Од 6. јануара до 5. новембра: део први

Или, прича о једном шокантном политичком преокрету без грађанског рата, из којег можда може да се извуче наравоученије

Амерички избори 2020. године су били покрадени. Ко год је то тада говорио, дабоме, био је мета најгорих прогона: не само друштвеног канселовања, већ и кривичног гоњења. Демократе, које су годинама инсистирале да су избори подложни манипулацијама, застрашивању, варању и хаковању, одједном су прогласили да су то били најпоштенији, најтранспарентнији, најбезбеднији избори у историји - чишћи од свеже палог снега!

Скуп Трампових присталица пред Капитолом у Вашингтону, 6. јануар 2021. (Спутњик)

Шта су све урадили да наместе изборе, признали су (поносно!) тек после, почетком фебруара 2021, на страницама "Тајм" магазина. Исто као што су после 5. октобра 2000. по "Њујорк тајмсу" и "Вашингтон посту" причали о џаковима долара који су ишли на спонтани, аутентични студентски Отпор.

Проблем је што 6. јануара 2021. то још није било у јавности. Већ само онај претходни наратив, утериван преко медија и донекле силом, уз саучествовање политичког естаблишмента (војске, министарства правде, савезних тужилаца, ФБИ). Избори на којима је Џо Бајден добио највише гласова у историји - али током ноћи, када су се џакови и флеш-картице са гласовима магично појавили на одређеним бирачким местима! - били су најпоштенији икада, и тачка!

Реакција Републиканаца је била - улица. На крају крајева, Демократе су шест месеци дивљале широм Америке у име наркомана и ситног криминалца Џорџа Флојда, јер су лажно оптужиле полицију за његово "убиство". Па што не би могли Републиканци да се мирно окупе и кажу "стоп крађи"?

Нису схватили да је екипа које је, мимо њихових очију, већ извела "обојену револуцију" у Америци баш то имала у плану. Да су већ на сцени били убачени елементи, док су батинаши Демократа ("антифа" и БЛМ) добили наређење да седе и ћуте. И стварно, када је освануо 6. јануар у Вашингтону, од њих није било ни трага ни гласа.

Тог дана се састајао Конгрес, да овери резултате избора и прогласи победника. Неколико Републиканаца је намеравало да уложи приговор на ваљаност избора, што процедура дозвољава. Било је спремно и неколико делегација алтернативних електора, за државе које су биле спорне. Да ли би то Трампу пошло за руком? Вероватно не. Демократе су све то пробале против њега 2017. године (паралелно са "Русијагејт" пучем), али без успеха. 

И гле случајности, баш када су први Републиканци устали да уложе приговор на званичне резултате, тачно у том тренутку, убачени елементи пробијају кордон полиције око Капитола и отварају ограду. Позивају људе да уђу и тако "спасу демократију". Неки започињу тучу са полицијом. Друге полиција спроводи у зграду. Ови што су ушли, углавном се према свему односе са поштовањем. Један лик се сликао са говорницом, други је ставио ноге на сто Ненси Пелоси, председавајуће доњег дома. 

То је, међутим, било довољно да Демократе прекину сесију Конгреса, евакуишу све чланове у склоништа, и арлаукну (већ припремљеним) медијима да се ради о "устанку". И то користећи архаизам који се налази у уставном амандману усвојеном после Грађанског рата, да одузме право гласа непријатељу. Сасвим случајно, је ли.

"Хвала вам што штитите Нашу Демократију":
Ненси Пелоси се обраћа војницима испред Капитола, 13. јануар 2021. 

Тај медијски "шок и трепет" је постигао жељени ефекат код Републиканаца, који су се очас предали. Трамп је позвао на мир, јер није хтео устанак. Убрзо потом, међутим, све друштвене мреже су га цензурисале (после се испоставило да су биле у спрези). Остало је само (лажно) извештавање медија да је он позивао на побуну. 

Насиља јесте било. Смртно је страдало најмање четворо Трампових присталица. Ешли Бебит је убијена из пиштоља на улазу у Сенат. Розен Бојланд је, по свему судећи, насмрт пребила полиција па онда слагала да је добила срчани удар. Још двоје је оптужено да су се предозирали дрогама, што може да буде али не мора да значи.

После шестојануарског метежа, савезни тужиоци су наредили хапшење преко 1.500 људи. Нико није оптужен за "устанак", већ само за ремећење јавног реда и мира и рада Конгреса. Притвор је био гори од робије, како наводе сведоци, од шиканирања и физичког насиља полиције до преумљавања демократском пропагандом. У Вашингтон је послато неких 40.000 војника да обезбеде Бајденово устоличење од наводне претње "устаника". Заклетву је изрецитовао пред фантомском публиком, исто као што су га изабрали фантомски гласачи. То се звало "Наша Демократија".

Сам Трамп се суочио са низом политичких процеса, осмишљених да га банкротирају и онемогуће му поновну кандидатуру. Сви сарадници који га нису издали били су изложени прогону. Све је било спремно да Демократе владају вечно и раде са Америком шта хоће.

То се видело и на међуизборима 2022. године. Обично странка на власти те изборе губи, јер су људи незадовољни резултатима. Међутим, Републиканци су добили само девет места у Конгресу,  а изгубили једно у Сенату и два гувернера. 

Са које год стране да се посматра, шестојануарски скуп у Вашингтону је био фијаско. Иако нико није ништа пљачкао, палио или уништавао, иако нико од полицајаца није убијен, иако Трамп није позвао на насиље - он и демонстранти су за све то после лажно оптужени. 

После новембра 2022, чинило се да је Америка чврсто у канџама режима, да ће Наша Демократија владати заувек, а да су Републиканци сведени на улогу фикус-опозиције која целом систему само прибавља легитимитет.

Свега две године касније, ништа од тога више није било тачно. Како је до тога дошло? Наставак следи.

Србија до Ханоја, или оглед о слободи

(Пре неки дан сам на Твитеру/Иксу прочитао расправу између једног Американца и једног Вијетнамца о томе ко је стварно победио у њиховом десетогодишњем сукобу, ваљда пошто се примиче 50. годишњица бежаније из Сајгона. На мене је оставила утисак као нешто најсрпскије што сам прочитао у последње време. Прилажем превод и споне на оригинал, па просудите сами!)

Сони Танг Скоту Ритеру, 22. марта 2025.:

"Звучиш као свака империја после пропасти: покушаваш да промениш крај зато што не можеш да поднесеш истину.

Слушај пажљиво. Изгубили сте.

Не само политички. Не само морално. Већ војно. Стратешки. И психолошки.

На Вијетнам сте бацили више бомби него у току целог 2. светског рата, на земљу величине државе Њу Мексико. Послали сте најмоћнију војску на свету, наоружану хеликоптерима, напалмом, (хемијским оружјем) Агентом Оранж, (бомбардерима) Б-52... Неограничена убојна моћ против сељака у сандалама од старих гума.

И отишли.

Не зато што сте „победили саме себе“. Већ зато што смо вас искрварили. Зато што је босоноги народ наоружан само памћењем и одлучношћу издржао против машине која је мислила да је свет дужан да јој се покори.

Гледали смо како палите села и то називате слободом. Како трујете наше шуме и то зовете миром. Сахранили би своје мртве, отврднули срца, и наставили даље.

За вас то није био егзистенцијални сукоб? Тачно. Зато сте и изгубили. Јер империје се увек боре за доминацију, никад за опстанак. А доминација вас чини лењим. 

Мислили сте да ће вам помоћи технологија. А ми смо знали да нам помаже само воља. У томе је разлика између освајача и освојених. Освајач може да изгуби и оде кући. Освојени немају где.

Изгубили сте јер нисте никад схватили како је бити нападнут. Ми јесмо. У протеклих 2000 година борили смо се против Кинеза, Монгола, Француза, Јапанаца, и Американаца. Кад нам је нестало метака, користили смо лопате. Кад нам је нестало хране, јели смо корење. Кад сте мислили да сте нас докрајчили, дигли смо се из пепела ваше сујете.

Кажеш да вас нисмо победили? Последњи хеликоптер није напустио Вашингтон, већ вашу амбасаду у Сајгону. Сви смо га гледали како одлази. 

(Ту се у дискусију укључује други Американац, који тврди да еу САД на крају постигле свој циљ јер је Вијетнам после постао капиталистичка земља, а Америка је ратовала против комунизма. Сони одговара:)

Наша победа је што смо постигли оно чега се ваша империја највише плаши: Право да одлучимо сами.

Ти говориш као кмет, издресиран да верује како је суверенитет бесмислен ако није у оделу твог господара. Видиш Вијетнам, видиш трговину и раст, и кажеш: „Аха, постали су као ми“.

Али нисмо. Нисмо се борили да будемо комунисти. Нисмо се борили да будемо капиталисти. 

Борили смо се да будемо Вијетнамци.

Да ниједан страни војник, дипломата или банкар више не може да нам диктира будућност.

То ви никада нећете разумети. Јер никада нисте морали да бауљате кроз блато само да би вас оставили на миру. Јер ви имате историју узимања, а не одбране. Ширења моћи, а не отпора.

