. Знам да сам пре неколико месеци написао да треба бити важније шта се ради, него ко то нешто ради. Чак и покварен сат може да буде у праву двапут дневно. Али да ли заиста можемо и смемо да верујемо да су жутократе искрене у својој намери да одбране Србију, право и правду? На основу чега?

Цела књига би могла да се напише о стварима које су жутократе (не само Тадић и Јеремић, већ и цела ДС, па ЛДП, па разни невладници с њима повезани) досад урадиле у корист српске штете. Све што су могли да униште, продају, загаде, обешчасте, упрљају - то су и урадили. Толико издаје по метру квадратном у секунди не постоји нигде на свету. Шта год да је мотивација појединачних жутократа, да ли је то власт, новац или идеологија, чињеница је да су то људи у служби непријатеља. Не колаборационисти, већ отворени квислинзи - који се посла нису прихватили како би сачували земљу и народ (тај изговор никоме није помогао, чак ни онима који су у њега стварно веровали), већ како би обоје уништили.

Зато би најбољи коментар на целу причу о резолуцији могао да буде онај клише Оливера Млакара из класичне Квискотеке: „Да, али није битно“. Оваква каква је, резолуција неће никада стићи до УН; кад с њом заврше разни Тадићеви „пријатељи и савезници“ (попут Вестервелеа, Хејга, Клинтонове, Кушнера, итд.), у њој неће остати ништа племенито, добро или корисно.

Нисам више сигуран у сопствену тезу да жутократе још нису сасвим овладале Србијом. Ево, пошло им је за руком да наметну оквир друштвене и политичке расправе. Иначе би се оно мало преосталих родољуба бавило целом шумом, а не свађало око једног листа на једном дрвету. Нашао би се неко да каже да проблем у Србији нису погрешни људи на погрешним местима, већ систем који ту земљу уништава уместо да је гради.

Није ни чудо што не можемо да нађемо праве одговоре, кад постављамо погрешна питања.

петак, 3. септембар 2010.

Заробљеници америчке матрице

Колико год се чинило да је жутократија остварила потпуну доминацију над свим сферама друштва, на каквој би јој позавидели и најокорелији диктатори, тај утисак ипак није сасвим тачан. Оно јесте да су растурили војску и ставили је под контролу НАТОфила Шутановца; да контролишу у потпуности полицију и телевизију, скоро сву штампу, све полуге државне, регионалне и локалне власти; и да је привреда већ скоро деценију под контролом „економа деструкције“ Динкића, са видљивим резултатима. Али упркос свему томе, нису још успели да нацији колективно исперу мозак онако како су намеравали. Колико год се жути културкомесари труде, „промена кода“ им још није пошла за руком.

Свакако да је скоро цели један век стравичних страдања (војне и цивилне жртве у оба светска рата, геноцид у НДХ, послератни прогони и чистке) довео до једне негативне селекције, и да је створен феномен „малог слабог српског човека“. Али колико год је могуће да се целом једном народу „прекомпонује памет“ - нажалост, више него што би нек хтели да верују - толико неке суштинске карактерне особине опстају упркос свему. Тврдоглавост, на пример.

Дакле, упркос скоро потпуној контроли институција система, жутократија нема потпуну контролу над друштвом. Зато се толико и упиње да трансформише стварно српско друштво патвореним, „цивилним друштвом“ (тј. невладницима).

Колико год мала, разлика између жутократа и невладника ипак постоји. Док међу жутократама има оних чија је једина идеологија власт, невладници су махом идеолошки острашћени у убеђењу да су Срби лош, примитиван, заостао и одвратан народ (и то на сваком месту и кажу). Себе не сматрају Србима, већ грађанима света који су наводно досегли виши ниво свести. Оно што карактерише невладнике је једно потпуно одсуство сувислог морала. Њихов морал је релативистички - њима је све дозвољено у служби циља, који је моралан само зато што они то кажу. Ако сутра буду мислили другачије, онда ће то бити морално и пожељно, а све пре тога бачено у јаму заборава. Апсолутно одбацују хришћански, односно било какав објективни морал, руководећи се извтопереном Ничеовом причом о снази воље. Ако све то скупа звучи као један покрет из не тако давне историје, то нимало није случајно.

По извитопереном моралу невладника и жутократа, највећи грех није ни убиство, ни крађа, већ „нетолеранција“ (тј. супротстављање њиховим идејама) и њен сапутник, „расизам“. Ово је најбољи доказ да су њихове идеје увезене са стране, јер је расизам амерички феномен, који са нашим просторима никада није имао претеране везе.

