2022

Мало је година које до те мере обележи један догађај као што је то са овом учинила руска "специјална војна операција" у Украјини. 

На Западу инсистирају да је то ничим изазвана "инвазија," информисана погрешном проценом и мотивисана чистом злобом, да Русији никако не иде и да је само питање дана када ће украјинска држава да буде реинтегрисана у својим повијесним границама, Москва стављена под контролу НАТО миротвораца и натерана да плаћа ратну штету, а зли режим да доживи судбину Срба из деведесетих у неком новом Хагу, по сценарију који је - изгледа баш у ту сврху - својевремено на нама и испробан.

Стварност је, дабоме, кудикамо другачија. Рат (или "специјална операција", како год) није холивудски филм нити видео игра, колико год се чинило другачије у ери мобилних телефона и друштвених мрежа. И сваки је помало другачији, без обзира колико подсећао на претходни. Нећу да улазим у детаље стратегије, тактике и дејстава на самом фронту, јер је то помало бесмислено. Само бих да напоменем да је Украјина само једно од ратишта, док се овај сукоб води буквално за судбину целог света и у њему учествује више од пола планете.

Не морате да ми верујете на реч. Довољно је да погледате око себе. У српским земљама, где сам боравио јесенас по први пут од 2019, све се још чини колико-толико нормално, дочим су Америка и ЕУропска унија у активном распаду система. Империја режи, кевће, лаје, али остатку света полако постаје јасно да више не може да гризе као некад. Кабул је ипак променио све.

Оно јесте да се кола ломе највише на несрећним становницима "404 земља није пронађена", али такву су им судбину и наменили њихови западни "доброчинитељи", још 2004. када су код њих извезли Жути Октобар пресвучен у наранџасто, а десет година касније и крвави Мајдан.

Отуд и упорно провоцирање фрустрираног Куртија, љубоморног на господаревог новог мезимца "Володимира", па се упиње из петних жила да га овај примети и поново потапше по глави. Али бадава, тамо у моди више нису Тониблер, Биљкљинтон и Мадљен, већ се бандеровској деци дају "аутохтона" имена типа Бајден, у знак захвалности и стокхолмског синдрома.

Пропаст Империје, коју смо годинама предвиђали или чак прижељкивали, у ствари је почела кад за њу углавном нисмо били спремни и кад смо јој се најмање надали. И многе ствари за које смо мислили да су поуздане и конкретне испоставиле су се као мехури од сапунице и куле од карата. Како и куда даље? Па ваљда знамо шта нам је чинити. А како, то је "до у Бога и у своје руке".

Нека буде што бити не може
нека буде борба непрестана!

Срећна вам 2023. До победе!

Меркел, Минск и куповина времена

(првобитно објављено на РТ Балкан, пренесено у архивске сврхе)

Сад имамо и званичну потврду да се Запад за сукоб у Украјини спремао годинама, али није једини

Први ћу да се захвалим Ангели Меркел што је признала да је Запад примирјем у Минску септембра 2014. хтео да "купи време" Украјини за припрему рата против Русије. Скоро свима је то било јасно већ одавно, али када то отворено каже неко чија страна у овом сукобу глуми моралну узвишеност, онда речи имају посебну тежину.

Како би мало "глајхшалтовала" своју политику према Русији са садашњим русофобичним курсом канцелара Шолца, Меркелова је немачком листу "Цајт" ове недење изјавила како је примирје у Минску било "покушај да се Украјини купи време", које је Кијев искористио да ојача своју војску.

"Украјина из 2014-2015 није Украјина коју видите данас", додала је Меркел. "Како се видело из битке код Дебаљцева ране 2015, када је Путин лако могао да их прегази. Притом сумњам да би НАТО могао тада толико да помогне Украјини као што то чини данас."

Казнена експедиција

Ко се не сећа, украјинска "казнена експедиција" на Донбас је код Дебаљцева у фебруару 2015. претрпела друго катастрофално опкољавање (прво је било у августу 2014. код Иловајска), и њени остаци су се повукли у Артемјовск – од тада преименован у Бахмут где се ових дана воде жестоке борбе.

Меркел у суштини вели да ни Украјина ни Запад тада нису били спремни на сукоб са Русијом, али данас ето јесу. Тим поводом су неке руске тзв. ура-патриоте завапиле како је Кремљ требало већ 2014. да пошаље војску у Украјину и тада "заврши посао".

Из те перспективе, чини се наивном прозивка Запада за "махинације, манипулације и све врсте извртања истине, закона и права која се могу замислити", како се изразила потрпарол руског Министарства иностраних послова Марија Захарова поводом признања Меркелове.

Па зар Москва не зна да Запад тако ради већ деценијама? Зар нису обраћали пажњу на искуство Срба, од Дејтона и Кумановског споразума до 2013. и Брисела, па не знају да Запад редовно крши не само обећано већ и потписано?

Неће бити да је Захарова та која је наивна у овоj ситуацији. Москва је и те како обраћала пажњу на искуство Срба; Владимир Путин га је чешће помињао него власти у Београду! Тешко да им је могло промаћи признање "мајдановског" председника Порошенка већ августа 2015. да је Минск био куповина времена, или објава његовог саветника Луценка да би за Кијев најбољи био "хрватски сценарио" из 1995. са свим што то подразумева. Путинов говор на почетку операције у Украјини је показао да су у Кремљу свега тога били свесни.

Империја лажи

Што се тиче односа према Западу, довољно говори што га је Путин том приликом крстио као "империју лажи", а приметићете да од тада у Москви више не користе синтагму "наши партнери", коју су годинама ионако рабили полу-саркастично.