Кажеш „Вијетнам је постао капиталистички“ као да је то коначна победа Америке. Али да те питам: Јесмо ли то потписали у Камп Дејвиду? Јесмо ли предали нашу заставу и дозволили да нам владају ваши вицекраљеви са Волстрита?

Нисмо.

Већ смо пролазили кроз ватру, сахрањивали своју децу, стајали над вашом побеђеном ратном машинеријом и обновили се из пепела. 

На светско тржиште дошли смо на ногама, а не на коленима.

Ти не знаш разлику између стратегије и предаје. Између прилагођавања и асимилације. Мислиш да куповина и продаја значе да смо се купили или продали.

Али ми никада нисмо били ваша колонија. Нисмо били под вашом заставом. Нисмо тражили вашу милост. Него смо вас победили.

Отишли сте не зато што смо ми „видели светлост“ капитализма. Већ што ваша империја није успела да нас преломи. А кад смо били слободни, сами смо одлучили како ћемо живети.

У томе је разлика. Ви освајате јер желите контролу. Ми смо се борили за избор. И на крају изабрали. 

Вијетнам није постао оно што сте ви хтели, већ оно што смо ми зарадили: Суверен. Независан. Наш, без пардона.

Реци ми, онда, ко овде правда туђу верзију победе? Јер ми личиш на некога ко покушава да објасни зашто носи поводац.

(Епилог: Некада смо се и ми као народ идентификовали са Вијетнамом а против страног освајача. Неки кажу да је то морало тако, због идеологије, али мени се чини да је ту било још нечега. Наш осећај за правду и слободу је до те мере уврежен да су чак и непријатељи научили да га користе против нас, као аутоимуну болест. Зато мислим да речи овог Вијетнамца одјекују у души Срба далеко више него било која америчка реклама за „добар живот као сав нормалан свет“. - Соко)

Држава против друштва

Преносим посрбљен и адаптиран текст аутора под псеудонимом Зли Мачор (el gato malo). Оно јесте да коментарише америчке прилике, али пошто су и друштвени и политички феномени са запада «прелили» код нас принципом спојених посуда, мислим да ту има којечега корисног и за нашег читаоца.

- Соко

Успешно друштво мора да се побрине о себи

Без обзира шта вам Левијатан говори, није на држави да ствара или одржава друштвене норме. Нити може, нити уме, нити то било ко заиста жели.

Друштво по дефиницији успоставља и морал, и обичаје и понашање које је вољно да прихвати. Цивилизација не долази одозго, већ је збир односа и поретка који настају кроз слободну вољу и удруживање њених чланова.

За «друштвени уговор» потребно је да будете самосвојни и да то очекујете и од других чланова друштва. Све друго је варваризам, укључујући и «држава да ово уради за мене». Тако мисле деца. Одрасли решавају сопствене проблеме, стварају сопствене системе, и поправљају оно што се покварило.

«Држава да поправи ово» је како лењи људи посматрају проблеме и одбијају да буду део решења. Представља признање да проблем постоји али Неко Други треба да га реши.

«Марим, али не довољно да сам нешто урадим» не инспирише превише.
«Велим да марим, али попљуваћу свакога ко покуша да заведе макар мало реда у друштву, јер хоћу да ми је добро али нећу сукоб» је далеко горе и још приде лицемерно. Представља детињасту неспособност да се призна одговорност и препознају узроци и последице.

Па то свеједно гледамо сваки дан на стотине места, и добијамо дегенерацију и пропадање као резултат. Не одвраћамо. Повлађујемо. Не желимо правду већ изговоре за пасивност, лењост и неред. Кршимо руке и цепамо кошуље, али нико неће ништа да уради. И тако бива што не треба, а оно што треба седи скрушено, јер је држава поставила правила против иницијативе појединца и способности друштва да заводи ред, како би нормални људи у њему хтели да живе. Власт је постала непријатељ поретка. Држава и «интелектуалци» су опозиција друштву, одузимају му слободу и намећу неодговорност. Успешно су застрашили друштво да прихвати распад јер веле да је сваки други пут немогућ, неморалан или (све више) противзаконит.

Бесни, и добићеш шаргарепу. Заустави онога ко бесни, следује ти штап. И онда беснило дивља. И сви ћуте, уједињени у својој усамљености. Јер тако изгледа кад друштво не постоји.

И сваки дан је све горе, јер нико ништа не чини. Јер ко год покуша да поправи ствари постане мета државе и интелектуалаца, које погрешно сматрамо заштитницима али који су у ствари постали преторијанци злотвора и непријатељи слободе, права и правде од којих је саткана цивилизација.

Оно што никада није било њихово, они би да преобразе по нечијем искривљеном обрасцу. Одричу се људске приче и намећу нешто нељудско, погрешно, уместо ње. У легализам заробљавају оно што би требало да буде морал. И у томе посежу за апсолутно свиме.

Тоталитаризам се тако и зове јер све жели да подреди свом гравитационом пољу. То постиже тако што нормализује ненормално. Шта је све данас «нормално»?

• организоване банде пљачкају радње по градовима, док полиција, обезбеђење и муштерије не чине ништа да их спрече
• лудаци се скидају, урлају и нападају пунтике у јавном превозу, пре него што се онесвесте у сопственом измету, у сваком великом граду.
• на тротоарима и јавним површинама ничу шаторска насеља зомбификованих наркомана и насилних менталних болесника, претварајући градове широм америке у логоре «урбаног хорора»
• по улицама се гомилају шприце, говна, лудило и насиље. На праговима леже обезнањене скитнице, док се полиција и народ праве да их не виде. Има више аутомобилске крађе него голубова.

И нико ништа не чини. Ништа од овога није чак ни вредно спомена. Као да је ово све постало нормално. А није нормално.

Корак по корак, изгубили смо се. Ни једна кап, сама по себи, није изгледала вредна протеста, док није прелила чашу и сад грцамо од силне воде. Шта ће тек бити за пет година? Нормализација овога није нормална. Нико ко од вас то тражи није нормалан. И јасно је да држава или не може или неће да то исправи. Чак се труди да све учини још горим.

Зато морамо да се ратосиљамо идеје да ће неко други да уради посао који је у ствари наш. До нас је. Док то не схватимо, ништа се променити неће. Мени се чини да имамо два избора: да се навикнемо да живимо овако, или да да урадимо нешто. Друштво које неће или не жели да се одбрани, само призива нападаче...

...и тако стижемо до тешке истине: Слабост, апатија и зависност не доводе до мира. Друштво које де одрекне насиља ће убрзо да га добије више него што може да га поднесе.

Претње, насиље и терористички театар су сада свуда око нас. И сви се праве да то није одвратно, да није насилно, и да је све у реду када сред бела дана пљачкају продавнице и каче снимке на интернет. Али није. Људи све више растежу дефиницију «нормалности» да покрије све ово, јер се плаше да нешто ураде. И свака мала капитулација чини следећу лакшом. Постали смо друштво деце која чека «тату» да дође и заведе ред. Али «тате» не само да нема, већ можда ради против нас.

Овако није било раније. Не мора да буде ни сада. Али ако хоћемо промену, морамо да то урадимо сами.

Друштво није кукање да држава уради нешто, већ када људи заједничким снагама реше своје размирице. Има ту и заједнице, и културе. Тако су нас завадили да смо поцепали тканину друштва. Сад је на нама, не на држави или неком другом, да је зашијемо.  И то мора да буде нормално, а не ова суманута дистопија «углавном мирног» паљења градова, јавног превоза као болнице за менталне случајеве и озакоњеног јавног разбојништва.

Ако вам то звучи грубо, запитајте се да ли је то разлог што се све ово и дешава. Јер слабост призива агресију. Или ћете имати друштво у којем је прихватљиво да мушкарац у јавном превозу интервенише да спречи човека који удара непознату жену, или ће вам то ударање бити нормално и прихватићете да живите у тихој и вечној срамоти. И жена коју су у том метроу ударили биће једина која ће те ноћи мирно да спава, знајући да није кукавица. Има ли то неке вредности? Требало би.

Утопистички апели типа «држава да уради нешто» не само да не успевају, већ са собом носе додатне проблеме и ризике. Значи, до нас је.

Ово није позив на опште осветништво и самовољу. Тога је било у прошлости, и неки су у томе претерали, из бољих или горих разлога. Али сад смо отишли у другу крајност. Постоји нека «златна средина». 

Држава ту не може да наметне правила која су довољно изнијансирана за сваку ситуацију. А и да може, у таквој држави стварно не бисте хтели да живите. Успешно друштво решава сопствене проблеме. То је посао сваког од нас, који захтева одређену дозу обавезе и одговорности. Слобода и спонтани поредак знају да буду «неуредни» али су бољи од овог хаоса. Процват цивилизације има своју цену. Ништа није савршено.

Има ли неко бољу идеју?

Човек на крају добије оно друштво и она права за које је вољан да се бори. И само за такво друштво ће и хтети да се бори. 

Пандан беспомоћности је узајамна помоћ. Нико од нас не може да промени цео свет. Али свако од нас може да промени оно мало света око нас.