Упркос покушајима разноразних завојевача да „уједине Европу“, од пропасти Римског царства наовамо, идеја нације је била и остала највиши степен природне колективне организације на старом континенту. Било да се ту ради о људима заједничких културних, верских и политичких вредности, заједничког језика и писма, или чак тевтонском концепту „крви и тла“, европску цивилизацију карактерише национализам. Тај концепт је био присутан чак и међу енглеским досељеницима у Америку, и допринео је побуни енглеских колонија 1776. године. После стечене независности, међутим, динамика колективног идентитета се развила по „расним“ линијама, где су „црвеним“ урођеницима и црним робовима силом допремљеним из Африке ускраћивана суштинска права и слободе уграђене у темеље САД.

Бели Американци су имали регионалне идентитете, од којих су најјачи постали Север и Југ. Такозвани „грађански“ рат (1861-65) је силом уништио јужњачки идентитет, па је новостворени амерички национализам (инспирисан европским револуцијама 1848) добио северњачко обележје. Такозвана „реконструкција“ - војна окупација југа - која је трајала од 1865 до 1876, додатно је затровала односе између белих и црних Американаца и довела до појаве Ку Клукс Клана, тероризма и линча. Иако је одређена доза расизма присутна у свим америчким друштвима која су некада држала робове (нпр. у Бразилу се и данас више цене особе светлије боје коже), само у Америци је тај однос постао рак-рана целог друштва.

Скоро цели један век су се амерички црнци борили да постану равноправни грађани те земље; иако су им сва права била гарантована на папиру, рутински су ускраћивана у пракси. Тек после II светског рата долази до политичког обрачуна око тог питања у америчком друштву, који кулминира доношењем Закона о грађанским правима (Civil Rights Act) 1964. године. Иако је то требало да буде тријумф црначке борбе за једнакост и испуњење сна Мартина Лутера Кинга да ће се о људима једног дана судити „не по боји коже, већ по садржају карактера“, догодило се управо супротно. Као последица закона из 1964, црнци су постали нешто попут скоро истребљених Индијанаца - група под заштитом државе.

Данас Индијанаца готово више да и нема. Умиру од безнађа и бесмисла у резерватима, од дроге и алкохола. Резервати су постали коцкарнице и оазе за трговину цигаретама без пореза. Педесетих и шездесетих, када се Мартин Лутер Кинг борио против угњетавања, црнци су имали породице, били су побожни, стварали су широм света познату музику и поезију. Данас, после шездесет година „равноправности“ под окриљем државе, већина их живи у сиромаштву и насиљу, по државним становима у суморним блоковима. Породице се распадају; није више необично да једна жена има петоро деце са пет различитих очева, који су углавном у затвору. Цркве се празне, а саудијске џамије пуне.

Захваљујући систему квота и привилегија, сваки црнац мора да буде црнац професионално - чињеницу да је различит и да због тога заслужује посебан третман набија му на нос управо она држава која је требало, је ли, да му гарантује једнака права са осталима. Такозване црначке „вође“ попут Ала Шарптона, живе од кукања над „расизмом“ који виде у свему и свачему. МЛК је био борац за слободу, а они су професионалне жртве. Уместо да доприноси помирењу и заједничком животу свих Американаца, овај професионални расизам ствара све веће фрустрације и међусобну мржњу.

Да све буде још горе, црначком заједницом данас доминира тзв. култура гета, у којој се славе криминалци а највећа вредност је брзо богаћење (било кроз криминал, било кроз спорт). Гето-црнци једни друге зову „црнчуге“ (nigger), али се то опет сматра највећом могућом увредом ако то изговори неко светлије боје коже. Званични термин је „Афрички Американац“, што одговарајуће описује нпр. Барака Обаму (чији је отац из Кеније) и избеглице из Либерије, Конга, Сомалије или Етиопије, али са потомцима афричких робова нема никакве везе. Иако је Обамина победа на изборима 2008. требало да, наводно, представља тријумф над расизмом, није дуго требало да његов режим сваку критику своје политике означи као - „расизам“.