Кад већ памтимо вероломност Запада и маштамо шта би било да је Москва интервенисала "на време", ваљало би се присетити да је Русија исто тако стајала по страни када је Аустро-Угарска 1908. анектирала Босну и Херцеговину. Тако је морала, због катастрофе у рату са Јапаном три године раније. Али то нечињење је после био језичак на ваги за одлуку цара Николаја II да устане против бечког ултиматума Србији, шест година касније.

Амерички историчар Давид Фромкин ("Последње лето Европе") тврди да се Немцима у јулу 1914. у ствари журило да зарате против Русије, док она још за то није била спремна. Исту је рачуницу имао и Адолф Хитлер, јуна 1941. Немачка је, судећи по речима Ангеле Меркел, у Минску 2014. ишла на неку "трећу срећу".

 
Ако је туча неизбежна - удари први

Путин је небројено пута показао да га занима историја, посебно руска. Не верујем да је случајно баш у октобру 2015. изјавио да га је "лењинградска улица научила пре 50 година једном правилу: ако је туча неизбежна, удари први".

Из свега овога намеће се одговор да нису само Запад и Украјина "куповали време" за неизбежни сукоб, у којем је улог цео свет, а поља Донбаса су само један од фронтова. А ко је ту боље пазарио, чини ми се да ћемо сазнати врло брзо.

Како је “аутохтона” застава дошла до Лондона

(оригилан објављен на РТ Балкан, пренесено овде у архивске сврхе)

"Ово је инвазија" и "Бог нека нам је на помоћи" су биле само неке од реакција Енглеза на групу Албанаца која је блокирала центар Лондона 28. новембра, прослављајући дан албанске независности.

Званична Британија је, међутим, ћутала. Како и неће, после понижења од 12. новембра, када је Черчилова статуа пред Парламентом осванула прекривена црним двоглавим орлом? Био је то одговор на речи Суеле Брејверман, министарке за домаће послове, која се усудула да масовно досељавање Албанаца на острво назове "инвазијом." Чак се и албански премијер Еди Рама брецао на наводни "расизам" Лондона.

Брејверман је имала на уму чињеницу да је од 40 хиљада миграната који су се ове године докопали Британије да траже азил, њих 12 хиљада били мушкарци из Албаније. С једне стране траже азил, а са друге машу албанским заставама по Лондону. И то не само двоглавим орловима; један од аутомобила који је блокирао раскрсницу Стренда и Трафалгар сквера имао је злогласни "аутохтони" барјак Велике Албаније, раније виђен на дрону који се појавио на стадиону Партизана у октобру 2014.

Ко памти даље од јуче, сетиће се да је због тог дрона ухапшен Рамин рођени брат, па после пуштен – наводно јер је био амерички држављанин – док је УЕФА казнила Србију, а међународни суд спорта у Лозани касније удвостручио ту казну у корист Албаније. Нешто се не сећам да су се Енглези, изумитељи фудбала и фер-плеја, тада жалили.

Нити су се грозили понашања Албанаца марта 2004. на Косову и Метохији, када су палили манастире и дивљачки кидали крстове са цркава, наочиглед целог света – и НАТО "миротвораца"који су то данима мирно посматрали. Напротив, тада су британски политичари и медији "објашњавали" да је то оправдани одговор незадовољних "косовијанаца" на недостатак независности, која би требало што пре да се прогласи.

Тониблери и Билклинтони

Питам се да ли је међу масом која је "китила" Черчила или славила албанство сред Лондона било икога по имену Тониблер, Билклинтон, Мадлен или Весликларк – популарних због, "хероја" агресије НАТО из 1999. Њу јесу предводили Американци, али је кључну улогу у целом злочиначком подухвату имао тадашњи британски премијер, док је главни пропагандиста алијансе, Британац Џејми Шеј, после отишао да ради за државни Би-Би-Си.

Албанофилија је тих деведесетих у Британији била опште место србомржње, која је у англојезичним медијима била нормална и пожељна. И нико се због тога није покајао или бар извинио. Напротив, данас британски медији и политичари немају потребу да србомржњу користе као заобилазну русофобију, јер то сад могу да исказују отворено. Свој проблем са албанским азилантима Британија би могла да реши колико сутра, повлачењем признања "Косова" и званичном ревизијом става према агресији 1999. и њеним последицама. Значило би далеко више од апстрактних извињења за робовласништво од пре триста година, рецимо. Међутим, сви знамо да се то неће десити.

Сваком нормалном би сметало да му главним градом дивљају “азиланти” са заставама земље од које су наводно побегли – или још горе, њеног великодржавног пројекта. Али с обзиром на горе наведену историју, за Енглезе немам ни разумевања ни саосећања.

Зато што се ама баш нико није нашао да каже “сад макар мало разумемо Србе,” или се бар упита како је до свега овога дошло. Не очекујем било какво покајање од Блера и његове камариле, који и иначе немају стида. Нити очекујем ишта више од Торијеваца који су им наводно политички противници, а наставили су Блерову политику скоро па неограничене имиграције из трећег света, да би им на крају и Валона дошла до Лондона.

Али основна самокритика је изостала и код “брегзитоваца” попут Најџела Фаража и других енглеских дисидената. Они на албанско парадирање пренеражено веле да једна суверена држава мора да има право да контролише своје границе и унутар њих заводи ред. Слажем се, господо, али онда то мора да важи и за Србију, а не само за вас.

Док то не схватите, тражили сте – гледајте.