Шејтанова понуда

Погледајте добро ову «вест» званичног пропагандног органа Империје:

Свакојаки невладници, грантовчани и штифтунговци - кметови све редом - објавили су у последње време рат муралима «злоћинаца». Данас видим да су напали и мурал Патријарха Павла. «Будимо људи» им смета. А да им неко прекречи барјак дугиног прогреса, скичали би да је геноцид, дабоме. 

Лако им је са муралима, не могу да се бране. Па кад се то још ради сред ноћи, као и свака «поштена» работа...

Мене више копка што се овај «антифашистички фронт», појавио баш сад, када свако гледа да преотме и преусмери народно незадовољство недавним физичким манифестацијама «америчке цивилизације» у ОШ Владислав Рибникар и општини Младеновац. И што је доказ свог «подвига» послао управо званичном гласилу Империје.

Мени то слути на зло. Јер је Империја још једино за то и способна.

Свет је својевремено покорила не оружјем, већ рекламом: сунчаном Калифорнијом филмова и ТВ серија, а преко њих брендовима које «сви носе» и предметима као статусним симболима. Једини проблем је што кад одете у ту исту Калифорнију, видите како некоме отимају кола сред Беверли Хилса, а тротоаре недалеко од Холивуда како су постали шаторско насеље дрогираних бескућника. И схватите да су «бољи живот» и «као сав нормалан свет» у ствари једна велика лаж.

Ђаво је нудио Христу «сва царства овога свијета и славу њихову» ако му се поклони (Матеј 4: 8-9). Империја тражи исто, али обећава далеко мање. И ни то што обећава не може да испуни. Можда је некад могла, ко ће знати, али данас не може.

Шта год је некад била, данас је само она Сенка о којој је писао Толкин, која није способна да ствара, већ само да изврће и квари. Нуди богатство и срећу, али све што може да испоручи је страх, страдање и хаос. Рат, злобу, и мржњу. «Направе пустош и зову је мир», како Тацитов Калгак ономад рече о Римљанима.

Зашто би било ко мислио да ће му бити добро ако се потчини ономе ко му доказано добро не жели? Ако сте заборавили деведесете, или још мислите да је Жути октобар донео «демократију», погледајте бар шта Империја ради од Украјине, коју наводно воли и подржава - и немилице жртвује као пиона на Великој шаховској табли Збигњева Бжежинског.  

И док вас хушкају на рат и инсистирају да продате душу («Цијена? Права ситница!») зарад тог фантомског «бољег живота», остаје ми само да се надам да сте читали Горски вијенац и да памтите шта је Владика Данило отписао Турцима:

Спуштавах се ја на ваше уже,
умало се уже не претрже;
отада смо виши пријатељи,
у главу ми памет ућерасте.

Лажи, лажи ме...

Има већ више од 20 годинa да се бавим анализом медија, испочетка аматерски па онда професионално. Одавно знам да је у послу управљања утисцима, у шта су се медији претворили, најважнија прва информација. Са пропагандног становишта, није важно је ли нешто тачно или није - битно је ко се огласи први. Колико пута смо на сопственој кожи осетили шта значи када клевета падне прва, па се онда на њој заснивају и први утисак и потоња политика, а исправке (ако их уопште буде) немају никаквог ефекта? 

Да све буде још горе, првобитна информација може да буде и тачна, али управљачи утисцима увек убаце неку своју лаж како би јој дали одговарајући емотивни тон. Ако догађај не одговара њиховој причи, онда се „загађује“ емотивном неистином, како би она одвукла пажњу. 

Најновији пример је покољ у америчком градићу Вакиша (Waukesha), близу Милвокија, где је у недељу један човек колима прегазио божићну параду. Пет људи је остало мртво на месту, а осмогодишњи дечак је преминуо два дана после. Има још шездесетак повређених, међу њима и деце. За возача се испоставило да је вишеструки преступник (насилник, силоватељ, подводач малолетница, итд.) и црначки националиста, којег је локални тужилац - доведен на то место помоћу Сорошевих пара - пустио из затвора зарад „социјалне правде“.

Пошто се ништа од тога не уклапа у званичну причу медијско-демократског комплекса у САД, разни сиененови су пустили причу да је Дарел Брукс ето па случајно колима налетео на параду, јер је као бежао од напада ножем. Ту причу, коју је полиција после демантовала, и данас понављају наивни мештани Вакише, јер забога, алтернатива је да је острашћени црнац напујдан медијском хистеријом намерно насрнуо на децу. 

„Ето зашто корпоративни медији пожуре са дезинформацијама“, вели данас на Твитеру одличан мислилац  под налогом MartyrMade (мученик). „Знају да ће се лаж примити код одређеног постотка становника, и зато лажу“.

„Знају да се у народу највише прима почетни емотивни утисак“, наставиће он, позивајући се на лаж о шестојануарским нередима и наводном убиству једног полицајца. Лагали су, вели, да „усаде екстремну озлојеђеност на самом почетку, знајући да ће она остати и после, када буду демантовали вест и за њу више не буде никаквe основe“. Тако, вели он, функционише пропаганда.

Кад је реч о Вакиши, на делу је исти принцип, само са другим предзнаком. Покољ је био толико стравичан да су медији знали да ће почетни емотивни утисак бити погубан по њихову службену причу, па су што брже пустили лаж - нема везе какву - да би „загадили“ информативну атмосферу, опет знајући да после неће бити важно шта је истина.

И даље парафразирам „мученика“: Циљ је да се манипулише емотивним стањем, у првим тренуцима када се о неком догађају формирају емотивни утисци. Било да се фабрикује бес лажима о убијеном полицајцу, како би се шестојануарски нереди описали као „смртоносни устанак“, било да се стварни бес око безочног гажења недужног народа расплине причом о ето, јадном црнцу који је само бежао од жандара или нечијег ножа. 

Е сад, кад мени који се већ 20-плус година бавим медијима ово није било сасвим јасно док „мученик“ то није овако лепо објаснио... како ли је тек људима који само желе да живе како-тако нормално и да их не лажу кад отворе новине или укључе телевизор? 

О сиротињи и криминалу

Када је реч о криминалу, свима је на уму Жан Валжан, робијаш због крађе хлеба из Игоових Јадника. Проблем је што његова прича нема везе са животом, јер је романтична фантазија Француске од пре двеста година.

У стварности, краде не онај што нема, већ онај што мисли да може. Како вели амерички новинар Џон Хејворд:

„Ако хоћете да упрете прстом у једну друштвену појаву која узрокује криминал, то нису ни сиромаштво, ни неједнакост, ни незапосленост, саме по себи, него осећај ЗАСЛУГЕ. Осећај да имате право да узмете туђе, да игноришете правила неправедног друштва, да занемарите права других.“

Проблем са социјалним програмима, наставља Хејворд, је што подстичу тај осећај, док су сви друштвени механизми који су га раније држали под контролом - од брака, породице и традиционалних вредности до вере и стида - замењени глорификацијом комплекса жртве. Па онда није ни чудо што криминал цвета.

Његово запажање се превасходно односи на Америку, где већ месецима гледамо „сиротињу“ како пљачка не бакалнице већ продавнице луксузне одеће и технике, а све у име „расне правде.“ Али примените га на домаће политичаре и партијске послушнике, и савршено пристаје, зар не?

Глобализам, трибализам и национализам

Прилажем превод коментара новинара Џона Хејворда (John Hayward) објављеног на твитеру средином октобра. Свака сличност са Србима је 100 % намерна. - Соко.

Конструктивно примењен, национализам је једини противотров трибализму. Људи се органски окупљају у родове, а родови у племена. Једини идентитет који природно прихватају а да је изнад племена је нација.

Ово је савршено јасно људима који би да нас поделе на племена и држе нас у међусобном рату зарад сопственог политичког ћара. Чине све да би нам огадили национални идентитет, да бисмо остали подељени на племена.

То је њихов најважнији циљ, оличен у свему што раде - од касапљења образовања до оспоравања америчког националног идентитета до играрија са језиком и увођења „идентитета са цртицом.“

Та цртица је батина којом бију наш заједнички идентитет и одвајају нас једне од других. Није случајно да „Американац“ увек долази после цртице, после било којег другог идентитета којем се људи уче. Уче нас да прво мислимо на оно што нас дели.

Свакодневне сумануте промене на језику су исто тако оруђе племенске поделе. Терају нас да се осећамо збуњено и плашимо разговора једни с другима. Само са својим истомишљеницима можемо да разговарамо опуштено и без задршке.

Политичка коректност уништава сваку могућност заједничке националне културе. Не осећамо никакво заједништво према људима који се чине туђим и крхким, склоним да побесне на најмању вербалну омашку и да је схвате као увреду. Уче нас да не будемо искрени једни с другима.

Култура кукњаве (grievance culture) дели нас на племена сукобљена око поделе плена. Док је такмичење између појединаца једна од најконструктивнијих појава познатих човечанству, такмичење између племена је сурово и опасно.

Све су ово технике намерно употребљене да се спречи настанак заједничког националног идентитета. Агресивно смо издресирани да не мислимо „Американац“ кад видимо један другог. Отворено нам се каже да је наш национални идентитет зло.