Какве то везе, онда, има са Србијом? Па утолико што је „расизам“ који наводно постоји у Србији у ствари имитација оног америчког, виђеног кроз призму Холивуда. Већ сам писао о том феномену у јесен 2006, поводом увреда навијача у Чачку упућених фудбалеру из Зимбабвеа. Како је уопште могуће да неко у Србији обуче капуљачу Клана, или се кити нацистичким симболима? С једне стране се ради о незнању, а са друге о рефлексној реакцији против наметнуте идеологије, звала се она политичка коректност, демократија, или шта већ. Када се та два фактора комбинују, добијете некога ко нема појма да човеку из Зимбабвеа капуљача Клана - амерички симбол - не значи ништа, али и не зна до које мере су Хитлер и нацисти мрзили и убијали Србе, па је због тога способан да на њих гледа као симбол отпора мрској ЕУропско-америчкој империји, по страховито погрешном кључу „непријатељ мог непријатеља“.

Са друге стране, сами невладници производе мржњу у народу, својим деловањем по обрасцу америчких професионалних жртава. Управо њихова такозвана борба против расизма је највећа манифестација истог. Невладничко форсирање „антифашизма“ - тј. његово изједначавање са србомржњом - производи међу необавештенима грч симпатије према фашизму. Инсистирањем на проблематици „ГЛБТ особа“, са све парадама, исто тако се производи мржња према хомосексуалцима. Онда је ту политичка коректност - оличена у недавном упутству „Заштитиника грађана“ (тј. из Скандинавије преузетог омбудсмена), којој је циљ орвеловско уништавање језика како би одређене мисли просто постале незамисливе. Није случајно да је у истоименој дистопији Лепосава Црвић студент баш ПК...

Шта се у ствари овде дешава? Невладници просто манипулишу народом, наводно узимајући у заштиту Јевреје, Роме, хомосексуалце, а у ствари правећи од њих инструменте свог „трансформаторског“ рада. Производе мржњу које или никада није било, или је постојала на најдаљој маргини. Тако систематски загађују односе унутар друштва, како би онда могли себе да представе као једине који су у стању да их реше - увођењем менталне диктатуре, поврх ове физичке.

Овај приступ је буквално преписан из Америке и западне Европе, где се користи на идентичан начин како би се разорило традиционално друштво, привреда, породица и култура. Права је трагедија што се отпор физичкој и менталној репресији невладника и жутократа преузима из исте матрице, па самим тим има исти (тј. никакав) учинак. Штавише, помаже њихово разарачко деловање, јер окреће једне против других елементе друштва који би требало да заједнички раде у борби за слободу.

понедељак, 30. август 2010.

„ Анализа“ и „почаст“, квислиншка верзија

The old men ’round here, sometimes they get
On bad terms with the younger men
But old, young, age don’t carry weight
It doesn’t matter in the end

One of the boss’ hangers-on
Sometimes he comes to call, at times you least expect
Try to bully ya, strong-arm ya', inspire you with fear
It has the opposite effect
Када се једног дана буде писала историја српског увлакачког, окупационог и квислиншког новинарства, не сумњам да ће се локална верзија дневника Der Blitz (уз још неке, што штампане, што електронске медије) наћи у истом поглављу бешчашћа у којем већ више од пола века стоје Радио-Београд, Политика и Време, из доба нацистичке окупације. Циници (?!) би рекли: „па и газде су им са истог говорног подручја, а према Србима воде политику налик баш оној из 1941“.

На први поглед, оваква компарација звучи драстично и префорсирано, приметиће читаоци (не без основа), јер, коначно, живимо у Србији а не на Марсу: уз изузетке, традиција овдашњег дневнополитичког новинарства дубоко је оптерећена партијском (тајкунском, финансијерском...) острашћеношћу и превиђањем незгодних чињеница по актуелну уређивачку политику, презира вредном лојалношћу према политичком диктату, трагикомичним потцењивањем елементарног здравог разума читалаца... Дакле, није Блиц ЗАПОЧЕО ништа што, у овом или оном облику, нисмо видели од почетака модерне српске штампе у Србији и хабзбуршкој Аустрији. А ни историја штампе на било којем познатом језику није ништа друго до историја мање-или више огољеног заступња ове или оне агенде. И то је све легитимно.

Међутим, легитимитет престаје оног часа када се нађе (како је недавно приметио Жељко Цвијановић) МАЊЕ разумевања за читаоце којима се обраћаш него за странце који тим читаоцима директно раде о глави, прекрајајући њихову земљу према својим замислима и износећи листе захтева. То се зове окупација, и можемо се гађати еуфемизмима до прекосутра. Или ствари звати како заслужују. И тада је поређење са окупационим гласилима из четрдесетих не само могуће, него и једино адекватно.