Глобализам није противотров трибализму. Напротив, он још више тера људе у племена и сумњичавост, понекад с добрим разлогом. Глобализам није виши, племенитији идентитет који може да замени племенски, већ антитеза идентитету.

„Грађанин света“ није грађанин ничега. То можда звучи као слобода плиткоумнима и претенциознима, али проблем је што грађанин ничега није нигде суверен. Не постоји држава која има дужност да поштује твоја права или штити твоје интересе. Без државе си немоћан.

Државна моћ одвојена од националног идентитета је похлепна, охола, покварена и окрутна. Ту чињеницу крије тако што се на сав глас проглашава за просвећену, алтруистичку, поштену и милосрдну. Логичан одговор на такву државу је повратак племену.

Важно је да се на трибализам одговори конструктивно, позитивним националним идентитетом. Примера токсичног национализма је напретек, како у историји тако и данас. Видели смо безброј пута како то не ваља, и тако дозволили да нас преваре, да помислимо да није могуће да се то уради како ваља.

Међутим, трибализам увек изађе како не ваља, поготово у повезаном савременом свету. Тек понеко племе се држи до себе и не тражи ништа извана, или се посвети општем добру.

Већина племена није тако конструктивна - јер их вође намерно држе у стању константног беса и истичу жалбе као методу одржавања слоге и контроле чланова, а поготово кад морају да се боре с другим племенима за комад колективног колача.

Оно кад су Руси већи Срби...

Водећи демократа у комитету за спољне послове америчког представничког дома, Елиот Енгел, оверени је спонзор шиптарских сепаратиста. Јуче се Енгелова посланичка група огласила на твитеру критиком руске амбасаде у Канади, која се ето усудила да критикује посету Хашима Тачија Отави изјавом „Косово је Србија.“

„Овом приликом хтели бисмо да подсетимо да је Косово независно а Крим је Украјина,“ рекоше демократе у конгресу.

Руска амбасада им није остала дужна, одговоривши на српском и на енглеском:

Наше америчке колеге морају знати да у складу са резолуцијом 1244 Савета Безбедности УН да Косово je део Србиjе. #KosovojeSrbija

Читав текст резолуциje на енглеском: https://t.co/aABpR2hwXV pic.twitter.com/nL5DQMaKgm

— Russia in Canada (@RussianEmbassyC) December 7, 2017

Одговор власти Србије је, нажалост, очекивано изостао.

Слово једног родољуба

Говор Доналда Трампа, устоличеног као 45. председника САД, 20. јануара 2017. 
(превео Сиви Соко, сведок)

Грађани Америке, сада се налазимо на почетку великог националног подухвата да обновимо своју земљу и њено обећање целом нашем народу. Заједно ћемо да одлучимо путању Америке и света за многе наступајуће године.

Пред нама су изазови. Пред нама су тешкоће. Али испунићемо задатак.

Сваке четири године, окупљамо се на овим степеницама да извршимо пренос власти у реду и миру. Захвални смо председнику Обами и првој дами Мишел Обами што су током овог прелазног периода били од помоћи. Били су величанствени. Хвала.

Данашња церемонија, међутим, има посебан значај. Јер данас ми не преносимо власт само са једне администрације на другу, или са једне партије на другу. Не, ми данас преносимо власт са Вашингтона и дајемо је вама, народу.

Сувише дуго је мала група у нашем главном граду уживала све плодове власти док је народ плаћао сву цену. Вашингтон је цветао, али народ није запао ни део тог богатства. Док је политичарима било добро, радна места су се гасила а фабрике затварале.

Естаблишмент је штитио себе, али не и државу. Њихове победе нису биле ваше победе. Њихов тријумф није био ваш тријумф. И док су они прослављали у главном граду, широм наше земље угрожене породице нису имале шта да славе. Све ће то да се промени, почев сада и овде.

Ово је ваш тренутак, припада вама. Припада свима који су се овде окупили данас, и свима који гледају широм Америке. Ово је ваш дан. Ово је ваша прослава. И ове Сједињене Америчке Државе су ваша земља.

Није важно која партија је на власти, већ да ли је народ на власти. Овај двадесети јануар 2017. године остаће упамћен као дан када је народ поново посао владар ове државе. Заборављени људи наше земље неће више бити заборављени.

Сад свако чује ваш глас. Десетине милиона вас се придружило историјском покрету какав свет никада пре није видео. У срцу тог покрета је кључно убеђење да држава постоји да служи својим грађанима.

Американци желе одличне школе за своју децу, безбедне комшилуке за своје породице и добра радна места за себе. Ово су праведни и разумни захтеви правдољубивог народа и јавности. Али превише наших суграђана живи у другачијој стварности: мајке и деца зу заробљени у сиромаштву по градовима, зарђале фабрике се попут гробова простиру дуж наше земље, образовни систем који има пара напретек али ускраћује нашој омладини било какво знање. Криминал, банде и дрога су нам украли превише живота и отели нашој земљи толико потенцијала који никада није имао прилику да буде реализован. Овај амерички покољ престаје овде и сада.

Ми смо једна нација. Њихов бол је и наш бол. Њихови снови су и наши снови. Њихов успех биће и наш успех. Делимо једно срце, једну отаџбину и једну славну судбину.

Заклетва коју сам положио данас је завет свим Американцима. Деценијама смо богатили туђу индустрију на штету америчке, дотирали војске других држава а допустили тужну оронулост наше сопствене. Бранили смо границе других земаља, а одбијали да бранимо сопствену. Трошили трилионе долара по свету док је америчка инфраструктура пропадала и трунула.

Обогатили смо туђе земље док су богатство, снага, и поуздање наше земље нестали преко хоризонта. Једна по једна, фабрике су се затвориле и напустиле наше обале без помисли на милионе америчких радника који су остали за њима. Богатство наше средње класе отето им је са кућног прага и подељено широм света.

Али то је прошлост. Сада гледамо само у будућност.

Ми овде окупљени данас имамо поруку за сваки град, сваку инострану престоницу и сваки двор. Од данас, нашом земљом влада другачија визија. Од данас па убудуће, биће "Америка на првом месту."

Свака одлука о трговини, порезима, имиграцији или спољној политици биће на ползу америчких радника и америчких породица. Морамо да заштитимо наше границе од напасти других земаља које праве наше производе, краду наша предузећа и уништавају наша радна места. Та заштита ће довести до снаге и благостања.

Борићу се за вас сваким својим дахом. И никада вас нећу изневерити.

Америка ће почети поново да побеђује, као никад раније. Вратићемо радна места. Вратићемо границе. Вратићемо наше богатство и наше снове. Изградићемо нове друмове и мостове, аеродроме и тунеле и пруге, широм наше дивне земље. Покренућемо наш народ са милостиње на посао обнове ове земље, америчким рукама и америчком снагом. Водиља ће нам бити два проста правила: купујте америчко и запошљавајте Американце.

Тражићемо пријатељство и добру вољу са свим земљама света. Али чинићемо то са разумевањем да је право свих нација да сопствене интересе ставе у први план. Нећемо се трудити да наметнемо свој начин живота било коме, већ да га учинимо светлим примером. Ми ћемо заблистати, па ко хоће за нама, нека крене.

Обновићемо старе савезе и успоставити нове. Ујединићемо цивилизовани свет против радикалног исламског тероризма, који ћемо у потпуности избрисати са лица земље.

Темељ наше политике биће потпуна преданост Сједињеним Америчким Државама. Кроз оданост својој земљи, поново ћемо пронаћи оданост једни другима. Када отворите срце родољубљу, нема места за предрасуде.

Библија нам говори како је добро и угодно кад Божији народ живи у слози. Морамо бити искрени и отворени, поштено расправити све разлике, али увек тражити слогу. Када је Америка сложна, ништа нас не може зауставити

Не треба да се плашимо. Заштићени смо, и увек ћемо бити. Штитиће нас силни припадници наше војске и полиције. Али што је још важније, штитиће нас Бог.

Коначно, морамо мислити и сањати о величини. Ми у Америци смо свесни да је прегалаштво живот нације.

Нећемо више пристајати на политичаре који само причају а ништа не раде, само се жале али никада не решавају проблеме. Време празне приче је прошло. Сада је час за дела.

Не дозволите да вам било ко каже да се не може. Нема тог изазова који може да одоли срцу и духу Америке. Неуспеха неће бити. Наша земља ће опет да цвета. Стојимо на почетку новог миленијума, спремни да откључамо загонетке космоса, да ослободимо Земљу од болести, и да упрегнемо енергије, индустрију и технологију сутрашњице.

Нови национални понос покренуће наше душе, подићи наше видике и излечити наше поделе. Време је да се сетимо старе мудрости коју наши војници никад не заборављају: без обзира да ли смо црни, смеђи или бели, свима нам је црвена родољубива крв, сви имамо исте славне слободе, и сви поздрављамо исту америчку заставу.

Било да се дете роди у градској џунгли Детроита или на ветрометинама Небраске, гледа у исто ноћно небо и сања исте снове, душом коју му је исто удахнуо свемоћни Творац.

Свим Американцима, у сваком граду блиском или далеком, малом или великом, од планина до планина и од окена до океана, поручујем: Никад вас више неће игнорисати.

Ваш глас, ваше наде и ваши снови кројиће нашу америчку судбину. Ваша храброст, доброта и љубав водиће нас на том путу.

Учинићемо Америку поново снажном. Учинићемо Америку поново богатом. Учинићемо Америку поново поносном. Учинићемо Америку поново безбедном. И да, заједно - хвала вам - учинићемо Америку поново великом.

Бог вас благословио, и нека Бог благослови Америку.

ФСК интервју: Небојша Малић о постизборној Америци

(Објавио Фонд стратешке културе, 27. децембра 2016.)

Разговарамо са Небојшом Малићем, политичким аналитичарем, који већ дуго живи у престоници САД, Вашингтону. Постао је познат широј публици у САД и шире кроз своју дугогодишњу колумну за утицајни антиратни, либертаријански сајт Antiwar.com, као и путем свог изврсног двојезичног блога Сиви Соко - Grаy Falcon. Већ пар година ради за вашингтонски биро глобалне телевизије РТ – Russia Today. Наравно, ставови које износи у интервјуу су искључиво његови.

ФСК: Како сада изгледа радити за РТ у Вашингтону, с обзиром на антируску хистерију која се потпаљује од стране штаба Хилари Клинтон, њених политичких савезника и медија који су је подржавали? Осећа ли се неки посебан притисак на РТ као организацију? На запослене и сараднике појединачно?

НМ: Нисам приметио неку велику разлику. Оно јесте да мало више на сараднике РТ кидишу клинтонисти и неоконзервативци по друштвеним мрежама, али то само њих дезавуише као поборнике теорија завере и губитнике којима је грожђе одједаред кисело. Нико да наведе неку конретну замерку, само вичу „Руси! Путин!“ Као да је то некаква увреда. Можда за њих, али то је њихов проблем.

ФСК: Да ли су САД после протеклих избора постале још више поларизоване као друштво? Осећа ли се то у ваздуху?

НМ: Искрено говорећи, већу поларизацију сам осећао пред саме изборе. Катастрофални пораз Клинтониста прво 8. новембра па онда 19. децембра када су гласали електори, само је показао да се иза њихове доминације у медијима и обалским елитама крила велика слабост и потпуно одсуство спознаје – или бриге – о „обичним Американцима“ (израз који је иначе Хилари лично презирала, како рекоше њени ађутанти у преписци коју је објавио Викиликс).

ФСК: Шта је, по Вама, тајна Трамповог изборног успеха?

НМ: Првенствено разочарење Обаминим обећањима „наде и промена“ од пре осам година, од којих се скоро па ништа није остварило. Звучи ли познато? Али Трамп је исто тако могао да заврши као 17. кандидат, да је слушао консултанте и стратеге републиканске партије. Уместо тога, од почетка до краја је водио камапњу по своме. Није звучао као типични било шта – политичар, републиканац, итд. Није марио за елитистичке медије, већ је са народом непосредно разговарао преко Твитера. Он није само добио изборе, већ је умногоме разбио елитистичку концепцију америчког империјалног председништва од Рузвелта наовамо. Да не спомињемо што је победио две политичке династије – Клинтон и Буш.

ФСК: Да ли алтернативни медији који су подржавали Трампа, попут Breitbart, Infowars, Drudge Report и сличних – имају шансу да постану утицајнији међу америчком публиком од досадашњег мејнстрима, попут CNN, NBC, ABC, CBS, FOX, New York Times, Washington Post, Los Angeles Times, и сличних? Да ли је, другим речима, медијска блокада коначно пробијена?

НМ: Па рекао бих да већ јесу, на одређени начин. Ако су 99% новина и све телевизијске мреже биле за Клинтонову, а јесу, па је она ипак изгубила изборе, то доказује да довољно Американаца не верује елитним медијима. Притом не мислим само на Трампове гласаче, већ и на оне који су одбили да гласају због начина на који су медији (слично самој Хилари Клинтон и демократској странци) третирали Сандерса. То крило демократа сад покушава да реформише партију, видећемо хоће ли успети.

ФСК: Да ли је Трамп права алтернатива, прави противник владајућег либерално-неокон естаблишмента? Колико Вам се чини да је решен да се бори против њих?

НМ: Трамп је сам рекао да је био део тог естаблишмента, да их добро познаје, и да је одлучио да се кандидује када је постало јасно да они својом политиком затиру Америку. Дошао је на власт са обећањем да ће да „исуши мочвару“ у Вашингтону. Е сад, знам да је то предизборно обећање, али Трампова моћ произилази из народа који га подржава, а не из страначке машине, богатих донатора, или елитистичких обалских медија. Сад је у позицији да мора да макар покуша да оствари своја предизборна обећања, јер више нема назад.

ФСК: Може ли се рећи да је Трамп искрени антиглобалиста, односно класичан амерички националиста, алергичан на либералне „обалске елите“? Да ли су људи које је изабрао да буду део његове администрације одраз тога?

НМ: То је мој лични утисак. Можда грешим, али Трамп је отворено осудио глобализам, транснационализам, или како се већ назива владајућа идеологија онога што сам прозвао Атлантска Империја. Његова реторика је амерички национализам, понекад и шовинизам. Либерали су га оптужили за расизам али то просто није тачно, и то се лепо видело на скуповима широм земље. Од досадашњих именовања, понајвише генерала Матиса за шефа Пентагона и Рекса Тилерсона да почисти „Маглено дно“ (Foggy Bottom) Стејт департмента, чини ми се да је реч о влади која жели да васкрсне америчку републику, а империју од протеклих 25 година полако и пажљиво одложи на ђубриште историје. Што би било добро, ако им успе.

ФСК: Да ли Трампова победа отвара нове прилике за Србију? Републику Српску? Србе уопште? Ако је одговор потврдан, како би то овдашњи политичари требало да искористе?

НМ: Бушова победа 2000. године била је огромна шанса да се промени политика САД на Балкану, али је пропуштена из неколико разлога. Чак и да је неоконзервативним империјалистима сметало силовање Југославије – а није, јер су били русофоби (па самим тим и србофоби) – нису хтели да дирају у концепт империје. Буш је то показао 2005, када је усвојио Керијеву (тј. клинтонистичку) политику према Србима готово од речи до речи. Други, важнији разлог је што је у Београду месец пре америчких избора успешно спроведена жуто-октобарска револуција, и устоличен режим којем је приоритет био подаништво. Тиме је успостављена динамика у односима Вашингтон-Београд која је на снази и данас. Ако се Срби не потруде да ту динамику промене, Трамп ће наставити да је спроводи по инерцији, јер има сијасет других приоритета. Да сам спољнополитички саветник, саветовао бих Београд да што пре редефинише односе са Вашингтоном и формулише зашто би то било не само у интересу Срба, већ и Америке. Е сад, друго је питање да ли у Београду постоји власт која је за то уопште способна, ма колико се правила да игра неку мудру игру између истока и запада.

ФСК: Берзе су значајно скочиле после Трампове победе, а неке анкете кажу да су и Американци већи оптимисти него што су били пре избора. Осећа ли се већи оптимизам у ваздуху?

НМ: Како где. На берзама јесте видљив оптимизам, али медији углавном говоре о људима који су престрављени Трамповим тријумфом и цртају слику Америке у којој само што нису почели да ничу концлогори за „неподобне.“ То је делом инерција а делом идеологија. Што се тиче Трампових присталица, и они су још увек у неверици. Промене су процес, ништа се неће десити преко ноћи.

ФСК: Колико је, по Вашем мишљењу, реално да Трамп поново учини Америку великом, како је обећавао?

НМ: Зависи од дефиниције величине, знате. Хилари је под величином подразумевала глобалну империју која влада анонимним масама преко Холивуда и Силиконске долине, Сиенена и Њујорк Тајмса, а по свету преко војске и морнарице, ко не послуша довољно брзо или се усуди да пружи отпор. Ми о томе понешто и знамо, је ли. Мислим да је Трампова визија Америке другачија, да он макар мало верује у идеал америчке републике у којој се производе челик и аутомобили, граде друмови и мостови, којој војска и морнарица служе за одбрану а не као рекеташи. Питање је колико је у томе искрен и колико је у прилици да заиста нешто учини да би то и остварио. Ако уради само десетину онога што је обећао, то ће бити огроман корак.

ФСК: За крај, да ли се ове године слободније честита Божић (по Грегоријанском календару) него ранијих година? Шта значи то што Трамп на својим јавним скуповима наглашено честита Божић свима? Да ли се хришћанска Америка поново враћа?

НМ: То са честитањем Божића је више борба против тираније политкоректности него повратак Христу, али свако путовање почиње првим кораком. Живи били па видели!

Девет питања Сивом Соколу (Србист)

(Објавио СРБИСТ 11. новембра 2016.)

Небојша Малић, најзначајнији српски политички аналитичар западно од потеза Карлобаг-Карловац-Вировитица, историчар, писац, блогер на српском и на енглеском језику, тренутно истражује политичке реалности и преноси нам их као новинар представништва ТВ Русија Данас у Вашингтону. Осматрачница као скројена за Сивог Сокола. Као дописник с прве линије фронта свједочио је овогодишњој – по много чему историјској – борби за Бијелу кућу, управо завршеној. Ексклузивно за Србист, Небојша одговара на девет питања везаних за изборни процес, кандидате, медије, Србе.