Ђавољи адвокати

Током протекле седмице развила се жучна препирка између једног броја родољубивих коментатора и аналитичара из НСПМ, Видовдана и Печата. Летеле су тешке речи и оптужбе за свашта нешто, од глупости до продаје душе, зато што су се Слободан Антонић и Ђорђе Вукадиновић усудили да (колико год суздржано и квалификовано) похвале држање Врховног Жутника и Министра империјалних послова поводом „одбране” Косова и Метохије.

Мислим да су Антонић и Вукадиновић исправно констатовали чињеницу да, из ко зна којег разлога, Тадић и Јеремић оклевају у испуњењу повереног им задатка потпуног уништења Србије. Убеђен сам да је закључак који су из тога извели - да у председнику и министру можда има нека клица доброте коју би можда неко могао да пробуди, шта ли - био погрешан. Али мислим да је било претерано да им се због тога сумња у патриотизам.

Углавном, колико год да је спор био жучан, сада можемо да се сложимо да га више нема. Јер како Антонић рече неки дан:

„Ако, наиме, Тадић и Јеремић повуку резолуцију и ако са „нашим ЕУ пријатељима“ саставе другу, „разумнију“, јавно ћу признати да је све ово са УН и МСП, од 2008. па све до данас, била најобичнија глума, вешто фингирање, представа за народ, а да су Тадић и Јеремић најобичнији квислинзи, лажне патриоте и преваранти.”


Кад ево, Тадић је у недељу најавио „консултације са Бриселом и Вашингтоном о резолуцији о Косову”. Како наводи Политика, „Тадић је рекао да ће се у Бриселу и Вашингтону ових дана разговарати о могућности компромиса о резолуцији, „који ће остати на линији националних интереса државе Србије, али и задовољити велике силе”.”

Аман, како? Те „велике силе” од Србије захтевају безусловну капитулацију. То је Ворен Кристофер рекао Слободану Милошевићу још у Дејтону: „Потребно је да увек, на сваком месту и сваким поводом урадите оно што се од вас очекује.”

Разноразни поклисари Брисела и Вашингтона који су долазили у Београд, од Бајдена до Вестервелеа, рекли су тачно шта очекују у овом тренутку и овим поводом: одрицање од Косова. И то не само у пракси; у оној не-дипломатској поруци почетком фебруара су нам недвосмислено дали до знања да им и речи отпора сметају.

Империја не признаје компромисе. Захтева искључиво слепу и безусловну покорност. У очима владара Империје, Милошевићев највећи грех је био што се усудио да се понаша имало другачије. За Империју је свака прича о суверенитету, међународном праву и правима држава неподношљива у ери „краја историје”, која је наводно наступила крајем Хладног рата. Империја нема ни пријатеље ни савезнике - само слуге и жртве.

Врховни Жутник сада прича о неким црвеним линијама и националном интересу. Причао је и пре о много чему, па се ништа од те приче није обистинило. Нити једно обећање свом народу није испунио - за разлику од сваког налога својих иностраних господара, за које увек и на сваком месту „чини све што може”. Он је, дакле, изабрао да буде слуга. И слепцу би сада требало да буде јасно да у њему нема ни мрвице части ни родољубља, и да је било каква прича о неком његовом искупљењу чиста фантазија.

Иззуетно је важно, међутим, да се овај закључак темељи на чињеницама, а не на претпоставци да, пошто су Тадић и Јеремић квислинзи, све што они раде је а priori зло. Ово се можда чини као академско цепидлачење, али је у питању суштински принцип који одваја родољубе од родомрзаца. И зато сматрам да су Антонић и Вукадиновић одиграли корисну улогу као advocati diaboli у овом случају. Пружили су прилику Врховном Жутнику да покаже своје право лице, што је он онда и урадио. Не само да тиме нису компромитовали или отупили отпор жутократији, већ су га ојачали.

И пре него што је Тадић најавио ревизију резолуције, Вукадиновић је рекао да „такав поступак не би представљао компромис, већ капитулацију након које Србија неће имати образа да од других држава тражи да не признају независност Косова.” Очекујем да Антонић испуни обећање и недвосмислено потврди да је Врховни Жутник заиста незлечиви квислинг. Било би и културно и корисно када би им они који су их најоштрије критиковали сада одали заслужено признање на способности да признају грешку. И да од тога и сами науче лекцију, за убудуће.