1. ПОБИЈЕДИ ТРАМП, УПРКОС СВИМ НАПОРИМА ИМПЕРИЈЕ ДА ГА ЗАУСТАВИ. КО БИ РЕКАО, ЗАР НЕ?

НМ: Неколицини мојих колега – па и мени, послије обје конвенције – се чинило да Трамп може да побиједи, јер су Демократе живјеле у сопственој фантазији, опасани њима наклоњеним медијима, и просто нису хтјели да виде што им је било пред носом. Најбољи доказ тога била је прогноза Њујорк Тајмсових блогера синоћ: Клинтон је почела са 84% шансом да побиједи, а на крају је Трамп имао 88% шанси – и добио.

2. ПРОВЕО СИ МНОГЕ ДАНЕ И САТЕ ИЗВЈЕШТАЈУЋИ ИЗ ГРОТЛА ИЗБОРНИХ ДОГАЂАЊА. ШТА НИСИ ЗНАО О АМЕРИЧКИМ ИЗБОРИМА, А НАУЧИО СИ ОВЕ ГОДИНЕ?

НМ: Па рецимо, нисам знао за систем „суперделегата“ који користе Демократе, или тачну разлику између „каукуса“ и примарних избора. Доста тога сам научио током саме кампање, у разговорима са партијским активистима, изборним комисијама, делегатима на конвенцијама… Амерички изборни процес је изузетно компликован, с неким карактеристикама које сежу 240 година (или више) уназад, док су друге пак установљене сасвим недавно, нпр. суперделегати. Једна ствар која фасцинира стране посматраче је што свака држава има своје изборне законе, тако да негдје гласач мора да има исправе, а негдје не. Присуство на бирачким списковима није аутоматско, већ се гласачи својевољно морају регистровати. А међу тим регистрованим бирачима је излазност онда 50% или мање…

3. КОЈИМ ПОЈЕДИНАЧНИМ ЧИНИОЦИМА ИЗБОРНЕ ГИМНАСТИКЕ И КОМБИНАТОРИКЕ ПРИПИСУЈЕШ НАЈВЕЋИ ДОПРИНОС ОВАКВОМ ИСХОДУ?

НМ: Трампова побједа није толико плод неке тајне стратегије или тактике, већ самоспознаје о којој је прије више од 2.000 година писао Сун Цу: „Ако познајеш себе и познајеш противника, сваку ћеш битку да добијеш.“ Трамп је знао себе – није му био потребан кабинет од 20 људи да мисли, пише и говори за њега – а захваљујући дугогодишњем познанству са Клинтоновима и обје политичке партије, знао је и с ким има посла, прво на партијским изборима а онда и општим. Дочим су га његови противници, како међу Републиканцима тако и у табору Клинтонове, константно потцјењивали и ниподаштавали, до самог краја.

4. ХИЛАРИ КЛИНТОН ЈЕ, СЛОЖИЋЕШ СЕ, НЕЗАВИСНО ОД ТРАМПА И ОД СРПСКЕ ПРИСТРАСНОСТИ, БИЛА УЖАСАН ИЗБОР ЗА КАНДИДАТА ДЕМОКРАТСКЕ СТРАНКЕ. ТО СУ МОРАЛИ ЗНАТИ И ПРВАЦИ СТРАНАЧКЕ МАШИНЕРИЈЕ И ГЛОБАЛИСТИЧКИ СТРАТЕЗИ. ЗАШТО СУ И ДАЉЕ ТОЛИКО ИНСИСТИРАЛИ НА ЊОЈ?

НМ: Зато што су Клинтонови толико дубоко усађени у машинерију Демократа да је било просто незамисливо дати „њену“ номинацију аутсајдеру попут Сандерса – који, подсјетићу, није чак ни био један од њих, већ технички независни сенатор који се сврставао уз Демократе. Погледајте ко је руководио партијом: све Клинтонисти, од Деби Васерман-Шулц до Доне Бразил. Тим Кејн је својевремено био предсједик партије. Џон Подеста, шеф кампање, је својевремено био Билов шеф кабинета, а потом глава најутицајније партијске институције, Центра за Амерички Прогрес (ЦАП). Све смо то сазнали преко Викиликса. Не знам да ли је то и у коликој мјери утицало на америчке изборе, али ће сигурно имати ефекта на будућност Демократске партије, пошто је цјелокупна њена машинерија моћи сад огољена и обесмишљена, далеко више него Републиканци послије Буша млађег.

5. ШТА БИ МОРАЛО ДА СЕ ДЕСИ ОД ДАНАС ОД 19. ДЕЦЕМБРА, КАДА ЗАСИЈЕДА ЕЛЕКТОРСКИ КОЛЕГИЈУМ, ПА ДА ТРАМПУ ОДУЗМУ ПОБЈЕДУ НА НАРОДНОМ ГЛАСАЊУ?
НМ: На неки волшебни начин неких 66 електора би морало да промијени мишљење и гласа мимо својих држава, што се неће десити. Да су Клинтонова и Обама одбили да признају исход избора, рекао бих да је такво нешто можда и теоретски могуће, али пошто су данас признали Трампову побједу, то је то.

6. КАО НОВИНАР МРЕЖЕ КОЈА НЕ ПРИПАДА ИМПЕРИЈАЛНОМ МЕЈНСТРИМУ, ОБЈЕКТИВНО ГЛЕДАНО, КАКО ОЦЈЕЊУЈЕШ НЕЗАОБИЛАЗНУ УЛОГУ МЕЈНСТРИМ МЕДИЈА У ОВОЈ ИЗБОРНОЈ КАМПАЊИ?
НМ: Клинтонисти ће за свој пораз да криве све и свакога, од „руских хакера“ до Сандерсових присталица или тзв. „трећих странака“ попут Зелених или Либертаријанаца, јер су наводно својим постојањем привукли „њихове“ гласове (што је била жалопојка Ала Гора из 2000.), али највећи кривац за њихов пораз су „лажљиви медији,“ како их је звао Трамп. Истина је да су посветили далеко више времена Трампу него Клинтоновој, али само да би га критиковали, кињили или клеветали. Презриви став медија и њихово ниподаштавање велике већине Американаца, по мом мишљењу су најодговорнији за пораз Клинтонове.

7. ИМАШ ЛИ ЛИЧНИХ ИСКУСТАВА КОЈА БИ МОГЛА ИЛУСТРОВАТИ ОДНОС МЕЈНСТРИМ МЕДИЈА И КАНДИДАТА?
НМ: Како да не. На примјер, на републиканској конвенцији у Кливленду сви мејнстрим медији су извјештавали о „тешкој атмосфери“ и сукобима унутар партије, али тога већ другог дана уопште није било и по мом запажању Републиканци су били изузетно уједињени. Седмицу касније, на конвенцији Демократа, ти исти медији су извјештавали да су Демократе уједињене око Хилари и да је атмосфера пуна енергије, док су у нашем медијском шатору буквално сједили Сандерсови делегати физички истјерани из дворане, који су се заклињали да ни мртви неће гласати за Клинтонову (и нису). Али за мејнстрим-медије то је био неважан детаљ, неки мали реметилачки фактор, и зар не знају глупаци да Кејти Пери пјева оде Клинтоновој у част?

извор: nypost.com

8. МОЖЕ ЛИ СЕ ДЕСИТИ САВЕЗ ТРАМПА И ПУТИНА И КАКО БИ ОН ПРОМИЈЕНИО ТОК ИСТОРИЈЕ?
НМ: Сумњам да ће то бити „савез,“ јер упркос неким заједничким карактеристикама Американце и Русе доста тога дијели. Русија је већ рекла да је спремна на равноправну сарадњу са САД, ако Вашингтон буде поштовао међународно право. Мислим да Трамп нема проблема с тим, све док то није једносмјерна улица – али толико дуго је управо то био случај, гдје је закон био шта год Вашингтон каже, и важио само за друге. Видјећемо шта ће се десити.

9. ГДЈЕ СУ СРБИ У ТОЈ ПРИЧИ?
НМ: Ово је велика прилика за Србе да „погурају“ промјену америчке политике на Балкану, с поруком да су Србија и Република Српска спремне да имају пријатељске односе са САД, али да то значи да колонијална окупација и подршка свим антисрпским опцијама на полуострву не смију да остану политика Вашингтона. Дипломатија САД-а је тренутно у пометњи, тако да постоји простор за дјеловање, али неће остати отворен веома дуго. Прошлу прилику са промјеном власти у Вашингтону Срби нису могли да искористе, јер је дошла малтене непосредно послије Жутооктобарског пуча 2000. године. Шта год је дијаспора покушала да уради за вријеме првог Бушовог мандата, режим у Србији – прво Ђинђићев, онда Живковићев – је рушио, да би 2004. Буш усвојио Керијеву платформу („независну Косову“ итд.). Од тада и није било прилике за промјену, чак и да Србијом нису владали квислинзи. А јесу. Сада је важно да се погура заокрет, и то што брже, јер је наступајућа Трампова администрација према Србима вриједносно неутрална. То значи да има шансе да позитивно одговори на сувисле приједлоге из Бања Луке или Београда, ако они буду стигли прије слаткорјечивих понуда из Загреба, Сарајева или Тиране.

(Разговор електронском преписком са Небојшом Малићем обавио Владан Ивковић, 10. новембра, 2016.)

Зашто је победио Трамп и шта то значи

У раним јутарњим сатима првог дана након америчких избора, Србист ми је послао девет питања о томе шта се десило и зашто.

„Трампова побједа није толико плод неке тајне стратегије или тактике, већ самоспознаје о којој је прије више од 2.000 година писао Сун Цу: „Ако познајеш себе и познајеш противника, сваку ћеш битку да добијеш.“ 

Трамп је знао себе – није му био потребан кабинет од 20 људи да мисли, пише и говори за њега – а захваљујући дугогодишњем познанству са Клинтоновима и обје политичке партије, знао је и с ким има посла, прво на партијским изборима а онда и општим. Дочим су га његови противници, како међу Републиканцима тако и у табору Клинтонове, константно потцјењивали и ниподаштавали, до самог краја.“

Остатак прочитајте тамо.

Момент одлуке

„Проблем је што све ово толико дуго траје,“ вели ми често један уман човек. Југославија је мучки убијена пре 25 година, Дејтонски договор зауставио је (али не и окончао) рат пред мојим вратима пре више од две деценије, прошлог месеца навршило се 16 година од Жутог Октобра... Ко каже да историја тече брже него негда? Код нас је, изгледа, стала као у Фукујаминим маштањима.

Годинама говорим да се наш усуд одлучује у нашим главама и срцима, па тек онда на биралиштима или ратиштима, зависно од тога како ствари крену. И остајем при томе. Док ту човек не победи, може само да броји поразе. Пошто све ово толико дуго траје, многи су престали да се надају, видевши шта нам је све одузето и шта би све морали да ослобађамо до коначне победе. Само, алтернатива није садашње стање ствари, већ нестанак. Натенане, да не приметимо. 

Можда зато што се ради о истој болести, коју су прво ширили светом онда је „просули“ и раширили по својој кући, али и Американци се сад налазе пред истим избором. Њихов је нешто лакши, јер могу за њега да гласају - барем још овај пут. Ако то не успе, мислим да су многи од њих спремни да се боре и физички, буквално „пушку па у шуму.“ Оружја бар имају напретек, као и ми деведесетих.

Да све буде трагикомично, међу Србима који овде живе има и превише оних којима не смета Императрица којој дижу споменике у Албанији и „независној држави Косови,“ која убиство југославије и успостављање америчког хаоса (не поретка, никад) на њених рушевинама сматра личним постигнућем - баш као и у Либији - и обећава да ће „усрећити“ свет на исти начин. Да се иронично послужим перфидном паролом плаћеника Империје, срачунатом да под јармом држи Србију: „Ако вам је добро, онда ништа.“

Бог је, дакле, погледао ову несретну земљу и дао јој избор: хоће ли мирно да се одрекне своје ђавоље Империје и врати се својим коренима, или ће цену за своја злодела морати крваво да плаћа као и „сва царства овога свијета“ којима влада Господар Лажи. Притом не мислим да је гарантовано да ће отпадник од олигархије који се усудио да заступа интересе обичног народа - и због тога га блате, проклињу и олајавају сви медији и целокупна империјална машинерија - успети у својој намери да спасе брод који тоне. Али мислим да искрено намерава да покуша. 

У музичкој адаптацији Игоових Јадника истиче се „песма срдитих људи, што робови више неће да буду.“ Ја данас чујем бубњеве у даљини, и слутим слободу. Па шта нам Бог да.

Трамп у 'Недељнику': Аутентични интервју или клинтонистичка подметачина

Републикански председнички кандидат Доналд Трамп је наводно дао ексклузивни интервју магазину Недељник, где се наводно извињава за бомбардовање Срба деведесетих.

Кажем наводно, јер цитати које је Недељник поставио на своју интернет-страницу звуче као лажни цитати који већ месецима циркулишу по српском контранету (по обрасцу „Том Хенкс брани Косово“). Волео бих да проверим веродостојност интервјуа, али је он објављен у штампаном издању, које ми није доступно.

Проблем је што је амерички часопис Њузвик - који већ дуго води прави крсташки поход против Трампа - узео овај наводни интервју на зуб да из пропагандном подрума извуче најцрње клевете и лажи против Срба.

Њузвик притом цитира Ерика Гордија (Eric Gordy), лондонског професора који за све криви Русију, дабоме.

„Ово је само Трампова реторика, јер је америчка политика на Балкану да подржава Србију још од бомбардовања деведесетих,“ вели Горди. „Америчка политика је тренутно просрпска да не може више да буде.“

Тек да видите како се ово спинује у Америци.

Па ако имате икакве информације о овом тобожњем разговору са Недељником, јавите. Истине ради.

Амерички избори 2016.

виђени српским очима

Шта је нама Фергусон

Јуче је на Стању Ствари објављен текст који сам превео са блога Moon of Alabama - иначе одличног места за размену мишљења и деконструкцију лажи од Сирије и Ирака, до Украјине и ево самих САД.

Текст покушава да догађаје у Фергусону - месту на периферији Сент Луиса, савезна држава Мисури - стави у шири контекст понашања америчке полиције и друштва. Али шта се тамо у ствари десило? И какве то има везе с нама?

У суботу, деветог августа ове године, полицајац Дерен Вилсон (Darren Wilson) пуцао је на Мајкла Брауна (Michael Brown) шест пута. Два хица била су смртоносна. Пошто је Вилсон европског порекла, а Браун афричког, житељи Фергусона афричког порекла у инциденту су видели пример полицијског расизма. Исте вечери почели су протести, на које је полиција реаговала употребом тешког наоружања, оклопних кола и сузавца.

После медијске осуде „репресије“, полиција се привремено повукла, а демонстранти су напали, опљачкали и запалили неколико продавница и ресторана у Фергусону. Затим је гувернер Мисурија послао додатне полицијске снаге, а потом и Националну гарду, који су забранили сваки облик окупљања и хапсили како демонстранте тако и све присутније новинаре. Све је на тренутак личило на прави грађански рат, али су се до 20. августа увече страсти увелико смириле, а војска се повукла већ следећег дана.

Постоји неколико димензија догађаја у Фергусону. С једне стране, ту је несумњиво милитаризација полиције, која све чешће убија цивиле које би требало да штити. С друге стране, ту је проблем изузетно лоших међурасних односа између црнопутих Американаца и остатка земље.

Аутор преведеног текста бави се углавном овим првим, док ово друго сажима у пар реченица као реакцију на безнађе. Нас ради, потребно је да разумемо како је то безнађе настало, ко га одржава, и с којом сврхом.

Четврти јули

И врапци на грани у окупираној Жутији знају да је четврти јули празник Империје. Како неће знати, кад „медији“ пишу само о томе ко је све био на пријему у Амбасади. Не мора се ни рећи којој.

Данас, међутим, прослава четвртог јула онолико приличи Американцима колико слављење Сретења приличи Жутнима (бившим Србима, који би да се одрекну свега како би постали ЕУропски). Американци су се бунили против Енглеза због превеликих пореза, војне репресије и ограничења трговине - што су лидери побуне лепо запаковали у тадашњи речник људских права. Два века касније, америчка влада је далеко репресивнија од најцрње фантазије из колонијалних времена, а порези и ограничења трговине су незамисливо већи. Американци воле да кажу да су „земља слободних и дом храбрих“, али слободе већ поодавно нема, док мало ко има храбрости да то каже.

Није ово покушај да се релативизује српска трагедија причом како, ето, ни у Америци није добро, већ покушај артикулисања тезе која је многима интуитивно јасна, али се плаше да је изговоре: да је општи колапс Србије последица увоза америчке „демократије“ и „вредности“. У титоизмом, ратом и пропагандом ослабљени организам пресађено је канцерогено ткиво како би овај „оздравио“ - како су са ботоксованим осмесима обећавали политичари, одреда купљени или преумљени.

Пре сто година је Србија била светлост у тами народу под феудалним ропством Аустрије и Турске. Гледајући на њу као оазу слободе, пут Србије су ишли не само Срби из поробљених крајева, већ и разни европејци - Чеси, Пољаци, Немци. Арчибалд Рајс не би писао своје упозорење Србима да се није осећао везан за земљу у којој је и умро. Аустро-Угарска је Србију сматрала претњом само зато што је својим постојањем инспирисала Младобосанце и остале Словене у хасбуршком ропству.

Знам да се у међувремену десила Југославија - двапут или трипут, како ко рачуна - и НДХ и владавина најгорих и негативна селекција и шта све не, али нисмо ваљда до те мере пропали као народ да не разумемо какви смо били онда, и бар не пожелимо да такви будемо опет.

Тамна је ова ноћ која се спустила на нас. Црно је зло које чине фанатици „царства земаљскога“ у служби свог Господара Лажи. Али и данас, наизглед силни и свемоћни и недордиљиви, ти злотвори страхују од сенке Гаврила Принципа и Младобосанаца, које свеједно лутају њиховим дворовима и плаше их својом бесмртном идејом. 

Застаните зато у предвечерје, погледајте и ослушните око себе. Можда ће се и вама, као и мени, учинити да видите сенке наших предака како без оклевања корачају ка долазећој помрчини, с Богом на уснама и пушком у руци, да своје животе посвете одбрани златне слободе.

200 година у Америци

Прича се да је први Србин који је дошао у Америку био Ђорђе Шагић, звани Рибар, из Сремских Карловаца. Борио се против Турака на крају Првог српског устанка, да би потом, давне 1814, дошао бродом у Филаделфију. Недуго потом одлази у Тексас, где се борио за независност од Мексика и постао судија, да би 1851. стигао у Калифорнију, где је 1873. и умро као пензионисани државни службеник и почасни грчки конзул.

Његовим стопама је кроз протекла два века кренуло преко милион Срба, испочетка углавном из „цивилизиране“ Аустро-Угарске. Били су земљорадници, рудари, железари, спортисти, војници, научници, уметници. Постајали су Американци, али су - углавном - остајали Срби. Најпознатији српски Американац сигурно је Никола Тесла, који је дошао 1884.

Има нечега симболичног у томе што се први Србин у Америци није смирио док није дошао до њене најдаље физичке границе, док је онај најпознатији ширио границе спознаје и технологије целом свету. Наговештај, можда, да нису поникли из сасвим обичног народа.

Било како било, двестагодишњица постојања Срба у Америци обележиће се овог Видовдана у Филаделфији. Организатор скупа је Фондација Тесла, а тродневној прослави учествоваће и представници Србије и Српске. У петак, 27. јуна, заказано је откривање бисте Николе Тесле, а прослава ће бити тема документарног филма „Теслин народ.“

Достигнућа српских досељеника могла би да се читају као реклама за „амерички сан“: четворо Срба добило је Пулицерову награду за новинарство; шест српских глумаца награђено је Оскаром; осам српских ратника одликовано је Медаљом части, а девет Срба је изабрано у Конгрес. Притом нису тражили посебне привилегије, већ су постајали део друштва-домаћина.

Али своју отаџбину, културу и веру нису заборављали, о чему сведоче српске цркве широм Америке. Чувени физичар Михајло Пупин (у САД од 1874.) је током Првог светског рата организовао српске добровољце - њих 16.000 - који су ишли да се боре за свој народ у старом крају.

Захваљујући Пупину, амерички председник Вилсон је над Белом кућом и државним здањима у Вашингтону подигао српске заставе 28. јула 1918, у знак поштовања и захвалности српском народу, несаломивом у отпору поробљивачима и борби за слободу.

Амерички однос према Србима је данас другачији. Зли језици ће рећи српском кривицом, али то углавном није тачно. Ако где има српске кривице, то је у односу Срба према самима себи. Овога Видовдана, сетимо се ко смо и шта смо, где смо све били и шта смо све постигли. Памтимо да бисмо опстали, да би опет били несаломиви у борби за слободу и победили поробљиваче који нам опет раде о глави. Јер нисмо бесловесна маса с којом свак може да ради шта хоће, већ Теслин народ.

Божији народ.

Срби.

О људима, мачкама и опстанку

Друштво које одбија да опстане не може бити морално, по дефиницији, јер с њим онда изумире и било какав морални оквир. Зашто онда „напредни“ Запад и њихов култ у Србији инсистирају на изумирању?

Често овде цитирам блогера Данијела Гринфилда, иако се с њим итекако не слажем када пише о својим „слепим тачкама“ - рату против „тероризма“, републиканској партији, или Русији. Итекако је иронично што Гринфилд о Русији пише као инстинктивни хладноратовски бандеровац, иако скоро у потпуности дели традиционални поглед на свет са Владимиром Путином.

Почетком маја, Гринфилд је писао о феномену односа Запада према животу детета и мачке, на примеру два видео-снимка која су кружила интернетом. На првом, пробисвет по имену Андре Робинсон са уживањем шутира мачку - и због тога се на њега дигла (заслужена) дрека. Некако у исто време, Емили Летс поставила је снимак свог абортуса, да покаже како је то „позитивна прича“. Да би онда исти они који су дигли дрвље и камење на Робинсона, за Летсову имали само речи хвале.

На основу тога, Гринфилд изводи следећи закључак:

„Друштво у којем људски живот не вреди може опстати док има висок наталитет. Ако је наталитет низак, а биолошки инстинкт за продужење врсте замене кућни љубимци и порнографија... ту нема будућности. Нема опстанка. Изумреће усамљени, а наследиће их цивилизација са много деце, мало кућних љубимаца и склона да шутира мачке...

Народе који изврше самоубиство замене народи који самоубиству нису склони. Морални или не, знају како да опстану. Ми више немамо стратегију опстанка. Постали смо аморално друштво, опседнуто „јавним моралном“ изграђеним на политкоректности. Наш морал се заснива на емотивном одговору, а ретко кад на традицији...

Америка није осуђена на пропаст, али јесте у проблему. Није на путу опстанка, већ на путу друштвеног и државног самоубиства. Ако не можемо да се сложимо око морала, требало би барем да можемо око опстанка.

Морално је друштво које опстаје. Оно које не опстане је неморално. Опстанак је претпоставка моралности, исто као што је рађање деце основна претпоставка друштва. Без тога, нема ни мане ни врлине; нема ничега. Друштво које не жели да опстане је суштински неморално, по сопственом признању.

Данашњи напредњаци дефинишу моралност друштва по спремности да изврши самоубиство. Њихово морално мучеништво опстанак дефинише као неморалан. И то их чини култом смрти.“

Власт и невладничка „елита“ у Србији већ годинама - 15, 25, 70, како ко рачуна, није ни важно - форсира управо колективно самоубиство. Духовно пре свега - да Срби „промене код“ и од Срба постану нешто друго: добри „ЕУропски“ послушници, Војводиндијанци, Хрвати, свеједно. Било шта, само не Срби. Али паралелно с тим иде се и на физички нестанак.

Орган пропаганде Империје (SETimes) јавио  је почетком 2012. да Србија има највећу стопу абортуса у Европи. Званична статистика наводи 23.000 абортуса годишње, од чега 8.000 само у Београду - али истраживање Мирјане Рашевић (које је у децембру 2009. објавио „Европски журнал за контрацептивну и репродуктивну медицину“) тврди да би због лошег извештавања број „прекида трудноће“ могао бити чак 150.000.

И 23.000 је много, али... сто педесет хиљада? Годишње? То је више од свих жртвава четворогодишњег рата у БиХ. Три пута више од највеће процене свих српских жртава свих ратова „стравичних“ деведесетих. Годишње.

Која је „логика“, какав „морал“, ту на делу? Када се поведе прича о абортусу, увек се потеже силовање. Јесу ли можда сви ти „прекиди трудноће“ - каквог ли одвратног еуфемизма за убиство - последица силовања? Онда испада да су Срби заиста успешно озверени, па или силују као нигде у свету, или без размишљања убијају сопствену децу.

Знам да је жеља садашњих владара - Државног Дна, невладника и квислиншког култа (с разлогом их тако зовем) - да Србе сведу на „збир стомака и гениталија“ (како ономад рече Слободан Антонић), јер је онда духовно и физичко затирање неминовно. Зато борба за слободу почиње борбом за опстанак, борбом за човечност.  Иначе ћемо скончати како се нада култ смрти: у крвавом муљу ове гротескне, нихилистичке, тирјанске карикатуре живота.

Страх и гађење у Њујорк Тајмсу

Барак Хусеин Обама, император-самодржац

Охола глупост, како рекох неки дан новинару Гласа Русије, ендемска је појава у седишту Империје. Овдашњи моћници заиста верују да вољом могу да мењају реалност (1), да је свет њихова приватна прћија, да је Америка „земља без које се не може“ (2), и да им је Бог (или у шта већ верују ових дана) дао да буду господари планете.

Типичан примерак ове психопатологије је Дејвид Брукс, тобоже „конзервативни“ коментатор иначе „либералног“ Њујорк Тајмса - што само показује колико ове етикете више ништа не значе. Брукс је иначе члан „елите“, радо виђен на свим коктелима „исправног“ високог друштва, док сам Њујорк Тајмс опстаје само захваљујући инфузији средстава мексичког телефонског монополисте и олигарха Карлоса Слима.

У свом коментару у Тајмсу од четвртка, 29. маја, Брукс критикује Императора Обаму што у фамозном вестпоинтском говору (3) није био довољно империјалиста. Као, не сумња он у Обамину посвећеност идеологији демократије, али 2. светски рат је избио зато што је Америка запоставила своју богомдану дужност да буде господар света...

Не, стварно. Брукс заиста пише како је америчка јавност двадесетих и тридесетих „била расположена за повратак кући, као и данас“, и да је резултат тога био „свет без вође, постепени распад светског поретка и на крају 2. светски рат.“